Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Али за све то кроника метну само кратак знак, и не преврну лист. Прођоше још неколико година. Бранко је у свом млађем сестрићу нашао једва једном историчара, путовао с њим у Атину, па друге године у Рим, али и то је кроника забележила само
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
да ли је слободно да учини ово или оно — у градацији која изврсно илуструје пораст цареве наклоности према непознатом сестрићу — Душанови одговори: Јест слободно, млађано Бугарче! Јест слободно, моје драго д'јете!
Кад се хладног напојише вина, те им винце огријало лице, онда рече од Сибиња Јанко: „Мој сестрићу, Бановић-Секула, откако си јунак постануо, јеси ли се икад препануо?
другу књигу Иван оправио покрај мора ломној Гори Црној на сестрића Јован-капетана: „Бре, сестрићу, Јован-калетане, виђи књигу, часа не почаси, позивље те ујак у сватове, да си ђевер уз танку Латинку, ти, сестрићу,
сестрићу, Јован-калетане, виђи књигу, часа не почаси, позивље те ујак у сватове, да си ђевер уз танку Латинку, ти, сестрићу, Јован-капетане; Но ми немој инокосан поћи, купи свате ломну Гору Црну, Гору Црну и Бјелопавлиће, нека биде барем пет
Кад сакупиш кићене сватове, ти, сестрићу, да си под Жабљака, под Жабљака у поље широко“. Трећу Иван ситну књигу пише ломну Кучу и Братоножићу на војводу
Што с’, сестрићу, јутрос уранио? Што с’ у пољу чадор оставио, и у пољу кићене сватове? Што ли си се, сине, намрдио? У образ си сјетно,
то чуо Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи, те он кара сестрића Јована, њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване! Бог годио и бог догодио, на тебе се таки санак збио!
Кад га виђе, рашта оповиђе, оповиђе јутрос на подранку, кад сватови мисле да полазе? Мој сестрићу, Јован-капетане, сан је лажа, а бог је истина; ружно си се главом наслонио, а мучно си нешто помислио.
Знаш, сестрићу, не знали те људи! Доста ми је и муке и руге: насмија се сва господа наша, а шапатом збори сиротиња, ђе ми сједи снаха
Знаш, сестрићу, не знали те људи! да ћу тамо јунак погинути, нећу моју снаху оставити, ни весеље јутрос растурити. Но како си мене
Па закажи, мој мили сестрићу, нек чауши у то поље викну, нека крену из поља сватове, ево ћемо преко мора сиња“. Послуша га Јован капетане, те
“ Виђе Иван, па сузе просипље, из крви га мало исправио: „Мој сестрићу, Јован-капетане, јесу л̓ твоје ране за видање, да те носим у несрећан Жабљак, да ти тражим од мора ећиме?