Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Ми смо знали: подне је. Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу. Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива?
Затим сам је видео како нестаје иза угла, одлазећи према Тиси, док су се мангупи питали вуче ли она сетерку или сетерка њу.
Бароница и сетерка биле су на другој страни скеле и разговарале нешто. Заправо, Бароница је говорила, а оно нешто што је остало од
Дршћући читавим својим олињалим телом, сетерка повуче Бароницу према граду, ка оној кући од набоја ниже гробља, коју је пре читав један милион година подигао собар
Она узе јежа и стави га поред себе. На другом крају скеле Бароница је певала, а сетерка, остатком њуха осетивши јежа, лајала као раштимовани џез-оркестар.
Бароница се спремала за одлазак и ми се неупадљиво упутисмо за њом. То није било једноставно: Бароница и сетерка вукле су једна другу час лево, час десно; затим је Бароница одговарала о стању оног нечег под Мимикиним вратом,
Чак им и лукава штука наседа, али тог преподнева нисам имао среће са рибама. Или би сетерка залајала кад не треба, или бих ја заборавио да извучем удицу на време.
То је у току времена постало узнемирујуће. Онда је сетерка залајала, а ја сам рекао Бароници да Мимика плаши рибе. - Рибе, шта је то? - упитала је. - Животиње с репом.
- Ви ћете доћи за мном. Куцните трипут о прозор. Тако ћу знати да сте то ви! - корачала је вукући сетерку, или је сетерка вукла њу; то нисам могао да утврдим. Споро, једва приметно напредовала је путем према граду.
У тој кући има много златног посуђа. Чак и сетерка, по причама Каранова, једе из златног тањира. Осећао сам како ме обухвата дрхтавица при помисли на то.
Затим је сетерка промукло залајала, а Рашида шапнула: - Ту је. Куцни још једном. Ударио сам зглавком три пута у стакло, а онда је
Није чула. Разговарала је с драгом рођаком Шарлотом о облику шешира Госпође Надвојводкиње, док јој се сетерка вртела око ногу, језика опуштеног до земље. - Зар нећеш?