Јакшић, Ђура - ПРОЗА
мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. „Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...
Сремац је полако диже на грбину и пође напоље. А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... — Да!... Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... — Па шта ти даш, чича...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
У Тополику једну ноћ сним ја, где идем лепо на ногама, али моја глава одсечена, и ја је носим у рукама, па се сети̓ да је метем на врат не би ли прирасла, и мету̓ је, притискујем одозго, не боле ме, али неће да прирасте, скинем опет
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? — упита Пајо. — Ко? Он, ето ко! — одговори дугајлија. — Оно, додуше, могу се и ја доста којечему
— Ви'ш то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па може одустати. — Дабоме, вала начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља.
Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри чини молитву — аја!... Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица, »Бог с вама«, вели, »људи! Зар не видите, да се ово пропаде?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше...
Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше... и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио... Мисли му се мало задржаше на самом делу...
Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше... и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио... Мисли му се мало задржаше на самом делу...
Па, опет, опет!... Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!... И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!... — Посрнуо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...
А то ће бити кад онога пса нестане. И сама помисао па Лазара опомену га на дужност и његову заклетву. Он се сети на шта се заклео пред богом, људима и пред собом... Па притеже шару уза се и упути се лугом.
— Јесам. — Је ли то тебе оцрнио побратим? Станку сену око и букнуше образи чим се сети Лазара. — Откуд ти то знаш? — Казао ми воденичар.
Гледај те спреми све што треба. А и њој кажи... Крунија изида из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку... Боже, што ти је срце материно!
Он се сети оне страшне ноћи кад је гором бегао... Сети се оних страхота, оног обамирања... па му пође капа увис... — Он је ту!...
Он се сети оне страшне ноћи кад је гором бегао... Сети се оних страхота, оног обамирања... па му пође капа увис... — Он је ту!... Он је ту!... шапутао је Лазар и нехотице...
Причаху разне приче и јунаштва, и разговор беше толико занимљив да се отеже врло дуго... Једва у неке сети се поп. — Ама, Милошу, ми дођосмо до тебе!... — Којим добром? — Ја мислим да ћеш се и сам сетити!...
И он, с дубоким уздахом крете напред. Сећао се првих дана своје љубави; сети се оног црног растанка кад, са обести Лазареве, мораде у гору отићи... Па заплива у прошлост...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— О, молим, молим! Свугде је добро — рече Пера, а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога.
Аја, не иде! Мисли се шта да ради. Како су били комшије — трећа четврта кућа — како би било, сети се гђа Перса (као свака забринута мамица која има кћер на удају, а опасност тако близу) — да пошље часком Ержу каквим
Па баш таман кад су већ хтели да припале топ, сети се један Банаћанин, баш ће бити да је био из Иђоша, који се ту стрефио, па скине шешир и мане руком и каже: »Молим
шору, она Арсина пуница, к’о рек’о би да ме је бегенисала; јербо, кад год прођем поред ње, а она се увек ондак сети па намешта мараму и зулове, па намешћа уста и пòглêда ме, а кад већ прођем, а она се увек ондак искашље мало, па ме
и гледала без икаквог интересовања и израза кроз прозор на улицу, и једнако мислила, али се ипак никако није могла да сети да је кадгод чула да се нека тако из поповске куће удала за бербера.
Та, волијем поповску крајцару нег’, што кажу, трговачку форинту! Та сети се само шта нас парокијане кошта само оно једно њио’во »Господи помилуј«, и »Подај господи!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло. Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих... А сад, ево овде...
И сети се како му је мало час, у сред оног урнебеса и ужаса наједном дошло да бега ма где а без обзира на све могуће последице
Дакле, тако је он зевао изјутра, у подне, у вече, ноћу кад се пробуди и увек кад се сети онога што је за собом оставио.
Африка
На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио
једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре сасвим смешно дочекује, а онда се ипак на време сети да побегне. Манконо је село на скоро двеста километара од Боакеа.
То га и заболи и сети на све зверове који уједају и на све људождере, а мени је кудикамо лакше. Белац се страши од револвера, црнац од зуба.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је одрастао код коња и живот је провео код коња, па му је било мило да их се сети. Имао је, код Трифуна, у Махали, неколико, скупоцених, ждребади.
Седећи тако у грозници, на троношцу, Павле се сети да је Гарсули, однекуда, знао да је он удовац и да му је рекао да су обојица удовци.
Поразило га је да га та наказа сети покојне жене, на коју се већ давно био одвикао да мисли. Била је потпуно заборављена.
Зар је требало да се појави једна наказа, као тај Гарсули, па да га сети да је она постојала, да је са њим живела, да није никаква утвара?
Сад, на његово велико изненађење, он се сети своје младе жене, и би му жао што не може да узме њене руке у своје руке, као тамо у Петроварадинском шанцу, у башти.
Уосталом, она је мало говорила мужу, само га је гледала. Једна наказа, тај Гарсули, требао је дакле да дође, да га сети те жене која му се сад, у сећању, чинила тако лепа и добра.
Што није села у кола без збогом, и без обзира на послугу. А Трифун је ћутао. Кћи капамаџије Гроздина сети се онда свађа својих родитеља, којима је, као дете присуствовала, али су те свађе, у кући њених родитеља, пролазиле,
летње непогоде, изненада, иза црног облака, сине муња, па осветли читав предео пред нама, Трифун, у истом тренутку, сети се да то мора бити колона нових насељеника, која се очекивала.
Та немојте увек бити злослут, молићу лепо!“ А кад се сети како је Трандафилу понављао, да је глупаво путовати у женском друштву, кад се путује тајно, јер жене много штошта
На небу, обасјаном првим сунчевим зрацима, није било ни једног облачка. Све је било у плаветнилу. Сети се онда и оних којима је потпис, то јест крст, био узео, за одселеније у Росију.
Морао је да устане са траве. Из неке провалије његових успомена, Исакович се онда сети како га је, тако, звала, у пољу, под Варадином, и његова мртва жена, првих дана у браку.
Питао се, међутим, у себи, куд трчи? Куд жури? Кога жели да сретне? Па се сети да га смрт, још увек, вреба, на овом путу – што је био заборавио.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Хвала вам, пријатељу, ви сте ми дали добар савет. ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга? ПАВЛЕ (сети се). Да, добро поменусте, могли бисте ми учинити једну услугу. ЉУБОМИР: Молим!
) ЉУБОМИР (хоће да пође): Ја ћу вас оставити. ПАВЛЕ (пружајући му руку): Рачунам на вашу дискрецију. (Сети се и тргне руку.) Чекајте, сетио сам се овог часа једне велике услуге, коју бисте ми могли учинити. ЉУБОМИР: Молим!
АНА: Биће брзо готова! АНТА: Брзо! Брзо! Женске се никад не облаче брзо. (Сети се.) Уосталом, реците ми, Ана, је ли госпођа одјутрос узбуђена? АНА: Како узбуђена?
СПАСОЈЕ: Која је то парцела? НОВАКОВИЋ: У хотелу „Ексцелзиору”. Ето, то је све што сам сазнао. (Сети се.) Ах, да, још нешто. Распитивао се код Радића и о томе где ја станујем, вели посетиће ме. АНТА: Вас?
Он је блед и врло збуњен): шта је ово; шта је ово, забога?! (Сети се.) Пардон, госпођо! (Прилази Рини и љуби јој руку. Обраћа се осталима.) Шта је ово? РИНА: Вама је рђаво?
ЂАКОВИЋ: Разуме се да се да размишљати и сад увиђате ваљда да нисам преценио? СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да! (Тешка срца вади из портфеља две хиљадарке и даје му их.
СПАСОЈЕ: Па послован, јесте послован. (Сети се.) А „Илирија”? ЉУБОМИР: Шта „Илирија”? СПАСОЈЕ: Па ти си директор... То предузеће је светскога значаја...
ЉУБОМИР (прекине му знаком реч да не говори пред Антом). СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да... тебе тужи за оно. ЉУБОМИР: А господина Анту? АНТА: И мене тужи за оно.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Да му и сам за право, и сети се код сабље Чамчине враголије. — Па кад се будеш разговарао, а ти ако не разумеш, погледај на мене, па ћу ти ја
Црњански, Милош - Сеобе 1
прозборише речи, сем што Комесар једном рече реченицу из говора, запрепастив се да се даљег, ни сад још, не може да сети.
Мрату. И св. Мрата му поможе, утолико што га међу тим многим вином, чашама и горућим свећама сети брата његовог Аранђела, који је имао обичај да при склапању трговачких послова по Влашкој, Турској и Мађарској опија
Плачући још јаче, она се сети мужевљевог лика и, спустивши главу на јастук, поче у мислима, да га љуби. Беше леп Вук Исакович кад је узе, хладне и
Преста да плаче и сва задрхта, кад се сети како брзо прођоше те лепе године, чим он први пут оде у рат, а она први пут роди.
самоћа, болештина, све јој се то учини женска судбина, као и то бедно остајање и чекање сад на једног, сад на другог. Сети се, одједном, куће својих у Трсту, где је била или лутка одевена шарено, или слушкиња која је увече и ујутру свлачила,
увече и ујутру свлачила, и облачила, браћу и маторог очуха, рибајући сваке суботе кантаре и камене клупе, око тезге. Сети се и брака у коме је била тако сретна. Рађала је децу, сељакала се, али не знајући никад ни куда ће, ни зашто.
Младост му се више не само није јављала у памети, него и кад је желео да је се сети, тамнела му је у сећању и нестајала, пред увек истим сликама жене и деце.
ретким и хладним ваздухом, са великим долинама и тамним шумама под собом, Вук Исакович се тако, изнемогао, мучио да се сети ма чега у своме животу што би га утешило у том чудноватом замору и слутњи своје смрти, што га беше обузела.
Била је при потпуној свести. Запита за мужа и одмах затим сети се, хотимице, прве године свога брака. Учини јој се опет да је само оно лето било истинско, са својим травама и
врућем дану, над кућама, ливадама, и трскама, у колима, која су се тешко пробијала, по травуљини, од стабла до стабла. Сети се да већ недељама није трговао и помисли да му живот одсад више и не може бити, као пре, весео, пријатан, јер кад она
Са тим блатом и водом што јој се беху натопили на грудима, она се сети свог разврата и својих љубавника и са њима и свога мужа.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА Царе Душане, тражим помиловање за војничка гробља усамљена којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
зауставио се на Пилама пред агенцијом, а да није осетио ништа сем неког понављања, због којег уопште није могао да се сети које је лето посреди: лето 1962, лето 1965, лето 1972, лето 1986? Које лето? — То треба прославити!
Џепови капута већ су му били натрпани свескама и једним раскупусаним примерком Лингве латине. Тада се сети да има час гимнастике и да мора вући са собом оне одвратне патике – потражи их и смота у новинску хартију па се сјури
Ослушкивао је аветињско крештање барских птица, тражећи на француском потребну реч за шевар. Сети се и једне ноћи на завејаном Калемегдану, где се очајнички опраштао и љубио с Ваном, ослоњен леђима на зид Римског
Осети неизрециву вредност слободе што је избегао та недељна мучења — ручкове који су се годинама понављали. Сети се оне немогуће тишине што се у пола један спуштала над уштиркани столњак, сети се звецкања сребрног прибора за јело,
Сети се оне немогуће тишине што се у пола један спуштала над уштиркани столњак, сети се звецкања сребрног прибора за јело, свега.
Покушавао је да мисли на данског председника владе који се сваког јутра вози трамвајем на посао, сети се шведског краља на бициклу, старог Вилсона на вртешци у луна-парку, сети се војводе од Единбурга како лежи на трави
се сваког јутра вози трамвајем на посао, сети се шведског краља на бициклу, старог Вилсона на вртешци у луна-парку, сети се војводе од Единбурга како лежи на трави и покојног Кенедија како шутира празну конзерву на насловној страни Тајмса,
Зачу само неколико сиктавих звукова зипа; отворило се, значи, неколико шлицева. Сети се старог упутства за овакве прилике, које је негде прочитала, да се у безизлазним случајевима не вреди опирати (биће
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Али данас, у дане среће, док тихо вече милује уснуле врбе, сети се њихових поклича, њихових нада и жеља, победа и успеха, јер су те они, Републико, створили и својом крвљу натопили..
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Обесхрабрен, он је престао писати. 1886, у оскудици, сети се својих приповедачких покушаја, и понуди их локалном листићу Шабачком гласнику, који их, на препоруку песника
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Утом се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, »над лоле лола«, па
И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана преко године.
Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био! Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва, и просто осети да је вредео нешто.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око,
Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато,
крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л'
А ти, брате, крока веселога, Кад туд минеш, де сети се тога, Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га, тако т' бога, брате, Друго цвеће
Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Што је теби, брате Радивоје Откад злато ти угледа моје?
Ње се сети, препаде се тешко, Заборави поштење витешко, Плећи даде, па коњица сави Ка чадору где злато остави, Да је узме па
Неће засад, крај је шали, Устадоше обадвоје. Он цигару своју пали, Она глади косе своје, Још се друго штошта сети Што у игри поремети. 75.
Бака беше тако блага, Као мати каква драга, И вељаше, кад је згледа, Да се сети свога чеда, Што је скоро изгубила, Што је таква иста била, И да ли је мучи јако Што је види тужну тако, И да оће
Ма страшна си кâ из гроба!“ — „Да, из гроба и страоте Ја дошета амо по те. Послала ме...“ — „Кô?“ — „Де с' сети, Де протреси мозак клети, Ма ти с' глава заборавна, А било је већ одавна, Ма гроб и тог што ту легâ, Заборави л'
Али дотле, Србину на јаде, И Крајине с Турчином нестаде; Па се онда своје Цвете сети И премисли у својој памети, И ту смисли да је време веће Своје друге ватати се среће; И позвати одсвуда другове,
И Милета гледа друга свога, Чини му се сјетан дозлабога, Крупно нешто учи у памети — Жао беше војводи Милети. Сети с' Цвете па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Шта је теби, брате Радивоје?
“... а и: „Нашли боље!“... Та цело се заорило поље. Састаше се браћа, изгрлише, Изгрлише па се изљубише. Миле с' сети куле и чардака, Плану срце, маче с' нога лака, Он се вину кули уза стубе — Несу часи да се лудо губе...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хоћеш да ти певам? Знаш да ћу ноћас, док ви ... ја ћу сву ноћ — ах, ноћас! А опет то „ноћас“ било је... Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите.
Ни Ита, који је пређе, док је био жив покојник, често долазио, сад готово никако не дође, сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса да се омрси.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А што кукам? — да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.
ободе жерава, калуђеру старом изнеможе глава, клону му глава од тешке муке, испадоше кључи из мршаве руке, и једва се сети да треба да јави поруку лепу игумну Варнави, подиже кључе, затвори врата, зар, да не дођу Турци изненада!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Како то види, препаде се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па нзвадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а
Онда се господар од галије сети свога за новчић купљеног мачка, па рече домаћину: — Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
да ми не казујемо доктору. Он како је забораван, неће ни знати да нема разума. МАНОЈЛО: Е, како то говориш; а да се сети после неколико дана, па још горе. Боље да му кажемо сад.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
При том понављачи — Понекад назреш у ваздуху, лети, Небеску ружу која милост зрачи — И то је знак, ал основа се сети: Винчанско писмо, жиг у иловачи. (2—3.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Провалишка! Сулетва прича о јачању ножних мишића Причамо тако на Ади Циганлији о бежању преко црте кад се госн Суле сети неког финог типа који је одмах после рата висио стално код „Руског цара“ и пио капуцинер. Шта је било с њим?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Никога тако не пуштам лако. Ја сам строг, знате, сви мени плате.“ Застаде чича, нешто се сети, чело се мрешка, а брк се смешка, док Ћира прети. Брзо ће чича да му се свети.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Лупај, Марија-Лујза ће изићи. Лупају. Као да цело језеро одједном долази до нас, тако ме тај звук сети на звук којим је рибар ударао жљеб у чамац, пре но што ће се отиснути. Лупају опет.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Рекох, ако Агатон спази овај сервис... Знаш га већ какав је, а има пик на сребрне ствари. САРКА: То је истина! (Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони. ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој.
АГАТОН: Почнем ја, знаш, с њим разговор о тестаменту, али онако издалека и вешто, да се он не сети. Велим ја њему: пошто сте ви писали тестамент, то све околности говоре да је вама тестамент донекле познат.
Ми који остајемо у кући, ми ћемо га и даље жалити и приређивати му парастосе и палићемо му кандило...(Сети се.) Јест, бога ми, сад ми паде на памет да је породица кад се уселила у кућу угасила кандило.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Смејао се и Танасије и причао ми како се много ужелео својих другова у батерији. — Нико да ме се сети и прати неку кокошку. Овде мршава посла, господин наредник.
А?... Научићу вас ја памети! — говорио је строгим гласом, гледајући стражаре. Затим се окрете и изиђе из штале. Сети се тада ђубришта, и у ушима забрујаше речи командантове, када је обилазио круг: „Ред се у батерији, наредниче, цени по
У близини нешто лупи, као да паде чивија. — Хајд да се иде! — А куда ћете, бре, по ноћи? — сети се стражар да их запита. — У лов!... По сласт! — А-ха!... Причекните док се сменим.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
дотеран, као што би требало, али је добар човек. Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже. — А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се.
« — Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла. Не знаш ти каква је ово сила у срезу ; и капетан га се боји ; тако је то,
— Камо вам онај колега, рече он, дижући се. Баш ће сит да се наради. Хо-хо-хо... Љубица се сад тек сети посла, сети се да је још давно децу оставила иза школе, па о њима нико не води рачуна.
— Камо вам онај колега, рече он, дижући се. Баш ће сит да се наради. Хо-хо-хо... Љубица се сад тек сети посла, сети се да је још давно децу оставила иза школе, па о њима нико не води рачуна.
Љубица се склупча и ућута док јој заспа уморна мати. Лежећи уз њене топле груди, она се сети срећнога детињства, кад беху само њих двоје деце, она и брат, па лежаху овако исто уз мајку, под старим, искрзаним и
оно се одједном претури и јаукну, а он се сети да је то био Стојан, прислушкивао, па га прескочи и истрча из школе, Љубица стајаше на вратима учионице дрхћући, сва
Нису те хтели чути... страдао си за свету ствар... Па лепо, сети се Хуса и других. А ми ћемо већ нему... не бригај ти, чекај само док смислим...
И данас јој срце јаче закуца кад се сети тих дана, а душа се занесе у слатким сновима.. Писар и Љубица весело прижељкују у топлој соби, шапућући једно другому
Заборавио на то у забуни, па само ускочи на коња и оде. Гојку опет засија радост на лицу. Сети се Веље са захвалношћу.
«... Сутрадан Гојко устаде туробан ; чим се сети синоћне патње, намршти се још више. Од ономадашњега боја Љубица не долази никако у школу, али се он живо бојао да не
Али не ваља тако... како ће он пред свима људима причати о својој бруци ?... И Гојко се одједном сети својих ранијих снова и би му чудно како се то све редом испуњава баш онако, како је он желео...
О, ту се мора изгубити памет! И ја сам првих дана била чак расположена према њему«... и она се сети неких тренутака, кад му је изјављивала нешто налик милоште...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао? СОФИЈА: Казао си, обраћајући се поднареднику: „Бар то је лако објаснити, ја мислим...” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мртва си ми гола. Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.
Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и камен. НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви.
НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви. Сети се, куд мој народ са песмом поврви, Ту се не клечи, не клања и не пузи Но се суди
НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви. Сети се, куд мој народ са песмом поврви, Ту се не клечи, не клања и не пузи Но се суди краљу и слузи, на крви, на крви.
Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти... море сети се, да знамо у Гори Црној пашу да дочекамо па кад је проклетство наше крв и никад није још помого бог, ни плач, ни
И ужас лица, страсних, давно покрила је магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Све је заузето оним што га окружава, заборављено је све остало... И куд ће сад Милица Ђокина да се сети поноћних страхота, кад јој још образи горе од пољубаца и мишице од жесног штипања!...
»Како ли се попне онде?« — мислио је, па се сети, како је једанпут видео и проту наврх цркве: ветар је јако дувао, прота се ухватио за карниз од кубета, а коса и
Зар се ја чега бојим? Ах, да, јес' богме...« И ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад се човек сети нечега врло неповољног. Навуче му се облак на очи и он се намршти: »Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!...
« И ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу.
Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и
И при свем том да га не запиташе о Киру — ко зна шта би било. Па и ту није могао да се сети онога вавилонског цара, што га је Кир победио и погубио... Јест, тада је имао среће; добио је најлакше питање.
Али сам сад сигурна! А ти, болан, зар баш ништа? — Готово ништа. — Ти се надаш у стару срећу. Сети се Солона! Њега опет штрецну, али ово ново осећање беше нека изненадна зебња, која хтеде да га обузме свега и да га
И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен... Сети се оца. Шта ће му он рећи и како ће му на очи изаћи!
И то да му пропадне! ... А зашто; зар то мора да пропадне? И тек сад, размишљајући мало по мало, чича Пера се сети да у нашој благословеној земљи не може бити никаква насиља, и свачије право и добро мора бити заштићено.
Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице наоблачи се... »А-а ... оно синоћ!...
То је заиста занимљиво и... како ти желиш, необично. По његовом изразу лица, које се одједном измени чим се сети шта ће ми причати; по ономе, како му се очи засветлеше а усне се развукоше у некакав полуироничан, полузанимљив осмех,
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ПАВКА: ... И пријатељ-Мики... СПИРИНИЦА: ... И газда Арси... ЈЕВРЕМ: Па добро, ал'шта да им каже? (Сети се.) Реци им: газда Јеврем се испросио за народног посланика... ПАВКА: Ама, за Даницу.
XИX ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (збунио се и узмувао, не зна на коју ће страну ни шта да почне): Шта сам оно хтео...? (Сети се.) А, јест!... Не, није! Не знам просто ни с кога краја да Почнем... Е, ово је баш права ситуација.
МЛАДЕН (сети се): А, јес', а ја заборавио, ево и ово. (Даје му листић.) ЈЕВРЕМ (узима и загледа): Шта је ово? (Спири.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ето тим се мислима занео Срета разгледајући школу и свој стан. Дуго је тако ходао и једва се сети да треба да распакује и намести своју сиротињу. Стаде да размешта свој пртљаг по соби.
Кад је све ово накитио, стане размишљавати какав потпис да метне. Сети се да је на последњих неколико дописа потписивао јунаке; сад се реши да узме за псевдоним једну јунакињу, и зато се
— Јок, јок! — виче и један и други. Шта да раде у тој невољи? Али се Срета и ту досети. Сети се да се у општинској судници потеже нека поштанска књига, тарифа нека.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Али храст, који је лети, Стајао, на истом месту, године 1бОЗеће, Зашуми, однекуд, и тражи да га се неко сети. ЉУЉ У јуну љуљ Крене, ко муљ, И ливада се Да у
Навлачим ћебе на нос, на чело; Одједном: пламен! Пламен! Пламен! Ко да се нечега сети, пустахија, Груну, ван себе сва, и у бесу, Букнуше иверје, дрво и хартија, Све се заљуља, ко у земљотресу; Учини
се никад не љути Кад дуну суманути Ветрови, ил када мраз Затвори речни газ: Година каткад закасни, ал посла свог се сети Па још покоја пахуља у априлу нам слети.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
А његова благост сад ме увек сети На вилину косу што у зраку лети Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна; На иконе кротке, стародревне чари, Што
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И сада, када се тога сети, Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова
Магда му приђе руци. Целива га и честита празник. Он је поче дуго, трепћући, гледати, не могући да је се сети, тако да Магда тупкајући испред њега сама поче да му се казује: — Ја сам, дедо. Ја, Магда, Магда.
Ја, Магда, Магда. Једва, као кроза сан, он се сети ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким гласом поче: —
Али, као да се сети да није у реду, нарочито сада, да о себи прича, прекиде и поче да пита о њему, ефенди-Мити, кога је он крстио, доцније
што је он, газда јој, дошао и час са њом говорио, једнако гунђала, себе грдила и корила: како то, луда она, да се не сети да ће газда доћи, кад уочи суботе она онај и онакав сан снила и по њему могла да зна да ће он доћи.
Али брзо се сети да то не сме допустити, особито, да је тај туђи свет, начичкан око зидова и на капији, тако горе усамљену гледа, и по
Па ти ниси ни јела, мори, ништа — пљесну се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, од како је дошла с купања па ево чак ни до сада, ништа није јела. — Па хоћеш да ти донесем?
И када Софка из кујне изиђе и уђе у оно сопче, да се тамо као одмори, он се брзо сети и заврћући рукаве појури у кујну код ашчике. — Дај, да окуси штогод. — Ко? — погледа га у чуду ашчика. — Софка!
виде како он отуда, из угла собе, на оно њено прво „хајде“ плећима полете напред, да и њу као и свакога отера, али се сети да она није нека његова, сељанка, па да може радити са њоме шта хоће, већ да је варошанка.
Он све јаче и јаче поче да удише тај трулеж. И то га поче као освешћивати. Сети се свега. Последњи пут задрхта и изненада, силно, јако потеже руком за нож из силава.
А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!“ И тада се Софка сети да су можда одавно без пара, без игде ичега, и са језом дочекујући га поче себи да пребацује: што се није сетила и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Залуд!
час велики, свети, Да блесне правде и разума сјај, К’о страшног дана божја судница Што ће нас једном на грехе да сети? Јер свет је тешка, страшна лудница, Свирепост, очај, несрећа и вај.
— Гле, то је нека књига! — Дâ, сонèти, Песме и љубав... — Које је то време? — О, давно; ко ће тога да се сети! — А ово? — То је цвет у књизи, свео. Смешно; ал’ некад људи су век цео Чували тако нешто.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Климентија, прелазећи реку, запао у матицу и хтео да се удави. Видећи се на невољи, сети се свога заштитника св. Климентија, и позва га неколико пута у помоћ, али помоћи никакве, већ га вода све даље носи.
Када се нађе на невољи, он се сети и св. Николе, који сваком на води помаже, — и он се спасе. Нашавши се на обали, он управи поглед небу и јетко је
Оно што је било пред њим земље и простора, он с Рудника благослови те нема папради, а не сети се да се окрене натраг, да и ону страну благослови. Зато сад у оним горе нахијама расте папрад.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а
Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихар однео?” А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама.
” Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: „Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МАРИЈА Оде да је тражи, да је убије! Сигурно на чивлук. Мисли да је онде. ТОМА Добро се ти сети да је не шаљемо тамо, него сакријемо чак код тетка-Пасе. Ту је неће тражити. АРСА А шта ћемо сад?
Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све. МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите!
Не дам... (Сети се греха Васкиног, плаче): Ћут, ти! ЗУЛФА (окрене само поглед од њега, заклања се руком). ЈОВЧА (болно): Стару!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.
А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету. КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати опет неку реч тој хрпи Речи, што
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом. Сада се сети да су свињама, док су јеле те симите, из уста висиле зеленкасте жвале. Зашто сам ђинђуве купио?
Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја никоме не
Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима. Дрхти и нејасно осећа: мора нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се.
Једино они и мајка могу да донесу несрећу човеку. А унуке воли“, сети се очеве опомене. Шта је могао кад је то почело чим је проходао. И раније. Одмах се видело да ће бити леп и крупан.
Ко је од тога имао користи? — застаде. Сети се призора с пута: ...Човек носи плехану пећ и велики дењак ствари, а за њим иду два малишана са лонцима у рукама и
Иди, и нека он... Он то може, уме. Не љути се. Иди одмах. Симка није разумела. Хтеде још нешто да јој каже, па се сети да је на путу видео војску. Прво су ишли коњаници. Нешто су викали и псовали га. После и пешаци. Пун пут.
Узеће децу и побећи из села. У врбак ће да се склони док војска не оде. Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није дао да се зграда запали. Фала му. „Људи, морате сада кући.
— старац баци ибрик и он се меко ури у снег. Баци шубару на њега и настави да псује. — Толе, засвирај радикалку! — сети се Аћим. Тола стаде у средину и засвира радикалско оро. Прошле недеље била је Вукашинова свадба.
Све су буне друкчије, само су ноћи после њих увек исте. Сети се оне ноћи после Тимочке буне, кад су и торови горели у Кривом Виру и кукале запаљене овце.
Како ће ми погледати у очи? Гори је од Ђорђа. Гори је и од Мијата што је побегао чим је чуо звона. Онда се сети кад су један према другом седели у Аћимовој соби и гледали се у б раде. Колико је времена прошло од те вечери?
— Још нису отишли — рече Никола. — Ко је то пуцао онолико? — поново осети муку и сети се Паланке. — Државна сила. — Је ли војска? — у Прерову, као чавке, црнеће се жене. А ти си невин пред властима.
Руке стави на леђа и, погурен, још више се смањи. Аћим схвати и сети се кад је полеђеном пртином пусте, у лук савијене улице ишао занесен као месечар, не одговарајући на поздраве опанчара
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта. »Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?
— рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава!
А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка. — Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи... Одбијање деце да уходе старицу изазва још веђе запрепашћење.
»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе.
— Можда би Црноглавка могла у извидницу? — сети се царица једне старе вране, и плесну рукама. Без успеха! Нико није знао где је врана.
Без успеха! Нико није знао где је врана. — Па, она је већ одавно у пензији! — сети се један од дворана. Ко зна да ли је и жива? — Нека се извиди!
Само су узалуд проводили дане у нагађању! Коначно се Јасновитка сети да би и махање лепезама било исто тако корисно за одабирање правих пратилаца! — Ах, како је то мудро!
Неће дуго. Једино су стене вечне, врати се... — поколеба је начас нежност у јајетовом гласу, а онда се сети светлуцања песка у пустари и младићевих очију, па рече: — Вратићеш га кад нађем воду?
»Вероватно сањам?« — помисли принц угледавши у коцки леда црвену жабу, и због нечег се сети црвене звезде. »Како ли је овамо стигла? Сиротица!« Из коцке леда нетремице га је гледала црвена жаба.
Играчке су у чуду трљале очи. Нико се више није смејао. С чежњом посматрајући отворен прозор, лутка се сети крила која израстају ономе који их изнад свега жели. Затим се трже. Поново погледа отворен прозор.
Патуљак је нешто рекао... Шта је рекао? Тек на прагу сети се патуљкове наредбе. Читав следећи дан је делао а да се ниједном није повредио.
Да нађеш реку? — Дај воде! — исколачи Троглавац очи велике као бундеве. — Или ћу те овога часа прогутати! Дрхтећи, сети се дечак Мерсадове кожице и пожеле да се пред жапцем Троглавцем створи извор. Јој, мајко рођена!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Доцније, Добрача никад није успео тачно да се сети да ли је Турчин, тада, имао у руци оружје, или није. Сећао се да је старац, десном руком, учинио по крет које је можда
крају своје свакодневне шетње, опет упућује, у пполазу поред Шеих-Мустафиног турбета, Студентском парку, никако да се сети о чему је он то, последњи пут у животу, писао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати неоце клети. дижите школе, Деца вас моле! „Скини ми, бабо, с чела облаке; Не дај ме, бабо, у просијаке!
та чемерна чаша, И свирепи отров једне ироније; И да ће нас вечно страшна прошлост наша У немирне ноћи да тргне и сети, Као звекет ланца старог робијаша.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Та опажања су само повод да се душа спомене и сети појмова и сазнања идеја. Наша душа морала је те идеје већ пре некада однекуд да задобије.
рекох му ја. - Он застаде, погледа зачуђено у мене па рече: „Јест, јест, ти си...“ Но он се не сети мог имена. - ,Па ја сам Хемфре Њутн, ваш некадашњи служитељ.’ - ,Јест, јест, ти си то. Па како си?
Сигурно да волите то воће?“ Пре но што јој одговорих, она се сети моје прве посете и поче да се слатко смеје. „И преврелог сока тога воћа! И њиме ћете бити послужени!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме. Али не буди сувише строг и сети се како смо се патили, годинама живи сахрањени.“ Тако ми је писао. Али то је било и прошло.
Као ашов широка и тешка десна командантова шака пљашти по левом, необријаном Ресимићевом образу. — Деде, сети се, сети, дроњо дроњави! — М... М... мањ ако није што... што... што сам... тражио превод за му... му... музику.
Као ашов широка и тешка десна командантова шака пљашти по левом, необријаном Ресимићевом образу. — Деде, сети се, сети, дроњо дроњави! — М... М... мањ ако није што... што... што сам... тражио превод за му... му... музику.
— Лепо, из четрнаесте имам пун тефтер. Па се прибира неко време потпоручник Стеван док се не сети: — Ви памтите у новембру, кад је Поћорек разбијен, како се гурало. — Како не!
Па Петроније Свилар погледа трећу рану и нове, модре ожиљке преко ње. И сети се кад је сестру, сву у дроњцима, срео у одступању на каљавом путу Јанкове клисуре, међу карама, избеглицама и комором
— Сањао? Шта? Кога си сањао? Он подиже очи као да би хтео да се сети. — Баш хоћеш да знаш? — Хоћу, да. — Некога кога не волим, онога, ти знаш, што ти се некад удварао, пре него што сам
Убеђује га опрезно Икета у томе, али се Мија никако не може да сети, па му то долази некако неугодно и непријатно да је тако изненада и напречац излапео и постао толико забораван да
— Па лепо, чекај, стани — мучи се Мија, и све га више стид што не може да се сети. — Је л’ имао онако неки знак или, рецимо, белегу? У ком’ је воду био? — У другом, брате, прва десетина.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици. Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео
»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати.
И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави
Није могао да се прибере задуго... Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати. Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ. Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...
Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова. Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се
Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. »Ух, бруке!...
Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. »Ух, бруке!...
« Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...
— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило. Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа.
— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде. Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.
— Тако они увек раде. Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: — Баш увек тако раде? — Па...
У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде
Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извади из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број них слика голих индијанаца. То су биле мисли које су ме тешиле те сам се тако умирен растао од свога кожуха.
Она воли овај свој посао. Али ако нађеш неку њој сличну у Берлину, сети се свог обећања, мораш се оженити Американком ако желиш да останеш Американац, а знам да то желиш.
Ћипико, Иво - Приповетке
Одељен од света, осети се слободнијим, веселијим, и часом зажели да овде остане у овој питомини, али кад се сети њих, Примораца, чији жагор до њега допире, махом се сневесели: чудо што се они одвојили од њих Загораца!
„Мора да је јако гладан”, помисли Миливој гледајући га како халапљиво једе. И сети се своје глади, кад оно њих неколико другова остадоше у пустој планини за два дана без залогаја.
Волови, навикли путу, тешко сагибајући своје претиле трупове, к води сигурно прилазе. Миливој, чим их угледа, сети се својих волова што их брат му, коморџија у војсци, одведе преко Албаније пут мора. Причају да је злослутан тај пут.
А кад пође према засеоку, учини му се, по лакоме ходу, да је млада и витка. Хтеде да јој се јави, али се сети да јој нема шта да каже. Диже се и гледа за њом. Жена се окрете и сачека онога младога човека са воловима.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
“ Читалац не може а да се овде и нехотице не сети снижавања високих туђих, „увезених“ вредности; да, наиме, мимогред не помисли на познату теорију Ханса Наумана, из
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је! XИИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази): Извол'те! ЖИВКА: Знате ли ви, Анка, где је цилиндер господинов?
Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...Ти си их синоћ размештала. ДАРА: Ето их у фиоци.
СВИ УКУЋАНИ ЖИВКА (најпре се слатко и детињасто смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је оставила кад је узела од Нинковића.
(Љуби јој руке и сви се дижу.) ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену. (Узме са стола кутију и дели сваком редом.) Ево, ево...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Њега се најзад сети Суљ-капетан. Па позва старога слугу Ћерима: — Али знаш, мој Ћериме, да ми је сега срце ћумур? Још једна жишка — пепел
Трговци утрнуше, па послушаше. Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака. Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће!
Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала. Он се сети, додуше зловољно и као доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста глупост натурати жени н Арнаутину своје
Ова ваља нама, ова млађа. Ето баш за овога агу ћемо да је венчамо...“ Не може да се сети шта је даље било. Окренула му се општина око главе, они Анадолци, све.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И кад већ дрво трулеж заплени, Долази камен да га замени: Кад већ и нами црвоточ прети, Тада се Србин Вишњића сети. Још није касно црве сатрести, Још каткад стижу лековне вести.
Ил’ ћеш наћи овде ко ће Да се душе своје сети, Ил’ ћеш отић’ вишњем оцу — А он ће нас све проклети. »Невен« 1882.
Мирски људи, оци свети, свако нађе што да слави. Један пије кад се сети, други кад се заборави. На послове друге врсте теже с’ креће наша нога, — Ал’ за пиће увек биће и титула и разлога.
“ вичу слуге веште, И Бровел је већем утурио клеште. Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је — Лав се сети ко је, лав се сети шта је; Одупрô се чуду снагом и очајем, — И прснуше везе кâ ибришим да је. „Ево мојих зуба!
Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је — Лав се сети ко је, лав се сети шта је; Одупрô се чуду снагом и очајем, — И прснуше везе кâ ибришим да је. „Ево мојих зуба! Ево вам их, нâте!
И већ је нађох, брзо се сети’, Боље нег’ иком доликује ти: Здраво ми дакле, предмете одни, Високородни! Од гóре често грми и сева, Ал’ никад
На Крстов-даи се водица свети, Свештенство радо Дунаву ходи, Није му тешко, јербо се сети, Кечиго, да си и ти у води.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Наше име неће бербу доживети Свега што може себе да сети. Појединачно нас, јој, унеразуми; Опште нас заслепи. Забуна је сличност.
дане уџбеник светлости ЗАВОЂЕЊЕ Како да се послужим Оним што пева и лети И небо је под земљом Нечег се бољег сети О гази све што лази И песмом смрт превари Шта ће са нама бити Запевају ли ствари Ни две речи се више Међусобно не
Краков, Станислав - КРИЛА
Оловна тежина и страшни бол у нози. — Рањен сам, — сети се. — Ура—а—а, већ се измиче и слаби, али бомбе праште као паклени ватромет у ноћи.
Петровић, Растко - АФРИКА
На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио
једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре сасвим смешно дочекује, а онда се ипак на време сети да побегне. Манконо је село на скоро двеста километара од Боакеа.
То га и заболи и сети на све зверове који уједају и на све људождере, а мени је кудикамо лакше. Белац се страши од револвера, црнац од зуба.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
И ако ти с’ кашто чини Да се сузе твоје суше, Ти се сети откуда је — То ј’ топлота њине душе. Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти
Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли?
Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа. Али после неког времена сети се свети Петар и са небеске осматрачнице погледа на Крф да види шта ли ми сад радимо. Али Срба тамо није било.
Појахали су Сергије, Фјодор, Пера, Сима и један Рус, ордонанс. Сергије тражи корбач. Пера се тада сети да нема мамузе и захтева да се скину са његових чизама, да их привеже за босе ноге.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У прсима Српкиња благо неисплаћено Носи! Не гледај време, јер љубов све ће победит! Сети се да највећа срећа те овде чека: Роба родити нећеш, већ човека, образ божества. То је злато!
Ине цркве још посети, Но своје се онда сети Кад и турска була; У свему к’о перце лака, У вери је тако јака К’о земљана лула.
Сабља-момче, сахрањено У мртвачком огрталу, Па је њојзи говорило Гласом шупљим и потмулим: „Заклетве се твоје сети, Заклетва је погажена Срцу немир, души пак’о, А у часу умирања Ко с’ обрече под заклетвом, До другог је везан
Двоје младих загрљених У камен се претворило. Сабља-момче проговара: „Заклетве се твоје сети! Ко с’ у часу умирања Ком’ обрече под заклетвом, До другог је везан гроба.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
''Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?'' И он стеже чело, слике да убрза. Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети. Ах, да, то је. било још у оне дане Кад детињско срце тражи огањ свети И хоће плодове нигде неубране.
ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети. Хоћу те, Животе, и страсно те штујем, У вртлогу страха ја о теби снујем.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да! Дедер, ти, Тасо прочитај ову депешу. (Да му.
Вратићу се ја. (Пође, па се код врата сети и врати се.) А јест, бога ми: реците господин-Вићи, чим дође, нека изведе онога из 'апсе и нека отпочне саслушање.
ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили. КАПЕТАН (сети се): А јест, боме! А јеси л' ти, господине Вићо, казао овим грађанима да држе језик за зубе? ВИЋА: Рекао сам им!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече...
Млади другар мртав пада. Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме одолети... 1875. КАО КРОЗ МАГЛУ...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
се, постаће разговорнији, живљи, црвенији, и више би казао него што је за њега, за његове године, па после, кад се сети тога, што да зацрвени, да му буде непријатно, застидно?
О да, ах да! Можда, сигурно зато да, кад загрли жену, разочара се, онда се сети, осети сву разлику, лепоту њених прсију, њена лица, уста, очију које није хтео.
за лепшом партијом, целог дана с матером говорила, удешавала, налазила наводаџије, док напослетку Младен не увиде и не сети се.
партијом, целог дана с матером говорила, удешавала, налазила наводаџије, док напослетку Младен не увиде и не сети се. Сети се да зато, због тих гласова о женидби, силних наводаџија, већ и момци у дућану и остали по чаршији друкчије, некако
наводаџија, већ и момци у дућану и остали по чаршији друкчије, некако слободније га гледају, разговарају се с њиме. Сети се да је сада због тога та навала, што су до сада мислили да он због бабе, због њене строгости, не сме да се жени, па,
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
њихове млитаве удове, трљајући њихове усахле груди, ослушкујући са стрепњом слабашне, нечујне откуцаје њихових срца? Сети се, луди дечаче. Застани мало пре него што разастреш по столу своје травчице.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Васкрсне ли тада наше младо доба И долети спомен са веселим звуком, Ти се благо насмеј на дверима гроба, И свега се сети - и одмахни руком... 1887.
Зачуди се пана млада И не може да се сети, Шта Љубецки чини сада? А Љубецки већ на мети. Он с грацијом шапку Тури, На десно је наби уво, И потом се хитро
8. Сури споменик старих поколења Над сниском хумком угажена гроба Живо ме сети страсти и мучења, И мисô врати у минуло доба. Тужни гробови, где вас јоште није? И ко да прича историје ваше?
Сва гордост у њему букну на продрзљивост њену, Он се на углед сети, на чељад и своју жену, Да, и на жену своју... Ватра га обузе тада, Јер њено неверство подло паде му на памет сада.
Он смућен над њоме клече. „Ићи ћу у цвеће данас“, сети се како му рече, И задрма је руком. Кметица подиже главу, Једва се помаче с места кад слатку угледа јаву, И мужа над
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Хоће да скрене разговор, сети се): Баш добро! Знаш, пре два, три дана био сам на преслави у вашем селу, где је ваш чивлук.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда
гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може бити учињена.
Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.
Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку.
На нечије питање: одакле је родом и пореклом, смеши се тужно, и не може да се сети како се звало село где су му некада живели родитељи. Завршује причу наш млади аутор својом рефлексијом.
Бранко, спазивши множину златних зуба, одједаред се сети да је читао у једној упоредној антропологији, како Јевреји, крактеристично, имају врло јаке вилице а слабе зубе, што
— Не смеј се, Соко, сад кад знаш оно што онда ниси знала — каже учитељ. Сока поче да плаче. Учитељ се тада сети да је она тога дана уплакана већ дошла у школу. — Таман си се ти мало развеселила, а ја те увредио...
А полициски писар, први комшија Ракин, такође не може да се сети Тацита. „Хо, жива мука! а да се питаш: зашто?” Градић остаде без нарочитог угледа можда и отуда што лежи преко пута
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Тад се сети грабен да зовне другога комшију wердена. А wерден, неки добар човек, па се и он одазове молби и дође своме комшији у
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Новца није имао, страни говор није разумео, и онда је размишљао како би могао доћи до пара... Сети се он свога трика, на пристаништу у Сан Ђованију...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Човек, ком дадох пријатељство у времену пропињања ка савршенству, или да му се смејем кроз сва чуда заувек, нека се сети да сам ловио медведе изнад језера, дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.
Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава. — Дођите, браћо!
За домовину, за слободу зову војника да гине! А кад су погинули напунили ровове, сети се Дрвосеча вреће. »Баш сам будала!« — помисли. »Из глупости ћу оставити главу у смрдљивом рову!
— Гле, камо се оно сакрило! — узвикну и загледа у своје радосно лице у огледалу, сети старичиног мучног хода, па прошапута: — Кад бих заувек остала овако млада, овако лепа, кад бих живела вечно!
»И, ко је она?« »На кога ли га сећа?« врти се Старац у својим сећањима као миш у клопки, никако да се сети. Можда и зато што, се Софроније лукаво, из прикрајка, смешка.
На крају, једном се живи, једном мре! Могао је већ на робији иструнути, могла му је пустиња кости осушити. Сети се Варалица кроз шта је све прошао и би му лакше.
— Баш никакав! — одлучи Хоботница да и четврти пут постане удовица. Али, сети се како је Белутка стекла и намршти се. — Једи и играј! — нареди. — Сада си припадник племена Хоботница!
Спомену неко старца који је разговарао са птицама, сети се село погодбе с њим, одбаци пушке и поче уносити ствари у куће. Како је слатка била тишина!
Врата се, једноставно, нису затварала. Котлић за рибљу чорбу сети се колибе старог рибара. Ни тамо се врата нису затварала.
Погледајте како блистам! — истури шеширић погледима радозналаца своје зелено перо, али се сети где је и ућута. Доле, у трави чинило му се да чује неко куцање, неко чангрљање из којег се изви тиха и складна песма
Баш то! Дечак, касније, није могао да се сети је ли јахач ишта обећао, али кад паде ноћ, он сасвим јасно разабра како се препиру ствари у кући која од њих има
Како грозничаво, помицао казаљке! Како потиштено ћутао покушавајући да се сети њеног лица и младића који јој га је с ружом поклонио! — Гле, какав јахач! — засмејала се девојчица.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И толико времена се лута, претуца ружен и бијен по улица и по буњишти го, бос, док се не сети што је згрешио. И тако пак се поврати на првашње му лице и у своје царство опет седе.
Зашто стидљив приговор човека на јарост диже. Него, у разговору мисли се како би му изтиха наговестио да се сети цар штарад је он дошао к њему. И рече му: »Имам ја неку даву код тебе, светли цару, за неку вешт!
Та и овај Леонтиј каде виде већ себе до зла, сети се светога Димитрија и своје домашње принуди да га на поњави однесу у цркву до гроба мученичаскога. И однеше га тамо.
до поноћи, одлазећи и пак долазећи сви у глас и у незнан блебећући, ни један их књижник да што о Богу се и о души сети и из писма што проговори. Ако ли би се ко нашао коју реч духовну рећи, сви замрште на њега одвраћајући им уши своје...
И свирала пукла већма ли весели од Давидових гусала? Лаком слушањем слатка гласом забуша и овај по малу сети се, зину, напуни се ветра и продужи се те у малом слогу много сагради.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу. Дућан му пун, а поруџбина сваки дан.
Управо, није ни спомињала ни претресала Ману, него Ђорђију, додајући: нека се Зона сети оне речи која вели да ивер не пада далеко од кладе, и: што мачка омаци, да то мишеве лови, — па тако је и овде с
— рече и оде. — Доке! — викну Мане и полете за њом, али она беше већ далеко... Дока пође, али се успут сети да је данас субота; остави то што је намислила за сутра, за недељу, а тога је дана гледала само да се никако не
Мислио и мислио Мане, док се напослетку не сети Митанча Петракијевог, познатог већ читаоцима из главе пете. То му је из детињства добар друг, иако нешто млађи од њега.
— Стојанча... Топал-Стојанча... — Стојанча... Стојанча? — присећа се хаџи-Замфир, па не може никако да се сети. — А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка?
Та и саг, виде ли како прокај твој дућан промину’ — ћа пâ да заб’равим, ама се сети’ и врну’ до теб’ да ми, ете, курдишеш мушљику... — заврши хаџи Замфир и пружи му цигарлук.