Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Али на обалама доње Неретве и у Омишу и у Сењу има забаченијих народних група код којих су се и до данас одржали примитивна култура и патријархални обичаји.
* Неретљани су, ипак, наставили борбу с Млечићима. Гусарство се развило у Омишу и у Сењу. Мада су одувек тежили да не буду под млетачком влашћу, ове су групе, ипак, унеколико подлегле утицају млетачке
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Иако није трпео Србе, Враницани је мене трпео. Ваљда зато што сам волео да ми прича о Хрватској и Загорју, о Новом и Сењу.
Звиждимо једно другоме и тако дајемо знакове. Мотори лупају све тише, пловимо плашљиво и паралелно, према Сењу. Море је боје мастила и сасвим мирно. Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом. На броду је тихо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад је Клис пао (1537), они су се преселили у Сењ и „понели тамо и име ускока“. У Сењу њихов број су увећали вентурини (бегунци из млетачке Далмације). Од оружја су имали пушку, секиру, ханџар.
су се поглавито по томе што нису живели у шуми или код јатака, него код својих кућа, у кругу својих породица (у Сењу, Задру и другде), одакле су предузимали даље или ближе походе на Турке.
То га је стало главе. Ништа му није помогло што и сама истрага признаје да је у то време била глад у Сењу и околици, И да је он узету храну „све сиромашним војницима поделио и узајмио“...
Напунише тридесет пушака, и убише тридесет Турака, паке бритке маче потргоше, око цркве рашћераше Турке; пак одоше Сењу бијеломе пјевајући и поп’јевајући.
моја браћо драга, кâ одеран ован кроз планину; који л’ муке отрпит не може, од мене му богом просто било, нек се врати Сењу на крајину“. Па он скочи на ноге лагуне, а докопа пушку по средини, оде право уз Црвене ст’јене.
грање, извадише свијетло оружје, о Турцима објесиш’ оружје, оћераше тројица хајдука, оћераше тридесет Турака, оћераше Сењу на крајину. Кад су били Сењу на капију, чудило се мало и велико, говориле Сењанке ђевојке: „Боже мили, чуда великога!
Кад су били Сењу на капију, чудило се мало и велико, говориле Сењанке ђевојке: „Боже мили, чуда великога! Ђе свезаше три добра