Јакшић, Ђура - ПРОЗА
год. на Бадњи дан вечерао; који се сећа и какву је реч још као дете од једанаест месеци први пут протепао; тај наравно да све зна, а остале муштерије речене
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
и сам пробо глоговим коцем, а већ вештица и других утвара виђао је сто пута, али никад није запамтио — барем се не сећа да је било у Космају и дивљих људи.
Космај пролазиле, а памти а кад су се купале виле у оним коритима наврх Малована, што се и сад виде, али се ни она не сећа да је било кадгод дивљег човека у Космају. Али шта ћеш?
У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест. Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?
Ћебо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он. Ни Срећко им не умеде ништа казати. Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе. Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше.
Нико се не сећа да се икад оженио. СИГУРНА ВЕЋИНА (САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА) Седница министарска трајала је до неко доба ноћи.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству
Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала.
И он се, као, загледа у тог човека... Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — „Јок, бива!” „Ја тебе познајем, Крушко!
Ово ме, побратиме, сећа на оно срећно време кад царовасмо по луговима нашим!... — Да се договоримо и разговоримо, браћо! — викну Зека.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Сваки шум да сећа твог ћутања; свака Тмина опомене на светлост твог гласа; Да је срце пуно све твојих корака; Да на свачем лежи сенка
Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева; У великом болу љубав своју мету; Истина је само што душа проснева; Пољубац је
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
и тáта одљутио мало, а и мáма се заузела и умиривала га спомињући му из давних времена неке дéре и еведре; а тата се сећа, па само суче задовољно десни брк па вели: »Ал’ и јесам био момак; ај, шта велиш?! Та није ме у три вармеђе било!
Омладина у кујни, а остарина на банку или иза запећка прича и сећа се лепших дана и друкчијега, бољега света. Поваздан стоји крај ватре лонац с кукурузом који се онако окруњен, у зрну,
У песми куне злотворе ради којих се не могу састајати, али је теши да и то неће дуго трајати; захваљује јој што га се сећа и чешља онока како се њему допада.
Иде Шаца тако па се сећа свега што је вечерас чуо и видео и доживео. Сећа се како су двапут силазили у подрум по вино, и он и Јула.
Иде Шаца тако па се сећа свега што је вечерас чуо и видео и доживео. Сећа се како су двапут силазили у подрум по вино, и он и Јула. — »Децо, нема вина; донес’те вина!
Африка
прелива из воћке у чашу од калбаса, изгледа чаробно свеж; у устима, сасвим врућ, отужан зато, и с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се ничим не може гасити жеђ што прати путника кроз Африку, све до његовог поновног укрцавања.
Жув ми преводи: Њамкоро се врло добро сећа команданта Вуијеа, који је носио браду и био пријатељ с њим. Он познаје и његову жену, која је још увек ту у селу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А уобразио да је на њему остануло царство. Из свога детињства, каже, и он се сећа, тако, да га је отац кљукао, причама о Акилу, и греческим јунацима, али он је све то давно заборавио.
Госпожа Евдокија се тужила да су јој утрнула колена, и да се сећа како су, прошле ноћи, у Рабу, мирисале липе, исто тако. И јасмини.
А свакако се сећа и његовог братучеда, Јурата, који га је посетио, кад је у Беч долазио – а свакако је примио и талере, које му је,
Око њега, прекодан, била је све већа тишина. Просторија у којој је живео, поче Исаковича, сад, све више да сећа затвора.
би сишао, притрчао да јој помогне, да јој се покаже да је ту, у Бечу, да ће да је брани, да је одведе одатле, да је се сећа тако радо, све покварио. Све би се сазнало.
Шапутала је као у неком безумљу. Честњејши Исакович имао је тако да је се сећа, доцније, како гледа у њене широм отворене очи, изврнуто, у белило очију у ком су очи трептале, као црне звезде, које
Он у њеном загрљају сећа се неке друге. А то више није ни његова жена, коју је сахранио, него нека, нова, полегуша, са овог пута; нека дроља са
Ђурђе је причао да је био у театру, у Бечу, али да се из тог театра, као драге успомене, сећа само једног вечера, кад је, у једној ложи у гледалишту, изненада, угледао једну своју рођаку, коју годинама није био
„Дие сцхоенен Цроатиннен!“ Он се, дабогме, сећа и других, лепих, жена, што је природно, али њих, и њихову успомену, понеће из Темишвара, као нешто најбоље што је у
Упозоравала је пријатељице и на округлину груди, у жене мајора Божича. На њен стас. Сећа је, каже, на једног младог Талијана, официра њеног мужа, који је био у стању да прескочи коња, и кога је гледала,
Отишли су. Нестали су. Чуо је њихов смех, а слушао и њихову песму, а сад се сећа само да су плакали у пролазу. Нестали су сви, у Росију, у снег, у тишину, као у неком великом, завејаном, гробу.
“ Доцније, у Росији, у њиховој кући, у Бахмутској провинцији, Варвара је често причала, у фамилији, како се сећа сад, како је Павле тад, у Токају, први пут, имао неки поглед, сулуди, неки смех, сулуди, и неки глас, промукли,
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Нема славе са њеним дивним, топлим, обичајима. Бугарин се не сећа својих далеких предака и не пада му на ум да их спомиње. Етничка стапања.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Млада жена и млади човек растали су се давно због неког неспоразума којег се више нико и не сећа. ЖУЖИ Добили смо сто до стола у пештанској »Хунгарији«, тако да сам целе вечери могао да гледам тај лепи пар.
а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирене споменице »Ваш син пао је јуначком смрћу.
Хоће ли стићи неко из његовог села? Сећа се, некада је отправник возова био за њега највећи господин. Кад стави на главу црвену капу, нико није смео да му
Кад стави на главу црвену капу, нико није смео да му приђе. Још се сећа оних летњих вечери, после црначког рада на вршалици, како су прали ноге у лавору по коме је пливала плева, зализивали
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. »Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!
»Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику, и то му, бога ми, и помогне.
и по часа поподне, и нема сумње да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио. Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.
Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка! Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце
све комад за комадом пада, Јоште мало, неколика часа, Па им нема ни трага ни гласа, А језана и другога чуда, Да се сећа свак кô санка луда.
Чудне мисли по глави му с' вију, Растанак му на срдашце пао, Па кâ сињи камен притискао, Своје љубе јаднице се сећа, Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за
Бежи ђого кâно див из горе, Види Гојко, стићи га не море, Па се пушке са рамена сећа, Пушка цикну, а поможе срећа, Арслан паде, заклаше га змије, Звекнуше му празне бакрачлије.
Бежи Тале с Хајком кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај
време О(д) куће даљне ме је задржала, Но моји поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не сећа големе, Ватрене мисли чињаше се шала Што онај пут на њему ја доживи, Премда се њему срце увек диви. 42.
65. И сада је баш година, И ја силне проли сузе: Сећа с' драгог, што судбина Немило ми сретној узе, Док ми с' ваша изненада Не забели зора млада. 66.
Све тавније и све тише, Све умукло и поспало, Само ветрић што уздише; На несан се њему дало: Да л' се чега милог сећа? Умаче л' му кака срећа? 90.
106. Он се свога злата сећа, Како красно са њом беше, Како веља беше срећа — Једва груди што поднеше; Ао, уре најмилије, Све му јаче срце
XX Амин! Већ се помолила, А срце јој одлакшало, Ма се сећа чеда мила: Да ли јој је већ заспало? Те лагано оде к врати, Стоји, слуша позадуго; Ал' све мирно, па се врати —
Па и у сну Бога жива Сећа на њу невољницу, У њ се узда, даље снива; Већ је види у здрављицу: Како ли ће, санче луди, Бити јадној, кад с'
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Једва се сећа: кад јој је пукла и последња копча на јелеку, оголила јој се прса, снага, она осетила додир мужевљева кошчата тела уза
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
дубоко гуја пану, баш усред срца мог, ту гризе грдну рану живота грехотног. Вије се у округу, сећа ми слабу моћ на љубав и на тугу, на сунце и на ноћ.
У томе жару ала је лепа! Болом је греху зазора дала, свака јој мука стотину зала са душе цепа. Румен пожара сећа те стида. Свака јој капка из боних груди године тешке лакоме блуди вечито вида.
Јеванђелије ми на столу, најбоље такој беди тешило. Бадава! свака врста, свака сећа реч на онога јунака јагањастог што умртви свој живот бесмртни да њим оживи гроб.
” Посади се и жаром питљивим успламтеше шупљине очне му: запитô је о својој љубави. Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам.
Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам. кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а несвест тела даће другоме.
буктива гаришта, опаљена пламом љуто пропишта, побеснила пуста гуја немилости, у грудма гризе срце, плућу, кости! Сећа се тужан кале у несвести, сећа се своје ропске заповести, осећа грижу у грудима гује, ох, ала једе, ох, ала трује!
Сећа се тужан кале у несвести, сећа се своје ропске заповести, осећа грижу у грудима гује, ох, ала једе, ох, ала трује!
” „Да, Делила!” Одазва се витез млади, те се руком по јуначку челу глади, склопљених се маша веђа као да се нечег сећа, мучи муком.
Самсон дише предисаје најмилије свију жена, пакленим се сећа болом свију сласти, свију беда. Пакленим се болом сећа, паклена га мисô цепа, за белу је хвата руку, жестина му
Самсон дише предисаје најмилије свију жена, пакленим се сећа болом свију сласти, свију беда. Пакленим се болом сећа, паклена га мисô цепа, за белу је хвата руку, жестина му кивна, слепа.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
је Мајке срце Богомајке Тин Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако, Покретом који на кретњу се сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи — (Али за утег жртве
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
„Три шешира“ изгледају стварно много чаробније када их се човек само сећа. Што се тиче Голфијане, ту су ствари биле нешто друкчије.
смо и ми, звецкајући оним кључевима од подрума, а ја бих, као, запитала Мишелина (тако да келнери чују) да ли се сећа где смо паркирали наша кола. Није био забораван као други. Паркирали смо их у Фордовом излогу на крају Васине улице.
Матори је очајан јер обожава клопу, али несрећник и не зна шта га још све чека у животу. Као, још прави штосове и сећа се окупације која је била мила мајка према овом гладовању.
пио чај у пет сати — све је то припадало неком другом, неком правом, све то данас ћути као заливено у нашим рукама и сећа се неких соба у којима је било топло и зашушкано; сећа се можда неке фине плавокосе деце... Свега.
неком правом, све то данас ћути као заливено у нашим рукама и сећа се неких соба у којима је било топло и зашушкано; сећа се можда неке фине плавокосе деце... Свега. Одувек су ми комисиони антикваријати личили на парастост за ствари!
Наравно — чабар! што је најсмешније: добро се сећа да је негде сакрио сам од себе две цигаре, али у међувремену је заборавио где то.
има да захвали, пре свега двема институцијама: кафани „Три грозда“ и свом учитељу, покојном Лулету, којег се увек сећа са сузама у очима. — Е моја Анчи — имао је често обичај да каже бришући сузу у оку — то ти је био шмекер!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
сам, кад су још они пре почели против отаџбине, викао; ево овде сам баш викао, доле у кафани; има света који се тога сећа. Викао сам: Видећете да то не може тако; да вам неко неће допустити да иде тако!
Младић му одмах викну, смејући се: — Тата, оди да видиш једног господина који те се сећа. Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
5 Син мајке Агаре и презрени Јуда, Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6 А и на што црног кипариса грана?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА 35 ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ 37 РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ 39 КЋИ КНЕЖЕВА ВЕЗЕ 41 ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА 43 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА 45 ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА 47 БАЛКАНСКИ ПУТОПИС 49 ПОЧЕТАК ПЕСМЕ 51 ГЛАС ПОД КАМЕНОМ 53 ПУТНИК 55 ЧОВЕК
ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА На сјајну моју кострет устремила се коњица азијска ко усов песка. Са брда је народ виде о сечиво на моме врату и
нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те пресреће знак велики длан из
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Дали смо више но што људска снага може издржати. И нико се не сећа да нас одмени... Траже још?... Добро!... Забележите: ја се зовем Станислав Петровић.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! ... Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом
Децо, дајте коју столицу. »Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !« рече Гојко у себи. Он познаде писара. Сећа га се добро кад је ступио у први разред гимназије, заједно са њим, па видевши да не може ни из једног предмета да
Како да се не сећа! Зар би се могло то заборавити? Па шта би му остало за утеху из целог живота, чега би се имао сећати да није тога
Зар да се не сећа онога гнезда, у облику једне мале накривљене непокривене сиротињске дашчарице, са чијег се прага виде шумни вали
Па оне безазлене, срећне дечје игре! Па нарочито оно задовољство, које се тада осећало... И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина.
И сад одједном стаде јој наликовати овај тренутак на један часак из вена детињства. Јест, сећа се тако живо... довела је мати, са млађом сестрицом, у цркву. Стоје оне тако у једном крају и ћуте.
Та она је толико читала, да је љубав нешто много светлије, узвишеније... Сећа се својих осећаја за време познанства са Драгутином. О, то беху неки светли дани, срећни часови...
Влајко се о ручку расположио, задиркује Гојка, сећа се неких смешних сцена из ђачкога доба, и тако умешно води разговор, да се Љубици и Гојку чини, као да је он већ
он је нешто чуо да говори млађи свет о некаквој Милици; тада је слушао многе разговоре и задиркивања, али се сад не сећа ничега... Само је гледа и чуди се тој необичној лепоти... — Врати се, хоћеш да те одведем до куће ?
Па он је већ мртав... мртав!... убијен!... А онај ће сад доћи, тек што није дошао. Казао је до мрака... Јест, сећа се!... И он ће тражити награду!... Он?!... Он... То ће бити четврти!... А она се већ решила, решила се!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ено Мадлен, посута хеленском лимунадом, стоји, сва црна, у ноћи – сећа се изгинулих војника Велике армије за које је зидана, и мисли на отмене свадбе које су, у њој, чешће него отмена
Трећа Република говори само о себи, и сећа се само „револуције“ железничара, која је осигурала каријеру сјајноме Бријану.
Кад су га питали, после неколико дана, зашто се дао накарадити од тог сликара, зачудио се, и рекао да се не сећа да га је неко, у задње доба, сликао.
Не ученик је Монгола. И већ је успео да стресе све што сећа на европску литерарну скулптуру и да све сведе на чисте, основне облике.
Ја сам далеко од завичаја и обешењака. Сву ту радост, која ће вас, можда, сетити Тагоре, мада мене сећа више Хамсуна, побудило је у мени ово вино, жуто као цвеће, и мој домаћин, који ми кува, и корача као балерина, а на
као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. Далеко од свега мога, млад сам и миран.
Сада је тамо потпуно мртвило. Нико се тога не сећа. Код имања графа Каподистрије, на једном брежуљку, налазим осам иструлелих крстача, непознатих војника.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
« И ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу.
И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак упознао с једном општом варошком проводаџиком,
Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!« Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром.
историја »не иђаше од руке«, и ако су најслабији му другови из ње имали тројке и четворке, али ипак је он, у колико се сећа, редовно пратио и учио све лекције.
А шта ће бити ако буде запитан из... на пример... ето, сад не зна чак ни то, шта му је најнепознатије; и ако се сећа да немачке државе у другој половини средњих векова није добро ни разгледао, ипак не зна од чега би се поименце могао
шта би га могли запитати? Крсташке ратове... Како би му то испало? Хајде баш да проба!... — Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова.
Хајде баш да проба!... — Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова. Сећа се да је Готфрид Буљонски душа првог рата, али се не сећа ни једнога од осталих учесника у рату...
Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова. Сећа се да је Готфрид Буљонски душа првог рата, али се не сећа ни једнога од осталих учесника у рату...
историја већином састављена из догађаја, онда и ови догађаји морају стајати у »печалним« односима с његовом мишљу... Сећа се прошлогодишњег испита. Учили су се стари векови.
Луксембуршка... то је тако нешто нејасно, тамно, непознато... У осталом, само то име није му непознато; он се сећа да га је негде чуо и можда чак и прочитао, али с којим народом и догађајем стоји у свези — то није у стању ни из
Он познаје ту појаву. Сећа је се из свога детињства, али није мислио да се може у овим његовим годинама јавити.. »Како ли би било да паднем као
Видиш, сад се сећа и шта је згрешио, те му светац не хтеде молитву примити. Кад је погодио са деда Миланом и платио му кирију, онда се он
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
МЛАДЕН: Прво и прво, долазио је јуче после подне Пера клисар, донео неку цедуљу, па онда... (сећа се) долазила је и наша госпођица Даница... ЈЕВРЕМ: То остави... него други, туђини. МЛАДЕН: Па онда...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
СЕ ДЕДА НЕ ПОБУНИ 347 КАКО ЈЕ ДЕДА ПОБЕГАО У СВЕТ 349 ДЕДА ЗАМИШЉА КАКО КАЖЊАВА ВУКУ, МАГДУ и ЈОШУ 352 ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА 355 МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ 358 ГОВОР ВУКЕ МАЖДРУКЕ 360 ТУЖБАЛИЦА
Ногу пред ногу, па све преда се.. Изгледа, нечега сећа се... Пре десет година предавао је алгебру у Сомбору... Поподне, исто овако... Часови, досадни, празни...
И ту му се рачун ко дим из луле губи ... Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је!
МАЧКА На рубу шуме: црна мачка. Ах, та упорност посматрачка! Да ли је заспала? Или се сећа Оног далеког, мутног столећа О којем, у сате несувисле, Мачке, у природи, воле да мисле?...
се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали.
Таква је, по природи, људска несрећа: Заглупљујућа, нема, без израза! Под њеним притиском човек се не сећа Ни најпростијих решења и излаза... То нису жене, већ дерикоже! Створења ниска и злочеста...
ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА Деда се ухвати за срце: „Ту ме Стеже, и хоће да ме прекоље!... Где си сад,
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Софки и сада, кад год би се сетила лудог тетина Ристе, месо би неком одурношћу заиграло. Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати.
Татина Софкице! И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је тада почела по лицу да гребе.
Чак и најближу родбину, стричеве и тетке, не прима. И Софка се сећа да су ти дани били најгори. Јер после сваког његовог поновног одласка у Турску, мати би јој по неколико дана ишла
има онда у доброј успомени по њиховом добру, по овом њиховом гошћењу, чашћењу, и као такве, богате и добре, памти их и сећа их се.
отац једнако тамо седи у Турској; зашто овамо к њима све ређе и ређе долази, тако да га је почела да памти и да га се сећа само по тим његовим ноћним доласцима, у мало већ олињалом оделу, потамнела, као сува, а у ствари зборана лица, али још
Дубоко у ноћ, ваљда чак око пола ноћи, када је била већ лакосана, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А круница сваког младог, новог цвета, Сећа ме на пале круне старог доба, И пролећна раскош на таштину света, И мириси маја на задах од гроба.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
СКИТНИЦА: Немам појма! ИКОНИЈА: Па јесте л ишли на ту економију, после? СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа. ИКОНИЈА: Лане? Баш сте се рано сетили! И сад на основу чега да је нађете? После толико година, еј!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
што су се срели: две заседе су пуцале на њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози, добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на
„Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају. Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су сељаци сваког
Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као
Њих две, носећи у себи звона, без речи су пошле кући. Да не би оскрнавио ноћ молитве, сећа се, Ђорђе целог дана није поменуо манастир. А она је дрхтуљила у радосној јези чекајући вече и кревет.
Гвоздени шиљци вила у сумрачју као да су у млеко умочени. Без вила се вратила кући. Сећа се, после је била задовољна што је могла дрско да гледа Ђорђу у очи. И да не поцрвени на срџбу његове љубоморе.
Како сад може да верује у оно што је рекла, да ће родити? Како да не сумња? А он је у Београду морао... Добро се сећа, петао га је пробудио тугом и из мутљага се извукла мисао: она да му роди дете... С њом да роди сина.
Он их је затекао на тавану, завржене као црвене бубе, сећа се, узео је виле и тукао је, она није смела да заплаче, а Ђорђе је побегао.
Не зна колико је то мучење трајало, али се јасно сећа да је опуштен конопац промилео преко његове главе и да гаје отац крупним, тешким кораком прескочио, не примећујући га,
Он се замисли: какву ли је руку имао његов деда Лука? Питаће сутра Аћима. А деде Луке Добро се сећа. Средњег раста је био а рука обична, као у сваког човека његове висине. Само да не заборавим.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Она је толико стара да су јој се леђа од старости скаменила. Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати! — Никада за ну нисам чула. Где живи?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Господар Јован стаје и ослушкује трепет светлости која овде никад није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била његова, Јованова пијаца на којој се могло наћи све,
стреса се од мноштва покрета натопљеног светлостима што падају одасвуд, по тргу, и мисли како је журба увек иста. Сећа се да је и он журио, али се више не сећа због чега.
Сећа се да је и он журио, али се више не сећа због чега. Памти да му је све било лако и да је однекуд био сигуран како ће увек остати млад, и змај.
Ако га има, то је простор омеђен са две стране: претпролећем 1805. и касном јесени 1806. године. Изгледа да се сећа само годишњих доба: расцветалих јоргована, потмуло страсних, у разглављеним сеоским двориштима, отежалих, силних
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба снаге, Он се сећа доба млаца. Он се сећа доба рада, Што га грешно, подло страти, Што се више никад,
Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба снаге, Он се сећа доба млаца. Он се сећа доба рада, Што га грешно, подло страти, Што се више никад, никад, Никад, - не поврати.
Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба снаге, Он се сећа доба млаца. Он се сећа доба рада, Што га грешно, подло страти, Што се више никад, никад, Никад, - не поврати.
Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног
Јеванђелије ми на столу, Најбоље такој беди тешило. Бадава! свака врста, свака сећа реч На онога јунака јагњастог Што умртви свој живот бесмртни, Да њим оживи гроб!
“ Посади се, и жаром питљивим Успламтеше шупљине очне му: Запит'о је о својој љубави. Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“.
Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“. Душевна свест јој сва је његова; А несвест тела даће другоме.
Додај ми златни пехар! Из твојих очију, лане, Ја читам страсну повест, које се многи још сећа: Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране, На земље мирисног цвећа.
свуда око мене распе Тишина, и покој, и мирис од цвећа, И кад ме с небеса месечина заспе, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, У мојој се души шумно дижу с нова Некадање жуди; и кличући гласно, К'о весело јато белих голубова, Полећу у небо
Ноћ пролази мирно. Тишина и покој, и мирис од цвећа, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, Полако се дижу у небо прозирно.
кратка и нестална срећа Са дахом њиним у неповрат мину; Април у цвету и у сјају сину, И све, о друже, што ме на те сећа Сад само тугу у мом срцу буди; А уздах тешки раздире ми груди. Сад нема љубичица!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
неизмерној доброти; испуњава ме поносом и ганутошћу што се он, свемоћан и оптерећен толиким државничким дужностима, сећа још моје маленкости.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али се и он најзад сећа, и примећује на мени да ми није право, те скреће разговор на друго: „Триста ти, вели, нових болести, има после рата.
из Чеврнтије, заиста с њима двојицом у сталном кадру служио, и чуди се да се Мија, који је увек добро памћење имао, не сећа кад су код „Јадра“ у Ваљеву оно вече седели сви заједно и лумповали за сретна пута и што су кадар пребринули, и кад је
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
« И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « — Хајдес...
Једва их изазива у памети. Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан... Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем...
обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама. Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела
не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви. Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очиј
не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви. Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.
Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију. И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...
И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце... И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...
ни мрднути се не може... А-а... везали су, онако као онда Мита писар«... И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији... Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Данас нам не блиста Као некад, пређе, Победа и љубав и будућност чиста. Дошли смо до међе. Још једино јава Сећа нас на доба све блеђе и блеђе. Светлост, боја плава Сад су израз неба У коме се тужно и уморно спава.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
блажен осмејак, пун правог ирског хумора и ја сам знао да је хтео да ме на фини начин подсети како се он још увек сећа оног нашег разговора у коме сам ја више ценио почасни докторат Универзитета Џонс Хопкинс него све титуле надбискупа и
Капитен момчади за ову годину био је такође међу њима. Претпостављао сам да се још сећа мојих разлога због којих се нисам прикључио бруцошком тиму па је желео да ми помогне.
Ћипико, Иво - Приповетке
догађаји нису могли да угуше: они су му се током тих догађаја наметљиво јављали и тада када се на њих није хтео да сећа.
Ту одвратну слику, којој су фратри присуствовали, дуго је имао пред очима. Долазила је зима; прошасте се сећа са ужасом. Само Мајка божија сачувала га је и дала му устрпљење да је претури.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако, рецимо, после двеју композиционо преломних реченица - од којих прва гласи „Њој тада све изиђе!” и друга „А сећа се свега17- аутор у првој верзији више није могао ни видети ни знати ништа што непосредно или посредно не би могла
не само телесну, него кроз целовиту психосоматску муку пробија нова временска раван из дубине јунакињиног памћења: „А сећа се свега. Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај.
Ретко би отуда овамо прелазио”. 30 Готово да је сувишно кад аутор објасни да се то „Софка сећа”. А за текст, уопште узевши, значајно је ако га повремено проткива јунаково сећање - та прозрачна доживљајна
је важно то што су смештени тачно изнад Аранђелове главе управо у тренутку кад се он, стојећи иза Дафининог ковчега, сећа њеног погледа који - већ преточен у небеску модрину - одозго сија: „Њене очи биле су му још у памети.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Окренула му се општина око главе, они Анадолци, све. Излетео је напоље као опарен, да ли сам или изгуран, не сећа се, тек кад се расвестио, видео је само старију жену крај себе. Млађа је задржана.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И зато се песник сад сећа тебека... Ја не питам даље, све са ума смећем; Овај венац свежим, росним пољским цвећем На гроб, који душом
— али Ко ни се смеје, ко? — Гле! ја се смејем то! 1891. ДУХОВСКА ПЕСМА Данаске је онај данак, Кад се сећа велики и мали Да су разни језици Баш са неба доле пали.
Краков, Станислав - КРИЛА
На лицима се живост отромила. Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима.
Све је јача рика: — Напред, напред... Сад се тек сећа оружја у руци. Натичу се ножеви. Жеља за убијањем полако улази у људе. А њих неко води. — Напред, напред...
Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају у јаругу. — Ух, како је страшно јаукнуо... Убица се сећа убијеног. Убијени је непријатељ, а убица јунак. Прорезани шињел и пробијене груди. — А, а... — био је јекнуо онај.
Рањени ађутант мисли о јуришу. Да ли је то баш прави јуриш био? Није видео непријатеља, ни клања. Сећа се само таме, неких црних сенки крај себе, оних бодљика на жици, али се сећа још и оних многих у р а!
Није видео непријатеља, ни клања. Сећа се само таме, неких црних сенки крај себе, оних бодљика на жици, али се сећа још и оних многих у р а! и задовољан понавља у себи: — Јест, рањен сам на јуришу. Одмиче се све више и више.
Петровић, Растко - АФРИКА
прелива из воћке у чашу од калбаса, изгледа чаробно свеж; у устима, сасвим врућ, отужан зато, и с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се ничим не може гасити жеђ што прати путника кроз Африку, све до његовог поновног укрцавања.
Жув ми преводи: Њамкоро се врло добро сећа команданта Вуијеа, који је носио браду и био пријатељ с њим. Он познаје и његову жену, која је још увек ту у селу.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели,
Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова кита цвећа, Што ј’ на мојим виде грудма. Ох, опрос’те страни људи, Опрости
„Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но се синак сећа. Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке твог живота.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Он не види, он ослепи, На беле јој груди спеши. Брат га зове, виче, моли, Сећа г’ мајке, себе, мете, — Него свима слепо дете Мамитељки вили воли!... Ој!
Атанацковићу је ова песма била, чини се, посебно драга, јер се он ње сећа и у своме дневнику из год. 1849: „Валцер! Са тог валцера се опомињем оних арија и звукова које је она на свом
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДРУГИ СЕРДАР: Давно! ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. — ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице. — КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот. Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава. Ах, живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре.
Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1887. СТАРА ПЕСМА То је стара песма коју читам сада, Мрачна нека туга у песми је тој; Та ме песма сећа на времена млада, Прошлост је у њој.
Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа. Ах, ја знадем њену прошлост, кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора?
Додај ми златни пехар. Из твојих очију, лане, Ја читам страсну повест које се многи још сећа, Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране, На земље мирисног цвећа.
5. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже.
Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа. Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе, У цветне чашице ове лила је најдраже сузе.
Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу, И он нас на љубав сећа, на чедност, и слатку тугу. 1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и пола равна, И тавне, високе горе.
Да буктиња свести јасна На славу нас вечну сећа Као звезда неугасна Кроз године и столећа. 1891. У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на
Страшан у самоћи, као света гора, На древни ме Олимп у осами сећа, Ја слутим, верујем: ту је драга Флора, Флора, нежни симбол младости и цвећа.
Сутон је пао... Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали, Он може, музо, небо да
Он је напирô снагом, ал' спасти није се могô, Док најзад изгуби смисô. Једино после се сећа Холује и кметске жене и њених пуначких плећа. И кравар помену Бога...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Говорена реч, велите, умире често чим се роди, а живи у најбољем случају док још има кога да је се сећа. Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе.
Она ме сећа једне, иначе наивне слике коју сам још као ђак видео некад у Бечу, на коју сам се онда насмешио, а сада жалим што је
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” И запева тихо: Од јалмана до горњег нишана Пушка мије златом обљевена. Сећа се мајстор Коста свих тих прича. Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом.
Стари гробар, увек накресан и разговоран, сећа се кад су јуродиву, луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у мртвачницу, и целу ноћ се видело
Несрећник, кад одем тамо, напада ме страховито. Сећа се сигурно да сам спречавала удадбу Јуличину за њега, и мрзи ме.
Ишла је госпа Нола да обиђе удовицу. У оном вертепу, као обично, све чисто и уредно. Удовица, као све удовице, плаче, сећа се да је женска глава, и да ће тешко бити без мужа.
Гробница у селу је била пуна. За метални сандук уосталом и нема новца. Чика Аврам лежи тешко болестан у болници. Сећа се своје „јазбине”, каже да је и ова сиротињска болничка класа јазбина, и с неким светлим поносом на своје Влаовиће,
Кад се Мирко женио — има доста година — Ната је јаукала од страшног чира на мишици, којег се стално сећа. Кад се Савина жена спремила да на позив млађег сина путује у Америку, Пантелија је дошао у велику кризу да на време
Све што је имао, оставља жени, пошто испуни неке мање његове жеље. Нека га се сећа, али, млада, нека се уда, „изађе из штурог живота који је племенито носила”.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Јест, ја сам тај! — одговарам ја усхићен задовољством што ме се професор тако добро сећа. — А нађох ли ја канда, на твоме писменоме задатку, ону мастиљаву мрљу коју ви, ђаци, крмачом називате? — Да, да!
— Да, да! — тврдим ја, сав усхићен што ме се професор тако добро сећа. — Ја тада рекох теби, ако будеш био и даље тако немарљив и небрижљив, да ћу те казнити.
— Нисте ми никад казали. — Штета! Другу једну госпођу сам чак и уверавао да је то она али се не сећа можда, на што ми је она врло поуздано одговорила: — Не, господине, ја имам тачан списак свих с којима сам се пре
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Познадох га одмах. Био је то онај малишан коме је умрла мати покрај пута у Албанији. Дете се ваљда не сећа онога дана када су га отргли од мајке. Наредник ми рече да, уколико има података о деци, они су убележени у списку.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
све корпице цвећа Којима је засађен тапет; За политику више не мари, Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа; Па и краљица улази у барку, А сам Амор несташни љуби је у плеће, Затим шапуће у уво: Краљице, краљице, Ваше
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Шта је с птицама? Што не певају? Певаће! Морају! Нема друге: међу Царевим срећним поданицима нема ниједног који се сећа речи било које песме. — Па, шта да се ради? — рече Царица. — На птице се не можемо ослонити!
»Куда?« помисли Старац. »И, ко је она?« »На кога ли га сећа?« врти се Старац у својим сећањима као миш у клопки, никако да се сети.
Њој је бар остало као утеха да се сећа некадашњег сјаја и величине, чега би се остали могли сећати? Каса опрезно шкрипну вратима да би отерала пољске мишеве
Станковић, Борисав - КОШТАНА
МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ „На Омира“, каже он другом приликом, „човек се једнако сећа кад их чита“; „све је као у Омиру“, каже даље; или, 1827: „од Омирових спевова наовамо нема у целој Европи ниједне
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и за целога свега му живота борави и често му спомиње ако би и многе године прошле с тога времена, пак се онога сећа. И само кад хоће што зло чинити и кад је у том послу и после тога, већма нас оно при, куди и осуђује...
Што је отето, оно је и проклето. Многи се дичи што има много земље, а не сећа се томе, да његово више није кроме три аршина. Живу змију у недри држећи. Свакоме сав труд му кроз грло пропада.
узбуде право о теби изречено то пророчаство издавна подмукло за прву ти жену и последњу издату девојку да се ђаво не сећа нашто излази то, те не учини које пакости у божијој тајни.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо певушила по српској махали,
“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“.
(Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет!
слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац
Осећа и види да је све пропало за њ... Не зна, не сећа се кад је то могла бити прошевина и прстен и кад брже је дошао сам дан свадбе, само чује песму, чује страшне оне речи:
Ако ико, он се баш свога века доста наиграо и био коловођа, али да је пас кадгод водио коло, тога се не сећа! И после, откуд би пас могао дати бакшиш свирачима?!... Онај Манулаћ би још и могао повести коло, али пас — баш никако!