Јакшић, Ђура - ПРОЗА
О, никад, никад, пријатељу! Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној
Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке
Ја се још неколицине тих шкица сећам. Међу осталима беше једна о паду Сентомаша: Беше ноћ. Пламен је по небу лизао. Није се видело звезда ни месеца.
Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је
Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно
— Ја, пријатељу, из Сумраковца. — Да, да, био си онде уча... Сећам се да сам те, некако пролетос, кад сам онуда кожице куповао, пред механом виђао; и ручали смо заједно... Е, па лепо!
доказао да другог пакла и нема, да су ти ваши боли вечити огањ што с оне стране гроба сваког насилника чека... Сећам се да су се у мом детињству сви доктори нашега среза узбунили да излече једнога охолог великаша; али никога не беше да
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Оно... како да ти кажем... не знам... Чини ми се попа... Њему се ниси допао. Сећам се баш једанпут рече: „Он је Турчин, а Турчин не може нама добро мислити! Ја бих волео да ме он турски поздравља”.
Ја се и сад сећам Станка, као да ми је пред очима!... Не може човек онако планути за бан-бадава. Јеси видео како се он у часу преобрази:
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре!
Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени. Сасвим се лепо сећам тога сомуна и онога везикатора што су га залепили тати. Бадава!
причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам... Ох, боже, ти који си свемогући; ти који си васкрснуо Лазара и који си чак од воде начинио вино! Ти!
После се сетим Марије, ах, те прве и једино истинске моје љубави! Сећам је се као детета, сећам као — жене, али — не моје жене!
После се сетим Марије, ах, те прве и једино истинске моје љубави! Сећам је се као детета, сећам као — жене, али — не моје жене! У какав се мађионични, сањиви, срећни поглед склапају оне њене пусте очи!
Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече! Ушао сам, невиђен, у предсобље.
Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече! Ушао сам, невиђен, у предсобље.
” О Божићу, 1886. ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ НА ЈУТРЕЊЕ „Било ми је, вели, онда тек девет година. Ни сâм се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио.
Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега.
Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са
Срби су Словени. — Ах, тако! Молим, опростите — извињаваше се госпођица. — Знам, сад се сећам. Ваш је језик сродан с мађарским? Ана ми не даде одговорити, она се уплете.
После је нестало тога детета Нешто смо као говорили — ничега се више не сећам. Ја сам у левој руци носио једну ћерамиду с крова мојега чардака, и на њој је било малтером написано њено име.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу...
И сад ми га је жао — вели поп Спира у иронији, а и ди би богословац пио ракију?! Тако сам се и ја некад, сећам се, штимавао; а, Сидо, памтиш ли? А, бога ми, данас, данас... — Е, тек штогођ! А шта ти себе сравњаваш са шњим?
»Та, ди се само део тај проклети напрстак? Сад је отоич ту био, гром га спалио! Још се сећам да сам га на нарочито место метла да га само не заборавим!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
XXИ Сећам се. Била је јесен, и то јесен на измаку. Онда, кад се не зна ни дан, ни ноћ, а увек, са свију страна само шушти и разле
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет. Не сећам се ја ни мобилизације, ни објаве рата, нити знам шта сигурно о узроцима његовим, сем оних неодређених фраза и општих
И ја се свега тога добро сећам, па сам се онда гнушао јер је он то чинио и у старим својим годинама, а сад ево и ја сам пошао истим оним прљавим
Али бдите. сви будите будни, осећам, Бога ми, луди, близу нам је крај. Ја гледам у звезде и горко плачем с њима и не сећам се кад оно последњу отера дан. И не знам да ли је дан заиста. Гле, ја не видим ни крви у образима људи.
Африка
црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења. Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца.
Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“ Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се не сећам тога.“ Енгелсхофен је међутим уживао, ипак, у слици која му се беше ту указала.
Александра, у Белграду, кроз коју је ушао у војску, Павле се, љутито, продера: Родио сам се на Микољдан године 1715. Сећам се да су ме тог дана, сви, помало вукли за уво, рекавши: На данашњи дан си се родио, сретан ти рођендан!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АЉОША: Да! ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да.
А шта је углед него имање? Одузимате ли ми имање, одузели сте ми и углед. ПАВЛЕ: Да, сећам се, јер пре но што сте присвојили ово имање, ви сте били нико и ништа. СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа.
СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа. ПАВЛЕ: Да, да, сећам се. СПАСОЈЕ: И сад разумете ваљда зашто се ја буним против ваше изјаве и зашто не могу признати да сте живи.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби
” Даљи део текста био је незанимљив, али добро се сећам последње реченице која је говорила да би било добро када бисмо се рађали без родитеља.
Ја понекад мислим то исто, иако сада немам снаге да ишта мислим. Лежим у кревету, покушавајући да се не сећам онога што ми је стари рекао, иако ми то није рекао први пут.
требало да се насмејем на сав глас, а можда сам се и насмејао па ми је Рашида ставила руку преко уста, сада се већ не сећам.
Отац ме погледа као да схвата, нешто рече, више се не сећам шта. Гледао сам у Станику. Она је још држала руке на очима, али се није видело да плаче.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Чекај док дам донети вина, и онако је после подне, па да ми натенане приповедаш. Сећам се да је нека велика хука била, али ја нисам био код куће, био сам на вашару. Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
годину, која се тихо дошуљала до Чубуре. А толико смо је чекали! Чудно, не сећам се уопште те 1951. Сећам се само једног дворишта са чесмом на средини и голубарником на дну; сећам се двеју младих
годину, која се тихо дошуљала до Чубуре. А толико смо је чекали! Чудно, не сећам се уопште те 1951. Сећам се само једног дворишта са чесмом на средини и голубарником на дну; сећам се двеју младих сенки у тамном прозорском
Чудно, не сећам се уопште те 1951. Сећам се само једног дворишта са чесмом на средини и голубарником на дну; сећам се двеју младих сенки у тамном прозорском стаклу како у потпуној тишини играју приљубљене једна уз другу, поред уснуле
Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму »Босонога контеса«
Купио сам карту за филм »Празник у Риму« и сео у други ред партера десно. Сећам се добро, баш те недеље добио сам нов џемпер са извезеним јеленима. Јелени су те године били у моди.
Шуга! Шуга! Шуга!« Сећам их се; њихових утучених лица се сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да
Шуга! Шуга! Шуга!« Сећам их се; њихових утучених лица се сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ као деца.
Једне ноћи увукох се на галерију и видех га како у неком балету (не сећам се више како се звала та представа сваки балет личи ми на неки други балет, и обрнуто!
земљу и набијали је својим квргавим табанима, подижући с муком зидове свога будућег дома од блата, плеве и ветра. Сећам се, била је четрдесет и осма и сваке ноћи се чуло пушкарање у близини караула.
прешли у плитким ципелама стазу за велеслалом. Поп је у пролазу направио грудву. — Прави снег — рекао је. — Не сећам се кад је тамо код нас последњи пут падао? — Нема више некадашњих снегова... — рекао је Чиле.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Његов роман Буди добар све до смрти најдража је књига мога детињства из које се сећам једино неке жарке и заразне племенитости. Често сам помишљао на ту књигу, не верујући никада да она и даље постоји.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Лањске године добије он тако поклон од једног сељака, неког Крла — презимена му се не сећам, — знам само да се помало бавио и трговином.
Једна тако бурска песма, сећам се, почиње се овако: У хиљаду и осмој стотини, Деведесет деветој години, Књигу пише јенглеска краљица, Главом млада
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Кâ ти беше, да бијаше Међу нама јоште које, Не би нама таке стреле Кроза срце пролетеле! 32. Још се сећам ту једнога, Међ звезде би њега дигâ, Кô најбоља каква свога, А Србињка не роди га, Нит' је наше миле вере: Тебе
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Мени се никад није свиђао. Увек фини, умивен, углађен, а непријатан као златан зуб. Сећам га се као превише ћутљивог. Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања. У том се једна жена диже и пође вратима погурено.
Колико пута он туче стрину и гони је од куће. А нарочито кад се напије, онда, што кажу, у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
се лудост пред њим печи, у жестини окршаја ветрењача многа звечи, кад је глави друго место а трбух се за све брине: сећам те се врло често, будалине Саведрине.
горе, да ће хтети, ко ће моћи, дићи народ богу горе, те ће бити један, срећан, неће бити Саве, дрине, и опет се тебе сећам, будалине Саведрине!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Повучем, а мени сва кика остане у руци. Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа. Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
То признајем. Највише је волела да прича пливајући. Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један
После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч! Сећам се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али
Ћутим и сећам се свога љубичастог накита и тога како смо некад трчали преко траве. Само што не почнем да цмиздрим, на часну реч!
На флаши се, наравно, налази и марка производача. Била је то најдужа скраћеница на свету! Писало је лепо сећам се: ТАЏИКСАДВИНСОВХОЗТРЕСТ! Кеве ми! Неки руски коњак, шта ли? Значи, матори ме прочитао!
извире наша минерална вода „Књаз Милош“, онда и тоник-вотер мора негде извирати и уливати се негде, хоћу да кажем! Сећам се, једанпут ме је неки странац питао зашто се кисела вода „Књаз Милош“ тако зове? Мислим, какве то има везе?
година све са шеширом на глави, увлачи у кревет када задоцни са партије преферанса, да нас не би случајно пробудила? Сећам се, најмаксималнија је била оног дана кад јој је најзад стигла прва пензија, после силног чекања.
— Стално, бре, пишу да су краљеви били обичне барабе, а лепо се сећам принца Пола — каже — како ми је само пољубио руку на балу „Кола српских сестара“ 1923, на шта ја направих реверанс и,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Одзвањају зумбул-дојке: о осмици снују тројке. Нити стојим ни путујем. Једно будим — Друго трујем. Не сећам се Светог јутра: вртело се све изнутра, са зрнима златне тмине у куљању помрчине.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Да, ја сам љубав улила сину за другу мајку, за домовину.“ „ Сећам се с тугом — деда се јави — унука мога, биљчице нежне, причах му приче о слави старој у ноћи зимске, у ноћи снежне.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Они су живели још увек у Инглитери. О, колико је био добар, тај јадни младић. Сећаш ли га се, Пипо? — Сећам га се изврсно, оче. — Тешко ми је сетити се његовог имена, али ако бих се размислио можда бих и могао.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Кад сам озбиљан, смешан сам, и кад сам гладан, смешан сам, и кад се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа:
и кад сам гладан, смешан сам, и кад се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа: новајлија који се зноји на коленима и сриче дугачке псалме. Одметник у празно.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Најзад, сручисмо се сви на једну пољану покрај пута. Неко је издавао наређења, али се не сећам да су извршавана, нити знам да је ико контролисао њихово извршење. Где се ко затекао, легао је на тврду земљу и заспао.
А колико вечерас још... Овај нам је друм познат. Прошлога пута на оној раскрсници имали смо застанак. Сећам се и кафане из које су војници украли буре пива. Кажу, било је намењено некој команди.
И очи се опет затварају. Упињем се да мислим нешто, сећам се оних страшних прича што сам слушао док сам био дете... Али моји су осећаји утрнули и само би ме престравила нека
— Па шта је било даље? — Наишао је стари свештеник. Објаснила сам му: Каже: „Опојао сам их много... Сећам се, била су и два официра. Али, богами, дете, не знам тачно. Да потражимо.“ Свуда около земља је била изгажена.
Уста полуотворена... Руке опружене... Џепови изврнути. Тада ми се нешто усковитла пред очима... Више се не сећам... Пред кафаном дођох себи. Сестри су давали воде. Понудише и мени... Тек тада као да прогледах.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ето, и ви се сећате неких ситница... — А ја вам кажем да не знам за младост.. Сећам се многих ситница, јест... али то је туђи живот, то сам ја само посматрао...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: Зашта параван? СОФИЈА: Пита ме зашта! ЈЕЛИСАВЕТА: А сећам се само да је рекао, пред оним лешевима, да је то његова плата за јаде! ВАСИЛИЈЕ: За какве јаде?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим.
Долазила нам је у госте, тужна. Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала. Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од
Ја се, из те антологије, сећам песме Спомен на Руварца и сматрам ту песму, и сад још, за најлепшу песму XИX века. Мој друг, у Темишвару, Душан
поменутог часописа и Српског књижевног гласника, који је до нас у Темишвару, и преко границе, редовно стизао, сад се сећам још само два песника.
Долазило је до тучâ на мосту. Ја се сећам једног нашег центархалфа, наредника аустријске ратне морнарице, чије сам име заборавио, али чији горостасни стас нисам
Сваки би се дерао на свакога, и нико није хтео да саслуша мирно никога. На крају крајева, вук би појео магарца. Сећам се, на пример, онога што се, док сам ја био тамо, десило два‑три пута Турцима.
Ми смо тврдили да је шифра за ритуалну храну била дата. Станица: да није била дата. Сећам се да је долазило, док сам ја био тамо, и до озбиљнијих шала него са Турцима.
(Разза ди мерценарии). Прелазим, затим, реку Таљаменто, којом још плове лешине побијених коња. Сећам се лепе, веселе, покварене Маријете Лориол, и кажем себи, полугласно: „Ла цхарогне“.
Ја се онда сећам како су ме фратри, пијаристи, учили како пас цркава, човек мре, а само у Епаминонди има душе. Мени се то више не чини
А сећам ли се стрине, која је имала обичај да ређа јаја, на кревету, под јорганом, у гостинској соби, у коју нико никад не улаз
Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице.
“ Сећам се, пре рата, они су носили обојке. Кад сам стигао на други спрат, баш је зазвонило звонце. Дотрча једна собарица и пог
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона”, мислим тако се звао, ако се добро сећам. По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас: „Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!...
Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом: — Омирова Илијада!... Али, врло, врло... ретко издање!...
Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с
! — Није сваки дан Бадњи дан... У'вате, одвуку у шуму, па одеру као јарца... Хуууу! Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно,
Јдна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Остало нам је у лево! 'Нуде су прошли Блазнавци. — Нека рудина испод Недићева забрана... Преглавље.... — Знам, сећам се. — Па ту ће, белћим, да доручкују, а ми да банемо изненада.
»Шта ли то може бити?« — питаше се он, »да се баш тих имена не сећам?« — Истина, целе му године историја »не иђаше од руке«, и ако су најслабији му другови из ње имали тројке и четворке,
— Нађите ми коња! — осече се он и погледа ме некако попречке. Не знам шта сам тада мислио, али се и сад сећам како се послушно и услужно окретох, као да ме та наредба чини срећним. — Како, молићу... то јест чијег коња желите?
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ПАВКА: А, знам шта је, избори... ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори? ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били општински избори.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако се, то јест, само добро сећам, пошто сам такву слику свега дваред видео, једаред код Срете и једаред код мога шнајдера, који просто хоће да гине и у
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Та судбина потсећа на дирљиву судбину љубавника који (ако се добро сећам познате старе песме) пева Из Јемена сам града Из племена оних Азра Што за веру живот губе А умиру када љубе.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
наша срца У грудима твојим куцала још тада, И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се сећам тебе и твојега дома, Деспотице српска с калуђерским велом!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако! Сећам се увек суморне тишине Облака, лишћа, нечујних ветрова, Глед’о сам широк израз туге њине Кад су те дали месту
И ако живот овај вео скине Некад с равница, неба и брегова, – Ја знам да опет неће ми помоћи. ...Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба Још мирисала свуд
Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба Још мирисала свуд краљица ноћи На страст, и младост, и задах од гроба.
А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири... У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.
У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.
Хигијена несећања вида. Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам.
да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам. Још савести ветар неки, уздах Мртвих шта ли? — кроз мој живот прости Прође, каткад, к’о језа кроз кости.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И већ сам двапут, трипут мањи. И клечим ко на некој срчи. А до пре само трена два-три Сећам се да сам био цео И с главом чак у некој ватри.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се сећам тебе и твојега дома, Деспотице српска с калуђерским велом!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Како се звао?“, упиташе деца. „Херкулес. Јер беше огроман“. „А јесте“, рече старија ћерка, „сећам га се. Беше велики као какво теле“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања. Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима.
Повремено чуо се бат задоцнелих пролазника, иначе владао је потпун мир заспале паланке. Ја се сећам добро да сам овако отпочео разговор.
— И вечерас ти то исто понављам. Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а
и нежељеном случају, представљао човек са торбама од потпуно нове и фине жуте коже и супруга му упрепашћеног изгледа. Сећам се јасно само детаља: да је студенткиња, после оних речи што јој је упутио човек, смртно цикнула, тако смртно да је
Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење.
Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао сам у купеу воза који ме је носио за Београд, сећам се како сам био утучен. Као да ми је срце било ишчупано...
и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога.
Један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети трговини итд. Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине.
Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили?
А затим, сећам се како није било питања у коме се ми, у то време, не би сложили. Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа,
), по Бечеју и Кањижи погубио сам редом све своје болове прошлости. Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли“? Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао.
кад сам била мала ... овако ... ох Боже, некад, не знам ни ја, тако нешто махнито, не сећам се више, ничега се не сећам, наслућивала сам, сањала сам, јест сањала сам, чезнула, жудила ... шта ми је сад, Боже?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Како да нисам, кад сам се бројала у људе. А ти?... — Само једном, кад сам био мали. Сад се баш сећам... А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? — Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ја не знам где су моје ноћи суре. Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица.
Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица. Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава.
Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава.
Једва се сећам да сам бољи био, Једва осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух
Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег
да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих. Али слутим, а слутити још једино знам.
РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ ПРВИ СУСРЕТ Једно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе, А око Вас ваздух, светлост и мир стоје, А над Вама небо боје јасно плаве.
ничег нема, па ни жеља мојих, Болова, снова; нит' ту видим себе; Пред том застирком испред дана својих Осећам гробље и сећам се тебе.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Међутим, далеко од тога да су ме сматрали глупим дечаком, ако је судити по догађајима којих се ја још увек добро сећам. Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима.
Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и
Али, уколико се тачно сећам, после тога сам почео да дељем мачеве од комада намештаја које сам могао добавити. У то време био сам под утицајем
ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад применио али се ударца скоро и дан-данас сећам. Стид и збуњеност који су уследили били су неописиви.
Од његових изума сећам се једног у облику слободно ротирајуће сијалице обмотане алуминијумском фолијом, која се брзо окретала када је била
Ово је, могу да кажем, један од незаборавних догађаја којих се сећам. Мој пријатељ ме је упорно пожуривао да се што пре вратим у Париз и тамо затражим помоћ.
главни патентни инжењер дошао у Њујорк и лично присуствовао експерименту јер су му се моје тврдње чиниле невероватним. Сећам се кад сам доцније посетио једног високог државног чиновника у Вашингтону с намером да свој изум понудим држави, да је
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Добро се сећам његових прича о Карађорђу, кога је лично познавао. Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никад се није
То су причали људи који су у њима учествовали и тек се вратили из Италије. Сећам се да је сваки од њих са највећом хвалом причао о Гарибалдију, вођи италијанског народа у његовој борби за ослобођење.
Звали су га ”италијанским Карађорђем”. Сећам се такође да је у кући мога оца, у којој су се одржавала ова зимска посела, стајала слика Гарибалдија у боји, у
становнике препустио Мађарима, граничари су то схватили као издају због погажене царске речи уписане у ”Привилегији”. Сећам се да ми је отац казао једног дана: ”Ти нећеш никад бити царски војник.
Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још
Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још
Моје родно место придавало је велику важност традицијама, и ја се добро сећам како би се идворски сељаци опирали ако би неки странац, чији назори не би били у складу са њиховим традицијама,
једну стару, дивну цивилизацију, чија је духовна лепота све више деловала на моју машту уколико је расло моје знање. Сећам се његове, готово фанатичне одбојности према механизмима, и питам се шта би он данас рекао кад би чуо аутоматски
Одмах сам га познао иако је доста изгубио од своје надмености и грубости, чега се добро сећам када ме је грубо подигао са седишта оног незаборавног путовања из Будимпеште у Беч.
Одмах сам га познао иако је доста изгубио од своје надмености и грубости, чега се добро сећам када ме је грубо подигао са седишта оног незаборавног путовања из Будимпеште у Беч.
Једне вечери мајка се присетила једног догађаја из мога детињства којег сам се и ја добро сећао. Колико се сећам овако ми је говорила: - Сећаш ли се када се подизао Буковалов млин са високим купастим кровом?
Колико се сећам, то што сам му тада рекао веома је било налик на ово што сам овде изложио о том питању. То је било моје прво предавање
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
које не (3) Могу да се слегну не могу да лег (4) Ну у белу (5) Ову светлост уморну без сјаја (6) Даље се не сећам Не (7) Не речи се моје не (8) Сећају не („Сазвучја“) Готово да су сви односи између језичких јединица покренути,
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију.
) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?... СВИ (одмеравају Каленића). САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече: 'Ја сам суматраиста'. Сећам се, била је зора, небо је било тамнозелено, а беше прва априлска ноћ.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе: „Чувај се од очајне пушке српске“. Сећам се кад је силазио у Приштину: празник је то увек био за чаршијску рају и помама као да су јој са Преполца већ јавили
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мој Стеване, наш соколе, Сећам ти се младих струја: Соко ј’ постô од голуба, Од голуба и славуја. А сад соко у гроб паде, А наша се крила ломе, —
ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ Та што је даљина Тако несавладна! Дошô бих ти руку стиснут’ — Ма да је већ хладна. Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била.
Петровић, Растко - АФРИКА
црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења. Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Сећаш се сад? СТАНА: Ах, пропала сам! (Гласно.) Сећам се да сам, као невеста, Тридесет пута руку љубила И триест пута клела часове Што руку дадох једном војводи Те са
Тридесет пута руку љубила И триест пута клела часове Што руку дадох једном војводи Те са хајдуци горски шурује. Сећам се данас своје несреће. ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила, Дивотно дете косе гараве.
Чија је, дакле!... Хо!... Сећам се сад!... Кад дође она црна вештица, Збрчкане бразде срамног образа Са прљавом је крила шамијом. То беше она!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Капетан Велимировић тражио је отпуст из тимочко-моравске војске, где је ђенерал командант. Између осталог сећам се и ових речи из тога писма: »Док се ви у штабу вечерас заливате шампањом и једете свакојаке ђаконије, мога мртвога
Драгашевићу као професору наше војене академије и васпитачу тога осетљивога колена, али це тако исто сећам, како је у сличном случају, какав се десио са пок. Велимировићем, поступао пок.
Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан. Знам да једно сто корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим
рањен Рус нешто говораше; знам да Кирилова, који је преда мном трчао и страшно викао, наједанпут нестаде; после се сећам да се из турскога шанца, који је био пред нама, зачу страшна дерњава, да неки многи, многи људи поискакаше из шанца и
сви су одговорили против, сем њих 7—8 који гласаше за. Не опомињем се сад свију који су били за, сећам се само да је ту био Вујо Бацић, Урош Кнежевић и још њих неколико.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та ја се сећам и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало,
XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна — ...Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.
Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.
XЛВ Кад сам на свет овај пао, На свет овај магловити, Кажу да сам много плакô, — Не сећам се, може бити. Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не сећам се, може
Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не сећам се, може бити. Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства
Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства данашњега. XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам крио; У
ЛИИ Тетка Мико, уђи и ти У мој оквир црни, Одатле ми најдавније Спомене разгрни! Сећам те се као виле Која стоји сама На извору најбистријем Српских нам песама.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива... Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка...
Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.
— На почетном делу десног хоризонталног крака крста. — А-ха! Са њега се излази на врх. — Сећам се, то послеподне имали смо муке да пронађемо наше тробојке.
Дат је знак за јуриш. Из наших ровова проломи се снажно и громогласно: „Ура!“ Сећам се добро... Први је излетео неки наредник Иван, вичући: „За мном, браћо!
Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима. Сећам се, ах, грозно, један наш стиже Бугарина и зари му бајонет у леђа.
Хтео бих да мислим на нешто друго, али мисли као да су текле по неком кругу и ја се опет сетих змије. Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!...
На положају је било сијасет мртвих Бугара. Али је чудновато колико ти људи мало полажу на своје пале другове. Сећам се једнога примера. Почели су да их закопавају, па су их напослетку оставили полуоткривене.
Протекло је извесно време... Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се... имао је црну пелерину... — Пст...
Војник се врати носећи једно писмо, које је ономе вирило из џепа... Звао се, сећам се, Борис Желчев, а писала му нека Ратка из Пловдива. Мој војник ми рече да је тога Бориса ударио куршум у потиљак.
Драгиша се накашља, замишљено махну главом и настави: — Ишао сам готово несвестан, погнуте главе. Сећам се... у соби ађутантовој наслонио сам се на зид. Тома приђе, пребаци ми руку око врата и рече: „Друже, знам како ти је!
Нашто ће ми онда живот!... У моменту очајања склопио сам руке пред Томом и молио га да ми омогући да је само видим. Сећам се... снег је ромињао.
— Скочивир... Ту, поред села, тече Црна река. Изазивам у своме сећању то име и сећам се приче потпоручника Влајка. Ту негде, у близини Скочивира, јест, сећам се, излетели су они из клисуре, прегазили
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ПРВИ СЕРДАР: Давно је било то. ДРУГИ СЕРДАР: Давно! ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. — ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице. — КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.
Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша. Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште да идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам док оморина не
Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта ми је Богдан казао. Макарије Ово не слути на добро.
Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.
овде међу нама, да усред разговора, као узгред, помене неко од своје деце коју је тако издашно расејао по белом свету. Сећам се да је говорио о Дабиши у Дубровнику, Ларенси у Константинопољу, Малверији у Солуну, близанцима у Новом Брду, а
У једнм тренутку сам изгубио присебност, а он је чекао, потурио кљусу, изазвао ме, па сам лепо и глатко наишао. Не сећам се тачно како је све то почело. Вероватно неком његовом осорном псовком због воде.
Али ја ударих у измотавање те то и оне умерене окрену против мене, јер се поплашише хуљења. Не сећам се шта сам све рекао Никанору.
Мене проказаше као јеретика и богохулника који их лажним приповестима о провиђењу заведе на странпутицу и грех. О, сећам се ја врло добро, мила моја браћо, како су вас подилазили жмарци док смо ону тројицу кињили и понижавали.
Знам, вода је нека хучала. Тога се сећам. Можда је било предвечерје. Зашто је Димитрије баш овде стао? Опет се ја враћам, све укруг. Баш код Пилата.
Сад се сећам: то је то, обамрлост, уснулост. Једва сам се држао на коњу. Бол под ребрима, слабост у бутинама, жигови у коленима,
Да се присетим: једва сам се држао на коњу. Коњ је немирно поигравао у месту, сећам се тога по чвркању и шуштању шљунка који је прштао око његових копита.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси. О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први поздрав, први сан, Минерва моја мала.
Мени је самом јако криво, Зашто се вечно сећам вас. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине, Коме је мрзак живот млад, На обалама
Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица. И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече.
и слабе уставе ломе, И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку, Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку. Сећам се једнога дана, - опет је при чаши било, И ту се прилично јело, ал' много више пило Сваки је зборио гласно о ствари
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Узимајући ово недовршено дело у руке, живо се сећам уживања с којим сам га започео, а још већег, када сам га бацио у фијоку.
Свакога дана, када угледам ону капију на којој је био обешен Глигорије В, ја се сећам усплахиреног погледа патријарховог и разумевам све боље чудни сјај његових очију. Прелиставам мој дневник.
Ја се сећам Старе Драве још из мога детињства, јер смо поред ње пролазили кад смо колима ишли у родбину у Осек. Тај рукавац Дравин
То је некад била наша учионица. Давно је то било, али се живо сећам оног доба. Ја, сам долазио на час таман пред подне, јер никаквим средствима овога света није било могуће дигнути ме
Да ли се сећам још оног доба када сам са Вама путовао у Вавилон, Александрију, Падову, Лондон, на Месец и на Венеру? Како да се не
Како да се не сећам! Сада ми та замишљена путовања изгледају као стварни доживљаји, а сећање на њих као лепе успомене проживелих дана.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу... МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам.
ХАЏИ РИСТА (пола увређен): Грешиш, дедо. Треба покаткада и то, да овако с нама, заједно, као и ми сви... Бога ми, сећам се, са покојним деда-Митром, Бог да га прости, док радимо црквене, наше народске ствари, — радимо; а после и ми, ако
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве. Ја по висини, као нешто мало и сећам на оца, а по свему другом ни на оца, ни на мајку.
Очисти се, и буде нова. Моја мати ће од тих старих рукавица начинити лепу кесицу за новац... Пре тако, сећам се, моја мати је узела неколико старих и распарених рукавица, очистила и исецкала их некако на резанце, и направила
Па да, јесте, Павле одједаред купио кера, и кер се зове Наполеон, а ја се, луда, не сећам! Мислим, мучи се младић с часовима и са оним главоњом госпа Мањиним, кад тамо... Како-тако Павле иде у Париз...
Ево ћу да окренем веселије. Често се сећам твоје класичне лекције о штедњи, и трудим се да штедим. А шта ли ћу, ког врага, штедети!
немој хулити... немој епизоду живота сматрати опредељењем... сећаш се Јоба, у Библији. — Сећам се. И пристајем, добро, да је од Бога дошао и господин Томин разговор са мном, али је онда од Бога и то да од летос
— Били сте професор, испраћали сте нас, и друге. Куда? докле? зашто само дотле? ... Еј, како се јасно сећам сцене тамо у вратима гимназије...
Боже Господе! како ли то бива, и кад се деси да се истањи и препукне у једној снажној породици оно главно... Сећам се, некада, на броду за Венецију, посматрао сам једног бродског ужара.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене. Шта мора ваш нежни состав тела трпити!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
опази; ако уметник има мало грбав морал, биограф ће измислити таква објашњења да ће такав морал изгледати као врлина. Сећам се, на пример, једнога случаја којега сам ја савременик и сведок а који сам затим прерађен читао у биографији.
Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била
Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав
Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако
Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура.
Таква су имена на пример: Дуду, Биби, Лили, Лулу, Попо, Цоцо, Коко и томе подобна. Не сећам се како су мене звали док сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам се у сукњи необично добро осећао и тако
Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло: „Ти си мушко!“ на што сам се ја страховито застидео.
затекао читаву генерацију луткица моје сестре, које су све у друштву, као о каквоме журу, седеле у једноме прозору. Сећам се добро тога одвратнога буржоаскога друштва.
Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.
Мој један пријатељ, сећам се, направио је у младости један корак у живот без панталона и врло је рђаво прошао. Панталоне су не само израз пола
се у вароши врши регрутација, ми ћемо играти регрутацију; ако се у планини појаве хајдуци, ми ћемо играти хајдуке. Сећам се, на пример, да смо једном играли и кризе.
Под тако тешком артилеријском ватром посрнула би и свака друга, много искуснија војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Посматра и он мене, поздрави ме и као да се насмеја. Застадосмо. — Зар ме не познајете? Ја се сећам једнога таквога лица, али тај је... да, да, командир ми је причао да је Танасије погинуо. И ја сумњиво завртех главом.
То се десило 11. августа. Постараћу се да ти испричам тај дан до најмањих детаља, уколико се још сећам. Те ноћи, између 10. и 11. августа, спавао сам врло мало. Таман прилегнем а наиђе ордонанс или одржач везе. Око 1.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Реших се да изговорим ма шта, но изговарах: Смрт, Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт; Једну реч
“ Ах! Боже!!! ”Ко је уздахнуо?!“ Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно; Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо, Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и
СОНЕТ СМРТИ Па и сред огромне сале што давно већ је знана Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти Ја се не сећам више откад ни колко има дана Да су нам погледи тако унакрсно упрти Једно ће од нас истрошено склопити своје очи, И