Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу... Сећај се, учо!... — Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај... Проклет, дабогда!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Пуна носталгије безнадежне, дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, Кô поноћно сунце из дубине ноћи. Јер ти не знаш, бедна!
Теодосије - ЖИТИЈА
А тебе, Божји човече, молимо, опрости нам што ти у препирци рекосмо и не сећај се против нас ка Богу због тога, да не пострадамо нешто, јер си ти, као што видимо, Божји слуга, и Бог те у свему
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме. Не спомињи ми славе ти срамне, позлате мамне рђе ти тамне, невоље сјајне! — Сва се племена стекоше света, те ти у
Под отим жигом? — Ох, не сећај ме! Не спомињи ми славе ти срамне, позлате мамне рђе ти тамне, невоље сјајне! Под отим жигом!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано. — Кад ове стазе оставим — каже — сећај се мене, врано. Крај реке луња и гунђа тужно ко касни пијан гост: — Још док сам био малено штене изгубих овде кост.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Пуна носталгије, безнадежне, дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, К'о поноћно сунце из дубине ноћи. Јер ти не знаш, бедна!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!... А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравичног, Не кô што пише књига дебела: Народ ће бити страшан судија!... (Хоће да одлази.) ХАСАН: Још нешто...
ИСАК: Збогом, Станоје! Хвала на хлебу и на заштити, Па ме се сећај, ако останеш, По добру моме и по заслузи... Збогом, Станоје!... (Скаче кроз прозор.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Спојила се душа ноћи, Спојила се с душом дања, Па шапнуше: Сузе точи, Ал’ се сећај радовања! Коме зборе ови гласи? Ја помислим сам у себи; Душа дања, душа ноћи Загрли ме: Теби, теби!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
пун је вила, Чаролија, њиних сила, Пленителне песме кличу, Пролазећег сваког вичу, Кад будемо покрај двора, Не сећај се ти одмора, Идућ’ спавај — ал’ не сањај, Нит’ с’ ком’ јављај нит’ поклањај, Ватру тела мозгом мори, Нит’ шта
Труди пута, слаба храна И даљина сродног стана, Сећај мајке, муке њене, Пропаст брата — све га једе, Удваја му пута беде, Ал’ он иде, ал’ и вене!...
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Дотле се сећај свега тога докле ти се у невреме смркло није, и загње ти све широм: небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде, и