Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
На шпорету тигањ, у тигању шаран: печеним очима, потавнелог од сећања и знања, бог дунава те гледа из тигања! КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА Ко је ову планину, пуну лековитих извора и трава,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Њега! Сад се морамо вратити натраг. Натраг са мном за читавих мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја сећања о чича-Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте!
Африка
Животиња је била замишљена али ужас стваран. Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као доживљај,
А оно, видим, слободније од тебе! А чу и то, у мраку, како му мати одговара: Стра ме је! Ситница је то била у мору сећања, али му је била драга и сачувао је у сећању, заувек.
Павлу Исаковичу, те ситнице, из сећања, из детињства, биле су милије, чиниле се лепше, него све његове кићанке, царствујушча Вијена, и сва раскош рококоа тог
Изнад ње, у магновењу сећања, Исакович виде и ону, камениту, витку, лепојку, што је имала на глави неку венецијанску капицу.
А ето, сад, јаше, на обесним кобилама и вређа њену успомену, као да је живот бирт. Толико су га та сећања гушила, да је морао да откопча огрлицу око врата. Главу је спуштао у шаке уморно, као да плаче.
Исаковичу се, у сумрачју, пред том капијом тврђаве, срце било стегло, не толико од мрачне слике тог затвора, колико од сећања на равнодушност његових земљака, према судбини оних, који су допали тог затвора.
У том пожару нестајала је, заувек, за њега, земља, из које одлази, а са њом и сва сећања његова, на његов живот дотадашњи.
Крај све телесне лепоте, госпожа Евдокија није била успела да у његовим сновима истисне из сећања и суза, његову покојну жену.
Теодосије - ЖИТИЈА
И тако богомудри све свршивши с царем, обдарен многим частима био је отпуштен. А преподобном оцу његову, ради сећања љубави, опет даде много злато, говорећи: — Све твоје прозбе испунио сам, оче свети.
Црњански, Милош - Сеобе 1
шумом и таласањем трске и врбака, са земуницама и оборима у блату, дрвеним црквицама, нестајала је сасвим из њиног сећања.
Блатним и грозним сликама сећања, јавише им се они које оставише на дому и, први пут, изрекоше неки да не мисле да се кући врате.
Осећао је да је раскид његов са породицом потпун, крај свег размишљања и сећања на њу. Да му је неко дошапнуо да жену и децу и нема више, он би и то био поверовао, у својој самоћи, у тим колима, у
Два лица му се јављаху, у сну, две главе које беше расекао својом руком. Ишчезавајући из његовог сећања, појављиваху се изнад његове свести, још неколико дана.
почео је да се дави са коњима у блату и да гута песак, копрцајући се, у муљу, који никако није могао да избрише из сећања.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За маште њине сунцем опаљене, и тајне мирисом сена запахнуте, за себарске жене, за урамљену у нетачна сећања ноћ љубави и ноћ порођаја, за оно од чега им крај огњишта свекрва угљевље гаси, и одбраја.
пале и не жаре, за старе подвиге и за славе старе, за оне чији је завичај на обалама прошлости остô, за њихово горко сећања задовољство, за оне који угашена сунца бране, који се сећају снегова од лане, тражим помиловање.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
лудима, кроз ту су призму пропуштена; детињство је светлосна тачка од које, повремено и неочекивано, долазе сигнали, сећања, слике, ликови, сазвучја: оно што осећамо, и оно знамо.
срећом, не образлаже мудру смиреност своје сељачије, остајући веран најранијем доживљају; копа га из нежног сећања, у којем је сачувана суштина.
А када те, личне речи, нису преузете из сећања на давне дане, оне су измишљене у духу лексике детињства и завичаја. Тешко је рећи: шта је ту народно, шта на народску.
И сећања, ето, могу бити идејно усмерена, пожељна, поучна: деца се сећају логоровања, посета споменицима, државних празника, при
И наставно-стручне и идејне интенције доживљавају комплетан промашај. Политичка терминологија, „сећања” на непроживљене ратне дане,- „мржња” према гнусном окупатору — све то у овим саставима поприма чудовишне и жалосне
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
вадио из књига но из живота и из својих успомена и дао лепих и осећајних описа и неколико узбуђених и топлих поетских сећања.
У социјалним романима он се ослања на своја сећања и лично познавање живота, уноси ствари које је видео и доживео, прича о људима које је знао.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Шуме у језеро силазе И сећања се разилазе у светлост, у страх, у снегове (14. XИ 1976) ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ Бесане очи које виде више Но мрљу јутра,
Ил су то биле сенке, Ил можда холограми, пројектовани у простор Нашег сећања? Касније, испод сунцобрана, Ћутали смо о томе, уз четврти еѕпреѕѕо И цигарету.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сваки ко је преживео младост, мора знати за њу, сећати се појединих тренутака и, разуме се, то су најлепша сећања... Ето, и ви се сећате неких ситница... — А ја вам кажем да не знам за младост.. Сећам се многих ситница, јест...
одговори Гојко с неким болом, готово са очајањем, па се опет загледа некуд у даљину, а пред очима стадоше му пролетати сећања из безазлена детињства. Како да се не сећа! Зар би се могло то заборавити?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не ложи.
Из шипке трола звезде изгони Које, како плану, тако нестану. Ноћ је велико, набухло Ништа Које се од тужних сећања лечи. Ноћ, одрана кожа на распећу.
Ветрова песма је тужна, ал он је никад не мења; То је свирка вечног сећања и вечног пролажења. СЛУТЊЕ ПО ВЕТРУ Ако ветрина дува из топлих пушница југа (Носећи мирис балеге и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПЛАМЕНОВИ 53 СВУДА ЈЕСЕН 60 ВАТРЕ СПАСЕЊА 62 ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ 64 ИСТИНА 66 СТАРИ МОТИВ 68 У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ 70 ТРАГ ВРЕМЕНА 73 НА ПУЧИНИ 75 ОДБЛЕСЦИ 77 ПАДА
Промичу брзо мутне силуете. Прејурили смо поља, вијадукте, Шуме н реке. А ноћ нéма плете Свилену мрежу сећања и сете.
ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ Та јесен увек ране моје злêди. Та јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са
К’о јесени ведре један облак бео; Умире снага, понос душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде. ИСТИНА Ја знам да страдах, да жуђах и падах У свом животу.
У немирним сенкама савести, На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха, Лелујају се светиљке сећања: Фар надâ мутно сја да нам навести Обале спаса и одморна даха.
Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада. Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне.
Када падне тама на таштине земне, Велики свод плавих сећања трепери, А моје су жеље и нежности спремне Да загрле звезде прошлости у вери, У вери, да ништа чедније и драже У
Али, опет, када у мраку живота Походе ме, ретко, у мојој самоћи, Сећања свих дана и прошла лепота; Кад ми дођу моје старе, дивне ноћи, Моје ноћи плâве — Звезде свих снова прошлости се
лепе ствари заборав је исти: За младост, љубав, за цвеће и снове, — Дубок и вечан, што мири и гове; Без профанога сећања сте чисти. За све лепе ствари заборав је исти.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања. Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Слушала је дику под леђима, и било је страх и од дуката и од њега побеснелог и први пут јаког. Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна изговори: — Не требају ми.
На та лака миловања поруменела би и у себи дуго носила сећања на њих, понекад мутна и стидна, с резом слатке, танке дрхтавице. Каква ли му је та којом се жени? Господска!
и лампе, задаха и повраћања, Ђорђе застења и главом, тежом од врећице песка, клону на сто, главом пуном дроњака мутних сећања на протекле дане и ноћи из којих се испилио јучерашњи дан и ова ноћ. ...
Од мраза, људима пуцкају ноздрве и они љуто псују војску, владу, крала и сваку власт на земљи. ...Сва су му сећања бистра и сва извиру из Вукашиновог одласка, остају за брзим коњима као бела пртина и црно дрвеће и врзине, док он из
Звона луде и за тренутак ломе сећања. Ово је моја буна. Биће жешћа од Тимочке. Лепо, слатко да погине, онако како су гинули стари радикали.
Стаде уз багрем да је сачека, ваљда ће се појавити однекуд, али му сећања затрпаше жељу и одвукоше га у подрум на сламни лежај између каца пуних преврелих шљива.
свест и често се гасила, штипана мокрим прстима умора који је неиздрживо баздио на ракију и чупао црева на повраћање. Сећања су се кидала у гађењу од кога је трнула и болела мождина у кичми.
Сваког јутра и сваке вечери. Тукао се и пљускао са шегртима. Вукашин се наслони на тарабу. Како да се ослободи сећања и целе те прошлости?
Он не може. Истог јутра отпутовао је кући. Гађење на уста као посекотина, на мокри трбух и велика колена гаси сећања, а крцкање кревета траје у ушима.
Напољу заквича псето, па умуче. Па касније опет, од толике смрти у селу. Сећања налећу једно за другим, он се брани, јер он јесте његов син. Јесте, и ако није. Сав се скупља и обавија око те мисли.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ова неисторијска сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први
Пред тим играма окрњене таме и окрњене светлости, Кнегиња лако пристаје на сећања и одмах види себе како, између Јеврема и Јована, Господареве браће, чије је улице и сада опкољавају као да је штите,
Попа, Васко - КОРА
што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам...
Упропашћен, зар неће увек носити љагу црнога сећања? Осрамоћен, зар ће икад моћи да заборави ледени бетон, или прљави под ћелије, или бајонет за леђима? ...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука И игре мртвих, аветиња коло, Да је болова, сећања, јаука — Знамења, да сам некад и ја вол'о. Ал' није.
” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.
Сад ту слику, ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће, Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. З Моји дани умиру ми тако, А мој живот
Каткад само у тишину равну Ветар стреса шум и шапат с грања; Видим неку силуету тавну, Траг прошлости, залазак сећања И све речи да с обликом стају Ту, преда ме, где се распадају.
И нечујно да све прође к'о тичији лет Без трзања и мисли; нити да ме дира Ход прошлости и сутона, осама и свет. Да сећања покрије један облак мира, И будућност моја цела да ми буде хлад На коме ће дан по дан мртав да се збира.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
” Од тог дана Сједињене Америчке Државе увек су у мени изазивале сећања на Вашингтона, Хамилтона, Франклина, Линколна и друге велике људе који су опште прихваћени као творци ове земље.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не избришу.
Зато иза метафоричкога укрштаја небеске куполе, куполе у храму и перуникине крунице из далекога и магловитог сећања израња и одмах се затим губи прадревни словенски Перун.
понорна, јеретичка и инфернална, али и узнесена и унутрашњим спокојством озарена, која се пружа од праистока нашег сећања до прага будућности коју песници слуте.
се, требало ближе испитивати конкретне поступке којима се Попа служи кад у природнојезичкоме медију враћа далека сећања и далека човекова искуства упоређујући их и узајамно пројектујући са данашњим, нашим духовним искуствима.
Дис и једно и друго помера, рашчињава, размичући пролаз за мутна сећања на неки давно потонули свет, за снове и слутње, ношене музиком која не престаје да нас плени.
Навешћу једну загонетну Попину слику: „над ставама сећања и предвиђања“, која нити би била могућа нити се може разумети без подразумевана два стиха из Пандуровићеве песме о
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Али је читаоцу тешко разазнати да је то подсећање некада - у првој верзији - било део јунакињиног сећања, премда су осетни трагови овога другог задржани у ономе првом, и они свакако остављају известан утисак при читању.
А што се десило са телом, десило се и са сећањем Софкиним. Не само што је Станковић мењао оба почетка њеног сећања, него је премештао и њихов положај у композицији романа, чак толико да је најзад дошло до пуног темпоралног
При чему код Станковића - а по правилу је тако и код других писаца - аутор ретроспективни угао изводи из сећања неког лика.
у прошлости, али проспективно; при крају трећег часописног наставка приповедање се још једном, опет помоћу Софкиног сећања, ретроспективно окреће у прошлост, то јест почиње прича из најдавнијег времена, о хаџијском (ходочасничком)
где је римским бројем означена друга глава, почиње прича о прецима, уз мимогредно упућивање да је то део и Софкиног сећања. Објављивање је овде прекинуто.
а наиме да је у свим тим крупним променама била и једна стална: постепено је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку дошло до огледалског преокретања времена - што је у првој верзији био
ток могло пратити како се у исти мах губи потреба да се субјективни угао гледања мотивише помоћу јунакињиног сећања. Али је зато, с друге стране, сам угао под којим Софка посматра догађаје сачуван.
тетке Марије, за који се одмах по стилизацији види да припада дечјем доживљају, назначава се да потиче из јунакињиног сећања, и потанко се наводи да је она у тренутку опажања била „покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно
јача тежња да се на догађаје гледа као на догођене, што с правом можемо именовати као једну врсту потенцијалног сећања.
”100 Разуме се, не само што слика људи који целу боговетну ноћ немо седе потиче из дубоког, из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација дечјег сећања), него отуда потиче и страх да ће се кућа изгубити, некоме
целу боговетну ноћ немо седе потиче из дубоког, из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација дечјег сећања), него отуда потиче и страх да ће се кућа изгубити, некоме „продати”.
Ето стога је, већ на почетку, сав тај призор толико смућује да јој из сећања, из „прича и песама” које је ваљда у детињству слушала, долазе на памет они зли људи што харају и грабе, па су тобоже
Краков, Станислав - КРИЛА
И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли. Стеже грчевито сигнални пиштољ, и припија се уз ниску гомилицу камена и земље.
Петровић, Растко - АФРИКА
Животиња је била замишљена али ужас стваран. Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XXXВИИИ Од детињства, од једва-сећања, У времену невина голубља, Имао сам, уз које приања’, — Тад не знадох колико их љубља’.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Трагови се све више губе. Остатак болне и тешке агоније разносе туристи. Време брише из сећања успомену на људе који су створили легенду о Капији Слободе. Самохране мајке, утешите се!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
(прештампано у Радонићевој књизи Молска мудровања И, Нови Сад 1878, 150—3) сећања Ђорђа Поповића, сликара из Мола, забележио је ово: „За време свога [тј.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
" Цео период од 15. до почетка 19. века испуњен је сталним обнављањем епског сећања на постојање некада славних и моћних сопствених српских средњовековних држава али и непрестаним акцијама за ослобођење
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Додао је да то на жалост није истина, јер би се ваљда било чега у вези с тим сећао. Вила се потрудила да избрише сва сећања на себе и на ту ноћ. У томе и јесте њена моћ. У реду, рекао је најзад Лауш.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
То је била као нека муња, неко електрично испражњење, које је потресло сва моја осећања и сећања, узбудило целу моју унутрашњост, размотало и муњевито осветлило цео мој живот.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.
Стари је препричавао о Влаовићима само бајке и приче из сећања свога и срца свога. Лекса је преживела брата за пуних пет година, пет гладних година.
Таква су ето људска посла! Свађе, сумњичења, горка сећања — а у ствари једни су другима корисни, једни другима додају од својих енергија.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
ДОСТАТОЧНО — довољно, довољно тачно, на задовољавајући начин ДОСТОВЈЕРНО — поуздано, тачно ДОСТОПАМЈАТНИ — достојан сећања, значајан, важан ДОЦНЕ (покр.) — доцкан, касно ЕКВИПАЖ (нем. Еqуіпаге, из франц.) — кола с коњима ЕКВИПИРАТИ (нем.
превод лат. емунцтае наріѕ, из Хор. Сат. И, 4, 8) ПАМЈАТОДОСТОЈНОСТ — предмет достојан сећања, да се памти ПАПИРОПРОДАВАТЕЉ — продавац хартије ПАРЕНТАЦИЈА (ср.-лат.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не избришу Далеко сам још од тога Да их одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О како си леп, ти си најлепши заиста од свега што сам сазнао! Ни једна линија, ни једна сенка сећања: сам Огањ. Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Изнад ње је исто небо, исто сунце на небу, исти песак, исти Цвет. Али, зашто су им сећања другачија? Сунце је над пустињом брзо расло, титрала је јарица као златна ватрица. Капљица чврсто приону уз свој Цвет.