Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи. Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије,
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
камена и својим покретањем изазива равномерно притицање зрна под камен чекмеџе — фиока чест — део чилаш — сив коњ чини — враџбине, мађије чошне чакшире — чохане чакшире чрез — помоћу, кроз Џевап — умирење, задовољење
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са собом своје вјерне сјенке, обадвије једнако немирне и тамне.
“ Што су се примицали ближе чича-Тришином млину, Тошино срце све је јаче ударало. Најзад се између врба и јова показа сив млински кров. — Ено га! — узвикну мачак Тошо.
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Трчала је брзо и нечујно и убрзо више ништа од ње нисам успевао да видим. Преда мном је био друм сив и звонак као метал.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
путујућа дружина гостовала је овде 1923), све оно, дакле, чега су неправедно лишени, а без чега је живот монотон и сив.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило.
— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило.
Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму. Однекле с појила, кроз сив сутонски пепео, провуче се невесела арија: Маријано, коње да продамо, да заједно у Босну бјегамо.
То је читавој кући давало изузетан печат, као што усамљено дрво или сив каменит хрбат остају трајна биљега по којој ћемо запамтити какав бријег или голу брдску косу.
издајници? Издали, каже, земљу, борбу, а? Перајица се, ваљано и темељито, усекну у некакав сив пешкирић, обори поглед земљи и поче да набада ријечима као да нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Будало стара, кукавицо сив! Самсона — ја — да издам — оманом?! Шта мислиш, деде, ко ти је тај див? Господар ти је, знаш ли, господар, господар
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи:
“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!
“ Одјури јагње ко чигра права, остаде Вујо кратких рукава. Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!
Понекад, опет, у освит сив, низ кланац неки промакне див. Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница
Ко млину дође у сутон сив, отуд се више не врати жив. Удара вода из бадња уска и силном снагом у точак лупа, врти се коло, зујећи пљуска,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна!
Над сваким валом који би нас засуо лебдели су и лепршали црни корморани. У даљини, океан је био сив, миран, и неизмерно пуст; само су пене, које су падале на нас, биле ужасне, страшно беле и густе, као креч.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати. Ђе се коњи бију и играју, Ту магарцу нигда мјеста нема.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова.
— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И гледа у шаке и церека се, па их окреће и гледа у нокте: — Ево переца, ево врући' переца! И док сумрак, сив, прљав као чађ, пада на кршеве, природа дивља и величанствена равнодушно посматра стрељање Секула први, везан за
његов сјај слабио је, губио се, руменео сви више, преображавајући се постепено у огромну, црвену и крваву куглу. Сив, тајанствен сумрак привлачио се од истока и на лепршавим крилима, нечујан, лак и благ струјао је милујући дах
Тада наједанпут, цео онај простор остаје чист, сив, сав сив, пешчан и пуст, па се види да је земља остала само чиста и гола голцата планета.
Тада наједанпут, цео онај простор остаје чист, сив, сав сив, пешчан и пуст, па се види да је земља остала само чиста и гола голцата планета.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Више Тоде сив сокол вејаше. Љупка слика девојке која на реци Ситници пере хаљине дата је у ритму таласавог смењивања два по два
и овде жена се заједно са соколом у лету, а то значи високо на небу појављује, и обучена је у небеска тела: Полетио сив соколе, За њим Мара капиџија, Сунцем главу превезала, Мјесецом се опасала, Звјездама се заклонила.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. И осетих на души слој заборава сив, прахом кад време поспе затурену твар.
Ћипико, Иво - Пауци
И ну... ду'ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунце полако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини простора.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту, још и сав изломљен од влаге и сушења. Руке крупне, јаке, увек без рукавица.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
танко гласовито: „Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сив-зелен соколе од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Убрзо на горњи отвор гомиле, кроз који је Вањка вирио док је носио пласт, поче да куља врло густ сив дим и ваљајући се у клупцима пође увис. Дјечаци заграјаше: — Ихај, ала је црн, видјеће га читаво село!
— Бомбардер! — узбуђено муца Мачак. — Талијански бомбардер! Огроман, сив, уз грмљавину мотора, бомбардер лети равно према Прокину гају. Све је ближе, све већи, све страшнији, све ниже лети.