Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Све је то покрила сива магла. Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
7. Видиш ли како, на измаку зиме, она сива обала Дунава на једном месту почиње да се зелени? Може ли се то сатерати у ровове? Може ли то стати под ове капе?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала.
Теодосије - ЖИТИЈА
светога, већ одлазили кући, многи од њих остадоше у манастиру и против воље преподобнога, који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему говораху: — Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши
Црњански, Милош - Сеобе 1
Зидове и ствари била је већ обухватила помрчина, само према пећи, на један зид, падала је сива светлост последњег, вечерњег осветљења, са реке, и губила се, иза завесе, код постеље.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Волим Косовску улицу недељом у три. Она извире испод Главне поште, па тече сива и суморна покрај кафане »Косово«, поред једног киоска, заобилазећи паркић Скупштине, протиче крај старог хотела
И лица под тим светлом као да остаре пре времена; очи губе сјај, а коса постаје пепељасто сива. То светло, под којим си одрасла као неки изненађујуће леп цвет, претварало је све у чамотињу.
и у свој угао кола, све мања и све сивља; како јој се на беоњачу навлачи сетна скрама, а коса поново постаје уредна и сива у својој сређености, док њих све више испуњава слатко очекивање родног града — величанствени бетонски бедеми,
Милићевић, Вук - Беспуће
дрхтавим платнима од ситних збијених млазова предмете у даљини; и на његову душу навлачила се она једнака, мирна, сива боја која даје свему прљав изглед.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
посекô, Садака је заиста посекô, Јоште млоге живе задобише: Две стотине и још нешто више; Сам је Бајко, она тица сива, Четир паше уватио жива.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
распети између свјетлуцава разбојишта старих справа и алатки и топлог птичјег гргутања негдје под млаким кровом од сива „етернита“. — Голубови! — шану рођак и опет у нама оживје поплашени лепет невидљивих крила.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' тек она светла бива што с облака падне сива па је сунчев плам целива, да се засја и прелива на дивоту света жива. Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји?
— Но поруга мога дива потпала ти беше севу, те у гњевном разагреву већ се лати мача сива и замâну, — ал' заману! У заносу и у жару, ја подиђох твом удару, у жестоком, у загрлу, грудима те дигох, врлу
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Бронзано брује - постају звона јаросне трубе са Јерихона. Појмови, ствари, њина имена оловна, сива, нејасног склопа немају мира ниједног трена: смичу се листом с Књиге живота.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Прескаче Лисац препреку многу и бјежи — брже од својих ногу. И Мачак јури, потјера сива, хтио би Лисца у руке жива, и једно-двапут, у брзу лијету, зграби га скоро за саму пету.
“ — прогунђа Ловац и зграби реп. Патуљак трећи, поморац знан, плови на море, океан, и тамо рони до стијења сива гдје шкољка бисер блистави скрива. „Ово је поклон достојан мале!“ — пјевуши Морнар сијекући вале.
У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом... На небу зора јавља се сива, по мору капа Мачкова плива. Пусто је на све стране ... Тужно се јутро над водом рађа.
Ех, чудна млина, шта да ти причам, стотину лета и више има, брвана белих, а крова сива, завијен маглом брашна и дима. Поваздан тутњи, пљуска и лупа: уклето место ђавољег скупа.
Вијори за њим димљива грива, бела, црна и сива, брже од ветра по свету јури коњиц-локомотива. Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој?
Сигурно ловац, кад за њим јури, од страха жмури. Носорог тешки, тврђава сива, тромо се креће, изгледа злог, ево ти тенка, опасна, жива, уместо топа — стрши му рог.
ОН, ЂАК И СЛОН ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“ Ево новина „Купусног листа“, овде се пише истина чиста, истина црна, сива и бела.
Ту осташе моји дани плави испод врбе, у прохладној трави. Збогом жрвњи испод крова сива, пјесмо знана из дјетињства мога, продужите до тишина зимских златну причу љета несталога.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
затекосмо нишанџију другога топа где стоји избезумљен и блед, одело му све крваво, а на рамену му залепљена нека маса, сива и крвава као мозак... — Јеси ли рањен? Гледао нас је тупо, не говорећи ништа, а вилице му се тресле.
Иако смо уверени да непријатељ неће брзо наићи, ипак смо се одмењивали на осматрачници. Видик нам био затворен. Нека сива измаглица гамизала по земљи и падала суснежица.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ал’ бесједи сива тица орле: “Ид’ одатле, сово бућоглава! Није ’ваки челебија за те.“ 252. Кад се жени врабац Подунавац, Запросио
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Пајвани сад већ јуре у дубину, дебели, па тањи, па најтањи, по неком чудном реду. Око барке је хладно и већ је ноћ. Сива, каменита и бескрајна.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А над тобом се наткрилила зелена гора, окићена сивоплавим драгим камењем, које се не прелива, али ти је његова сива »маглица« дража и лепша од каменог блеска... Гора, као босиљак!...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
вуче четири среза Србије, са свим што у дугој години роди на стаблу, на земљи и на води; у праскозорја маглена, сива промичу накривљена стабла шљива, рањаче, белошљиве и маџарке пуне сунчеве светлости жарке, па и на њима плавичаст
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.
— Кобни звук смрти живота и цвећа. СЕВЕРНА НОЋ Недоглед пукла вечитога леда У ведрој ноћи светлуцаво сива; Замрзнут месец укочено гледа На санте, суве шибљике без бола; Студени ветар широм подухива Са северна пола — Ноћ!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Житно класје) 184 — Златни коњи, свилени покровци? (Зрна на неокомишаном кукурузу) 185 — Ја отјерах на воду вола сива, а дотјерах бијела?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З.
Разумјевши ово цар позове све своје великаше, везире и паше и заповједи им, да сваки свог сива поведе у први петак. Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Лик свој сенком цртам и на древном зиду. Сива шкољко трга прастаре Сиене И ја ти ево стигох на руб, ломан, Да руком и оком: у време одевене Такнем мрачне цркве и
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
) Ту Господар Јован стаје и ослушкује трепет светлости која овде никад није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била
Узун Мирко улази у собу, малу и сиву, у соби само четвртаст сто, око стола само људи и њихова лица, млада и сива. Не препознаје он њих, не препознају они њега, а и како би? Није ки лако присетити се ко је тај стари човек.
Попа, Васко - КОРА
прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
да је да се спава. И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази мени нека магла сива, Наговест бледа далеких обала.
Ћипико, Иво - Приповетке
И комшије ћутећи то гледају, а јутарња сива светлост зимњега дана већ се увукла у кућу; оданило је: људи се као у чуду загледавају и разилазе. —Води га!
црква беше влажна, као да се овлажила сузама богољубних верника, а кроз ишарано стакло високих прозора продираше сива светлост, шуљајући се око високих камених стубова, и чињаше му се да то светлост на њ вреба...
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје
Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива. Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди Зло да нас спасе и истину открива.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
сунчане Варнице што су се искриле на свакој биљчици, на сваком предмету у околини, а пољем се разастро вечерњи сутон и сива замаглица. Светло сунашце!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у једно се слива.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Јаковљевић СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА Садржај КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА 2 СИВА СТЕНА 28 ЦРНА РЕКА 37 „МАЛАРИЈА НАС САКУПИЛА, МАЛАРИЈА РАЗЈУРИЛА“ 53 „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА
Људи већ почели да посустају. Никад застанка... У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива измаглица од прашине и дима. Одатле су баш и допирали пуцњи.
Све оно што смо испричали и он, и ја, све је то бледа слика онога што смо одмах затим препатили. СИВА СТЕНА Светислав се одупре лактовима и лагано привуче рањену ногу. Онда продужи: — Ситуација је тада била оваква.
Паљба је постајала све живља... Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају.
А међутим, треба да се олакша ситуација првој и трећој армији. Командант Источне војске тражи да се заузме Сива Стена и Старков Гроб по сваку цену, јер ћемо онда сићи у долину Црне реке и заћи иза леђа бугарској армији.
Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра.
Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра. Митраљези отуда запараше.
Иначе, онима који су наступали од Солуна, она је била са леве стране. На њој је Сива Стена. Пред самим насељем наш ауто заустави један официр граничар.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У СВОЈЕ ВРЕМЕ 302 ПОКЛАДНИЦА 304 ПИТОМИЦА 308 НИКАНОР ГРУЈИЋ 312 ПРСТЕН 313 ИДЕАЛУ 315 ВАРАЛИЦИ НАДИ 317 СИВА МАГЛО...
Ми чекамо — али шта? — не знамо. Да на врби ваљда роди грожђе! 1842. Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме!
Ми чекамо — али шта? — не знамо. Да на врби ваљда роди грожђе! 1842. Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме! Крај мене су развалине саме, С којих туга најчешће полеће, Ту ни теби добро бити неће.
Склониште је овде цигло за ме — Сива магло, ти не падај на ме! Већ се дижи небу у висине, Пусти сунце нек’ ми једном сине!
Међ горама у долини, Покрај пута нетрвена, У лиснатих дрва тмини Уздигла се сива стена Дворца мала, чудновата. У шушњакма окол’ њега Од славуја густа јата Песама им слатка нега Пролазеће редом
60. од 6. августа 1842, стр. 243в. СИВА МАГЛО... (стр. 233). Из посмртних хартија песникових објавио Андра Гавриловић у чланку Девет прилога историји српске
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
пољубац душе пио нам је до дна, И хиљаде шара, врелих кô страст лавља, Играху кô очи два пантера сродна, Док небеса сива биваху све плавља.
Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа.
Ћипико, Иво - Пауци
Још није замрачило; пољем рекао би да се још повлачи задоцњели дрхтај сива сутона. Младић се ухватио узбрдице, ну сада одмиче још полагани је.
Ишчезаваше тако сјај, да га замијени сива свјетлост онакове боје к'о суре околишне голети. Иво се трже, испред очију му пролетају меке сјенке што се пучино
— рече један од људи, као да не вјерује својим очима. — Тако ти је, — потврди други. — Гледај како при свићи сива бајунета! Људи се дигоше да се боље увјере.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Сиво небо из кога је сузила обамрла влага, сива каљава земља из које се измаљало црно дрвеће с белим жилама, шћућурена најежена бића, паперје магле што се у хропцу
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се? Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена, натраг с прекачком, а кроз ту прекачку, ако је ветар,
Кривог рамена, ваљда и од боја, увек усплахирена од муклог трпљења и страха, сува и сива, скроз недружевна, остала је само још траг Влаовића, споредан, последњи траг читавог збора снажних и људевних
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже. Блато пљашти под ногама, а душу притисла слутња тешка и сива као олово. Неки рекоше да сада наилазимо на стару границу некадашње Србије. Овај се нагиб назива Преполац.
А предаће се првој патроли на коју наиђе. На Скадарско поље стигосмо око подне. Био је мутан дан. Нека сива, висока измаглица заклањала је небо. Земља је била влажна. Војници су наилазили са свих страна.
Мало подаље лежала је на води још једна сива и огромна, са два оџака, безброј прозора и више спратова... И баш пред њом заустави се наш мали бродић.
Тамо далеко... Тамо је земља наша, живот наш... КАПИЈА СЛОБОДЕ СОЛУН Сунце је притисло својим врелим дахом, а сива успарина измешана са прашином испунила ваздух.
— Сигурно. — Јест, ја знам да су ту неки камењари, само нисам знао како се зову. Од њих, дакле, још даље лево је Сива Стена. Иза ње се пружа планинска греда Старков Гроб.
смислу чини само његов врх, кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет, затим кота две хиљаде пет стотина седамнаест и Сива Стена. Они у ствари чине тактички и стратегијски чвор.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија. »Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!
Је ли чудо што Царевина убрзо постаде сива као најсивљи сиви миш? Што је напусти свет лептира и пчела, поче заобилазити брбљиви птичји народ?
Пуна два дана трајао је тај посао. Ограђена високим зидом царска башта била је сива и гола. Где би ту могао нићи цвет? Жељно се чекало да сликар повуче прве линије Царичиног лика.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди... У пољу се чује дозивање људи И виде се стада мрљава, и сива Прашина гдје лети... Тихо, у сутону, Вјетар селом носи елегију бону, И покривен драчом гроб убоги снива. 1908.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
(Марко Краљевић и Вуча џенерал) Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима, и он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице... (Пропаст царства српскога) Мили боже,
17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима, и он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу Од Богородице, — однесе је цару на Косово, спушта
будит господара мога; јер сам, јадна, зао санак вид'ла: гди полети јато голубова, и пред њима два сокола сива, испред нашег двора господскога; одлетише на Косово равно и падоше међ' Муратов табор, — гди падоше, већ се не дигоше.
се браћа завадише, да око шта, веће ни око шта: око врана коња и сокола; Дмитар иште коња старјешинство, врана коња и сива сокола, Богдан њему не да ни једнога.
собом пала, језеро се онђе провалило: по језеру вранац коњиц плива, а за њиме злаћена колевка, на колевци соко, тица сива, у колевци оно мушко чедо, — под грлом му рука материна, а у руци теткини ножеви.
Међу њима Црнојевић Иво јаше ждрала коња од мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од мегдана вранцу; а с лијеве Милош
руци сивога сокола, те Максима зета дозиваше: „На поклон ти коњиц и ђевојка, и на коњу и сребро и злато, и на поклон сива тица соко, кад си тако виђен међу браћом“. А Милош се с коња поклањаше, те лијепо дара приваташе.
кита ибришима; уста су јој кутија шећера, б’јели зуби два низа бисера; руке су јој крила лабудова; б’јеле дојке два сива голуба; кад говори — кан’ да голуб гуче, кад се смије — кан’ да сунце грије; лепота се њена разгласила по свој Босни и
наговорити, јер му је било врло добро у Срему: где је год дошао, људи су га због његови песама частили и даривали; сива је свога био дао у Грку у школу; имао је свога коња и таљиге, и чисто се био погосподио“.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У
није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче
НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо
Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА ЈАХАТИ УМЕ АЛ ОН КОЊА РА3УМЕ Пешаче човек и рага Остају два сива трага Сељак хода све брже А коњ уморно рже У ЈЕДНОМ ДАНУ У једном дану Хиљаду и четири стотине минута Људи се
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Сад неко има да погине! Прво што је смотрио у плиткој удољини била је нека сива звијер која је, сагнуте главе, вјеројатно нешто јела. Мачку одумријеше ноге. — Вук! Доручкује или магарца или Стрица.
Међутим откад је приступио чети, Ђоки као да се смаче испред очију прозирна сива завјеса кроз коју је, вечером, гледао чудовишта и приказе.