Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
О, врат’ се, снаице! Гле друге дар ти носе; Од ружа гнездо, красно, у гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Јула, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Африка
граници, између колонија Висока Волта и Судана, чије пусте просторе обрасле биљем ништа не дели, Фонтен тврди за две сиве животиње, које нестају у трави, да су лавови.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Обишао га је и препао се од њега и Гарсули. Нарочито су га биле запрепастиле крупне, сиве, водене, Трифунове очи. Најдуже је Гарсули био застао код Павла Исаковича.
А такви су му били и куси брци, који – то је било очигледно – давно нису били у рукама перикмахера. Трифунове крупне, сиве, очи, пре у боји светлог сребра, имале су сад боју као пепео.
А та Евдокија, упаљеница, ушла је као ђаво, и пролеће, у њега, и хтела да га скрене с пута.“ Божич је имао искричаве, сиве, очи, а све је на њему било сиво, чак и трикорн.
Павле, ако хоће, може да их употребљава. Биле су, од прашине, све сиве. Пуне паучина. У њима се нико није возио већ годинама. Из њих је излетело неколико квочака.
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век. Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
На скелу смо стигли готово истовремено, а онда се она зауставила и почела да уређује своје мишје сиве чуперке, пудерише се и боји ружом бескрвна уста.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Попут јата риба, попут сенки које то јато оставља на песковитом дну, мале сиве мрље долећу носећи са собом талас мириса старе пијаце; мирис осушеног сена, мирис ужеглих јела која се зову бамије,
Када му је било хладно, тамо на левој обали Сене, отварао је по ко зна који пут Ванин капут од сиве длаке, подизао јој нежно сукњу и завлачио се дубоко у нежно свиласти азил, грејући дланове на њеним топлим бедрима,
димом жутих фабрика што су га окруживале попут смрдљивог прстена; видела је хрпу сивих кућерина, сивог дрвећа и сиве шљаке. Већ су довољно кажњени што живе овде, помисли и потера кола друмом према северу.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па зато сунце западу се спрема: Пољуби успут градове и села, Пољуби реке, потоке и врела, Пољуби Србље, те соколе сиве, Пољуби мртве, пољуби и живе, Пољуби ране по груди, по глави, Пољуби крвцу што с' пуши у трави.
43. Ал опета ето змија Састави се и оживе, Наже к нама, шиче, зија, Да прогута тиће сиве. Книћанине, амо сада, Не дај гуји да завлада! 44.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне. Па те његове сиве, готово блесасте очи, доња посувраћена усна, струља и улепљена коса, све је То изгледало гломазно, неспретно, тромо и
Лалић, Иван В. - ПИСМО
тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве руже, А кад пред зору уснем, тада и ти Утрнеш,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
седам, претрчавали улицу кроз црвено светло, док сте се заклињали да се никада нећете угојити, да никада нећете носити сиве фланелске костиме, и никада ципеле преко којих се преливају ноге као да су принцес-крофне, никада, никада, никада — а
Оно што ме је излуђивало код њега биле су сиве очи пантера из зоолошког врта, и то што уопште није био циција, као други из моје улице.
Била сам начисто пошандрцала; са сваког ћошка, из сваког туђег киоска, гледале су ме његове сиве, пантерске очи иза невидљивих решетака.
Носи капуте од твида, панталоне од сиве каше, а пре него што вам одговори на питање „Колико је сати?“ — гледа у вас онако мало искоса, жмиркајући једно пола
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве! Зашто носите унука мог ширином неба звијезданог?!
За шумом тајном, чаробном, негдје у крају незнаном, Црвени Врабац има дом. Тамо за ланцем планине сиве, Жарко и Жућа и сада живе, весели, срећни у крају том.
Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!“ У ПРВОМ СНИЈЕГУ Из магле, сиве и бијеле, први се снијежак роји, под стрехом ћути врабац, поспано пахуље броји: Једна, још једна ... триста ..
ПРИ ВРХУ СНИЈЕГ) Једнога снијежног дана три се другара сложе да пођу на далек пут: слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут. Зима им дојади јака и сила Симе дјечака.
“ И једног зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут.
У касну јесен кад магле спусте над поља мртви вал, из даљи сиве севера хладног у госте дође ждрал. Спусти се доле, зашуми трска, ледена скрама на води прска.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
се чуди села запомажу ужаснут је светли пламен свеће потом је виђен за морем у једној луци седи и пије очи му сиве питали га да л 'је убијен он рече био је убијен сад више није Синаит у Горњаку Кажем Велика је Синајска гора иако
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Аустријанци се подигоше, неки узмичу, хтели би да беже, али пристигоше и остали, те се измешаше сиве и плаве блузе. Наши им војници прилазе као да их претресају. На једној страни почеше да их сврставају.
Ускоро у даљини угледасмо димове од шрапнела, које ветар лагано развлачи као прозрачне, сиве облачиће. Тада колона застаде.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И сад, кад сунце за планине зађе, Прошлост се враћа из даљине сиве, Кад се Назарет у сутону нађе И старе приче, легенде оживе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву
И не зна ни сам шта му је страшније и мучније, шта му навлачи на душу ледену студ; да ли ове огромне загасито сиве мрље, што се носе лако под небесним сводом, или ове загасито црвене крваве, што пливају пред њим у земљаном суду...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ДРАГИМ ПОКОЈНИЦИМА Верујем да негде ван нашега круга, Ван граница земље кржљаве и сиве, Под вечитим сјајем непрегледних дуга, Ваше драге душе као некад живе. Али често пута моју душу плави Неумитна сумња.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.
Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале Ниниве.
ХРАСТ Зори Сто година је стари храст већ сâм Сред једнолике и сиве равнице... Давно, док сам дете био, ја га знам.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
У ЧАРОЛИЈИ Чудесан бива овај дан, а поче Тако обично као и остали: Од ниског неба готово смо пали Као под сиве, отежале плоче.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Колико планина, пустиња и мора прелетео док није стигао до родног града? Над градом се већ хватао сутон. Сиве и хладне, у хладном небу самотно су ћутале градске куле, али у дубини улице још су се сударали пролазници.
Попа, Васко - КОРА
су нестале Са поља Невидљиве усне Збрисале су поље Простор ликује Загледан У дланове своје глатке Глатке и сиве НА СТОЛУ Столњак се шири У недоглед Сабласна Сенка чачкалице следи Крваве трагове чаша Сунце облачи коске У ново
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Беше то нека особита врста морског гргеча, сребрнасто-сиве боје која је на леђима прелазила у плаветнило, а на трбуху у беличасто; пераја беху риђа. Заиста, диван егземплар!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
На грудима ниже десне сисе, и обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке кошуље, указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих су се укрштале плаве бразде и,
У оној блатњавој води и муљу, сиве, прљаве униформе са нељудским очима, у безумној грозници раздражења, окидале су лудачки брзо вруће, олабављене орозе,
И ту је моје последње прибежиште било: ту сам се радовао, ту сам плакао, ту се тешио, жарко љубећи оне сиве велике очи усред букета од ружа, што су као живе гледале у мене, и притискујући срцем милу успомену на томе светом
као предели давно угаслих, беживотних планета смрзлих у леденој кори — мрачни и величанствени амблеми свеопште смрти. Сиве магле што су гмизале у мраку, нагомилани и огромни масиви тамнога стења и леда, чинили су се елементима свемирског
Где си, Душане, круно царска, да видиш соколове твоје сиве? Да ли знадеш да нам је царство веће и од твога.“ Почео је Јаћим и са тротоара већ да силази, барјацима разним да
војничким фењерима, настало је потом и сувише споро искрцавање чамцима на обалу, где се једва назирале некакве старе, сиве и порушене зидине. Ово искрцавање завршило се тек око пола ноћи врло хладне.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
је помишљао на жену и на своје двоје дјеце, са жаљењем што их осјећа тако изблиједјело, кроз копрену проријетке сиве даљине, одијељене хладним стаклом бешћутности. Па је одлазио. Каткад, можда, понешто смирен, неизвјесно утјешен.
Имам осјећај као да се завршава сезона а гости један по један напуштају плажу. Небо постепено навлачи сиве копрене. С ормара ми се свеједно цери „СРЕТНА НОВА 1936.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Види се мој гроб... Мени све се чини, Да сам у дане, без сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје звезде што
И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве, Да би могли мирно тада у гроб лећи.” 17. СЕПТЕМБАР 1912.
очи народу се диве, Што оствари снове, дуге пет столећа, Што унесе опет дух древног пролећа У равнице пусте и гудуре сиве, И обнови дане што подижу живе.
очи народу се диве, Што оствари снове дуге пет столећа, Што унесе опет дух древног пролећа У равнице пусте и гудуре сиве. И обнови дане што подижу живе.
Ја нисам слутио испод ноћи сиве, Да су већ ту руке спасоносне, здраве, И груди где топло сва предања живе, Да су нам пристигли носиоци славе.
етром, што се стално крећу Путем промена — остаће да живе, И после мене, и љубав и мис'о: То није моје к'о ни магле сиве, Као ни звезде, ваздух кој' сам дис'о.
” И то је било. Испричах све Једном чичици: очи му сиве. “Не бој се, рече, за снове зле. Када мру у сну, на дану живе.” Од људског срца да л' има слабости веће?
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Гоут Фел Маунтин, могао да видим диван фјорд Фирт ов Клејд све до Гринока и Пејслиа, а понекад чак и да назирем сиве и прљаве зграде у Гласгову.
Ћипико, Иво - Приповетке
Лазо, средивши се, приђе к њој. Обоје приђу к прозорчићу откуд изванка долази трачак јутарње сиве свјетлости. — Мало сам спавала, — тужи му се. — Живот ми је сломљен, као да сам најтежи посао радила...
Краков, Станислав - КРИЛА
А потом отпоче да грми. Данас се имало да реши. И зато чудна радост обузе све ове душе до тле сиве као магла. На камењарима се скупљале мале групице војника и гледале у огањ пред собом.
Петровић, Растко - АФРИКА
граници, између колонија Висока Волта и Судана, чије пусте просторе обрасле биљем ништа не дели, Фонтен тврди за две сиве животиње, које нестају у трави, да су лавови.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тада баш распали нека бугарска хаубица. Али ми се сјурисмо у седло између врха и Сиве Стене. Управо, ми ту Сиву Стену нисмо ни видели тада. Магла је још увек била густа као тесто.
Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала. Кад је ведро време, са Сиве Стене влада се унеколико кајмакчаланским врхом... А, сем тога, треба знати и ово.
Био је дан, када сам се пробудио. Тада сам сазнао да су Бугари побегли са Сиве Стене, јер су им друге трупе зашле за леђа. Па зашто смо онда ми улудо изгинули?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ил’ цвеће лепше клија? О врат се, снахице! Гле, друге дар ти носе: Од ружа гнездо красно, У гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Фемка, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Несрећна часа, у ком угледах Планина ових сиве врхове, Што свога чела модрим тамнилом Усирене те крви сећају: Ратова давних, рана, освете, Мрзости зверске,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем. (Приче Соломонове, ВИИ, 17, 18) Сиве очи тону у мрк бакар лица, А коса, некад свилена и плава, Мирише кô лишће свелих љубичица.
И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране. А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И који за мном, и у незнању, греш овај чудни пут: Сиво је тамо, сивином прострели бит, сиве су очи тајни. И кад умиру дрвета, ни туга ни опомена, те сухи лист чудно тишином омилује патнику чело.
Ћипико, Иво - Пауци
Раде ућута.Али под утиском големе своте, осјети се упропаштено кад, у страху, гледа љетне сиве облаке што над усјевима крупом пријете. Напокон, једнога јесењега дана нашло се у кући Илијиној Радино мушко дијете.
—Овако ми је бог дао, па ча ћу? —Лијепе су и сањалачке; а моје су сиве и млаке. —Добро вам се и не вилу испод очали. Ма зашто то носите? — рече и погледа га упитљиво. —Јер слабо видим.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Само је боја различита. Крст одједном почиње да листа као пролећно дрво, видим цветове црне и сиве како се помаљају са његових ивица и како пчеле у ројевима зује око њих.
неподношљивом упорношћу, он је сваки пут гордији и тврђи, његов поглед, у почетку равнодушан, постаје оштар, очи су му сиве и ледене, гледају ме право и ја не знам куд да се денем, као да стојим гола сред исцерене гомиле.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
даље, читави блокови наваљени један преко другог, а из шупљина, сличних оним дупљама у лобање, развлаче се праменови сиве магле. Иза мене нарамкује посилни Јездимир, и чуди се.
— Наравно, ми — вели прибрано и одлучно потпоручник Светислав. — Ја сам, господине мој, рањен код Сиве Стене. — А ја сам рањен на самоме врху... — А на врх су изишли прво четници...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Испред воденице, што наслања на њу Своје рачве сиве један орах свео, Божи је и зове млинар, и на пању Са дечаком седи, сав од млива бео.
Све гране, путање и међе Пјевале су пјесму. Мирисô је здрави Вријесак, и хриди све сиве и смеђе. Ја сам гледô: тихо, кô сан један плави, Насмијана, топла, и кô љиљан мио, Окупана росом, она ми се јави,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
хећим ефенди-кадија — господин судија ждрал — коњ сиве боје жежено злато — топљено злато Жича — задужбина Стефана Првовенчаног на десној обали Ибра, близу Краљева жура —
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Овдје он, дакле, живи. — Дрекавац! Одједном се Јованчету следише ноге. Спазио је како испод једне веће сиве стијене излијећу грудве земље и руше се према потоку. — Ено га! Дрекавац копа јазбину!