Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али изневери лепо време. Чим пређе поноћ, подухну од Дрине хладан ветар... Небом се почеше ваљати сиви облаци... Овде-онде виђаше се по нека сјајна звезда како дашће и напреже се да просија, али је облак хвата као паук
Људи се прибијаху један уз другог, чувајући барут и оружје да не закисне. Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... — Какве смо среће, још ће и оснежити!...
— рече Станко и трже белокорац. Зека викну дружину и отвори капију на шанцу. Полетеше као сиви соколи. За час их нестаде у редовима турским. И дотле се лила крв, али се сад проли. Наста забуна међу Турцима.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви, Не постоји Живот другде нег у Смрти.
Често ми се чини да кô ноћна плима, Све у мени шуми од спомена сиви: И да ми је срце препуно, и има Страх да иде даље и да што доживи.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне, Да у теби умре, као у дан сиви Што мре грмен ружа: мирис који дадне, То је болна душа која га надживи.
и, налик на необуздани ритам из извора, у њеним прсима диже се и узбурка дуг и таман шум крви. И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И Митровдан је ту, тек што није сван’о. Нестало оног ведрог и насмејаног плавог неба, покрили га сиви облаци који се поваздан гоне, стижу и престижу. Осећа се човек под њим као војник под прокислим и мокрим шатором.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А мало после, са наслоњеним подбратком на руку и налакћен на прозору, гледао је он преко мирне реке тамо у зелено-сиви хоризонат банатске равнице.
разбацано тамо-амо, штрчало је мокро и оштро камење о које се, у вртоглавим коловратима, разбијали они задувани прљаво сиви и пенасти таласи. Тада се глава загњури и ишчезе у оној пени. На обали Се срца згрчише.
Африка
Швајцарац пуца и омах други један сиви још већи мајмун, стари, скаче огромним скоком младоме упомоћ, и затим обоје нестају.
Савана местимично у цвету, местимично лелујава жута и златна као зрело жито. Кошуте. Одједном у даљини сиви купасти брегови који се лелујају: слонови. Ово је крај за који кажу да је пун лавова.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба. Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати.
Аха, то је водени миш. — Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић. Добро га знам, то је сиви пољски миш. — Има ли шта ново? — пита он.
Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу пада читава киша од мачака. — Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени!
И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма. Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.
Учтиво клима главом док најскупља лутка у граду, увијена у целофан, лежи попут немог прекора покрај његових ногу. Сиви човечуљак зна добро да држи Макија у пат позицији: — Мислим да вас не морам упозоравати како да се понашате са малом..
— Али на реци је... покушава Маки да безуспешно одбрани Аду, но сиви човечуљак га прекида: — Не занима ме ваш поглед на ту ствар.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ја сам други кнеже Павô: Павô беше соко сиви, Чудио се сваки живи, Е он шчепа Туре устим', А два друга рукам' пустим, Па заигра по мртваци Као муња по облаци;
Де је тебе она Србадија Пред којоме дркта Турадија, Де огњани онизи синови, Де су твоји сиви соколови? Ови овде нога уштапљени, А по врату тешко увијени, А на главам' капе калајбуће, А у рукам' оно вито
— У гробу. Де су крали господари? — У гробу. Де је наша госпоштина, Она пуста царевина? — У гробу. А ти наши сиви тићи, Југовићи, Обилићи — Да ли и њи клета смрти За навеки у гроб спрти?
77. Кад га види, тада живи, Тад јој јарно сунце сјаје. Ал' наш ето соко сиви Није за њу да не аје, Ма за жену, што би лагô, Не би је занаго. 78.
Гром силено стрелицом потеже, Ал' Милета ништ' му не успреже. Та јунак је овај соко сиви, Челик тврди, та баш огањ живи! Гром се чуди, кад га у бој види: Таког брата ни муња с' не стиди!
Око њега девет је синова, Девет, брате, сиви соколова. Пушком бије, канда и не згађа, Ал' свакоја Турчина погађа.
Ал' му оће и да главу сруби; Стојан паде, а Осман допаде, Ману сабљом, ал' Бошко не даде, Ужди пушку Бошко, сиви соко, Па Турчина баш у слепо око.
— Ал' сад амо, да му видиш муку. Испадоше сиви соколови, Испадоше из горе Србови, Диван јуриш Турком учинише, Живим огњем на њи ударише, Пушке пучу, пра пред
Ала!“... оде један с гласа, Оде паша, брате, посред паса. Ох мој Гојко, јеси соко сиви, Бог нека те Србињима живи! Цика, звека, већ Турци измичу, „Бежи, кардаш!“ веће јадни вичу.
се држи доре; Али није ни коњицу боље, Обоје су однекуд с невоље, Газили су негде огањ живи, Па с' соколи опалили сиви. Право коњик ка Милети краче, А он скочи: „Откуда, јуначе?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ ИВ На крају шуме, другови моји, и сада кућа малена стоји, стара је много, зидови сиви. И данас Мачак унутра живи.
Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати. Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу
Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео.
„Погледај, Жућо, високог ждрала.“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како се код вас живи? Је ли вам добро код вашег деде, да ли вам срце кудељу преде?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне киша иди па се трезни ти кажеш да си бегунац Београда али овде усред
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сакупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву. Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!
Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље! У кошуљи босонога Преиграћу преко поља; Ако буе сиви соко, Рећи ћу му: Поглед’ с оком Пут истрка удно поља, Ту ћеш виђет’ сваког лова; Ако буде млад на коња, Рећи ћу
А трећи вели: “Моја је Јана“. 172. Долети соко из Босне, Ђевојци паде на раме, Питала га је ђевојка: “Соколе сиви пернати! Какви је алдет у Босни? Какви су момци Бошњаци?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Са осмехом јутарњим једном и ви заиграти, са сребрним луком, у бездан небеса бисерно сиви, са Шара, са Велебита, са Фрушке горе.
У подне би ме зачудили – тако далеко од мора, тако изненада – залепршани над брзицом, сиви, мали галебови који су се стрмоглав, пустимице, превртали.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
ЗВОНАР Спушта се тихо вече. По целом небу расклопио се широки беличасто-сиви застор од лаких облака, па заклонио заранке сунчеве. Ваздух је непокретан, тих, као опчињен. И град се необично ућутао.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
који мисле како једино да ућаре, Ал зато дубоко штујем крпе и обућаре, Који, у овом гадном времену, кад су сви дани сиви, Помажу народу да издржи и да преживи!
Нестаде конца, сребрна игло! До Чачка, ето, није се стигло... Киша кад пада, мишеви сиви Са ибришимом јуре по њиви.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ Господ је тако хтео да ме створи У земљи где се монотоно живи; Промичу дани ни бољи ни гори, И, сиви, клизе у недоглед сиви.
је тако хтео да ме створи У земљи где се монотоно живи; Промичу дани ни бољи ни гори, И, сиви, клизе у недоглед сиви.
Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви... У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Сам се Радун у кулу нагнао и с њим жена његова Љубица; жена млада, ама соко сиви, пуни пушке своме господару. Радун гађа с прозора од куле, седмину је на обор убио.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај. Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах; Животом живим на гробљу, што знáде Видати тужно и жудњу и страх.
дана, можда и тренутка, Из душе нам чили по прошлости део; И, по сталном реду, врх једнога кутка Њеног, — пада сиви заборава вео.
Ал’ и сада кад су сви видици сиви, Кад видимо јадну вредност свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински олтари, —
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Облаци пуштаху громове и даждеве, а вјетрови дизаху прашину и прољетње магле. Ти прамови магле, као големи, сиви таласи, ломљаху се низа страховите херцеговачке и црногорске стрмени, повијаху се пољанама, док не застани гдје у
“ „Знао, те добро!... Бјеше као иједан Црногорац! Погинуо је млад на Чеву...“ „Бјеше, валај, соко сиви!“ потврдише она тројица, старији. „Пејо наш“, настави момче, „није имао бољега пријатеља. Бјеху врсници.
Три су, вели, жива умакла, а тридесет их наши посјекоше. Сам бег Адумовић, соко сиви, посјече шесторо влашади! Неко згодно момче, из Фоче родом, посјече и оно четири главе, ама погибе кукала му мајка.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Стане пред кућом на углу, некада господском, на спрат, кућом чији су зидови сиви од памћења а чији су прозори само делимично покривени лепо уобличеним решеткама, тако да испада да то и јесу решетке и
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
стране, Даљна места, њиве, и пољане: Лево Дунав, Банат, Бачка мила; Авала се десно заплавила; А подале, ти брежуљци сиви, То је Босна - и ту Србин живи“ - „Је ли, - Србин живи...?
Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари се соко сиви, чаром обузет. Оста соко у опсени голубичиној, Дуго није побре вид'о, не годи му бој; Дуго није, - једва, једва, даде
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке. Над нашим главама, у тај мах, прелетало је
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Моја јесен ступа; иде моја зима. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.
Поколење женско, сваке части вредно, Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје, светло и угледно, Да би било лепо, на камену живи Са одбором, колом твојих другарица, С мирисним
Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле.
Смрт и време под покровом, Свуд се хвата дремеж сиви И меша се са отровом И задахом свег што живи; Све је дубљи јаз падања Без савести и јадања.
сред највећег боја, Љубав неизмерна у срцима живи, И кол'ко се воли отаџбина своја, Земља вечне борбе и пропланак сиви.
Кроз моју душу прошли су пукови, Еполете, сабље и шињели сиви, Огањ и јуриш; и још нови, нови, Јунаци мртви и јунаци живи.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе даре, Напунио све кошеве И подруме и амбаре. Облаци се сиви купе, Сметови ће већ да рупе, Навалиће са свих страна — Сећајте се сиротана!
Петровић, Растко - АФРИКА
Швајцарац пуца и омах други један сиви још већи мајмун, стари, скаче огромним скоком младоме упомоћ, и затим обоје нестају.
Савана местимично у цвету, местимично лелујава жута и златна као зрело жито. Кошуте. Одједном у даљини сиви купасти брегови који се лелујају: слонови. Ово је крај за који кажу да је пун лавова.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
стране Даљна места, њиве и пољане; Лево Дунав, Банат, Бачка мила, Авала се десно заплавила, А подаље ти брежуљци сиви, То је Босна — и ту Србин живи. „Је ли, — Србин живи...
“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Рекао сам Томи и Полети да ћемо нас двоје отићи трамвајем у Саснаж, на чај. Сиви застор од облака, наоколо снежна белина, и Арлета. Ништа друго нисам видео... Ви ми ни на памет нисте падали.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
у песмици некога Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује.
Полако али поуздано, елегична орфелиновска кукњава над рушевинама српске величине преобразила се у сиви јоанносубботичевски култ хабзбуршког легитимизма (са самуровином украшеном атилом и позлаћеном поджупанском феудалном
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране.
палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
РАНЕ 38 ОСАМА НА ТРГУ 40 ПРЕДВЕЧЕРЈЕ 42 ТРАГ 43 ЈЕДИНОЈ 45 МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА 47 СИВИ ТРЕНУТАК 49 ГРОБНОЈ 50 БРАТУ 52 РОДИТЕЉУ 54 ГЛУХОТЕ 55 И 56 ИИ 57 ИИИ 58 ИВ 59 В 60 ВИ 61 ВИИ 62 ВИИИ 63 ИX 64 X 65 РЕЧ
То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч. СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи.
Ћипико, Иво - Пауци
Преконоћ дуне сјеверац и испод литица и греда планине хуји и гони пред собом још подјекоји одијелити сиви облак. Раде пође ка млиницама да обиђе своје оранице што се сучељују са двориштем и баштом нове газдине куће.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Негде у близини границе застадосмо. Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти. Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Је ли чудо што Царевина убрзо постаде сива као најсивљи сиви миш? Што је напусти свет лептира и пчела, поче заобилазити брбљиви птичји народ?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко сиви, кад се шеће — као пауница. Између разних општих места посебан значај има тзв. епско понављање.
Маче војску Богдан Јуже стари с девет сина, девет Југовића, како девет сиви соколова: у сваког је девет иљад' војске, а у Југа дванаест иљада, па се бише и секоше с Турци, седам паша бише и
паша бише и убише; кад осмога бити започеше, ал' погибе Богдан Јуже стари, и изгибе девет Југовића, како девет сиви соколова, и њиова сва изгибе војска.
Кајицу на зло место, баш под сису леву, токе разби, срце му расече; земљи паде војвода Кајица, врисну јунак као соко сиви: „Краљу Ђурђу, родитељу красни, уби мене Маџар изненада, брез јуначког мога огледања, моје сабље и деснице руке!
“ То изрече, па се с душом раста. Краљ закука кано кукавица: „Јô Кајица, мој соколе сиви! Ал' ти баби крила одломише и обадва ока извадише! Како ће те преболети баба?
господско од'јело, пак заплива у тихо језеро, те извади сивога сокола, па он пита сивога сокола: „Како ти је, мој сиви соколе, како ти је без крила твојега?
Што ће, Јово, Сријем, земља равна? Што ће, Јово, твоји б̓јели двори? Што ће, Јово, твоји врани коњи, врани коњи и сиви соколи? Што ће, Јово, твоје пусто благо? Што ће, Јово, твоја вјерна љуба? Што ће, Јово, твоја стара мајка?
поврати, па мртвачким проговара гласом: „Сријем земља стећ ће господара — ил̓ бољега, или ће горега; моји коњи и сиви соколи и бијели украј Саве двори моме брату Змајогњеном Вуку; моје благо мојој старој мајци, нек се рани и ода зла
су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко сиви, кад се шеће — као пауница; побратиме, сва ти је гиздава, далеко јој, веле, друге није.
Нигди свога он не пушта гласа: нити пљуну, ни на коња викну; а кад дође гори Гаревици, кличе Ненад како соко сиви: „Гаревице, зелена горице, не раниш ли у себи јунака Предрагога, мог брата рођена?
На зло га је место ударио, на зло место, у срце јуначко. Врисну Ненад како соко сиви, вриштећи се по коњу повија: „Јô јуначе из горе зелене! Жива тебе, брате, бог убио!