Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Па онда све постаде — ништа. Пробуди га дрмање за ногу. Подижући тежак кров, очи се једва отворише: у сивкастој гомилици дана што је испунила рупу у сену види браду. Аћим! — затутња сањиво срце. Придизао се тражећи речи. — Пст!