Јакшић, Ђура - ПРОЗА
што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако нешто налик на сиво.
Погледајте, напр., онога дебелог човека што носи сиво јапунџе са џигеричастом јаком, чибук сасвим по агаларски, са големим ћилибаром — то је, вид’те, некад био чиновник.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Заврзану је било добро. Могао је сам излазити из оног колибарка и погледати над собом сиво, облачно небо... Станко, иако му је боље било, још није смео излазити, јер му баба Стоја није дала маћи...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Али је ту небо било тамно као чађ, а море сиво као пепео. Али у краљевству које је било одмах до те земље, небо је било сјајно, и море је било весело, а народ је
Африка
Небо бескрајно сиво и пуно кише. Осећао сам да добијам кијавицу и био сам тужан. Али већ гледајући из аутомобила у излоге, угледах једну
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Божич је имао искричаве, сиве, очи, а све је на њему било сиво, чак и трикорн. Евдокија је била, сва, као млада кобила, на којој све игра, чак и грива.
Дете је било мајушно, сиво, модро, мртво. То јој нису рекли. Била је изгубила свест и из ње је крв, као поток, липтала.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Гледајући Меланију како предаје о електромагнетима смешећи се и ваздуху око себе, гледајући њено сиво лице са исто тако сивожутом косом и очима, ја нисам осећао ни трунке смеха у себи.
Шта ако она опази замку? Ипак је Рашиди четрнаест година, а Меланији педесет. Видео сам сасвим јасно њено сиво лице са сивим очима и сивом косом како се, затворено и строго, обрушава на мене као бомба.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Најпосле, кад је ушао, они се пренеразише. Лице му је било тамно и сиво као пепео. Накинђурен, сав у плавим, свиленим тракама и ешарпама, и он под клобуком, закићеним белим пером и сребрним
Штавише, и другоме, ма коме. Цео огроман сутон видео се кроз прозор, и, на водама разливеним, хладно, сиво небо. Река је била мутна и жута, пуна блата, а врбаци, што беху већ кренули да пупе, били су премрзли последњих,
су му спремали коња, при том зурењу у отворено поље, у ком је, над јарковима, зараслим чкаљем и копривом, спуштало се сиво небо, мутно, пред кишу. Коњ, иначе миран, опуштене њушке до земље, фркћући у плеву, трже се кад му приђе.
Велика дубина реке и густи врбаци, иза којих је било, сад, сиво, мутно, кишно небо, зјапили су пред њиховим очима, кад би се загледали онамо куд војска и Исакович одоше.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Бел Ами узима девојку за руку и одвлачи је до средине собе. Небо прелази из тамног у сиво и ружичасто. Девојка се кокетно отима — не сувише.
Милићевић, Вук - Беспуће
Небо је било залеђено и сиво. Свуда наоколо непрегледан дубок снијег из кога се издиже, поред друма, оголићено дрвеће, прозирне шуме и планине у
Он провођаше дане гледајући на прозор у сиво небо и слушајући успављиво и мирно падање кише; после ручка разговараше с Иреном док је она радила неки ручни посао,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
је отишао у свој собичак, у посљедње скровиште још незаузето од саблазни, а кад тамо — сликарев тихи млинчић већ сипа сиво мливо сутона. Обавља трудољубиви млин свој чисти, посвећени посао.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земља влажна и мрка. Покаткад пролети јато гавранова,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Чак ни шаховски краљ! — И онда? —Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ваздан га тражи весели друг, иште му неки прастари дуг. Пови се врба, заигра листом, откри се небо сиво, долети чапља и прва капља, пред Жућом блесну живо. Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!
А млин се врти, пева и бруји, бескрајну пређу испреда вредно, намата клупко, огромно сиво, на њему има столеће једно.
Ујкину мачку веома криво, па ваздан фркће, најежен сав: „Кад не би крзно имао сиво, и ја бих био афрички лав. Свакој би кући задао страх! Алај би Жући застао дах!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Сиво суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Онда поче да пада лишће са грана сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на мразу све спаја у слике јер
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Кажу да су погинули од наших топова. Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено. А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У чету коју води мој друг из детињства, кога сам мало пре поменуо. Фарбају на нама, у сиво, све што би могло да блесне на сунцу. Претварамо се у сиву, плаву гомилу, као у прашину.
Дигао сам се и, погнуте главе, пошао натраг. Кула светионика, насред острва, засијала је, и све је постало сиво и неизречно бедно. Прошао сам крај тих малих кућица, у којима је био мрак, и огњишта, која се густо диме.
Преливају се преда мном, са Истока и Севера, као море. Сиво, као песак бескрајно небо Бачке, мутно море, у ком гомилају облаци, као пена и дим, непрекидних бездана, у јутру.
Зелено небо Барање, као разбијено стакло, влажно од киша. У зору сиво, као кожа покислих срна и кошута. Небо, што заплави утопљено у рукавац неке реке, зелених, отровних, замршених биља и
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Моћна океанска струја Куро-Сиво ту игра ону исту улогу при распростирању и миграцијама ларве коју игра Голфска струја за европску јегуљу.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир. Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат, Тајанствен,
ЈАСИКА Над крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И ко прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута. На оморини људи, звери И биле, све се
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сада смо мирни: прошла је олуја... Алилуја! Алилуја! НАШИ ПЕЈЗАЖИ Сиво јутро. Магла се свуд слêже. Снег светлуца; стазе завејане. На све стране мрачна зима стеже.
Ја мрзим наше једнолико време Безбојно, сиво, и у њему душе Скомрачне, ситне, пакосне и нéме, Што се у ропству свога страха гуше.
младих лêта; Он је сјајним оком у даљину глед’о Тражећи идеал свог интимног света; А небо је било замрачено, сиво. Он је у ћелији манастирској снив’о.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
На сред Крстаца, под једним кршем, угледа сердар нешто сиво: шћућурило се, не миче се. „Ко си?“ викну сердар. Гука се помаче, па се исправи.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме. У глув свет сам зашо: у сиво и сиње... Нешто се у мени прену, ко од треска: Буде се шакали из моје пустиње И гоне ме, лудо, преко свога песка.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Шта. ли је то Симка хтела да му каже? Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и још брже и снажније трза конопац, да звоно смрска
Устао је пре Симке, па се обукао брзо, да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво, као и мозак без чеоне кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу није хладнија од његове коже, јер је
Пијаца се смањи, куће се примакоше и стиснуше једна уз другу, сиво, ниско небо примаче му Прерово, брест и све што је остало у оном сутону, он се једва провуче кроз затворска врата, у
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.
И много пута, кад у јутро сиво Тргнем се из сна - к'о из тешких уза, И к'о из олова - који ме покрив'о Очи ми беху мутне, пуне суза. Ј.
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво. В. Илић ЦИ Сиво, суморно небо. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже; А доле, скрхане ветром, по земљи
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Они опазише и препознаше у њему неколико пљоснатих риба, званих ромбоји, видеше доста сиво-плавих леђа морских штука, све више и више црвених барбуна и тамно испруганих злаћаних скуша.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ето ко је он. И данас, срећан од испуњене дужности, са душом пуном славних и бесмртних успомена, гледа он ово мутно, сиво и ситно време и верује. Да знаш каква је то вера!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Силазио је тада пола ката ниже или узлазио пола ката више, на оне мање балконе одморишта међу катовима, и зурио на сиво двориште под ситном кишом.
Петровић, Растко - АФРИКА
Небо бескрајно сиво и пуно кише. Осећао сам да добијам кијавицу и био сам тужан. Али већ гледајући из аутомобила у излоге, угледах једну
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
— питали ли га, Кад је клонô, па се стишô... „Ко би чуо моју тајну, Тај би с места сума сишô!“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно. Као око исплакано.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу. Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Поноћ је. Задња звезда догорева. XИ Север је плео гранама опело, Побожно зима спуштала се с гора, Из свога сиво-плаветнога двора; И јаблању се грчила имела.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И који за мном, и у незнању, греш овај чудни пут: Сиво је тамо, сивином прострели бит, сиве су очи тајни. И кад умиру дрвета, ни туга ни опомена, те сухи лист чудно
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Свуда око спруда било је ило, мутна, прљава водурина, само су љускице песка блистале, сићушне и танушне. Сиво небо из кога је сузила обамрла влага, сива каљава земља из које се измаљало црно дрвеће с белим жилама, шћућурена
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
ГОСТ 59 Т* 60 [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] 62 ЕЛЕГИЈА 63 ГОСПОЂИЦИ Н* 64 НА ТИЧАРУ 68 ГОСПОЂИЦИ Н* 70 (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) 75 (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО...
Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886. (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле,
Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886. (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром, по земљи
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
У моме дневнику пише: Стигли у Цариград 2 маја до подне, небо облачно, Мраморно Море сиво као пешчар, Стамбул прљав, станица мусава. На њој љубазан дочек чиновништва нашег овдашњег посланства.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице.
— Једног дана му дође од Павла из Париза врло сиво и болешљиво писмо. Бранко се запрепастио, и одговорио другу читавом једном књижицом која се пресипала од орности и
Одело ванредно, сиво, од танке, чисто вунене енглеске материје која се не може угужвати, и има особит пад од своје тежине и лакоће
А зелено-сиво ждраљиње крило, које човек ретко уочава, слично је доиста оштрим млазевима воде, којима ударац ветра даје мах да лете,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Општа невоља као да је придавила људе, који су занемели и тмурни као ово сиво небо. ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ Кажу да људи увек боље памте тужне догађаје у своме животу, него радосне доживљаје.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Нешто се мора учинити! — Куцнуо је последњи час! — уздисале су баке и деде, враћајући унуке из шетње са сиво-црном скрамицом на лицу. — Нешто се мора учинити!
На Пешчари се нису заустављали ни људи, ни облаци. Све докле је око допирало било је суво и сиво. Је ли чудо што дечак пожеле да као птица некуд одлети? Отац је то учинио још одавно.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
соко јогуница, као што је и његов господар: он не даде утве златокриле, већ сокола шчепа везирева, па му просу оно сиво перје.