Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне. А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо, тако
— Ержа, снаго — викну гђа Перса — иди часком до поп-Спирини, па кажи госпоја-Сиди: »Поздравила вас, кажи, моја госпоја да нам позајмите часком, управо за ноћас, вашега мачка.
Господин Пера је одмах повадио нафоре из чисте танке џепне мараме, и дао једну гђи Сиди, а другу гђици Јули. — Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу.
— дакле, ви знате да сам ја пријатељица и госпоја-Сиди и госпоја-Перси; не знам већ, гнедиге, коју већма и више волем. К’о да смо сестре, или тако штогођ.
— Верујем, има људи разне феле... — »Ето — вели госпоја Перса — »приповедам, знате, ја госпоја-Сиди, — »ето она моја, Меланија то јест, мало-мало па кашље! Те кувај ово, те кувај оно.
«... »Ево ви’те, — кажем ја госпоја-Сиди, — шта каже госпоја Перса!... И зар мислите, — окрену се гђи натарошевици, — да сам је умирила?... Боже сачувај!
своју слушкињу, ону шиндивилу Ержу, што су је спевали у шору с оним младим апотекарским субјектом, да труцира госпоји Сиди...
Тако ће бар вратити гђи Сиди мило за драго што је она преухитрила с прошевином и прстеном. Тако је и било. И сада настаде живо спремање опрема и
Зато је и отишла гђа Сиди, прибила се сад уз ту кућу и помагала јој свесрдно око спреме дарова и свега; била је, што кажу, и печена и кувана код
Ту је, тако помажући им, приповедала многе интересантне и гђа Сиди дотле непознате ствари из гђа-Персине куће. Много штошта дознала је тек тада гђа Сида, па и то откад је управо фрау
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. — Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре!
“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. — Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре! И сва тројица сложише. Напољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама.
— викну Бакоња. — Зар не видите да је фра-Брне немоћан? Њемука шкоди и најмањи немир. Сиди, ћаћа, тамока, и ти стриче... Сви се измакните, тако! — Та-ако! — рече најзад Брне. — Подај им, дите, ракије, па...
А помисли, теке је десет ури! Још ће пука доћи! — Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена.
Још ће пука доћи! — Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска.
— Мучи ти, мали! — рече му Бакоња. — Ајде у скулу!... Дај ми, Грго, кафу за стрица! — Сиди ти и пиј своју, а ја ћу однити стрицу!