Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
у Расплачу: Свом је својски својак својевао, Славно Серба слогу спопјевао, Силам свежим серца спробуђао—? Или како мимоићи оне „играчке ума“ Вукашина Радишића, онај Приказ плеткашу из године 1839:
Не средство рабско другим више, Бићемо конац високи себи. Но силам нашим потпора нужна где? Ах, ту от силних не можеш тражити. Из себе узми! Знаш што ј' мени Серце и душа дојако било.
Непоколебим остаје духом кнез, Па крепком мишцом крвожедне Османске душе у тартар шиље. Но силам' људским предел је положен. Јунаци серпски до тога текоше За пример свету.