Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Трептеће силуете два-три слепа миша прнуше из мрака, лако га се дотакоше по коси и руци и ударише о конопце. И онај хладан ужас, као
Црњански, Милош - Сеобе 2
Приближавао се само, пред вече, каткад, ватрама, у пољу, нарочито кад би, крај ватре, угледао силуете жена. Оне су га дочекивале са уплашеним очима, јер се чинио више нека харамија, него ритмајстор илирских хусара.
Обраслих бокорима јоргована. А иза тих зграда, на утрини, у даљини, преко бара, каткад су се указале силуете ждребади и кобила. У галопу. Док су се возили у кабриолету, ди Ронкали је ћутао.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Кадија је дуго чекао! Разумеш? (Бег излази. Светлост се гаси, али тако да непомичне силуете Хасанагинице и мајке Пинторовића остану видљиве.) ХАСАНАГИНИЦА: Не светли ништа ни у кући, не светли ни на сокаку.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Задихано хукте. Промичу брзо мутне силуете. Прејурили смо поља, вијадукте, Шуме н реке. А ноћ нéма плете Свилену мрежу сећања и сете.
сивом, На заранку сунца, нада и живота, Пролазе у болу, уморном и живом, Са лицем на коме нестаје лепота, Поред силуете нејасних брегóва. Свака носи један дуги сандук жеља, Маштања и нада, и цвећа и снова, Умрлих часова туге и весеља.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Занимљиво је да Нечиста крв у првој објављеној верзији почиње такође ноћним пејзажом: кроз мрак се назиру силуете неких грађевина, друге се губе, и само у кући већ давно удате и оронуле Софке гори жута светлост.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се. — Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге. Гру! — разлеже се сложан тресак из стотину пушака.
Није се видело ни два корака „Пуцај!“... „Не пуцај!“ — Чују се узвици. „Напред, напред!“ Неке силуете промичу. Одјекују пуцњи. „Не на мене!“... Грр-у! — разлежу се експлозије од бомби. „Ево га! Удри!
Иако је непрозирна ноћ, мени се непрестано причињава као да видим неке силуете како промичу. У неколико махова опалио сам из пушке... Притајили смо се најзад мало и ми.
Она застаде. Полета јој приђе и Арлета наслони главу на њене груди... Кроз снежне пахуљице видео сам још њихове силуете... Воз скрену и пред мојим очима указа се пуста пољана покривена снегом... И никада више...
А и та пирамидална дивизма, са широким, сребрнастобелим листовима, подсећа на усправне, укочене силуете војника. Ту-ту, ту-ту! — трубио је шофер. Деца су ужурбано трчала и склањала стадо са пута.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Пренеси даље. Глас се преноси као вал и губи у снежним дубодолинама. Око нас је шума. Силуете неких четинара. Војници се разиђоше на све стране разгрћући снег који је био до више колена. Секире запрашташе.
— Капларске паре тај има — додаје Коста „Турчин“. у неко доба тек угледасмо у даљини силуете наших торпиљера. Опет сви оживеше.