Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. „Хоћемо ли и косу обрезивати?
„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. „Режи, мајсторе!“ рече отац... Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.
је л’ и то божја воља?... Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ „Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...
“ Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: „И видиш, брате Обраде, какво настаде време,
?...“ „Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!... Је л’ правда то?...“ Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.
Је л’ правда то?...“ Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом. Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Него ти, кнеже, послушај мене: доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру.
Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи. „Али, вели кнез Сима, „ти не знаш путова пак можеш у Турке упасти, а тамо куд ти идеш има Турака.
године. Сад с леве стране Топчидера поставимо логоре, свака нахија башка. До аде на камењаку био је кнез Сима; до њега у малој дољи Карађорђе и Катић Јанко заједно с момцима; Јаков и ја, и сва ваљевска нахија, више камене
У Шабац пошљемо кнеза Милована Грбовића са 50 коњаника, а на Палеж оде Јаков, кнез Сима и Катић Јанко са 600 коњика. Дође везир на конак на Беле Воде, у Жарково.
Прођу и оду у доњи град. Сутра рано мој стриц, Катић, кнез Сима, Грбовић и више кнезова оду у град, однесу они̓ 9 пунктова које смо у Земуну од пуномоћника дахијски захтевали, а и
Ћурчија био је из Босута немачкога. Како сам ја са Добране јавио стрицу да су Турци у Шабац дошли, и Јаков и кнез Сима с војском по̓итају, и кад чују да сам ја на Новом Селу, тамо дођу.
Ја кад дођем на Врачар, искам новаца од Јанка; вели: „Немам, ишти од Црнога Ђорђа”, а он каже: „Док дође Јаков и Сима”. — Сви веле: „Иди, шта чекаш?” а ниједан не даје паре.
Ово ми је казивао поп Сима Поповић, да су у Поћути покладовали [11. фебруара 1806.], кад су се вратили, и да је црква и наше куће и село изгорело
Хаџи-бег пали куће, а они отрчаше да робље уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше Јаков и кнез Сима и наново у селу Дрену купе, и чекају Катића Јанка, и ко је годе побегао опет сви у војску долазе.
ђем касабу Уб, и у ноћи стигнем га у Љубинићу на конаку. Сутра у Орашац на конак, гди нам дође Јаков и кнез Сима из Бељина на договор, и више буљубаша, и они опет у Бељин одоше; ми ноћимо, сутра дођемо и ми у логор у Бељин.
Чује то Карађорђе, јербо је близу нас седио (тј. кнез Сима на Стењаку, више седање соларе; а наш логор на Царевој Ћуприји; а Карађорђе и Катић Јанко између нас; а Младен и Милан
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина. Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда.
— Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал. — Који лопов? Какве свиње? — Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш!... Затреше ми сав кукуруз. — Е, е, затреше?... — Затреше, јакако!...
Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво врте главом. Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну: — Хајде, хајде, газда-Рако, спомогни се! — Моје... моје ја хоћу!
Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели! — Јест, два назимета!
— Потру смо видели и наше је да осечемо... — Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра.
Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече. — Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће.
Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје. Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе.
Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се
Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни! — Море не удри ту децу — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.
Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше.
Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја. — Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети. — Има један те ће моћи — прихватити Спасоје.
— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје. Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче: — Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
ПРВИ МЕГДАН 76 14. ПРОКЛЕТА КУЋА 81 ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 89 1. ПАУК 90 2. ЈЕЛИЦА 96 3. ЗЕКА 102 4. ПОТЕРА 109 5. СИМА КАТИЋ 115 6. КРУШКА РАДИ 120 7. РАСЦЕП 126 8. ТВРДОГЛАВСТВО 132 9. ПРОШЕВИНА 138 10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ 148 11.
Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини. Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски.
И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли. Не прође много, а тек видиш: с једне стране
У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин. Ту је и чича Сима, кнез. Дошао да види хоће ли му кмет што наредити.
Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина. Кад му рекоше да је код кованлука, он се диже журно к њему. Сима се чудио шта је Ивану те се тако унезверио, али се још више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из
— Симо! — рече он брзо. – Чујем! И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе
— Симо! — рече он брзо. – Чујем! И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе ноге допуштаху, пожури да изврши кметов налог.
И сва тројица кренуше се оборених глава судници... Није прошло ни пун сахат, а Сима већ сазвао домаћине. Дошли људи, ужурбали се, па питају један другог што ли их кмет на таком лепом радном дану сазива.
— Симо, — рече кмет Јова одзбиљно — види-де овде. И показа штапом на оно влажно место. Сима се саже и поче чепркати. Ледени зној проби чело Алексино. Срце му је стрепило од слутње, која му се баш тад јави...
И свих педесет срца потеглише Алекси: жеља свију беше да се ништа не нађе!... Сима је чепркао. Његова рука напипа нешто у ђубрету; неки гајтан натаче му се на прст. Он повуче...
Он повуче... Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа.
— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Љуба дâ оправити кола и арњеве, па иде у С. Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић. Љуби се допада фрајла Сока, а и Сока не би мрзела Љубу. Ту је само погодба главна ствар.
Остајем са почитанијем Сима Редић Кад је Љуба сво писмо добио и прочитао, одмах се сетио да је каква хунцутарија. Љуба је добар био, али
Црњански, Милош - Сеобе 2
Истог тог дана, кад је Јаника Антонович примио племићку титулу и спахилук, капетан Сима Рунич, из Сентамаша, затражио је пасош од Дворске канцеларије, за себе, фамилију, и 73 душе.
да се начуди, како се племенитост и доброта, као тица, угнездила у срце једног војника, а то је био њен „красавец Сима“!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визиткарте? АГНИЈА: Ништа! Само име: Сима Тешић, артиљеријски капетан. ВУКИЦА: О. Могу мислити како вам је то драга успомена. АГНИЈА: Како да не!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
— Зашто би то морао да буде баш мој син? — Зато што јесте ваш син! — држећи ме за руке и ноге, газдарица и Сима Бифеџија убацише ме унутра.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁵² О овоме пише Сима Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито
Након тог времена бабица у зору једног „светачког дана“ скине парицу и баци је у бистру текућу воду или у ватру. Сима Тројановић наводи да родитељи који немају среће да им се држе деца, када им се роди прво следеће мушко дете, пробуше
Неки пут се деси и да јој је момак отме, а она се на то тобож љути, пише Сима Тројановић.¹⁸ Јабука, па још извезена концем црвене боје, очигледно је знак сексуалне зрелости, сигнал којим девојка
Речи „деран“, „дечкован“, „мањак“ и друге сличне откривају и мало подсмешљив став према тим момчићима.¹³ Сима Тројановић наводи да се у Доњем Унцу за момчуљка каже „прлабуч“, а ова реч означава дечака „који је из деце испао а у
Ови преласци праћени су обредима прелаза који развоју дају сакрални смисао. Чини се да то наслућује и Сима Тројановић када каже: „народ има властиту меру за осећање важних промена у животу сваког појединца, почињући од
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
„Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.
ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити? ПРОВОДАЏИЈА: Охо, момче, тако брат Сима, то јест, не ради. Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији.
МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ВУЈИЋ 110 МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ 112 МИХАИЛО ВИТКОВИЋ 115 ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ 117 ЂОРЂЕ МАГАРАШЕВИЋ 118 ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ 119 СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА 120 ЈОВАН СТ.
ЛУКОВИЋ 357 СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ 358 МИЛАН ЋУРЧИН 359 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 360 ДАНИЦА МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 365 ИВО ЋИПИКО 367 ПЕТАР КОЧИЋ 369 МИЛУТИН УСКОКОВИЋ 371 РАДОВАН
У почетку XИX века Сима Милутиновић помиње да је Доситеј Обрадовић признавао да га је Качићев пример охрабрио писати народним језиком за
(Сима Милутиновић наводи још причање Доситеја Обрадовића како су, поред Качићеве песмарице, и Рељковићев Сатир и Дошенова Ажд
мили Обрадовић«, пише Лукијан Мушицки; »велики Доситеј«, назива га Михаило Витковић; »блажени старац«, вели Сима Милутиновић, а Јован Ст. Поповић назива га »преславним«.
мисили, и за угарске Србе четрдесетих година био што је шездесетих и седамдесетих година био Светозар Милетић. СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА ЖИВОТ. — Сима Милутиновић је први писац нове српске књижевности кога је Босна дала.
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА ЖИВОТ. — Сима Милутиновић је први писац нове српске књижевности кога је Босна дала. Рођен је у Сарајеву З.
Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун. Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и, не свршивши ништа, неко време бавио се трговином поред оца. 1809.
децембра 1847. Сахрањен је свечано и ожаљен као највећи песник српски. КАРАКТЕР. — Сима Милутиновић је један од најчуднијих, најзанимљивијих, најфантастичнијих типова у српској књижевности.
СКУПЉАЧ НАРОДНИХ ПЕСАМА. — Сима Милутиновић је рођен у крају и живео у земљи где се много и добро певало, и он је народне песме знао још из детињства.
У сваком случају, Сима Милутиновић је после Вука Караџића први од нових писаца српских који је увидео вредност народне поезије и који је
Он не може да дође до речи. Кад је осећање на највишем врху, онда обично усахне поток од речи. У невољи Сима гради речи, нов језик; али тај језик слабо ко разуме. Симу убија његова снага, поезија му вене од унутрашње ватре.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Жали се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима, бије нас — као гром!“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај!
А код нас мећава гуди, завија, чуда ствара, док мали Сима сања шуме Килиманџара. Сања и у сну гледа афричке тајне путе, на њима слонче, мајмун и лав од вуне жуте.
А деда-Сима, корака крута, двориштем лута и прича важним тоном: „Путујем авионом!“ Много нам дедица памти, ваља признати то,
Ту су задаци, ево па читај. КОЊ: Проклета јесен! Шта има горе? Вози се, вуче, поваздан оре. Вечито цима уздама Сима. Ах, кад ће зима? Једино тада одмора има.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Радило се по оном нашем: гледамо се немо, ал’ се разумемо. Др Думић, из Меленаца. Сима Алексић, из Новог Сада. Чапа Радованчев, из Панчева. Осталима не памтим имена.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Што ?... Млађи сам, па нек носим!... Чудна ми чуда!... Или ме отац Сима затекне у цркви, па одмах промени лице: начини се љубазнији...
ми и хукне као да је џакове носио, а ја већ знам да је досад цедио шљивовицу с братијом у кафани »код плована« (отац Сима је пио само шљивовицу, а комовицу, вели, није могао ни омирисати, док су сви остали оци одавали велико поштовање само
Истина, и тешко им је, није вајде. Прота је удовац, а поп Сима се раздвојио са својом женом онако међу собом, на леп начин, а већ Цуца мучи муку две године.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Јевремов пашеног Спириница Ивковић, адвокат Госпа Марина, његова тетка Секулић, полицијски писар Јовица Јерковић Сима Сокић Срета Први грађанин Други грађанин Трећи грађанин Говорник из народа Младен, покућар Јевремов Кафански
ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће?
ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није!
Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте!
ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш...
СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш... ако хоћеш, роцпођо, молим ти се, проговори му и ти.
Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него ни за што! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.
(Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж?
А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!
ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.
'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте!
СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сима Пандуровић ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сима Пандуровић ПЕСМЕ Садржај И 2 БИСЕРНЕ ОЧИ 3 ДОГОДИЛА СЕ ПЕСМА ОВА 5 ПЕСМА ТАМЕ 7 ВРЕМЕ 9 БЕЗ МОТИВА 11 У ПРОЛАЗУ
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
секретар министарства просвете и црквенијех дјела; — у Вараждину: С. Џепић, гим. професор; — у Вршцу: Сима Бакић, српски учитељ; — у Вуковару: Василије Марковић, трговац; — у В.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
године. Јевремовом противљењу упркос, Милош је наредио да се забрани растурање књиге коју је Сима Милутиновић Сарајлија објавио у Лајпцигу. Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815.
(Иако је Сима Историју писао и на кнежево наговарање.) У наредби којом се књига забрањује било је објашњено да се то чини зато што
Онда, врати се у своју сенку, тамо. СИМИНА УЛИЦА Данас би се рекло да је Сима Нешић симултани преводилац; у његово време звали су га Сима терџуман.
СИМИНА УЛИЦА Данас би се рекло да је Сима Нешић симултани преводилац; у његово време звали су га Сима терџуман. Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач.
Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач. Сима је умео да тумачи говор са седам језика и да говори на седам језика.
Биле су то речи и реченице које одвајкада понављају сви трговци на свету. Сима је пратио речи непознатог звука, навикавао слух на тај звук, те звуке, припитомљавао их за себе и сазнавао да сваки од
Практичан и имућан, Павле Нешић је послао сина на трговачку академију, у Беч. Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине улице, где је у његово време, по прилици, пролазио сокак што је делио
што је та велика зграда испод које води, на Студентски трг, наткривен пролаз на стубовима, сасвим заклонила сунце. Сима терџуман мисли како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика
Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља. Сима, тумач у српској полицији, стајао је код отвореног прозора; од неба над Калемегданом, огромног, долазиле су светлости
Као и онај дечак, тако је и Сима терџуман веровао у снагу речи; као и онај дечак, знао је дејство унутарњег склада, ако се постигне.
Под кожом, младост му је опет надолазила са овим светлуцавим јуном. Расветљен у себи, Сима је гледао зеленило башта на падини, пре ма Дунаву: извирују чардаци турских кућа и, ту близу, кров Доситејеве Велике
У тим искривљеним звуцима су претња и страх, и Сима види како је благост дана одједном сва напукла. Убрзо се чуло да је ту, на падини, код Чукур-чесме, турски војник
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Дакле ту, у тој кафаници, и баш до његовог стола, увек сам и без икаквог друштва, седео је абонирац Сима Ф., стални гост „Буренцетов“, несвршени ђак геометарске школе, велика ћуталица и циција, чувајући сваку пару и држећи
који је до темеља порушио неку варош у Србији, или тако шта), и сви се чуде и запрепашћују шта је то сад наједанпут, а Сима начуљио уши, слуша, па у страшном нестрпљењу једва чека да Илија Васић остави оне важне новине, те да сам прочита и да
Онда Илија Васић као оставља новине на столици поред себе, и таман Сима да их шчепа, а он узима понова, и даље час чита а час разговара, и све тако задуго и натенане, и мучи га.
Тако га мучи и сеца Икета, и тек пошто га сасвим измрцвари, оставља опет новине онамо на ону столицу, па их Сима узима брже-боље, и после, очи да му побеле тражећи узалуд ону немогућу сензацију.
А Сима, који је тих дана остао без посла, па му се овим остварују најидеалније геометарске надежде, гута сваку реч оне значајн
Гори тако Сима од оног нестрпљења, да изгори као свећа на ветру, а дискусија све живља и огорченија и интересантнија, па Икета Васић
И ту већ Сима не може да издржи, него прилази, извињавајући се што је узео слободу да се уплиће, па се представља и сматра за
6 Глава, у којој се најзад објашњава чудновати наслов ове приче Онога истога дана кад се геометарски кандидат Сима Ф.
о државном трошку, налазио на пракси код бечке полиције, али познатог и великог кукавицу и цицију, према коме је и сам Сима Ф., будући геометар, представљао правог распикућу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом. Пред једном каваном нађе самога Сима. — Има ли? — запита га лагано. — Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. — Кад? — Зором.
За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа. Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.
окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.
Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.
Зар те не прати Симо ? Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. — Нијеси требао. Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕТВРТИ 92 ГОСПОЂА МИНИСТАРКА (ШАЛА У ЧЕТИРИ ЧИНА) ЛИЦА Сима Поповић Риста Тодоровић кожарски трговац Живка, његова жена Дара, кћи Рака, синчић Пера Каленић Чеда Урошевић, зет
ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко? Сима! ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више?
ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући.) Кад је последњи пут Сима ааванзовао, погодиле су ми, не можеш чисто да верујеш како су ми све погодиле.
Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.” (Говори.) Знаш, онај мандарин Сипо-по, то је мој отац Сима Поповић. АНКА: Ју!... РАКА (чита дале): „У његову жену, једну одвратну бабу”... (Обзирући се, говори.
ЧЕДА: Да чујем, дакле? ВАСА: Цела та ствар у новинама, као што и сам видиш, отишла је далеко, врло далеко. Сам Сима је дошао у врло незгодан положај.
” ЧЕДА (још усхићенији): Ала би то дивно било! ВАСА: Које? ЧЕДА: Па то! ВАСА: Да Сима да оставку? ЧЕДА: Јесте. ВАСА (разочарано): Бре, бре, бре! Па што ја ово говорим и зашто тупим зубе!
ВАСА: Само да не буде доцкан? КАЛЕНИЋ: Зашто доцкан? ЧЕДА: Па знате, није немогуће да ће г. Сима још данас дати оставку. КАЛЕНИЋ (непријатно изненађен): Теча Сима? ЧЕДА: Да, теча Сима. КАЛЕНИЋ: То није могуће!
ЧЕДА: Па знате, није немогуће да ће г. Сима још данас дати оставку. КАЛЕНИЋ (непријатно изненађен): Теча Сима? ЧЕДА: Да, теча Сима. КАЛЕНИЋ: То није могуће! ЧЕДА: И то због онога у новинама.
Сима још данас дати оставку. КАЛЕНИЋ (непријатно изненађен): Теча Сима? ЧЕДА: Да, теча Сима. КАЛЕНИЋ: То није могуће! ЧЕДА: И то због онога у новинама. ВАСА: Да, на жалост, због онога у новинама.
Ако теча Сима не буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка-Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда.
ЧЕДА: Па онда сте квит. РАКА: Ал' за његовог оца није било у новинама да је мандарин. XXИ ЖИВКА, СИМА, ПРЕЂАШЊИ ЖИВКА (излети из собе обучена). ВАСА и ДАРА (хтели би да је задрже). ЖИВКА: Склањајте ми се с пута!
ВАСА и ДАРА (хтели би да је задрже). ЖИВКА: Склањајте ми се с пута! (Груне на врата.) СИМА (на отвореним вратима појављује се). ЖИВКА (тргне се): Шта је, говори шта је? СИМА: Уважена ми је оставка!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Сонет“ си — то се види; Ал’ не види с’ Петрарка. »Стармали« 1888. ЈУЧЕРАШЊИ САМ У крчму смо сели Ја и чика Сима; Једну ицу, две ли Добра воља прима. После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô.
После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô. Он је човек срећан, Увек слатко спава, — Али мени данас Нешто бучи глава.
Краков, Станислав - КРИЛА
Осећао се сам усред пустога жбуња, које је покривало целу косу, иако је крај њега био његов дуги трубач Сима. Мајор, ордонанси, све је то изгубљено на пољани и у кланцу под превојем.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Остали су убијали тигрове, „Фикус“ као капетан потпоручнике, „Махер“ слонове, а потпоручник Сима „Јаребица“, пре него попије чашицу коњака, „налетео“ је седам пута на Францускињу Ирену, болничарку у
— Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам — правда се. — Батали!... Прогутао си — дира га Сима. Тада је почео да свира хармоникаш. А сунце осваја. Платани опустили лишће, а лака јара подрхтава над реком.
Љубисав је наливао вино, али све преко чаша. — Рђаво темпираш, бато! — вели стручно Сима „Јаребица“ и скаче да ухвати литар са вином, али тако нагло да се преврну клупа на којој су седели Фјодор и Пера.
Кафеџија донесе нове чаше. — Плотун здесна! — виче Сима „Јаребица“. Кафеџија склопио руке и моли да се више не разбија.
Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“. Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу.
астал... Дела, жене киселе — вели Брана „Махер“. — Оћу, али да јашем зекана — захтева Сима „Јаребица“. Пера хоће да јаше врану кобилу. „Фикус“ једва објасни Сергију и Фјодору њихове жеље.
Пера „Ђеврек“ наређује Русу, ордонансу, да му скине чизме, како би био лакши. То су исто учинили Сергије, Фјодор и Сима, и тако су табанали босим ногама по прашини. Брана прави венац од маслачка да преда победнику.
— Јаши! — викну „Фикус“. Коњи се ускомешали. Појахали су Сергије, Фјодор, Пера, Сима и један Рус, ордонанс. Сергије тражи корбач.
Пошто је ордонанс Рус једини имао чизме са мамузама, он је убрзо истрчао испред групе. За њим је јурио на зекану Сима „Јаребица“, онда Сергије, па Фјодор. А за њима врана кобила без јахача. За часак су се нашли пред варошким кућама.
Али ордонансу није речено где је циљ. Сматрао је да треба јурити дотле док му се не нареди да заустави. Али Сима „Јаребица“, занесен покретом, није ништа видео до светлуцаве потковице онога коња испред себе.
— Браћо, даље од жице не можемо. — На своје смо паре увек — додаје Сима „Јаребица“. Рапорт је био кратак: под суд, или у команду. — На фронт! — повикали смо сви углас. — Пишите!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
БЕРИЋ 142 ЖЕНИДБА ПО МОДИ 143 ЕУСТАХИЈА АРСИЋ 146 СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ 147 МИХАИЛО ВИТКОВИЋ 148 ЉУБОВИ 149 СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА 151 МОТО 152 НЕПОЗНАТОЈ 153 РАЗВРАТ 154 ЛУКИЈАН МУШИЦКИ 156 СЕНИ ДОСИТЕЈА
Изворе грађанској поезији међутим, а њих је морало бити, и има, не знамо, ни изблиза ни издалека. Ту је затим Сима Милутиновић Сарајлија, са оноликом својом славом.
1817. Михаило Витковић СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА МОТО на серпску перву Пјеснарицу Серпска мома Ил' је дома Или код овацах, Радећ пјена Као
Он свирањем Ил' играњем Одговор јој даје, Да је тима Љубве чин'ма За себе обаје. 1814. Сима Милутиновић Сарајлија НЕПОЗНАТОЈ (У Скели под Видином смишљена) Чудна момо, Влахињо!
Вјеруј вјери: Боли ме Што те туђом виђох ја; Већ ми ходи лијек дај, С мном ли у гроб лијегај. 1817. Сима Милутиновић Сарајлија РАЗВРАТ Шта је слава и јунаштво, Шта је образ и поштење, Шта ли спомен и похвала, Шта л' по
Та у гробу.. нема добра, Ни 'ма фајде и од њега: Све л залуду кад се умре. 1817. Сима Милутиновић Сарајлија ЛУКИЈАН МУШИЦКИ СЕНИ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА Сеине Ноцхацхтунг солл једес Волк ден Мäннерн wихен
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
То је најлепша књига успомена која је икад написана на српском. Из устанка је изишао и Сима Милутиновић Сарајлија (1791-1847) један од водећих песника тог доба.
они су у београдском сивилу први почели да откривају велеградски сплин, који је Бодлер увео у поезију. Најпре је Сима Пандуровић (1883-1960) у збирци Посмртне почасти (1908) готово хладно описивао призоре телесног и душевног расула.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад.
му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога
учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу и она је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једног кочијаша, рђав, непослушан, глуп и не ваљао, а Ненад син једнога трговца...
завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу и она је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једног кочијаша, рђав, непослушан, глуп и не ваљао, а Ненад син једнога трговца...
Други опет, неки Сима Јагодић, — ко зна где се инспирисао том философијом — овако је решио задатак: — Реч не треба извадити из уста све док
и позиве који су нам одговарали и којима смо могли да послужимо особинама стеченим у детињству, Тако, на пример, Сима Ћуран је отишао у дипломатију и постигао је тамо лепе и знатне успехе; Јова Магарац је постао министар просвете и
Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да избегнем ове батине.
– Чујмо госпара Симу! – одазва се неколицина. – Колико сам разумио, господо – поче госпар Сима – ријеч је овда о томе: треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој
– Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина. – Молим господина Борисава да ме не прекида – наставља госпар Сима са пуно мирнога достојанства.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ваља овде споменути и Леку Мастиловића, „ускока и славног гудца и пјевца из Гацког“, од кога је записивао песме Сима Милутиновић.
После Вука бележили су и објављивали јуначке песме: Сима Милутиновић (Пјеванија црногорска и херцеговачка, 1837), Петар Петровић Његош (Огледало српско, 1845), Јукић и Мартић