Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Један дан око Петровадне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мâле, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице.
— Оно знаш... није баш ни лако! — Па нећеш ти сам, не бој се! — куражи га поп Стеван. — Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?
Но, може бити, ни он му не би умео то казати начисто. Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио: »Јес', јес', господине! Све је тако!
Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи: »Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се!« Он се само окрене на другу страну, прогунђа: »Не дирај се!« па зашиче опет.