Употреба речи син у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

није потрла, вије му огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт.

На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци, али веран син народа мирно и достојанствено одговараше: — Ја сам! — Ти си бунтовник! Ти си издајник отаџбине! — викаше судија.

И опет звекнуше ланци, а за џелатима својим мирно корачаше изабрани син народа, да врелом паром проливене крви окади најсветију реч свију векова и свију народа... слобода...

па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син... Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио...

Вода је расла. И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали... Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се

Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. „Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...

А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му

„Џанум, синко, ти као да си из доње Мутнице?“ рече архимандрит. „Ти си покојнога Марка Пуљића син?... Џанум, то је био добар човек, приложник и ктитор овога храма, ето, божја воља, па умре, џанум!..

Да, да, тако је то! Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... — Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...

Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит. Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила... Сирота мати!...

Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син. Каква ли је и чија?... Али га нигде не виде. Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Јотам, син пророка Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала себи цара. Натан пророк,

Срамити се својега рода, то је права худост. Агатоклес, сиракуски краљ, будући лончарев син, но за велике заслуге отечеству учињене, на таково достојинство возвишен, не само није се срамио очина состојанија, но

Ево им њихове паметне речи: „Није ли то И с у с , син Јосифов из Назарета, кога ми знамо оца и матер? А може ли што икада из Назарета добро бити?

и љубимо, зашто кога видимо како живи и шта чини, онога управ можемо познати је ли светац, и, што је јошт више, син Вишњаго или не.

И ни на што преблагословени син и слово божије није викао него на злобу, на неправду и на притворно лукавство. А да кад је ово овако бивало како се

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ 212 НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ И ЕПИТАФИ СА КАРАНСКОГ ГРОБЉА Овде почива тиосав син миљка и стамене ветар предвечерњи око свеће облеће јури њену сенку око ње искласало жито до звезда вече се спушта

фуруни зуји чајник, мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча, чији син излази у пролетњи дан, ведар, плавичаст, капу и капут баца на храстов пањ, копа јаму, и сади нови храст.

Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож.

4. Лађо с које се види Јерусалим! Путе којим се враћа блудни син, ратник из рата, с робије робијаш! Чашо вина, хлебе, свето слово! Шљиво крај извора!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који су од старина са царским бератима били, баце за леђа и назову и̓ папурима.

Такав ага узме неколико момака, дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за

у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што си мој син, и кад што погрешиш, нико ти неће казати: није тако, али сваки ће помислити.

И ту се Хаџи-Муста-паша јошт већма превари: пошље свога сина доле да купи војску. Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду његовом сину у војску, и он им поверује.

А Хаџи-Муста-паша тукао је из града топонима”.) Тако после неког времена пође оздо Хаџи-Муста-пашин син с војском, а тако исто и мој отац крене војску с ове стране, а други кнезови с други̓ страна.

а они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге и твоје

тако написато у једној књиги Хећим-Томе, који је онда у Београду седио, и ту стоји забележено, да је Хаџи-Муста-пашин син 1801. године отишао, и да су јаничари воденим лагумом у град ушли, и, како су се утемељили, убили су пашу.

Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и сретну Фочића у Пољу Љубенину; он и̓ претворно врло лепо и

” Ја одма почнем весео и њему предиковати, као и онима што сам пређе казивао: како је Хаџи-Муста-пашин син послао свога бимбашу и ферман да тучемо дахије итд.

и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије убиле Хаџи-Муста-пашу, и да је Дервиш-бег, син Хаџи-Муста-паше, одма везиром постао, и да је све досад у цара просио, да му допусти да на дахијама оца свога освети,

Ја им кажем оно што сам и нашим војскама казивао: како је Хаџи-Муста-пашин син испросио код цара, да свога оца на дахијама покаје, како је послао свога бимбашу, да дигне Србе, да све јаничаре у

да чува од Сокола а Грбовић од Ужица, али сваки по неко число с нама војске да пошље и да пође пред свима Милован син Николе Грбовића.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна. Један му је син већ поодавна у Београду; учи гимназију. Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе...

— Ама то је старина, ја ћу да носим! — упео се путник. — Нећете ви то ни дирнути — подвикну на њ син покојног Марјана — док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд... Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се. Онда поседају и разговарају.

— То је овај! — рече Ногић и показа на Станка. — Дакле, то је Станко!... Ти си син Алексин!!... Алал ти, соколе, српско млеко које те одранило!... Само да сте видели онај лом, оно тумарање.

— Који лопови? — пита Алекса, а упро поглед у њега па му не да тренути. — Па твој син. — Мој син није лопов. Сва Црна Бара зна да је твој син оне паре покрао и онде закопао. — Хајдучка сорто!

— Који лопови? — пита Алекса, а упро поглед у њега па му не да тренути. — Па твој син. — Мој син није лопов. Сва Црна Бара зна да је твој син оне паре покрао и онде закопао. — Хајдучка сорто!

— Па твој син. — Мој син није лопов. Сва Црна Бара зна да је твој син оне паре покрао и онде закопао. — Хајдучка сорто! — Боље бити и хајдук него турска улизица! — Ко је улизица? — Ти!.

— Шта не јатакујеш — поче Иван и задрхта — кад нема ноћи а да ти син у кућу не дође! — Мој син долази у своју кућу. — А... твоји су задругари лопови, дакле, је л̓?

— Шта не јатакујеш — поче Иван и задрхта — кад нема ноћи а да ти син у кућу не дође! — Мој син долази у своју кућу. — А... твоји су задругари лопови, дакле, је л̓?

Кад је устанак букнуо, Зека Селаковић, познати под именом „Голи син Зека Буљубаша”, ту је имао свој стални стан са својим „голаћима”, Ту се створила читава чаршија, и доскора, па и

Љуби му ноге и стопе где је ногом стојао. — Станко!... Сине!... — Не зови ме тако!... Откуд сам ти син? — плану Станко. — Али ја тебе волим!... Ја те од милоште тако зовем!... — Какве милоште?...

Тако и сад. Станко је седео уза њ, а он осећа како му срце стрепи... Син му разговара с попом, а он не може да се наслуша оних паметних речи што лете као несташни лептири са усана његових...

Видео сам Чупића како се заплака... Кажу да су и војводи Ђорђу сузе удариле!... И већ ожалише га. Кад јест!... Тај ти син пред вече изашао из честара, увијен као була, па право војводи Ђорђу... — А што се увио? — упита Јова Јуришић.

— Па?... — Управо нисам сањала њега него Сурепа. Дође ми, наслони руку на раме, па рече: ти спаваш сербезно, а твој син лежи рањен!... Ја се само тргох... У тај мах зачу се бахат, као да неко иде.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Паско Заде беше алхимичар; даље, Познат питагорист, звездар, морепловац, Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу: Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре..

Мирис јасмина мешао се са љубичастом светлости ноћи у којој је спавао мртви син Божји. Војници су били поспали. Њихово оружје и шлемови светлили су око гроба.

Мислио је сад овде на њу, Анкус Марцелинус, син Кајусов, и узео је за руку, оборио је на свој штит, и бацио се на њена влажна прса.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу,

Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући. Причао мије после Тома, кум-Илијин син, да је се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето хартије

И треба.. Треба гонити пексијана!... Само нека нам је бог у помоћи!... — А шта вам је син? — рече капетан, почињући учествовати у историји казанџијиној. — Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради.

— А шта вам је син? — рече капетан, почињући учествовати у историји казанџијиној. — Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде.

— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син?... — Јесам, господин-капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе.

” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из Инвалидског фонда и — проси! Можете му, ако ћете, уделити. Ово је мој прилог!

После Матије и Радојке још је члан кућевног савета најстарији син ђедин, Благоје, отац Арсенов. Осим њих трога нико се ни за шта у кући не пита, него све лепо слуша и покорава се.

А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око. Тај је чардак Ненада Ђерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. Онај исти коме учитељ рече да је марва. Сједе поп с Маром за сто под орахом.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Ви опет, мамо, нисте узели теј од мекиња, па сад ћете кашљати целу ноћ! — ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија.

А, сто му заверака његових! Пишу ми оданде да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још један бокал.

— рече и метну пред госта. Поп Спира није марио за поковано пилеће; као Србин и православне цркве син, мрзео је на то швапско печење, и чекао је гужвару, омиљено своје јело.

на капији, кад је једном банула у Жужину собу, па затекла тамо једног курмахера Жужиног где седи, па се наместио тај син као да је дошао и сео да се фотографира.

— Да шта ви мислите! Господин Ћира је хаглих човек, а оно је паоренда, па још немешки син! Мож’те представити себи! Зар нисте чули какве је муке им’о отац поп-Спирин док га је натер’о да се школује?

Све којешта! Макар није им’о друга посла. Ет’ тако! Поп Васа га шиље и, што кажу, откида од своји’ уста да му син штудира, па да временом буде од њега човек, а он — измишљава све којешта.

Стигоше сватови са младожењом. Диван је био Шандор ђувегија, прави газдачки син, а укусно одело показиваше да је свршио нешто латинских школа. На њему богато укусно одело.

Ала и не знаш шта ваља!« каже ми бáба... »Е, сад баш видим лепо и признајем те, каже, да си мој син, и моја крв, што кажу. Та Бирцлијин си ти, па није ни чудо!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Таково још нигде нисам читао. — Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места.

Припремите ми алвалук, ако буде што. — А какав је то ђувегија? — Фајн; могао би врајли син бити. Знам да се она неће кајати, а ни он, јер блага имате доста. — А откуд ти тај глас?

Око Алке облеће Јефта Ћирковић, трговачки калфа, син богатог трговца. Ћирковић није леп, руке и ноге незграпне, а није ни добар играч, и Алка би га радо од игре одбила;

радо од игре одбила; воли она јурата, али мора, ту је мати, и она, опет, воли богатога трговца, а не трошаџију јурата. Син Марко, док је до јуратства дошао, потрошио јој, удовици, половину имања.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А отменост је нешто најлепше и то се од њега не може ни тражити. Сељачки син чији су родитељи прешли да живе у вароши. Његова мајка и данас пере суботом ноге његовом оцу.

Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду. Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду. Сад она иде све да каже, па куд пукло.

Јуре ме свуда. А ја велим: син сам ове земље, одавно истина у њој не живим, па је право да јој се одужим. Сваки треба да помаже отаџбини на свој

Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!“ И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу?

Африка

Затим, чучећи један пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана.

Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

али сам видео и да га, чин се овај уплаши и расплаче, теши, милује и мази: „Ти си мармитон „за“ мене, ти си син „за“ мене!“ Нисам приметио да црнца нарочито жалосте батине, а нарочито не црначког дерана коме је тек десет година.

То је дете за мене, то је син за мене, ја њега чувам од хладноће и гуштера, а ви се једите између себе; дивљаци, гадни црнци! Гадови, гадови!

Краљ Пебењани је краљ, шеф расе Уаватара, вођ ратника, син крокодила, крокодил сâм. У ноћи унутрашњост његовог двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница,

Појављује се Пебењани, краљ, који је у ствари син Крокодила и сâм Крокодил, увијен у плави огртач. Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са

Пре уз робове!“ — он, смешећи, се сасвим љубазно, долази да се постави. Права краљица, тј. она чији ће син бити краљ, носи будућег владаоца притегнутог на плећима.

Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син. Радостан сам да сам опет у ноћи, под звездама, далеко од мириса и врелине тела; дишем широким прсима, трудим се да у

Док Фонтен и ја разговарамо на веранди, долази у посету Батуре, син императора Самари, цара из племена Мелинке. Царство Саморија било је уистину огромна држава чији је пречник у овим

организатор и ратник. За ове црне, нешто што је био Наполеон за нас. Његов син, „Орлић“, није мање генијалан у трговању. — Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе!

Потом је стао записивати сваки час понешто, одбројавајући зрна. Син је неког великог марабута, и чини све то тако изненадно, мистериозно и уплашено, да није ни приметио да ја целу сцену

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Кирије имон! Десет иљада форинта! МИШИЋ: Шта? ЈАЊА: Кајмено, пропаднили ми! Еј, Јања, син од Танталос, сад си сасвим пођинио! МИШИЋ: Али како сте му могли, забога, толике новце поверити?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.“ Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран син јединоспасавајуће цркве Рима.

На једном бурету, пред крчмом у шатору, талијански пеливани изводили су чудновате представе. Син је дубио оцу на глави, главачке.

да не заплаче, или не поцрвени, па би, као расејана, одговарала Текли да је то човек стасит, леп, али је, очигледно, син припростих родитеља, коме би се срећа узалуд осмехнула. Не би умео да је задржи.

Господ наш, Исус Христос, откупио је, за нас, све грехе, и грешнике на овом свету, као син Божији, својом смрћу, на крсту. Нема страха, ни паклених мука, за онога ко се покаје, на самртном часу!

своје јаде, љубавне, Трифун онда поче да прича – а као да то први пут чују – како се чује да, из Росије, долази син росијског генералмајора Јована Стојанова, који је неки њихов даљни рођак, па ће многе људе да поведе.

које су стајале, плачући, и чекале, пред арестом, у Коморану, у Марбургу, у Солуну и Смирни, па је ли се ко смиловао? Син им се никад није вратио. Број, изброј их, ако можеш! Колико их је било?

су – у то доба, сиромашне девојке, са села – служиле, ако су лепушкасте, у тим отменим кућама, за васпитачицу. Син домаћице, сваки, редом, ишао је, обично – са знањем родитеља – код њих, у школу.

Отац и син. Може бити да је син заступао оца, а може бити и да је син, тек доцније, дошао. Сигурно је само то, да је тај Вишњевски

Отац и син. Може бити да је син заступао оца, а може бити и да је син, тек доцније, дошао. Сигурно је само то, да је тај Вишњевски, кога Павле у

Отац и син. Може бити да је син заступао оца, а може бити и да је син, тек доцније, дошао. Сигурно је само то, да је тај Вишњевски, кога Павле у писмима помиње, био Србин.

Тај Србин, син Србина, који је свој језик био заборавио, и говорио још само руски, раскошан, као неки гроф, сачекивао је своје, бивше

Павле је слушао, још пре четири године, да одселеније траже, у сирмијским хусарима, и Атанас Рашкович, и најмлађи син Монастерлије, вицедуктора, Јосиф. А тражили су, и ти, који су се селили, и од Руса, своју Нову Сервију!

Теодосије - ЖИТИЈА

Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија,

Хеће пропасти син мој. Бог, који ми га је мимо наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове. И одмах дозвавши

Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости

И прође глас по целој пустињи, манастирима и пустињацима и свима самотницима, да је син оног самодршца, владара српског, оставио оца владајућа. И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је!

О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима — чији си син; твој долазак нама није непознат онима који сада царују.

И одмах му послаше многобројно злато на потребу царскоме сину, говорећи: — Да се свачим удовољи син наш и да ни у каквоме добру не оскудева! А ово послаше и да разда онима који живе преподобно и који долазе к њему.

лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат, а син је благочастивога цара српског.

Игуман и братија се безмерно забринуше за божаственог младића, бојећи се да разбојници како не сазнају чији је син.

А сазнавши после о светом младићу, и чији је син, пуцаху од жалоцти, тако да су и Лавранима претили да ће им се због њега осветити.

Послаше му и злата, више него први пут, а приложише засебно и манастиру Ватопеду, где је син њихов одлучио да живи, злато много, а цркви свете сасуде, златне и сребрне, и часне завесе, златом извезене.

— И опет упућујем реч к вама — рече — љубљени мој и Богом даровани зборе! Као што сте сада чули у писмy, мој син се мене одриче ако не пођем за њим, да ме за живота неће видети.

А син његов самодржац Стефан и високи благородници чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Интересантна је песма како „српски крал Стефане“ и његов син Душан деле царевину, деле „Руменлија“ (то ће рећи Македонију и друге области које су некада припадале Византији),

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби питајући се шта је он Богу згрешио да му да таквог сина. Син сам ја.

Онда је за тренутак завладала тишина. Тако оштра и тако потпуна да сам чуо оне око мене како дишу. — Убио вам се син, професоре! — вриснула је једна жена, а Стари је рекао да зна: тај се убија сваки час.

— Нека лежи! — глас Старог био је дестилисана неверица. — Зашто би то морао да буде баш мој син? — Зато што јесте ваш син! — држећи ме за руке и ноге, газдарица и Сима Бифеџија убацише ме унутра.

— глас Старог био је дестилисана неверица. — Зашто би то морао да буде баш мој син? — Зато што јесте ваш син! — држећи ме за руке и ноге, газдарица и Сима Бифеџија убацише ме унутра.

Био сам добар ђак. Добар друг. Дечак у кога су се полагале велике наде и син дивног, уцвељеног оца. Опазих како Стари брише уста надланицом и рекох му да ми је жао што сам остао жив.

То су се радници враћали из шећеране и певали. Један од њих рече: - Гле, професоров син! - и добаци ми цигарету. Нисам имао чиме да је запалим, па је нервозно ћушнух у торбу, а Грета се промешкољи.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

ИИИ Господар Софра има петоро деце. Пера је најстарији, па онда долази Ленка, Пелагија и Катица, и млађи син Шамика. Девојчице као три ружина пупољка, између петнаест и десет година. Шамики је седам година.

Био је ваљан, угледан човек, секао је свињско месо у својој малој кућици, и породицу ранио. Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре. Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине.

Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била је права „мученица” Татијана”. Син јој већ дорастао, и секао је разно месо и покрај тога су живели.

много је на Пелагију, само нос већ није грчки, но палестински, мало јако савијен, али зато леп, одговара јој лицу. Син Пера у осамнаестој години танког, високог узраста, раван као трска, лепе велике черкеске очи, обрве састављене, зуби

Господар Софра је био од искона сиромах, па већ у детињству радом морао се борити за опстанак; Пера, богатог оца син, нема нужде ни бриге како ће живети и шта ће од њега бити.

Све се то господару Софри допада, па му се допада и Профит. Профит ласка господару Софри, каже да је његов син, не би се мењао са спахијом; особито кад би био у дућану и биртији господара Софре.

Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови. Није шала, богатог оца син па јуриста, куд ћеш лепшег живота! Када је мање школе у околини свршио, посла га отац у Кошицу, да тамо учи.

А шта је са Пером? Хоће ли се једаред тај блудни син поправити и очин благослов заслужити, што би оцу као мелем на срце кануло? Да видимо.

Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’ купити.

Адресирајте овако: Венезіа Сан Пауло Нр. 5008. У Венецији, 1 априла 18... љубећи вам десницу покорни син Шамика” Окупа се и обуче. Кад оде, преда на пошту писмо. Тако Шамика проводи време, а женидба не пада му ни на ум.

Дође у кавану код Чамче, писмо у џепу носи. За једним столом седи Кречар и син му, „фишкал” Алекса. Пију кану. Чамча служи госте. Господар Софра седне за тај сто. Поздраве се. — Чамчо, дај кане.

Дође полка. Шамика и то фино изређује. Господар Софра стоји између сале и креденца, па гледа како му син игра; тако исто и господар Полачек гледа на своју кћер, али Шамику мери. — Ал’ господар Кирић, имате финог сина!

Црњански, Милош - Сеобе 1

покојни Лазар Исакович јављао, као да је трговао оружјем по ваздуху, целу јесен, пре осам година, а све зато што му син није, по смрти, пробушио срце иглом. Први дан њеног браколомства учинио се госпожи Дафини Исакович, збиља, безначајан.

Тако је Вук Исакович, најмлађи у пуку, надобудни син најбољег трговца Принца Виртембершкога, за неколико месеци преболео ћутке све: и самоћу под њеном ложницом, слушајући

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

на пут“ рађању девојчица, повију новорођену девојчицу у украдене мушке пелене па очекују да ће следеће дете бити син.⁴⁶ У магијским поступцима за добијање синова, значајну улогу играју животиње мушког пола, као и „мушке“ биљке, тј.

У Бољевцу, ако је дете мушко, отац треба да ради оно што би желео да му ради син (деље, пише и сл.), а ако је женско, онда мајка дететова ради неки женски посао (плетење, шивење и сл.

“ Према писању истог аутора, у средњем Потисју, кад се не држе деца, па се роди син, онда се мајци не казује детиње име, а и она сама се труди да га кроз цео свој живот не сазна.

, 1937, с. 212) — Какво гниздо таква тица, какав отац таква дица. (Вук, бр. 2048) — Што отац тврдоглави, то син јогунастији. (ЛМС, 1862, књ. 105, бр. 356) — По оцу се познаје син, а по мајци шћи. (Вук, бр. 4355) — Што чине ђеца?

(Вук, бр. 2048) — Што отац тврдоглави, то син јогунастији. (ЛМС, 1862, књ. 105, бр. 356) — По оцу се познаје син, а по мајци шћи. (Вук, бр. 4355) — Што чине ђеца? — Што виде од оца. (Вук, бр.

1966) — Кад се роди ђетић и тигле се на кући веселе, а кад се роди ђевојка и огањ проплаче. (В. В., НСП) — Боље син од кала него девојка од злата. (М. В., ЖуП) — Мушко да је ко маково зрно — оно је опет старије од женскиња.

највећег су значаја родитељи, њихове црте личности, њихово понашање („Каква мајка, онака и ћерка“; „По оцу се познаје син, а по мајци шћи“). Пословице често истичу и значај васпитања за развој појединих особина детета.

Када се роди син, настаје велико весеље. Мајка која је „Српству придала јунака“ срећна је и бескрајно поносна.⁴⁶ Док се рођење сина

“ У једној причи из збирке Вука Врчевића („Зет и тазбина“), кнез овако каже: „Син је кутњи темељ, крсна свијећа, вјечна домаћа читуља, бранич цркве и народа..., а дјевојка?

наг највећа девојчура“; „Кад се роди ђетић и тигле се на кући веселе, а кад се роди ђевојка и огањ проплаче“; „Боље син од кала него девојка од злата“ итд.⁴⁹ Промене положаја детета током одрастања.

“ Отац се бави децом старијег узраста и то, пре свега, оном мушког пола. Син у нашој традицијској култури „природно“ припада оцу који је његов главни васпитач и узор.

Јунак и у нашим народним бајкама јесте по правилу најмлађи, трећи син („Баш Челик“, „Чардак ни на небу ни на земљи“, „Златна јабука и девет пауница“ итд.).

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Желела је да што више попуши пре него што оде. — Видим једну раку, и то женску — рече њен син окрећући плећку према светлу. — Видим и неку чељад, ко да су се нешто расула, свако гледа на своју страну...

Играла је целог живота на лутрији, а никада ништа није добијала. Њен син завуче руку испод биљца којим је била прекривена и извуче срећку.

Затим отвори новине – наравно, срећка није добила ништа, као и обично. Син јој то рече. — Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста.

Син јој то рече. — Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста. Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица.

Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица. Син јој додаде новине са резултатима последњег извлачења и она виде да »није добила саму себе«.

Кад смо приметили да је мртва, цигарета јој је догоревала међу уснама, а пепео је био веома висок. Онда њен син спусти плећку коју је држао у лимени тањир, и она лимено звекну у потпуној тишини.

Возиће три сата кроз слеђену равницу, све док не избледи брбљање локалног диск-џокеја. Његов ће син казати: »Гле, како је висока трава!« а он ће казати: »То је кукуруз, кретену један!

у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирене споменице »Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљује...

Друга газдарица је тражила да јој будеш служавка. У трећој кући, нападе те по ноћи газдин син — манијак. Вриштала си. Отказали ти следећег јутра.

Ту, изнад ушћа, побијен је први словенски колац и прикупљено разбацано камење римског утврђења. Сингидунум. Син-ги-ду-нум. Синг. Ин. Дум. Дум. Дум. Откада не сањам на матерњем језику? — На шта то личиш?

Пронађи у њему људско биће! — нареди Нина сама себи. И он је човек, син своје мајке, сигурно добар према њој, бивше дете које је неко некада давно повредио, па се сад свети свима.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Особито се ту одликова соколасти Крцун Сердарев, син оглашена јунака, сердара Нова Бојичина, који погибе под Дубровником и кога владика не могаше прежалити.

знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке негдје далеко по селу,

?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко! Не би нико рекао оно, што је сувише далеко од истине! — А колико је далеко, грдове?

Ево да све испричам укратко, па нека суди овај учевни ђетић!... Ја сам, млади господине, вршњак с оцем владичиним. Син га прекиде: — Владици је сад шездесет и пет година, почем је вршњак са Стевом Бајовијем.

Ту је предњачио Јоко Драгов... Крцун објасни Јанку: — То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа! — Соко, богме! — настави Стево.

Ускок сјетно потврди главом, уздахну и стаде им причати свој живот. Био је млађи син грофа П. из Р. Објасни им како у великим кућама све имовинско нашљеђе прелази на најстаријега сина, а млађи се школују

Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама!

Он љубазно дочека Јанка и поразговара се с њим, не испитујући га много. Ама син му Јоко, (онај о коме се причало да је посјекао два француска официра) жив, огњевит млад човјек, засу питањима и

У дворишту Стевову, Маркиша, син, му, такође дераше овна. Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима.

— Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их! Лабуд, син његов и Перо Пуров без ријечи отидоше у шуму.

Тога пута дођоше: Мргуд Шутов и син му Рако, Свето Бојов и његов Маркиша, Пуро Перов и син му Перо, Лабуд Марков и јадна Стане Сердарева.

Тога пута дођоше: Мргуд Шутов и син му Рако, Свето Бојов и његов Маркиша, Пуро Перов и син му Перо, Лабуд Марков и јадна Стане Сердарева.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро. ГАВРИЛОВИЋ: Тако говорити као ви, то је реткост код женски.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Гаврило Венцловић, »сирјеч Стефанов син«, »многогрешни и худши в Христијанех убоги свјаштени инок Гаврил«, како се сам називао, био је најбољи и најплоднији

Обе књижице су изишле без потписа, само на првој била је шифра С. С. С. (»Собствени Син Сербији«, како се тумачи), и тек у новије доба утврђено је да им је писац Захарија Орфелин.

Он има богато искуство као ретко ко, јер, »син својих дела«, сам је себи прокрчио пут, самоуштвом, путовањима и у школи живота научио оно што му се није дало да у

и неизлечиву рђавштину људи, празнину речи, обмане идеја, излишност наде, победу зла над добрим код човека, који је син блата, и у људској историји, где мржња и насиље увек имају последњу реч.

У рефлексивним песмама врсте Црногорац к свемогућему Богу, нарочито у песмама Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу, спјевати ноћу без мјесеца, Ноћ скупља вијека, у Мисли (1844), високо

ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ ЖИВОТ. — Унук кнеза Алексе Ненадовића и син проте Матије Ненадовића, Љубомир Ненадовић се родио 14. септембра 1826. године у Бранковини, у ваљевском округу.

и српски превод Шилерова Вилхелма Тела. У Броду на Сави, у Славонији, 15. марта 1824. родио му се син Алексије, који је доцније своје календарско име преокренуо у народно име Бранко.

гостећи се у дворовима босанских бегова, зимујући по црногорским и арнаутским катунима, он, официрски и племићки син, немачки студент, у том романтичарском животу створио је себи сасвим другу душу, понародио се, постао нека врста

Код сина Г. Јовановића нашао сам леп дар поезије.« Милетић се није преварио, »син Г. Јовановића« имао је више но »леп таленат«, и он је у клонулу српску поезију унео нов живот.

ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ ЖИВОТ. — Син песника Јована Илића, родио се 1860. у Београду. Школе је учио нередовно, и напустио гимназију.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.

Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима. Они му направили од подвезице литар, а Мицков син донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи. Тако је расло и гојило се зачудо брзо.

Измирише се, али видљива знака томе измирењу не могаху дати, јер Мицков син заклони брзо шачицом нос бојећи се повреда.

А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу! Као да га се бојиш, или, да му се чудиш. (Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.

рећи да му је овај један у овој гомили више бриге и већу муку задавао него свих осам девојчица из оне друге гомиле. Син му је био ђак.

Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.

А син му је и био несташко и окаченик, тако да се забринути отац често запитао: »На кога се уметло, ако ко бога зна!

А тек како се згрануо када је чуо и дознао, и уверио се, да и његов слатки син, »мајкин принц«, посећује кафану, па чак научио и билијара да игра!

Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би

ГЛАВА ЧЕТВРТА Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син. Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из владања, можда већ и зато што је

ГЛАВА ЧЕТВРТА Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син. Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из владања, можда већ и зато што је то општи

— Дај амо кад ти кажем — осече се домаћин. — Не чекам ја више па да је мој венчани кум, а не твој балави син!... Шта ће жена, него изнесе јело, а »принцу« — што бог да!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син? — Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце — извали најменик с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији

како истинит, јер, умјесто једног момчета, ево ти уз пут њих двојице, и то још какве двојице: Раде Ћопић, газдински син, и Дане Десница, познат бојџија и аваница, кога у главу знају сви жандарми, лугари и остали чувари реда.

— Прангија ти је то, она права, црквена. — Зар и ти, Веселине, дијете моје, а син би могао да ми будеш?! — мученички се обзире осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога младића: та

— Зашто баш од њих зазиреш? — Ма у једној ми је син, а у другој синовац, брате мој мили, па да не осрамотим дјечаке. — Ено га сад.

А ово друго? Некакво је дебељушно и кратко, најприје би могло бити за Ђукана, млинара. Његов је син у Првој крајишкој, у Трећем батаљону. — Тамо је и мој Милош, рано моја грдна — уздише ђедо.

— Ааа, у обручу! — изненађено отегну Марко. —Па тако, брате, кажи, син ти је у банди, је ли? — Шта ја знам, кажу да је тамо негдје, с нашима. Па моро би ти њега познавати.

— Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир. — Не би ви знали! — галами луда. — Ово је мој син, а вама ако треба дјеце, направите себи, докони сте.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака. Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како.

Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе. Још пред вече дошао најстарији им син код нас, донео „пангур“ ракије и јабуку, да нас позове на „славу“ и вечеру.

Има кад.“ А то њихово „има кад“ требало је да буде: кад још неколико њива и винограда купе, кад им: он, син, Мита, порасте, па ожене га, и он децу изроди, те се кућа разграна, учврсти... тада.

Нису се бојали за себе што ће осиромашити. Они су се већ навикли. Али да имају, те бар ако су се они мучили, он, син им, Мита после да се не мучи, пати. Све су се надали на Миту, чували за њега, да после с њим, и они сви заједно...

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца, те ћеш огра(ј)исати како ниједан мајчин син.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

У теби творац читав створи свет; небеског оца захвалан си син, не мога свет у теби живу мрет: кô терет срца изврже га сињ.

зрака; склопљена су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ 2 ПРИПОВЕТКЕ 9 ТАМНИ ВИЛАЕТ 10 БАШ-ЧЕЛИК 11 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 27 У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ 33 ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА 40 СТОЈША И МЛАДЕН 41 ЗЛА СВЕКРВА 48 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА

Зато његови јунаци немају личних имена, већ их потпуно замењују звања и склоности (отац, син, маћеха, пасторак, сиромах, богаташ, правда, кривда, лажов, препредењак, праведник, грешник итд.).

Наје данпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте! Средњи рече: — Не отворајте нипошто!

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја

Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по

Онда га царев син пита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену? Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а

Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! У том, кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: — Зашто

Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш-Челика.

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси коликогођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не

Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш-Челика. Онда цар орлујски кад види да га

Како тица изгори Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина.

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО, ћирица ДЈЕЈСТВО ПРВО (Лепо намештена соба, о зиду виси један сат, једно портре и

ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона? ЉУБА: Иконе немамо.

ЉУБА: Ко ће тебе терати? СТАНИЈА: Ја дојдо, да веднем Нешу и његову децу; па што најдо? Његов син ме ни у руку не пољуби; па неће са мном ни да говори. ВЕЛИМИР (смеши се): Е Мајко, не срдим се ја ништа.

Обрнуше свет наопако, побогу да си ми син, и нико да прокара, да попрети. НЕША: Право каже мајка. Ова младеж узе ма.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Једном од њих ћерка пијандура другом син локатор, трећи укокао рођену жену и још не сања да ће му чак и рођено дете збрисати у Америку и тамо га на мртво име

Светац! Презива се Коњовић — казао је — а син је коњичког официра из Коњица; станује на Коњарнику, храни се у кафани „Мањеж“, а кући се враћа увек преко Сењака, јер

читава поглавља из јектанија или како се већ зове тај хит, штатијазнам, али, не лези враже — Суле са Аде је син свештеника и уз то бивши бас-баритон у хору цркве Светог Марка, па је лично натерао попа да отпева све и да не

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Види ли се или, у сну, чини ми се: пуне зделе младу метву пију пчеле, зелен хрид утву лови син ти Вид? У опсени, тешко теби - тешко мени. Мој Горазде, струји печал кроз Горажде.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро. Ове исте стихове он ми је у рукопису читао.

Догоди се једанпут битка с Турцима, наши изгубе и почну бежати. Сви би билн поватани, али Голи Син врати се натраг, улети међ Турке и самог великог везира убије.

МАРКО: Не знам како вам се допада мој дом, но ја кажем да вас радије имам него да сте ми рођени син; и моја се Јелица у томе слаже. Ја би држао да сам најсрећнији човек кад би таквог зета добио.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Весели кенгур по врту скаче као из топа хитро и право, а мали син му из џепа вири и гласно виче: „Татице браво!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? — А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде?

Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам ипак у друштву механичара, кога сам прво срео на обали.

Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе.

Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј.

У чамцу је сад само његов син, усправан и ослоњен лактовима о моло. — Ево вас натраг! Како се све свршило? — Врло добро.

Јесте л̓ видели овог Пабла, господине, што је још до главе ошишан, и тек га пустили из марине. То је мој трећи син. Млађи је син био решен да задиркује оца. Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања.

То је мој трећи син. Млађи је син био решен да задиркује оца. Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања.

Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања. Он је био мажен син, и, као што је Пипо онда рекао, човек који воли свој занат — ведри рибар: — Он неће да ти је син, тата; каже да пијеш

Он је био мажен син, и, као што је Пипо онда рекао, човек који воли свој занат — ведри рибар: — Он неће да ти је син, тата; каже да пијеш сувише и да те више жене не воле!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. 5 Син мајке Агаре и презрени Јуда, Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа!

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

— Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава. СВЕТИ САВА Над атонским храмом, још у давно време, Подиже се бура усред ноћи неме.

И он смерно стоји. О његовом врату Само крст трепери у сувоме злату. То бејаше Растко. Син Немањин то је, Што је царске дворе оставио своје — Јер га љубав гони, јер га жеља слама, Да постане слугом Божијега

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

— знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако једу и мајка ми срце вади, и син. Андрониче, шта је с хришћанским рогом? он се смањује, избави ме од лукавости и прости, достојно је то.

сјајем и стакленим мирисом метве Има један мост који се покреће и диже изнад Златног Рога ту доспе Лазарев син после троструког јуриша против Монгола среће га Манојло цар са обале вере поветарац Мраморног мора мери

сузи на простор одређен твојим мигом — радују се кћери у руглу, потомство под игом, сванула је мајка очинству, и син свему бивству.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Видим, па шта? ПРОКА: То сам ја. АГАТОН: Ти? ПРОКА: Јесте, јер ја сам Микин син. АГАТОН: Е, ако си ти то што висиш о овој грани, онда да знаш, на ниске си гране спао.

овде зато, видиш, зато што је тај адвокат, што је испросио ову ванбрачну девојку, па он, видиш, он је мој ванбрачни син. (Један општи узвик изненађења и запрепашћења.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— и девојке се закикоташе. — Је ли, бога ти — приђе ми једна старица — знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо. Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува — стара се загрцну.

Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син. Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник

Сутон је. Улице мрачне, прозори неосветљени. Пред једном кућом угледасмо веселу групу људи и жена. Вратио се син па га мајка грли и љуби. И комшилук се сакупио пред кућом, и сви желе да стисну руку ратнику.

А они се убијају као зверови. Ко може да убеди ову мајку да је њен син требало да погине... — Па ништа! — упаде опет Александар. — Да нису погинули, они би помрли. Данас, сутра, прекосутра.

Из нашега места све што гамиже отишло је у рат. Остао је ћопави син онога бакалина преко пута цркве и, веле, паре је направио.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Сами сте рекли да можемо! СИМКА: Знам, рекла сам... Али Гини је, видели сте, у међувремену ухапшен син, и мислим да нема смисла да јој сад, такорећи пред вратима... Испало би као да јој се ругамо!

А није ни ред. Треба и Гини да се нађем при руци. Видите шта их је снашло? ВАСИЛИЈЕ: Тај њихов син... СИМКА: Секула? ВАСИЛИЈЕ: Колико има година? СИМКА: Ако би ово преживео, о Никољдану би напунио деветнаест.

Да их зовнем, или ћете да уђете? ГИНА: Јеси ти чувар у затвору? МИЛУН: Зашто питаш? ГИНА: Мени је данас ухапшен син! БЛАГОЈЕ: Њој је ухапшен син! А мени није? ГИНА: Зове се Секула! Секула Бабић! МИЛУН: Онај атентатор?

ГИНА: Јеси ти чувар у затвору? МИЛУН: Зашто питаш? ГИНА: Мени је данас ухапшен син! БЛАГОЈЕ: Њој је ухапшен син! А мени није? ГИНА: Зове се Секула! Секула Бабић! МИЛУН: Онај атентатор? ГИНА: Ухапшен је ни крив ни дужан!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син. ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху.

Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих. Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам.

Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може. Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико

Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст?

ВЕЧНИ СЛУГА Оплакали сте рат и мислили: сад је крај. О мученици, вешала расту више него син, жена и брат и верна су, у бескрај!

„Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери. Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и препродавао жито.

Његова кућа, у Иланчи, личила је на неку епизоду из Тургењева. Његов средњи син, Лаза, учио је школе католичких фратара у Мађарској, а био је леп, чувен говорник, и умро је рано.

Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије Терезије, а Мојсије, владика Бачке.

Гаврило је био особењак и нежења, а Мојсије је умро на народном послу. Трећи син Јованов, Јања, напустио је сво ју веру и био је после тога као мртав у породици Путника.

Шоферов син – шофер! Рибарев син – рибар! Око поноћи одлазим да спавам. Бродови сад плове тако лагано да се чини као да стоје. Ноћ.

Шоферов син – шофер! Рибарев син – рибар! Око поноћи одлазим да спавам. Бродови сад плове тако лагано да се чини као да стоје. Ноћ.

Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година. Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве— Празна и црна— С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божији син— Два трна И један крин...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен.

колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку”; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу”; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за

Почињао је то један! — Па шта учини? — Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Да, тако је, 1895 године предавао је у овој гимназији латински језик Никола Николић. Он је син... и ту поче ова госпа да ми чита целу моју биографију. Али сад тек настаде за мене ужас, кад она прескочи 1895 годину.

После неколико дана он ступи у преговоре са деда Миланом, који беше инокосан: један му син у војсци, а други одељен, па нема ко да му ради, а остала му једна добра њива неугарена.

И он му се покорио слепо, без размишљања, без протеста.... Кад наступи пролеће дође из војске деда Миланов син Спасоје. Првих дана по доласку изиђе у поље да разгледа имање, па сврати и на њиву у брду.

што јој је било, рекла је мајци да је трпљењу њеном већ крај; више јој неће седети па да би знала да ће је министарски син узети, већ се мора удати макар за црна Циганина. Сирота Каја! ...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

окружној вароши (из које ће доћи амо у друмску механу у село) задеси је дупла несрећа; заљубио се у њу најпре син окружног начелника, млади телеграфиста, а после и тата му, сам главом окружни начелник.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Од интереса је и објаснити шта је то фондација Карлзберг. Два врло богата данска пивара, Јакобсен отац и син, који су стекли огромно богаство у пиварској индустрији, основали су велику, у целој Данској добро познату пивару

други део припада Глиптотеки у Копенхагену, богатоме музеју за уметност, који су такође основали Јакобсен отац и син; трећи део је одређен за научне субвенције, а нарочито за одржавање великих научних лабораторија које носе назив

зеленкаст муљ у коме су нађени живи организми; удицом спуштеном у дубину од 1465 метара ухваћена је морска звезда. Син Сер Џона, такође велики океански истраживач, проналазач северног магнетног пола Џемс Рос, вукући кесасту мрежу по

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није

А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио.

А још када је син почео једнако само са Турцима и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са њиховим

Пију оне човека! И зато објашњавао је старац и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко. И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати!

што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да не би чуо како њен син у зору, и у недоба долази. И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро.

ВИ Пред сам Ускрс, у суботу у вече, Софка примети како је, као и сваке године, дошао најстарији | Магдин син. Он, пошто по вароши све накуповао што за његову кућу у селу требало, пошавши натраг, свратио к њима.

И оно прасенце гледај да добро уредиш и донесем, да не заборавиш! — Хоћу, нано! — љуби је син у руку. — И — наставља Магда — немој Стаја (његова жена) да погачу препече. Нека гледа да је | од чистог брашна.

— Јесу, јесу, газдо. Ено газдарице по кујни, спрема. А Томча (син) тек што се није обукао. Марко није хтео, као обично, на савијене јастуке, које му Арса подметну, да седне, извали се

и поњава, брашна, вуне, вина, а од стоке само кућне краве, кућне коње, са којима су се били, нарочито жена му и син, као сродили.

И овај сада његов син није његов син, него ваљда брат. И сви они, сви, како су хтели, онако, како су њихови оцеви са њихним женама, тако и

И овај сада његов син није његов син, него ваљда брат. И сви они, сви, како су хтели, онако, како су њихови оцеви са њихним женама, тако и они са женама

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И народу, ком се из борбе и крви Будућност лепша почела да јавља, Он је био зора, син велики, први, Гласник слободе, истине и здравља.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Штап љосне о врата па на таван. Врата се у тај мах отворише и у собу ступи Венцелов отац. Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило. Стари, пошто неко вријеме омјераше Јана, нареди да се опет сијеку.

Пеју мило би спријатељити се с такијем човјеком, па вјери Стану за сина Радојева“. „Па је ли жив син Радојев?“ запита медик. „Јест ја. Зову га Кићун!“ „Па шта би даље?“ рече медик. „Ваистину не би ништа, но...

Ама неће, божија му вјера!“ „А тај син му, мало је бољи, веле, од Кићуна. Но он... тобож’... да се не прекида, што је божијим вијетом свезано, хоће Стану у

“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица. „Је ли то Лукин син?“ запита сердар пажљиво. „Он богме“, прихвати Јока нагло. „Послао је јучер једнога рођака...“ Сердар се замисли.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче).

— Ко се не би зла бојао. — Видиш ли, баба, кулу? — Не видим. — А видиш ли старца? — Назирем. — Ђе ти је син? — Отишао у Зворник да се закадија. — Па шта ради сад онамо? — Тимари коње код Али-бега. — Ђе си био? — Нигдје.

“ Не говори на сва уста (кад ко што зло говори за унапредак). — Приповиједа се у шали како је некакоме човјеку син казао да им је вук изио кобилу, а отац му рекне: „Не говори на сва уста“!

Онда син метнувши на по уста три прста: „Богме и ждријебе“. Не да ћосо Босне. — Приповиједа се како је неко некад казао да је

Једанпут син овога човјека узме сјекиру, те змији, која се била као удомаћила и није се од њега ни бојала, пред рупом одсијече реч;

— Може онда кад вјерно Турчина служи дванаест година, па тринаесте да га ага посијече. 4 Питао син оца: — Куда сијече Турчин рају?

— Хоћу; прекрсти се! — У име оца и духа светога! — А ђе ти је и син? — Ено га чека с врећом напоље. 8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје.

2 Питали ђаци учитеља: — Који је занат најмучнији на свету? — Поштена човека и књижевника. 3 Питао син оца, кад је по свету хтео поћи: — Од шта ми се ваља највише чувати? — Од туђе муке.

3 Питао син оца, кад је по свету хтео поћи: — Од шта ми се ваља највише чувати? — Од туђе муке. 4 Питао син оца: — Каквом је сиромаху најдушевније дати? — Ономе што очима гледа, а устима не пита.

— Образ, ко га зна цијенити. 10 Питао син оца: — Који угаљ најжешће опече? — Потајни. 11 Питао син оца: — Зашто ми треба највише бога молити?

— Образ, ко га зна цијенити. 10 Питао син оца: — Који угаљ најжешће опече? — Потајни. 11 Питао син оца: — Зашто ми треба највише бога молити? — Да те, синко, очува од душмана, а не завади с пријатељем.

— Да те, синко, очува од душмана, а не завади с пријатељем. 12 Питао син оца кад је пошао по свијету: — На што ми треба највише пазити? — На страх божји и на стид људски.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

47 5. СТОЈША И МЛАДЕН. 52 6. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ. 56 7. ПРАВА СЕ МУКА НЕ ДА САКРИТИ. 58 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН. 60 9. ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 63 10. ОПЕТ ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА. 65 11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. 68 12.

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом

Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код толики други царски и краљевски кћери и т. д. Али све залуду!

Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину?

“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.

Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет: „Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери.

Сад постане чудо још веће. Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син!

да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син!

Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какавгођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!

“ Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.

везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.

учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога. И сваки који верује да је Исус Христос Син Божији, од Бога је рођен. И сваки који воли родитеља, воли и рођеног од њега.

мољење топло са сузама, а најпре над свим овим анђеоска лепота, смерноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божији, а ка овоме прилажући и незлобивост.

Амин!'“ (ИИ Кор. 13, 13) И после овога, као што и раније писасмо, предаде им да међу њима царује љубљени син његов Стефан Немања, и уклони се од народа. А они плакаху и ридаху, гледајући растанак од таквог господина и пастира.

браћом својом, и најмлађи, и, просто рећи, видевши своје природе немоћ и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу, већ господаре своје,

И дођох са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеља, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

слици око 50 година, у 4. око 60, у 5. До 70) ТОМА, син му од прве жене АРСА, син му од друге жене ДЕДА-ВЛАДИКА МИТА, Јовчин брат од стрица МЛАДЕН, слуга, одрастао у кући

слици око 50 година, у 4. око 60, у 5. До 70) ТОМА, син му од прве жене АРСА, син му од друге жене ДЕДА-ВЛАДИКА МИТА, Јовчин брат од стрица МЛАДЕН, слуга, одрастао у кући Јовчиној уз Васку ЈОВАН,

Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан.

Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

И онда ора, песме, веселе. Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син. И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак?

Ту је неће тражити. АРСА А шта ћемо сад? МАРИЈА (Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики.

СТАРИЈИ СИН Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!... Па, то ништа и није, не кошта кућу; ама, он

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ми често рекла: „О υιоς μоυ εχει χαι αλλоυς ϕιλоυς, оμως τετоιαν αγαπην, оπоυ σоν εχει εγω δεν ειδα εις ιην ζωην μоυ! Син мој има и други[х] пријатеља, но таку љубов, какову к теби има, ја нисам видела у животу мојем.

На неколико недеља зовне ме из Плавна син његов, поп Лазар, да му дођем на погребеније, гди сам му изговорио, како сам лепше могао, похвално на погребеније

— одмах тартана — врста мале лађе таштити се — трудити се, журити се тезоименити — истог имена Телемах — Одисејев син терзија — кројач Тефтер — трговачка књига рачуна, списак, свеска тимпан — музички инструмент тип — штампа

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов

Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари. Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води.

Кушмељ измисли како је то работа Милушана, како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера

Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња: — Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер

Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу. Поваздан Бакоња мрмљаше: аз, буки, вједје, глаголи итд.

Па онда послаше момке с писмом у град мајстору Бортулу Ловрићу, обућару, и јавише му да му је син Иноценцо ненадно преминуо. Па обукоше мртваца и пренијеше у цркву, гдје му на поређе, почеше чатити бдјења.

Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога јаднога вијека.

Маша њешто срачунаваше кредом на тезги, а син јој Томо послуживаше људе. Њега Бакоња сад први пут видје изближе, и по лицу познаде да је глуп.

Кнез је налазио изговора да уставља свакога путника и да му казује како је „онај млади, липи редовник његов син, коме је сад име вра-Брне! Двајест пети „вра“ у моме роду, болан!

Сутрадан пред подне стигоше: поп Илија, Срдар и Тома, Машин син са Велике оштарије. Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао.

— Ти знаш да мени триба заминица, да... — Знам, знам — прекиде је нестрпљиво син — него с ким сте ви то уговорили, на коју сте око бацили? — Па на нику Вицу Јеретину... — Вицу!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР Не пронесоше кроз Шпанију флор. Ал носили су црно срце у грудима. Твој син и твој муж као бор и бор Нестварни беху: тек сенке међу људима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу.

Распорено, оно сипи снегом. — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син?

— Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам.

Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син. Хоћу да будеш гласнији и чувенији од оца. Хоћу да будеш први.” — „Бићу” , рекао је озбиљно Вукашин.

Говорио му је да пише за новине, и шта све он очекује од њега, и видео је да га син не слуша и да се мршти гадљиво, као да гусенице скида с рукава.

Требало је да разбије оно огледало, јер сада је сигуран да би му син тражио новац; јер с њим се ништа друго није догодило сем што је постао судија београдског суда, и То његовим,

— Кад ћу ја да се вратим? И мени је Бадње вече. — Платићу ти више него што заслужујеш. — Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.

Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом. — На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине. — Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште Куда ће?

Још јаче застрепе. Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину. Не волим га мање него пре неколико година. Нисам се изменио.

Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића? — Јесте, његова. — Мој син да се ожени ћерком мог највећег непријатеља? Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет!

— Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више! Хајдучко позориште...

(Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац! — Ко је то видео и чуо да се отац и син посвађају због странке? — мирно рече Ђорђе. — Добро.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио.

Дечак за њу није знао, а није ни отац који је крадомице, да син не примети, с тугом посматрао малишана. »Зашто ли не расте?« — питао се. »Зашто се не развија?

Покуша мајка и једно, и друго, и треће, али најмлађи син, свеједно, није растао, нити му се по телу јављало перје. Само је лежао и беспомоћно зурио у даљину, док су браћа већ

— говорила су му браћа. — Можда ти и ниси галеб! — А шта би друго био? — бранила га је мајка. Трећи син је ћутао.

»Можда би требало одустати од пловидбе?« — помисли, али кад син упита полазе ли, он потврдно климну главом. Кад су испловили, море је блистало као разливена кап уља.

— Шта да радимо? — забрину се цар. — Принцу је опет досадно! Чак и када му се син родио, и када Му је жена побегла, на принчевом лицу био је исти израз. Мучила га је иста досада, иста туга.

— рече. Следеће ноћу принц се крадом увуче у дворац и изведе одатле сина. Не зна се које био срећнији: син или мајка...

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кад је то чуо, први се упрепастио његов отац, Павле Нешић, кожарски трговац, а до сржи се препао кад му је син изјавио да би на страну да изучава језике.

опет, мржње и зло будни, опет, оба су Обреновића, и стари Милош и млади Михаило, у изгнанству, кнез је Александар, син Карађорђев, а владају уставобранитељи.

разговора са Вучићем, тек што је, са ГосподарЈевремом, стала уз Уставобранитеље, показало се: разболео се њен први син, дете над којим је стрепела и пре његовог рођења, наследник.

тога, није пропуштао да наговести доситеју како би, у Петрограду, са задовољством било примљено ако би млади Вождов син а његов ученик, своје даље школовање наставио у Русији.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

90 XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ 93 XЛВ ОТАЦ И СИН 95 XЛВИ ОТАЏБИНА 97 XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! 99 XЛВИИИ СВЕТЛИ ГРОБОВИ 101 XЛИX СПОМЕН НА РУВАРЦА 107 ДРУГО ДОБА (После

“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син. Вашар је био - а на вашару Сабље, пиштољи, арапски ат; Туниске капе, сребро и злато, Млетачка свила, женевски сат.

Печења купи јарећег!“ Сад се и бабо чешка по глави, Гледајућ' дуго синчића свог - „Е ја сам вол'о сабље и копља А син ми јарца печеног!“ Ђ.

И вама је, јаој, пао Стегоноша дичног стега Ал' је син'о гробак нови: Ви стојите око њега. Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али

Паско Заде беше алхимичар; даље, Познат питагорист, звездар, морепловац; Ђак славног Ванини. - Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу: - Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре...

С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божји син Два дивља трна И један крин... Јутро је; ал' још свитања нема; С Јерусалимских Тврдих бедема Још се не диже тама

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ Ободри ме син бесмртни неба и справи ме на брег непознати. Љубопитство духе бесамртне сројило је око мене кругом, ал' погледи

Сунце правде и земљу огрија, храм се мрачни засја заточниках, робовима олакшаше ланци: син достојни оца превјечнога обука се у человјечество, наоружан оружијем правде и стр'јелама светог просвјештења,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Он беше син наше вароши, то говоре и мисле при том да му је то била главна заслуга“. „Имаш право!“, одговори му Хипократес.

се у међувремену попео на краљевски престо Македоније, писмо у којем му овај поручиваше: „Нека ти је знано да ми се син родио.

Он му доносе и латински превод тога дела. Написао га је Георгиус Трапезунциус, а после његове смрти предао га његов син Андрија са посветом папи Сиксту ИВ. Коперник прелиста оба кодекса, па рече Фра Ђироламу: „Много ти хвала!

„Ти си, Ото, потомак наше старе патрицијске породице, син наше вароши и њен инжењер. Иако си млад, имаш много искуства, видео си света, изучио си у Лајдену вештину утврђивања

Зато ћу му своју посету учинити у то време. Тада је његов син, који се такође звао Ото, студирао на Универзитету у Бечу, а отац га често посећивао.

А откуда ви то све знате?“ „Причали ми људи“. Било је скоро три сата кад стиже господин Герике, старији. Син му пође неколико корачаја у сусрет. „Опрости“, рече му отац, „што си толико чекао на мене“.

„Опрости“, рече му отац, „што си толико чекао на мене“. „Али, драги оче”, рече му син, претстављајући ме њему, „мени беше толико угодно у друштву господинову, да нисам ни осетио колико си одоцнио“.

Да ли ћу добити још шта за јело?“ „Господин беше толико предострожан, да се и за тебе побрине“, рече му син. Благодарећи, поклони се Герике преда мном, али кад му гостионичар донесе дивно печење, погледа ме таквим погледом

„Оче!“ прекиде га његов син, чим је приметио да су у собу до наше дошли нови гости. „Не говори тако гласно!“ Нас двојица погледасмо га зачуђено.

Прснусмо сва тројица у смех. „А шта уради Шајнер?“ упита Герике. „Он саопшти“, одговори му син, „своје отркиће Марку Велзеру, ученом начелнику вароши Аугсбурга, у три своја писма која непотписа својим правим

„Али Шот је мој пријатељ!“, узвикну Герике. „Од њега немам да се бојим“. „Може бити“, одговори му син, „да је пријатељски расположен према теби, да је у души поштен човек, али он није способан и независан; он ће о твојим

Но извукох се из неприлике рекавши: „Кладим се да ће бити тако као што вам рекох“. „И ја се кладим!“ додаде његов син. Стари Герике баци тужан поглед на писмо Шотово које га је некад толико обрадовало. „Нисам могао да верујем!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

пука у коме, по мишљењу претпостављених, на његову бруку, а по мишљењу Секулином на част пука, служи и он — његов син, као Добошар прве чете другог, у свима тешким борбама, прослављеног батаљона.

Па га остављам и бежим у другу собу. Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара.

Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара. Ја га прекидам, зовем и узимам на крило. „Што не спаваш?

Јесте ли ви Србин? Ако Бога знате јесте ли ви Србин? Јесте ли ви син ове земље у којој је жена до јуче излазила натрашке из собе свога мужа, свога господара, свога Бога? Јесте ли ви човек?

Бедник како сам могао попустити, ја син мога покојног оца који је три жене на моје очи у гроб отерао? Али заклињем вам се, ево заклињем вам се овде у овим

Враћамо се у варош. У вашем присуству, пред вама, кроз један сат, ја ћу показати и доказати ко је син мога покојног оца. — Полудели сте ви — рекох ја — јер шта се мене тиче син вашег покојног оца?

— Полудели сте ви — рекох ја — јер шта се мене тиче син вашег покојног оца? Кроз један сат ја морам стићи на прошевину. — На прошевину! — зацерека се он.

Тада, као ваши гости, можемо поћи сви троје. Да, можемо поћи сви троје. Али пре тога она мора сазнати ко је син мога покојног оца, чијег се занимања никако не могу да сетим.

— Син мога покојног оца, Бог да му душу прости (и ту се он прекрсти) неће се лако дати смрвити као бува — поврати ми он.

Заједно са мном, а код своје тетке, ишао је тада и син командантов, мој вршњак Павле. Дакле, тога дана морали смо најпре ићи колима До прилично удаљене станице, а потом

се газдарица Вучка Стојановића из Трстеника зове Стоја, и да не заборавим ниједну особину ове Вучкове домаћице, а да син газде Коце Нацевића из Штипа ове године има да пређе у трећи разред гимназије.

Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац. И обраћајући се њему упита га: — А би ли нам стари приповедао

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Зато је спремно и са ширином потеза пристао да му син узме за жену здраву дјевојку-љепотицу из пука у коју се био „смртно заљубио”.

— с необичним занимањем посматрао долазак пароброда чим би се појавио иза гробљанског рта. Поморачки син, ниједном није подузео какво дуље путовање морем. Али је зато са живим интересом пратио кретање лађа. — О!

Али несумњиво у томе и мастика има свој удио. Поослије његове смрти наслиједио га је син, незанимљив особењак и шутљивац без шарма, повучен и утуљен нежења; а његово туђење од друштва и самотарство нису

Обућарски син, сјетио се онога што је у том занату научио као дјете у очевој радионици, па је отворио малу обућарску радњу и смирено

Тајили су јој читаво то поподне. За први мах, смислили су причицу да јој оправдају зашто јој се син није вратио. Причица је испала и одвећ увјерљива, и она ју је примила спремно и лако преко очекивања, без и најмањег

И њено се држање сваког доимало однекуд чудачки, неодговорно. Чинила им се луда: гле: син јој тамо лежи мртав — а она база по мјесту, завирује у рибарницу, разговара о којечему с дућанџиницом на прагу,

XXXИИИ — Не брини, преболет ћеш! — говорио ми је искусан пустолов, још један одлутали син мога краја; један од нетражених ментора на које сам наилазио у младости.

Што је већ скоро све посвршавано, што је већ близу час кад се са себе скида кецеља. „Знаш, син ми је завршио студије!“ „Знаш, ускоро навршавам године за пензију!“ „Замисли, неки дан сам постао дјед!

У неким заосталим ваневропским земљама гдје је краљ још син Сунца, та се прерогатива изводила из владаочева божанског поријекла; у другим, веома развијеним земљама, напротив, у

А у једном случају чак и за љубавницу!... Врхунац свега био је кад се открио да је син предсједника Државног савјета за дистрибуцију и употребу Атханатика (већ одраније познат као пропалица и кокаиноман)

И можда се, пред ђаволом који све неумољивије стиска, и он рјешавао на крајњу жртву себе, као некад касније његов син, понављајући сам себи: „нема безизлазних ситуација; увијек нам остаје бар један излаз: бар онај који нас својом

А можда (то је помислио син), ко зна, (јер у таквим стварима не треба застајати ни пред каквим стидљивим обзирима), можда је, по претходно

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске.

То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима. Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.

Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. — Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.

— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. — Е, мој попо! ...

Али ти, господски син, богаташ... — Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЈЕЗИК 15 ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН 19 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ 38 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 40 АЛА 46 ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА 49 БАШ-ЧЕЛИК 54 СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ

ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН 95 ВЕЗИРОВ СИН 99 У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ 105 КО ДОБРО ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ 107 ПЕПЕЉУГА 112 КРАВАРИЋ

ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН 95 ВЕЗИРОВ СИН 99 У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ 105 КО ДОБРО ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ 107 ПЕПЕЉУГА 112 КРАВАРИЋ МАРКО 116 ЗЛА ЖЕНА 126 ЖЕНА ВРАГА

Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи. Народ се поплаши и почне бежати на све стране.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке? На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.

Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке.

После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се

Онда ђипи и царев син па повиче: — Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом. Он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан

Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па

Али он, једва чекајyћи да види паунице, није хтео ни слушати шта баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Милион срца пробо је бар, јер мисли кроз срца небу да пође. Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео. Проклет је ето он, божји Син!

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео. Проклет је ето он, божји Син! А можда божји и није жи'ми Тек стави на се име к'о чин. А безумни народ и то му прими.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом, професором математике у познатој

Једном приликом сам наишао на роман под насловом ”Абафи” (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике (Јосика).

Све је било добро док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

“ Љермонтов је био син руских равница. И он је гледао исте пламтеће звезде на црном поноћном небу које сам и ја видео.

! - Извините - одговорио сам увређен у свом поносу, ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у чувену школу у Праг на школовање.

супругу, сина и кћер, који су се родили у овој земљи и изгледали као Словени, али са приметним америчким калемом. Син већ завршава велику школу, а ћерка се припрема за колеџ.

су обожавали Сједињене државе, домовину своје деце, још увек су дубоко у души чували лепе обичаје своје Словеније. Син и ћерка су радије говорили енглески, али су волели словеначку народну музику и одушевљено је неговали.

Она је имала две краве и пуно кокошију и патки, а продавала је путер, јаја и живину. Њен син Кристифор продавао је по кућама у Пасеику, Белвију и Њуарку у Њу Џерзију дрва за потпалу.

Она се добро бринула о мени, а ја сам је снабдевао са доста дрва којима је њен син трговао. То је било изнад њених очекивања.

Непријатно ми је било, али сам искрено признао да ми је Ратерфордов син, мој добри пријатељ Винтроп, поклонио ту књигу на дан мога путовања.

Непријатно ми је било, али сам искрено признао да ми је Ратерфордов син, мој добри пријатељ Винтроп, поклонио ту књигу на дан мога путовања.

Моје родно место није имало ни телеграфске ни телефонске линије, иако сам ја, син овог места, наумио да повежем све људе телефоном у Сједињеним Државама. Телеграм у руци јахача био је за мене.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина.

Чим је заданило и сунце се подигло, било је угодно. Мајка и син чисто су се веселили што су у вароши остали и срећно се намерили на добра господара.

— Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?— навлаш ће окосито младић, посмехујући се.

А сва је прилика да ми се син тада напатио. Гле ти ње! — завиче господар и окрене се жупану. — Јеси ли видио? Учини добро дило!

Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града. Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су

У свануће стари Никола и син му Спасоје пођоше на Цетиње да се властима пријаве и да чисто испричају што се догодило.

Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и господар из дућана.

Дође ми на памет њен удовачки живот... Иза мужевље смрти бјеше јој остао на бризи тај син. Да њега и себе прехрани, одлучи се да служи по кућама, па послије, нешто приштедјевши, поче да у граду купује женски

Али син се у најљепши час, кад га је, тако рекући, већ гледала на олтару, успротиви њеној вољи, и, распопивши се својевољно,

не окусивши преко цијелога дана ни залогаја, а вечеравши тек осољено дивље зеље и ноћи бесане, угрожене мишљу да јој син оскудијева у непознатом, туђем свијету.

И тада би га питала бољом храном и настојала би да га и у најситнијим стварима задовољи. А син као да се не брињаше за оскудицу и невољу; сваке године преко распуста долажаше у село, све то углађенији и

— Е, што ћете? — одговори она. — Немам ја полакшице, а таки је закон! — Па с интересом упита ме: — Је ли те, и мој син Марко, да је овдје, имао би полакшицу као остала господа? — и чисто матерински осмјехну се на ме, његова бившега друга.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Александар Блок пак, у своме познатом говору о песниковоме позвању, прво каже. „Песник је син хармоније“, а онда одмах додаје: „њему је дато да игра неку улогу у светској култури“.

божанског и за коју се везују реке у гори, то је већ довољан скуп наговештаја да нас поведе према митској мајци земљи. Син што излази из њене заштитне, тамне и влажне утробе, сукобљава се с пламеним сунцем, које сажиже и које изазива „завист

“59 Сада је, поред Мајке, успостављено и песничко тројство: Бог, Отац (→ Сунце) и Син. Односи између ликова у песмама о вуку очигледно имају, поред митолошке, и јаку психолошку подлогу, коју би можда

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

послова одељења Ујка Васа Тетка Савка Тетка Даца Јова поп-Арсин Теча Панта родбина госпа-Живкина Миле, његов син Соја, распуштеница Теча Јаков Сава Мишић Први жандарм Г-ђа Ната Стефановић Други Учитељица енглеског језика Први

Ту су тетка Савка, тетка Даца, Јова поп-Арсин, теча Панта и син му Миле, теча Јаков, Сава Митић и Пера Каленић. Сви прилазе Живки и рукују се, а женске се љубе.

И ове сам добио само тако што сам једном продавцу подвикнуо: „Мораш ми продати, ја сам син мандаринов!” ДАРА: 'Ајде, 'ајде, носи те ђаво! РАКА: Ама, није, хтео сам да кажем министров.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Зато су Софки и смешни. Магдин се син, на пример, кришом од ње уочи Ускрса љуби с мајком на растанку, јер унапред зна шта Софка мисли о тој њиховој „

што су им руке „тврде чворновате”; што су „косматих прсију" и уопште јако маљави сви, па и Марко; што и Марко и син му Томча имају „избачене, јаке вилице”, руке „кратке, маљаве”, „здепаст врат са ниским челом” и „са извученим, високим

крви при томе се уводи једна посве нова, газда-Маркова породица, која је такође трочлана (отац Марко, мајка Стана и син Томча наспрам оца Мите, мајке Тодоре и ћерке Софке) и такође има једног слугу, Арсу, као што ефенди-Митина има

у варош, у туђ свет, где су се сви на један или други начин изгубили, обезглавили: и Марко, и његова жена Стана, и син Томча. Разуме се, много више почињенога греха има код Софкиних предака. Чак се двапут спомиње родоскврнуће.

196 Забрана је скинута у часу кад је повела сина на занат: син је постао одрасли заштитник мајке. Занимљиво је да уз промену социјалног положаја иде и једна врста преименовања,197

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Већ је почео да залази у године. Његов је једини син готово момак, а још несунећен. Као и многи по селу. Сваке године уочи Пантелејице сиђу старији Горани до Призрена и

У злату и на хату као валијин син. Иначе зашто се потурчио и зашто да дете сад чини правим Турчином? Зашто да његови земљаци помисле да је више

за кавом, кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као да је он, Омер Џанков син, прави онај глуви, Влах“... Саборовање већ узело велики замах.

Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!... Нови Турчин никако није долазио својој кући у село.

— Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!... Ја сам се потурчио, ја сам Мустафа син Мухамедов... Сипај ми још ракије, па ћути!... — Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било.

— Богдана, чујеш ли, не збори више, Турчин сам и већ турски син, ла иљ-Алах, Алаху ећбер! Тур-чин, жено, до вијека и амина, ако ти очи помажу!... Закамени, па само дај ракије!..

Лепотан мајци као и за живота. Преко њених усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех. Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. „О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..

Ти да си здра– во! Буди јунак!.. Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу. Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав

спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш.

Погледасмо се по канцеларији немо, али само што не изговарамо врсту несреће која се догодила. Убијен му син? Одведена заручена кћерка? Извучена снаха из постеље? Отерао га ага са баштине? Пресекао га на глобу Дин Буријан?

Елбете... А душманин то прозире, па разапиње мреже. Ако не може грубо, он хоће вештином. Ту скоро његов други син вадио њиву. Дошли суседи Арнаути са женама и мотикама. Без оружја. Изазвали свађу.

“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде сло– бодан. Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син. Свако јутро устајала Раном зорицом, Свој рузмарин залевала Бистром водицом.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА (Сари): Син сунзер, сер тузер. САРА: Уј! ФЕМА: Сепер се лепр. САРА: Е биен! МИТАР: Бре, ако узмем тољагу, сад ћу ти дати сепр

Петровић, Растко - АФРИКА

Затим, чучећи један пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана.

Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

али сам видео и да га, чин се овај уплаши и расплаче, теши, милује и мази: „Ти си мармитон „за“ мене, ти си син „за“ мене!“ Нисам приметио да црнца нарочито жалосте батине, а нарочито не црначког дерана коме је тек десет година.

То је дете за мене, то је син за мене, ја њега чувам од хладноће и гуштера, а ви се једите између себе; дивљаци, гадни црнци! Гадови, гадови!

Краљ Пебењани је краљ, шеф расе Уаватара, вођ ратника, син крокодила, крокодил сâм. У ноћи унутрашњост његовог двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница,

Појављује се Пебењани, краљ, који је у ствари син Крокодила и сâм Крокодил, увијен у плави огртач. Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са

Пре уз робове!“ — он, смешећи, се сасвим љубазно, долази да се постави. Права краљица, тј. она чији ће син бити краљ, носи будућег владаоца притегнутог на плећима.

Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син. Радостан сам да сам опет у ноћи, под звездама, далеко од мириса и врелине тела; дишем широким прсима, трудим се да у

Док Фонтен и ја разговарамо на веранди, долази у посету Батуре, син императора Самари, цара из племена Мелинке. Царство Саморија било је уистину огромна држава чији је пречник у овим

организатор и ратник. За ове црне, нешто што је био Наполеон за нас. Његов син, „Орлић“, није мање генијалан у трговању. — Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе!

Потом је стао записивати сваки час понешто, одбројавајући зрна. Син је неког великог марабута, и чини све то тако изненадно, мистериозно и уплашено, да није ни приметио да ја целу сцену

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

у Сулејман-пашиној служби ЈАЊА, скелеџија ПОРФИРИЈЕ, његов момак ЂЕНАДИЈЕ, СТОЈАН, АНА бегунци БОШКО, Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ ПРОДАН ПРВИ

Спаса остаје!... СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку једину? ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле!

Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Наслони се, бако, мало на прозор па одунда гледај горе, тамо

Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!...

СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!...

Па где је кћи?... СТАНА: А где је син?... Ја сина тражим, пашо несрећни!... Та десет кћери да сам родила, А свака да је много дивнија Од саме кћери бога

Довела бих ти кћер!... СУЛЕЈМАН: А је ли доста реч? Син ти до данас није погинô... СТАНА (показује кроз прозор на бедеме): Још ово гробље — тврде бедеме — Онаки цветак

Трза се... Добро!... Ево, застаде! Сад кô да брише сузе с образа, Упознала је грдну превару... Ал’ да је син јој зору дочекô, Зацело би га мртва застала, И онда не би била превара!... (Стана са Ћеримом долази.

Ђаво ти грди мрачне зенице!... И опет ствараш дела таква Са којима се господ славио!... Оно ми није син!... Ни налик он!...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Кад ти нећеш да се смејеш, Ево с’ смеши крин, Смеши ти се из колевке Наш првенац син. Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

1834. песму коју ваља навести у целини, а дабогме не ради њених уметничких врлина. Песма гласи: СОЧИНИТЕЉ, као син Отечества, изван којег се онда находио, бојећи се да не би пламен побуне, свирјепствујуће у прилежећим к Сербији

Онда се подиже силна и храбра јуначина мишцом, Петра и Марице врсни син Ђорђе, а потоњи Црни, Ког је невидимо божија десница водила крепко, Народу смућеном почев говорити небесним гласом:

Паде, и с душом се растаде; црна га покрила земља. Опојан он је у спроводу цркве и закона српска. Жена и син му јошт залише гробницу сузама топлим; Јаре и овцу за душу му заклаше; делише бедним’.

Није бриге за то ни да се задужим, Само када теби велељепно служим; Жена, ћер и син ми, по најлепшој моди, Треба само теби у свем’ да угоди, А за господарство кућно није стало, — Ком’ би покрај тебе

1837. Јован Суботић СРБИН Ја сам Србин, српски син, Име м’ Радивој; Први ми је завет тај: „С’ Српством падај, стој!

“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар

“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар

дара три: Име Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар — Има сваки српски син, Прави српски син. Турчин има Цариград, Француз Париз свој: Мени све је Србину Име, језик мој! Прави српски син.

Срба, мач и крв Што м’ у срцу ври; От матере свети дар — Српски језик н олтар — Има сваки српски син, Прави српски син. Турчин има Цариград, Француз Париз свој: Мени све је Србину Име, језик мој! Прави српски син.

Турчин има Цариград, Француз Париз свој: Мени све је Србину Име, језик мој! Прави српски син. Зато сваки нека мре Који м’ име, језик тре, — Вели српског оца син, Прави српски син.

Прави српски син. Зато сваки нека мре Који м’ име, језик тре, — Вели српског оца син, Прави српски син. На част Немцу Немица И те плава влас.

Прави српски син. Зато сваки нека мре Који м’ име, језик тре, — Вели српског оца син, Прави српски син. На част Немцу Немица И те плава влас.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан песак мора сињега. ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом.

А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв! СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога.

Кад те овако лудо дериште Овако грозно може мучити. Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?...

Ил’ је завера? Ал’ хајд’, одлаз’те! Син Иван-бегов уме презират Подлости ваше сваку намеру!... ВУКСАН: То беше оштро.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува!

Лани, око Часни' Верига донесе ми кнез црну књигу и три воринта: „Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да

(Без датума) XЛИИИ ГРЕШНИ СОНЕТИ (СИН ЗЕМЉЕ) Загрмеће Господ у страшни дан суда, А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку И

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

у књижевнојезичку арену улази необично даровит и уз то смели и борбени самоук, сељачки син Вук Караџић, који је прешао у Аустрију као избеглица из Србије после слома Првог српског устанка.

Она је литерарни пандан Немањи (1316). Њен старији син, краљ Драгутин, иако је преступом према оцу оскрнавио српски престо, није негативан јунак; он се искрено каје и снагом

Милица, удовица Лазарева, прва српска песникиња туге и бола, Јефимија, чувена везиља, деспотица и монахиња, Лазарев син и наследник, млади деспот Стефан Лазаревић, државник, војник и песник ренесансно интониране љубавне лирике, коју

два владара, српски и турски (кнез Лазар Хребељановић и султан Мурат), и један престолонаследник (Јакуб, султанов син), а османлијска најезда на хришћанске земље заустављена је, додуше, привремено, захваљујући српској војсци.

У историји син најмоћнијег српског обласног господара и савладара цара Уроша Немањића - краља Вукашина Мрњавчевића, Марко је постао

приповедач Богобој Атанацковић, песник Јован Илић и, као најзначајнији, путописац Љубомир Ненадовић (1826-1895), син Проте Матеје. Међу његовим путописима по својим уметничким квалитетима издваја се Писма из Италије и Писма из Немачке.

Једини истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

25 ПАДАЈТЕ, БРАЋО... 26 КРОЗ ПОНОЋ 28 ЉУБАВ 29 ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ 31 НА ЛИПАРУ 33 ПОНОЋ 35 ЈЕВРОПИ 38 ОТАЦ И СИН 40 ОТАЏБИНА 42 ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ 44 КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ 46 КАО КРОЗ МАГЛУ...

Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867. ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

“ Сад се и бабо чеше по глави, Гледајућ дуго синчића свог: — Е, ја сам волô сабље и копља, А син ми јарца печеног! 1872.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

РОДИТЕЉУ Ко си? Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам. Мрењем за живота Скидам са себе слепи рођаја знак.

ОН 1 Трипут кô прутем праснуло о врата. На смртни роди се знак, да живи мрењем. 2 Син, а копривом, као кћер је, трипут, за алчицу од злата, нажари му баба уво, и животом као смрћу да је јак.

Уклетог оца душом ту сав син, спаси, кад клону све, и у срцу још, самотноме мом, камени вера у спас!... Јер није на Косову задњи чин; и кобни

Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ, тим бодрије ту, страшни задржати судбине ход — или на имену Бранка, све дубље, век по век,

Славни Боже, дођи нам сад. (Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом. Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад. И он ће бити мој син А отац његов ја.

Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад. И он ће бити мој син А отац његов ја. Разгласиће он свуда по земљи И светлост јарка синуће тад свима И биће он Давида син.

Разгласиће он свуда по земљи И светлост јарка синуће тад свима И биће он Давида син. ХОР Из срца мога лети песма, За краља мог је дело то.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна.

најтачнији у чаршији, када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је и покрај свега још једнако била и бројала се међу прве куће.

А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је. И Младен је био такав.

су јој вирили само врхови прстију белих јој чарапа на ногама, целог дана би мирно, непомично тако остајала, као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд отпутовао а она, мајка му, ето замењује га, седи

и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

У исто време из механа, такође из краја чаршије, неки његови вршњаци одлазе, а увек међу њима Стојиљко, друг његов, син попа Косте, јединац, толико мажен.

досаде, јер зна да му он зато досађује, запиткује га, што га воли, што му је мило да он, Младен, тако добро ради, он, син његова покојног друга с којим је он толико година ту заједно седео, живео.

Младен је већ знао да је то стари Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на неисправност, већ побеснео и

Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен. И то не Младен дете, син, већ Младен.

радњу, него кад сасвим одскочи, подиже се, и узе све у своје руке и постаде оно што је у реду, како треба да је син на коме остане кућа, радња...

Поп Трајко већ брижно пролази и иде кући знајући да ће му син, као увек када у комшилуку има свадба, весеље, он већ тамо бити, опити се, начинити свађу, кавгу...

А мајка, кад је већ он био самоглав, тврд, и не узео њу коју је волео, неће моћи више гледати да и други јој син, млађи брат му, као он, буде тужан, несрећан, да узме неку која му није у вољи.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У једној приповетки типа »Дер треуе Јоханнеѕ« ‹= »Верни Јохан«› царев син баци преко мора ј., и створи се мост (ЛМС, 145, 106). Теј од ј.

да се сва сјала«: он учини крст и опали из пушке; вештице се разбегну, али је овоме после кратког времена умро син (ЗНЖОЈС, 22, 310). На к. одлете и кола намазана вештичином машћу (СЕЗ, 41, № 180). На к.

Обично још домаћин или његов син (а никако жена или кћи) украду са туђе њиве к. па га укопају, кришом и од копача, у овај оџак и то се сматра за

Овим се као бајаги краде и преноси род са туђе у своју њиву. Овај струк краде домаћин или његов син, а никад жена или кћи.

Ћипико, Иво - Пауци

Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се. Уто бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи се с

Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи. Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум?

Гдје је то? Војканов син, Радивој, момче ониско, окошчасто; али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао,

Говорило се да се за хајдуковања са најстаријим сином, Илијом, састајао у планини, у пећинама. Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше.

нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећа да ће бити син. Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница, Божица је затрудњела.

—Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу. Цвијету је замјерио Војканов син Радивој. Састају се понајвише на паши.

Али Смиљана чу рзање и пође за Радом. Мајка и син се згледаше. — Несрећа, Раде! ... Ноћас о њему снивах, не хтједох говорити.. . — Даће бог те и није! ...

А већ је један син Петров настрадао у свијету, на радњи: динамит однесе му око. Како се момче стидило, помисли Раде — кад оно кући дође.

— Ондје је, господару... држи га син му Раде ... — Знам, али неки дан рече ми један сељак да Раде поткресава и сијече шуму као да је његова ...

—Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем. Кад кући дође, насмија се туробно кад га старији син упита: — Гдје си, ћаћа, био?... Што од куће бјежиш?

Брата познаваше са свеучилишта. Бијаше сиромашан ђак, син неке удовице. Једнога љетнога дана ујутро, да није ни сам знао зашто, устави се он код њих.

Младић се замисли и рече: —Чини ми се три и по. —Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га. Униђе син му Марко, а отац га упита: —Колико су дана радили Анте и Јуре? —Три.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Не знам који је од мојих непријатеља први пустио около такав глас, можда баш Кирча, тај мрзовољни мушичави себарски син. Најпре ће бити да је он.

Кирчу је Лауш узео у службу кад му је било двадесет година. Он је иначе син себра из Клиса, сиромашног, остарелог човечуљка, претовареног бројним породом кога је једва прехрањивао чувајући овце

говоре, оставио Дадару на Кули да би овај имао довољно времена и згодних прилика да му оплоди жену, јер Лаушу треба син наследник, а он сам не може да га направи.

Изабрао је Дадару јер је Дадара дандара, кучкин син, јебац без премца, витез без мане и страха. Он се неће стидети да јој заиште, њему је лакше то него да пита за хлеб.

Хоће да отворе Дадари главу и да виде шта ли је то унутра, шта смера тај пасји син. Ко ће наследити Лауша у управљању жупом?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 141 ВЕКОВНИ СТРАЖАР 142 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. 145 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ 146 ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН 147 МОЈОЈ МУЗИ 149 ДАНАЈА 151 (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...

То су тужни споменици разорених царских двора. С горком тугом бацајући сузни поглед са висине Царски син је, давно некад, жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму, пуну бола, И на њу се одзивала друга песма

Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине. Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка

1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца последњи, ево, час... Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас!

Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. 5. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6.

су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.

1890. ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН У мрачној, прљавој изби, у очи Лазарев-дана, Сеђаше обућар бедни за сниским и старим столом Кппећу брижљиво нешто.

А у буџаку једном, где мемла царује права, Син жалоснога крпе на црним ритама спава, И сања сутрашњи празник: кô лица анђелски чиста Око Исуса Христа Многа се

Пробуђен у пустом трему, Дигнувши над главом факљу, роб један прилете к њему, А одмах, за робом својим, и син се Катонов трже, И журно дошавши оцу, лекара доведе брже.

Ал' он гордо дигô главу, а с ње пада коса дуга, На лицу му тежак умор а у оку пламен југа. То је Рига, син Јеладе, мајско сунце коју греје, И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Најпросвећенији од њих свију, Птолемеј, син Лагија, доби при тој деоби Египат, узе краљевску титулу, и одабра Александрију за своју престоницу.

Њен први, историјски забележени љубавник био је Гнејус Помпеј, син Помпеја Великог, пријатеља оца Клеопатриног. Прелиставајмо историју даље! ...

Ту је затекао египатску краљевину у стању расула, а наследнике Птолемеја XИИ у свађи. Син тога владара, Птолемеј XІИИ, није хтео да призна за сувладарку своју сестру и супругу Клеопатру, као што је то

Његов син, а мој прадеда, Тодор, рођен 1769, умро 1841, беше, заиста, господин: свршио је правне науке и живећи на свом имању у

Најстарији син Тодоров Урош, рођен 1800, умро 1849, свршио је права, а затим постао војносудски аудитор. Отишао је рано у пензију и

Од те генерације Миланковића остадоше у Даљу опет само њих двојица: Јован, син Георгија, и Милан, син Антонија, мој отац.

Од те генерације Миланковића остадоше у Даљу опет само њих двојица: Јован, син Георгија, и Милан, син Антонија, мој отац.

Њихови потомци: Душан, син Јованов, адвокат, ја и мој брат Богдан професори, одоше у Осек, Београд и Сарајево. Тако се Миланковићи, погосподивши

тек шест векова иза освојења Александрије; њен аутор био је хришћански владика Абулфарагиус, Бар Хебреус, што значи: син Јевреја. Томе превртљивцу вере не мора се веровати.

Онај шездесетгодишњи господин, претерано мршав и блед, али врло отмен, то је Роберт Бојл, син грофа од Корка. Славан физичар, а нарочито велик експериментатор.

Успеху мог испита они су се радовали као да сам им син, а не странац, дошљак из Славоније. Тако сам, први од свих Срба, постао доктор техничких наука.

Не могу, а да о њему не проговорим коју реч. Он беше брат моје ујне, син Србина, пуковника аустриске војске. Свршио је бечку Технику и као машински инжењер дотерао најдаље од свих аустриских

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Англеза Робинсона Крусе от Јорка 1799), а треба поменути и превод дела немачког писца Франца Штарка Зао отац и неваљао син или родитељи учите вашу децу познавати које је 1789. издао Емануел Јанковић.

) и ведре слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.). Рефренски стих „У земљи је злато!

У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке

Љубомир Ненадовић (1826–1895), рођен у Бранковини, унук кнеза Алексе Ненадовића, син проте Матије Ненадовића, био је песник, путописац и преводилац.

) и слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.). Дела: Песме 1869. и посмртно издање песама за децу Добре књиге нашој деци 1923. (приредио Милан Шевић).

Доситеј Обрадовић: Басне 1789. Емануило Јанковић: Зао отац и неваљао син или Родитељи, учите вашу децу познавати! Наравоучителна весела игра за децу у четири дејствија, преведено с немецког

Станковић, Борисав - ТАШАНА

»Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да радите што год хоћете:

Ви сте ми овде домаћини. Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!...

Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може бити учињена.

Мајстор Коста је правио фигуре у разговору, а син његов их разбијао. Једаред, кад му је отац мало надугачко поповао о стрпљењу, Риста га прекину: „Немој да се љутиш,

Сећа се мајстор Коста свих тих прича. Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног

У оно време, белешка у новинама била је страшна ствар. А и без новина, куд ћеш већег ужаса: син на робији. Мајстор Коста је поаветио. Ристана лежи, кажу да је удар капље. Срећко је сад сав ослонац и снага.

Стари и Срећко се тако саживели, да просто једно исто говоре и мисле. Син све више личи на оца. Смањио се, осушио, оседео, око очију му се ископале дубоке боре, добио и на леђима старачку грбу

Ход је имала необично леп, лепе ноге и леп корак. Црквењаков син, дечко, Марко Поповић, који се сам прозвао Срба, необично леп и бистар, али напуштен и неваспитан, рече једном у кујни

Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе

И све је то експресно нестало, променило газде! Трговцу се разболео син, и годинама је живео по лечилиштима. Кад су младићу плућа оздравила, радња и виноград су посрнули.

и добар муж, и отац; и од Паве која је била понајбоља жена у варошици, зашто је од њих остао овде свега незаконити син фрајлин, а том незаконитом сину ће остати до смрти само мати фрајла, и немио запис у поповским књигама...

Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију!

Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију!

Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Тако, на пример, који желе да им син трговац буде, непрестано му с крајцарама око ушију звецкају, представљајући како је тешко новац добити; добро га с

Тко може посумњати да од оваког неће бити добар трговац? — Ко има вољу да му син особити филозоф буде, или по немецки Фреyгеіѕт, он му у детинству представља да патка зато лети што има крила, да

— »Како то?« — То се тако изјашњује што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је

тако изјашњује што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је Роман?

»Еј, тешко си га мени (мисли у себи мати), али, ајде, мој је син филозоф.« Со тим узима преслицу и преде. Учени син час пружи једну ногу, час другу, час треје руком чело, час баруси

»Еј, тешко си га мени (мисли у себи мати), али, ајде, мој је син филозоф.« Со тим узима преслицу и преде. Учени син час пружи једну ногу, час другу, час треје руком чело, час баруси косу. »Мамо, шта радиш ти?« Предем мајки.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син.

утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и

И можете мислити како се у свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели

И можете мислити како се у свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал,

свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар.

сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар.

митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар.

да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар.

Та се борба јавља најпре у сукобу измеђ' мене и мога оца, који се необично поносио тиме што му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам налазио да отац има довољно разлога поносити

Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад.

Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека,

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

океаном тисканим плаво, И какве лудачке ја све смишљам планове: Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце, Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

Наш син Јован Био најбољи ђак; Од свих другова љубљен И мио, Као крин међу девојке носио мушкости знак. У једанаест и по опело,

Вадите, господо, једите! Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.

— Ко си ти? И шта ћеш сам? — жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било. — Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет. Када је боље погледа — виде сузу.

— понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече: — Своју срећу твој син мора сам наћи. Ти је не можеш тражити уместо њега, али попни се на Сунчев Брег и питај Сунчеву мајку за савет.

— Његова срећа је у девојци с цветом у оку, а девојка је у пољу макова зачарана. Да би ти син до ње стигао — ти мораш да нестанеш, мораш да у сунчеву пећ — док сунце око земље не обиђе — голим рукама бацаш жар!

Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син! Смејале су му се и очи и образи. Од среће — жена заплака, а младић подиже главу као да нешто наслућује. Чудо!

Порасте и разграна се трешња под прозором Лепотице, на дебељушним ножицама усправи се син. Једва се Лепотица још и сећала старице и њеног дара, кад извлачећи кошуље из шкриње наиђе на огледало.

Утом, заплака у дворишту мали син. Ћушну Лепотица сакупљену парчад међу кошуље, па потрча у двориште и заборави и огледало и своју нејасну зебњу.

3везде године не броје: тек што пребаци Лепотица шал преко рамена — десет година мину. Не окрете се добро — а син у момка израстао, мужу седина чело покрила.

— Ах, требало би о томе размислити! — рече себи, али још своју мисао не домислила, а помрли отац и мајка, син невесту довео у кућу, већ и унук двориштем трчи.

Наместо башти и кућерака шикнуло у небо јато кула начињених од бетона и стакла. Син се повијати к земљи стао, унук невесту довео у кућу, већ и праунук кућом трчи, а она стално иста.

С чуђењем, прекором и као неком мржњом гледају је снаха и син, улица и град. — Ђаволу је душу продала! — шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли.

— Проклето огледало! — шапну једнога јутра у себи. — Кад бих бар мало остарила! Можда би син и унук милији поглед имали! — Пажљиво и да је нико не види, покуша Лепотица да састави комадиће огледала. Узалуд!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ

ТОМА Где ти је мајка? СТАНА (враћа се): Сад ће, оцо! (Виче): Нано! Улази Ката. ТОМА Где ти је син? Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам!

ТОМА Где ти је мајка? СТАНА (враћа се): Сад ће, оцо! (Виче): Нано! Улази Ката. ТОМА Где ти је син? Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам!

АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам.

»Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће. Ено, Алилов син, Асан; отац му, Алил, богат, »на парама лежи«, и хоће је. Проси је толико пута! ТОМА Па што ти, бре, то не?...

(Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим?

(Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.

Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази.

« И ја ћу да погинем! То да певаш ти. Погинућу, хоћу!... Син ми лежи болан — мртав нека је! КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам.

Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја.

Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја.

Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја у њојзи слушам повијест из данâ Кад син земље ове није прахом био, Но са бојних поља теби долазио Да напоји жедна коња од мејдана.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем

Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама, а Вук над свима владао није.

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем

Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену.

Косову (1389) наше јужне области потпале су под Турке, остаци државе померили су се на север: деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, имао је престоницу у Београду, а његов наследник Ђурађ Бранковић у Смедереву.

Српску престоницу енергично су бранили Гргур, најстарији син деспотов, и Тома Кантакузин, шурак деспотов... деспот Ђурађ тражио је помоћ у Угарској, ну онде се никако није могла

Њоме је управљао војвода Комнен, намесник деспотов у Бару. У Смедереву је био постављен за заповедника син Евреноса, турски војсковођа Исак, раније намесник у Скопљу.

и Турци су почели све жешће да наваљују на Србију. У току тих напада, 1456, умро је деспот Ђурађ. Наследио га је син Лазар, који је такође убрзо умро (1458). Идуће, 1459. године Турци су узели Смедерево без борбе.

Као некакви владари над тим Србима били су потомци деспота Ђурђа. Они су и сами носили назив деспота. Први је био син слепога Гргура, Вук Гргуровић, у песмама познат под називом Змај-огњени или Змај-деспот.

У једној прилици опседао је чак и Смедерево, али без успеха. Умро је у Срему 1485. други је био син слепога Стефана, Ђурађ. Он је, на позив угарског краља, дошао у Угарску са мајком Ангелином и братом Јованом.

Умро је 1502. Зетом од половине XВ века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а затим на Цетињу.

Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а затим на Цетињу. Један његов син (коме историја не зна имена а песма га зове Максимом) потурчио се и као потурчењак звао се Скендер-бег и пашовао у

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка Широки.

Учитељица и нехотице стукну и задивљено рашири очи. — Ама јеси ли ти то, Никола?! — Ја или који било син ове земље, свеједно! — одговори момак, надахнут и задихан.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

човече, напоље из своје куће робињу уједно и са сином њејзиним; не може, знај, у твоме миразу домоосталац бити робиње син, уједно с господаричиним сином кућанин. А ми сад нисмо од робиње деца, него само Велике Госпе Домаће.

ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ Лисице своје јаме за боравак свој имаду и птице гњезда им своја; а ја, одкако бих син човечији, нејмам ни толико свога места где бих исто своју главу од зла времена заслонио.

Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син! Ево ме гледај, како ја, будавши твој господар, узех на се твоју, слугину налику и образ!

за његову високоумљиву гордињу, те се је био волом претворио, и за седам година је траву пасао ка и остало говедо, и син му Валтасар узе царовати.

А син му рођени Јоанатан није био дочуо ту царску заповест, него у незнан нађе нешто меда, започе јести га. То потпазише друг

Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава. Једанпут му згоди се лепим временом

АВЕСАЛОМ ДУГОКОСИ Какву пак тугу и голем дерт имао је цар Давид, где његов најмилији му, хубави син Авесалум дугокоси, узе на свога рођена оца војевати, да га истера из царства, ил' га убије, еда би се он скоро оцарио!

А и Валтазар, при Данилу пророку, син Наваходоносора, цара вавилонскога, по смрти свога му тога оца искреса на тридесет комада, пак баци пред своје орлове и

) О ТУРЦИМА Со тим и Турком окрајање постаде, од Исмаила, оца њихово тај адет. Јерно Исмаил син је био Аврамов од слушкиње му робиње Авгаре.

Оде и у господске Емореове полате. А кад је смотре његов син Сихем Хореос, кнез оне земље, што је и град на његово име сазидат, каква је лепа, врло за њом зажели, узе је за руку,

Докосну се син слово очију мога срдца и показа ми да изарад смраднога ђола мојих злих послова, брани ми се тамо улести.

А кад се већ то све уталожило и смири се, онда онај црковни син и чувар ћивоту, народу исказа то чудо како се је то здесило и по ком начину да он ништа није знао за непријатеље.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци, и то, као варошки син, у кавалерији. Нисио се лепо и радним даном, а утолико лепше недељом и празником.

потпису се није знао ни могао управљати, јер је на свршетку овог пакосног написа као потпис стајало само: „Један веран син наше свете православне цркве“.

Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме

Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори!

Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори! Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ!

Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?!

! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој ви је, вика, на знање и, ете, управљање!

Ич да му никој не дава паре, зашто не презнавам Митанчин, рече, арч...“ — Ех, туго! Неје требало баш тол’ко да је... Син му је... Леле, јединац според три керке!... Па што је саг сас Митанчу — њекња га видо’! Ништо не напраји оди момче...

Како земља си дође... — Шта напраји? Ешкел’к напраји. Изгуби си р’з и трговачки чес’!... Чорбаџијски син!... До Филибе и Солун да просеше чорбаџијске керке, па ниједна да му не рекне: јок! — а он си — ешек ниједан!

Тој ли је ред?!... А татко што да праји?! Узе си на брата дете, рече: „Сотирче ће ми је по саг син и наследник!“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!...

“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!... И чорбаџијски, бре брате, син отиде си, те је саг кантарџијски санким чиновник — сас двеста гроша мисечно!...

А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!...