Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ.
Али богаташи?... Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... „Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?... О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!... Знамо их ми!“ говорила су господа.
видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у
чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко
С леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...
крађа!... Јадна мати!... Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина, говорећи: „Чини ти све што ја хоћу док ти буде осамнаест година, а потом за всегда ја ти се обештавам да ћу чинити
Остаће деци? Сину глупому не помошт богатства, ашче не купит мудрости изрјадства.” Богата си сина оставио кад си га разумна и добра оставио.
А змија му одговори: „Све је то залуду, мој комшија! Док год ти гледаш гроб сина твога, а ја мој одсечен реп, прави мир међу нама не може бити.
Добри отац, отпуштајући од себе сина свога, да му совјет да он добро чува кабаничицу и штап с којима је за овцами ходио, и да никада не заборави шта је пре
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду, њеном
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду не огрешиш.
Но после неки̓ година рекну они Хаџи-Муста-паши: „Ми знамо да си ти цару веран, а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети може, ми ћемо га
И ту се Хаџи-Муста-паша јошт већма превари: пошље свога сина доле да купи војску. Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду
Тако ти сирома Хаџи-Муста-паша пошаље, те наше војске, а и свог сина с војском, натраг врати. Сад четири дахије Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и Аганлија постану и преко везира
Каже мени Митезар: „Има — вели — овде један Турчин Хаџи-Муста-пашиног сина (Дервиш-бега), кога су јаничари ранили у руку, и који је утекао од јаничара”.
да би народ охрабрио: „Ви сви знате, браћо, да су Хаџи-Муста-пашу дахије убиле, и да је Хаџи-Муста-паша имао сина Дервиш-бега, кога је цар поставио да буде везир на очино место; он је, откако су му дахије оца убиле, једнако код цара
” Опет ја сирома почнем му с почетка говорити, како цар хоће да намести у Београд за везира Хаџи-Муста-пашина сина итд.; но Веса неће низашто то да зна, већ опет пита: „Шта мислите ви људи, шта хоћете ви?
) Одатле одма пишем и Живану буљубаши, и њему све кажем за Муста-пашиног сина бимбашу, и опширно му јавим, него да он час пре поведе војску у Бабину Луку Грмићима, и кажем му да ће га онде мој
) Та је краљица имала два сина у војсци, и тога са̓ију пропусте, и књигу однесе њи̓овој матери краљици. Кад уђе у одају (у собу) где краљица седи, да
послао свога Димитрија, да је доведе, нашавши Јакова Ненадовића у Забрежју, а не у Немачкој, и свога синовца Ристу, сина Миланова, кога је Јаков са собом из Београда и извео, Милош преда на аманет Јакову и сабљу Миланову и Ристу; кога је
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи. Волим те као сина... Сви те волимо овде у селу... Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља.
— Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека — одговори Миона стојећи и као дворећи сина. — Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш.
Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове... Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну.
И зар ја нисам срећна? Ко то каже!... Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј... Неће мени више пословати туђе руке... Аја!... Нема нико оваквог детића. Ено га оре!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. — Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...
Он би трчао за њим док би душе осећао. Био је то ужасан човек. Нека му Турчин каже да свога сина свеже — он ће га везати као душмана, па да му очи искачу... И Лазар је ишао као овца на клање...
Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!... Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!... Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!...
Мени је стало за тим да ми ти верујеш! Волим твоју љубав него љубав сина свога!... — Ама како ћеш то учинити? — Кад ти кажем да ћу учинити — учинићу! Не брини!
” — Шта? — Нешто бих те као човек упитао. — Шта? — Ја, брате мој, имам сина за женидбу, сокола!... А твоја је кћи стигла за удају. Шта велиш да ми ту децу саставимо? — Па.. ето...
Алекса обриса очи, па приђе Јелици и загрли је: — Радости моја! Добројутро моје!... Ти ми врати сина, ти ми доведе људе под кров, за који сам мислио да је проклет!... Срећо моја!... И наједанпут старац занеме.
А данас, ето, дочека човека на своме огњишту, и он му у очи рече: „Неће девојка у твој дом и за твога сина!” Жене по ћошковима накиселиле лица, отпустиле усне, па скоро да плачу... Младен је био отишао. Крушка назва бога.
Овамо понос, онамо човек који му је само добра чинио, моли га, и то га моли за његова сина. Сви су погледали и очекивали реч Иванову, али нико тако жељно као Лазар. Његове се очи стопиле у лице очево.
Она је под мојим кровом Станка потражила и нашла га. — Па шта хоћеш ти? — Ја је просим за мога сина. — Ког? — Станка. — Али он је хајдук! — Зар је један хајдук ожењен? — Знам, али... — Упамти, Мило, ово!
— Н... не иди!... Убиће те! — Мене? Јок! — Не иди!... Мал̓ мене не уби!!... Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!... Страшна мисао обузе Ивана. Заиста, шта би он радио да му убију Лазара?... — А... вечерас је он мој!
Алекса је плакао од радости... Он је по хиљаду пута благосиљао сина рад којега је толико пропатио. — А где је Дева? — упита Станко Ногића. — Бог би га знао! — рече Ногић.
Где ћеш то учинити кад сваки од њих има бар по пет жена!... Нека му свака роди по сина, па ето ти балинчади као гада!... Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио.
Голубица у сунцу синула, Са лишћа капљу свете арије... Два апостола туд су минула С поруком сина чисте Марије. Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што
Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна.
И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А лађа се ваљда и не може бобандирати? Капетан ћути. — А кога ви чекате? — упита опет Благоје. — Жену! — А ја сина! Рањен је.
И кад му жена у оној тишми и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе, па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И
— Тата! Та ево ме! Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу. Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом.
Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да је се бојао да ће му побећи! Дуго га не пусти.
— ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни! Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све се на свету огугла.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо. А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија.
четврте »латинске« био истеран због атеизма у неком виду, и онда шта ће с њим него га, као Србина и српског газдачког сина, даду у бербере.
А бáба ми каже: »Кад волеш њу већма нег нас, па нек ти је, каже, на част! Ал’ ја, каже он, нећу више да те признам за сина. Нећеш, каже, добити ништа; не надај се тâлу, каже! Све ћу приписати, вели, на варошки шпитаљ.
« А ја кажем: »Фала вам к’о оцу и за ово досад, што сте ме, то јест, родили и одранили к’о сина! Имам ја, фала богу, две здраве руке, нисам неки богољ, и моја Јула две, па ћемо се ’ранити и таворити већ и брез тога
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Он побегао. — Неће, неће... Али чим се измакао од ње опет је почео да виче: — Умреће, умреће... И попу, за сина му, предсказао. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп!
И попу, за сина му, предсказао. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити.
— На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити. И заиста, попова сина деца у игри каменом ударила, те овај од тога умро.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити.
Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по. — Ево мог сина. — Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб. — Сад му је друга година.
— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали!
Таково још нигде нисам читао. — Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места.
Она је тим себи кредит правила. Свет је њу познавао, па која је мати имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа Евица похвали, а тешко оном кога она покуди!
кавзи, а у интересу јој је да се помири, а она пусти тек издалека да има ваљана младожењу за кћер, или фину девојку за сина, па је одмах циљ постигла. Реч пак држати, на то није много давала.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дивна, блага баба ишла је у Врховну Команду да измоли дозволу за пренос тела свога на фронту исеченог сина официра. Зна се тачно да је укопан у Крупњу, у самој црквеној порти, иза олтара.
Зна се тачно да је укопан у Крупњу, у самој црквеној порти, иза олтара. — Дође прво гроб некога проте, па онда мога сина овако, — каже она јецавим гласом. — Па зашто га не оставите ту, стара? Шта ће боље него да лежи у цркви?
„А у ствари, чак ни она блага баба, светитељка она што су јој сина јединца исекли на парчад. сумњем да је од мене несрећнија.
пођем тражити свећу којекуда по кући, као што би сваки други на мом месту урадио, ја сам се стрмоглавио у собу вашега сина, мога одличног водника и друга Алексија, истргао му бровнинг из руке и обухватио га снажно.
Само ја мислим да ви треба да урадите све што можете да односи између вас и вашег сина понова постану нормални“. П.Ѕ. Он је просто један особењак и њега треба разумети. Ја га никад не остављам самог.
“ И трећа плаката стоји њенога сина што је умро у брзо иза оца, од прекомернога рада. Седео сваке боговетне ноћи док не осване и читао и преводио неку
осмехом човека који се смрзава, он је мрдао челом и носем, пирио ону пару мраза као да пуши и шапутао: „У име оца и сина и светог Духа, амин; у име оца и сина и светог Духа, амин. Београд расте; расте Београд; гле како Београд ужасно расте!
је мрдао челом и носем, пирио ону пару мраза као да пуши и шапутао: „У име оца и сина и светог Духа, амин; у име оца и сина и светог Духа, амин. Београд расте; расте Београд; гле како Београд ужасно расте!
Африка
Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.
После тога секирама ломе му ноге и ваде срж из костију. Мучење најзверскије продужава се до дубоко у ноћ. и два сина жртве узимају нажјивљега удела у њему.
Црнци кажу да губав отац има губавог сина и да она долази са хаљином. Н. тврди да у колонијама није познато да се белац може заразити губом од црнца; требало би
Тако је жена која остане удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.
Био је немилосрдан: једнога сина је зазидао у кабину, и када га је после пет дана нашао још живог, удавио га својим рукама; закопао је живу кћер зато
Еп је дуг око десет хиљада стихова, на архаичном је језику, и преноси се са оца на сина у одређеним породицама гриота.
Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима. плаче, шаље пољупце, и одлази да нађе сина великог марабута. Овај шеснаестогодишњи деран сав је накићен и уображен.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Гут! Јаwохл? Купио је сено испод Цера, са братом, па у том застаде, поред свог малог сина, Гаврила, па поче да га милује. А старији му брат повиче: Остави дете па граби сено! Он остави.
Кад каже: „Во имја Оца!“, он још погоди оца у чело, тачно, како треба. И, на пупак, сина! Али кад каже „И светога Духа“, преполови Духа, па пола удари на једно, а пола на друго раме, са три прста.
Она је прва. Обасипа, после, пољупцима, стеже у загрљај, па прича ли, прича. Скакуће као медвед, кад му роди сина. А каже да би дао, сад, крв за њу, из гркљана. Нек му тражи све богатство овог света. Па онда?
Него Ђурђев страх, да не роди Павлу сина. Па шта ћемо онда? Да бива Исакович, или да будет Бергхамер? Таква су онда била времена.
Исакович треба, чешће, да долази, у њену кућу, показаће му свог малог сина. Док њега није имала, била је сама на свету. Иако је презирао ту жену, Исакович је уживао у њеној веселости.
у нади да ће и та посета брзо проћи, и да ће брбљање те жене – о којој је била чула, од Павла, да са Вишњевским, има сина – престати. Да ће се вратити на уобичајени разговор женски, о кући и деци.
нови, сербски пукови, не зову сербски, него пандурски, као у Аустрији, а за команданта новог пука наименовао је свог сина. Дечка од шеснаест година. Прота Булич скретао је на то пажњу, Русима.
Ти су пукови били, сад, под командом ђенералских синова: Шевичев под командом његовог старијег сина, а Прерадовичев, под командом Прерадовичевог премијермајора, Георгија.
је, као петао, шетао, око ње, и трубио, на сва уста, да му је жена зачета, и да ће, према боји лица судећи, родити сина! Варвара се била приљубила уз мужа, док је страховала да ће побацити и умрети од побачаја.
Петар Велики дао је рођеног сина убити, само да га не наследи неко, ко хоће све што је створио да промени. Једна од последњих реченица његових, у
А честњејши Исакович – пошашавио – био је уобразио, не само да у себи носи душу Бакичеву, и нерођеног сина Вуковог, него и језик, охоли, којим је Текелија, и пред царевима, брбљао.
Ана је пребацивала мужу, не само да није хтео новорођенче да погледа – јер је желео сина – него чак да и не показује много љубави, за ту девојчицу, која се тек била родила.
Теодосије - ЖИТИЈА
његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, — гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из
И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина његова. А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше.
И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља
Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћy ти ИХ
што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте?
православљем просветио јеси, и прогнавши вукове јереси и храмове бесовске порушив цркве Богу подигао јеси, и равна Оцу Сина и Духа сапрестолна штовати научио јеси, љубав према странима и ништих исхрану и све добро од Бога оца љубављу од
Још једно треба ти да извршиш, реч у јеванђељу Сина његова: ,Ако ко хоће за мном да иде, свега нека се одрекне и узевши крст свој, смирењем за мном нека иде̒.
А када је писмо донесено, самодржац отац устаде са престола, и клањајући се љубави сина као светима, И примивши ОВО целова га, и развивши писмо прочитати га не могаде, јер огњене сузе љубави зраке очију
сили речи, и разумевши укор о младићу који се због богатства ожалостио и за Христом није пошао, прослављаше због тога сина и учитеља.
у одређени дан сви скупили као на неки безмерно велики збор, ставши посред свију, заповеди да се прочита писмо његова сина да сви чују. А сви чувши, умилише се срцем и душом.
Ви знате мој живот од почетка, како сам с вама живео, како сам свакога од вас као сина отхранио и као брата љубио и као друга примао. А и ви сте били према мени добропокорни и верношћу добропослушни.
Спасли смо се, уздајући се не на лук или мишицу, велим, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђивани, и силом крста укрепљивани, непријатеље наше обарасмо.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразит
Убавица (лепотица) се хвали својом лепотом, али жели да се мужи* за царева сина, који дању ноћу хазна бројит. И кад је младић болан од мерак (од љубави) каже, да би му било мило и драго на Струга
Превласт Туранаца, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеуна: за време малолетства његова сина Петра Бугарског је управљао Туранац Сурсувул.
претенденти, помогнути од Татара Златхе хорде, продрли су у Бугарску и Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак Златној хорди (1285. год.).
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби питајући се шта је он Богу згрешио да му да таквог сина. Син сам ја.
Мушкарци су се лудачки окретали за њом. Она ни најмање није изгледала као жена која има сина високог два метра, две кћерке и мужа директора. Питао сам се зашто је баш њега изабрала?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
На по године пре него што ће шегрта ослободити, узеће новог, да се мало увеџба, а имао је већ и једног сина који је помагао. Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића.
Мада је господар Софра мрзео адвокате, али ипак ласкало би му да има сина „фишкала“, па да носи временом јошт друкчију доламу и ћурдију него ли он. Размишља.
— А шта мислиш доцније са Шамиком? — То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала. Кречар је имао већ сина јуристу. — Ког врага ће нам толики фишкали.
Софри да дâ Перу даље у школе, или да га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети морао.
Па онда Пера сасвим се забаталио, отпадно се од куће, од матере, од оца, нити је изгледа да ће отац на главу блуднога сина опростљиву руку метнути. И то је гризло.
Његови пријатељи су и њени пријатељи; једно друго никад друкчије не зову, већ „душко”. Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке.
Шта ће с њиме? Беда је, а, друго, можда му лежи у плану да види чемерну трговину блудног сина. То баш ни господар Софра не може му замерити; сав живот је провео у тој биртији, од детињства.
XВ Кад је Шамика отпутовао, господар Софра бројао је дане, месеце, ишчекујући сина. Тешко му је дочекати га. Отишао је, далеко у туђу земљу, богзна какво зло може га постићи; млад је, неискусан, али
— Ал’ господар Кирић, имате финог сина! — Ал’ ви имате фину кћер! Комплименти се праве. Шамика кад и кад иде у једну стражњу собу; онде је на патосу
Леп век, али тај јак састав погуравио се под великим ударима. И сад га још једе невоља. Два сина, две дубоке раке. Већ је изгубио наду да ће се икад Шамика оженити и да ће од њега унучад дочекати.
Шамика се договара са Паулинином матером; матери се странац допао. Доведе оца и сина у посету. И оцу се Паулина допада. Код Шамике опет се договарају. Пита отац шта ће мати покрај Паулине дати.
Црњански, Милош - Сеобе 1
му се два официра и поп, који је био потегао заједно са његовим братом, чак из сребробогатога Земуна, да испрати сина и да их све благослови.
Који трговац жели да ожени свог сина, а који да уда своју кћер. Којег са којом и коју за којег. Кад се говорило о порођају, чула је колико их има које ће
наглашено да те Србе жели, још једном, да види Принцеза Мати, која је по смрти свога мужа живела повучено, код свога сина.
био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека, јер ће Принцеза Мати доћи у друштву свог сина, да их види.
Показа му се узвишена и нетакнута. Мада је већ имала одраслог сина, хтела је да тај млади дивљак, из тог чудног народа, помисли да је она као девојка невина и недостижна. И успела је.
„Украдох ти је, рече му, во имја оца и сина и светога духа, и враћам ти је.“ И не само то. Него му рече још да не треба красти и да не треба убијати.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
) Смисао обичаја је јасан: да невеста у свој нови дом донесе сина. Постоје, међутим, и сасвим различити магијски обреди, са истим циљем, у којима главну улогу игра мушко дете или његов
“ Иста животиња користи се и у обреду забележеном у бољевачком срезу. Жена која жели да роди сина ваља да закоље петла и да поједе пресну покожицу његовог желуца, па ће јој, кажу, жеља бити испуњена.
Када трудница сања оружје, проричу јој да ће родити сина.²⁸ У трудноћи жена промени и свој укус у погледу хране, па је и то, по веровању, знак пола детета.
својој трудној жени мало соли под јастук, па ујутру пази које ће име прво споменути: ако спомене мушко име, родиће сина, а ако женско, родиће кћер. Осим труднице и њеног мужа, у овој врсти гатања значајну улогу има и неко од њихове деце.
²¹ Уторак јесте „најнесрећнији“ дан седмице. У песми „Врачање материно“ каже се: „Мајка сина свога сјетовала, да се чува и да се сачува од ујамка и од урезника, од суботе и од уторника.
Тако су, на пример, две Црногорке, пријатељице, које су истог дана родиле (једна кћер а друга сина), дале деци ове надимке: Златија и Мрко (заштитна имена) да би их сачувале од вештица, урока и злих душа.
Још 1788. године Алексије Везилић је писао: „Ријетка мати имејет сина перворождениа, који не би носио чародејства потајна“, па наставља: „На дјетја незлобнае многе кесе вешајут, в којих
Ево једног примера успаванке-басме: „Мајка сина у ружи родила. Ружица га на лист дочекала. Ластавица пупак одрезала, Б’јела вила у свилу повила, а челица медом
(Љ. М., СЕЗ, ЛXВ, стр. 350) — Сади лозу из темеља, жени сина од племена. (К-Љ, НБ, 1888, бр. 2) — Вино од лозе, млијеко од краве, човјек од човјека бива. (К-Љ, НБ, 1888, бр.
(Требјешанин, Ж., 1987, с. 47) — Немао те ко закопати! (Павићевић, М. М., 1937, с. 197) — Ове године сина женио, а догодине сна’у удавао! (Аџић, С., 1984, с.
(из паштровићке „добре молитве“) (Кнежевић, В. М., с. 241) — Домаћине, донеси нам вина, домаћица да ти роди сина. (Видановић, Божица, с.
Ако му не роди сина, муж је може једноставно отерати. Када га жена „превари“, муж има право да јој откине нос тако „да остане за уклин
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ГИНУ 21 ЗА ЈЕРЕС 23 ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ 25 ЗА СМРТОМРСЦЕ 27 ЗА ВАЖНЕ 29 ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА 31 О ПОРЕКЛУ 33 О ЖЕНИДБИ СИНА 35 О ДРЖАВНОЈ ИМОВИНИ 37 ЗА ЖИР 40 О ОБОРЕНОЈ ЦРКВИ 41 О ОЛТАРУ 43 О ЦАРСКОЈ МИЛОСТИ 44 О ПТИЦАМА НЕБЕСКИМ 46 ЗА
туга и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних рана и насмеши се из даљина ноћ кад су добили првенца сина.
О ЖЕНИДБИ СИНА Кад господин цар има да жени сина и нови му дворац зидати треба, у помоћ нека дође сва царевина, и мали и велики нека
О ЖЕНИДБИ СИНА Кад господин цар има да жени сина и нови му дворац зидати треба, у помоћ нека дође сва царевина, и мали и велики нека се сјате, коњушар нека му ждребад
Кад себар има да жени сина, нека се од руке довија сваке, колиба нека се окрпи стара, нека му мобе себри и меропаси, нека јесен позове за
ЗА НЕСХВАЋЕНЕ Тражим помиловање за несхваћене који не умеју да премосте ни капиларских раздаљина до мајке и сина, до свакодневне ствари просте; за оне који остају страни рукама што их држе у наручју, сунцу пред којим се све
За писма презрених несрећница које су после трећега сина заволеле човека с којим нису рађати смеле. За поруке у невештим стиховима које су твоји копљаници слали женама Грка и
ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника.
За прећутаног велможе сина коме се смилује убога кудељница из потлеуша. За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Затакнути за стакло креденца, стајали су најновији каталози са изложби њеног успелог сина. Презиме се завршавало на ицх. Тако се на француском каже ић Био је несрећан због свог презимена.
У исто време, из супротног смера, сваке недеље долази један млади човек водећи за руку сина, који се клатари у ходу баш као и његов отац.
И лепо се види, нешто силно и нешто страшно тајанствено привлачи сина младог човека кћери младе жене. Дешава се нешто што уопште не могу да разумем, док пушим у паркићу код Скупштине.
Онда ће и он изићи да види двориште, и спазиће нов бицикл. Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља.
Таман кад је тај курвињски, ђавољи живот кренуо најбоље, таман кад је ишколовао и последњег сина, таман кад је добио телевизију.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Шаптало се: — Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под дубровником, а другога сина у чети! Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!...
кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под дубровником, а другога сина у чети! Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!...
Био је млађи син грофа П. из Р. Објасни им како у великим кућама све имовинско нашљеђе прелази на најстаријега сина, а млађи се школују за свећенике, или официре, или чиновнике.
Љепшега пара није се могло замислити. Стево је имао још два старија сина, који погибоше, један неожењен, а другога се удовица преудаде, оставивши свекру двоје дјеце, од десет и дванаест
Изидоше заједно, па се расташе. Пура Перов имао је само сина Пера Пурова и два синовца већ стасала: Драга и Ђура Машова, којима отац одавно погибе.
Његова жена Бела бјеше још виша од Живане, голема носа, погрбљена. Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша.
Ево да ти испричам. Већ си дознао да често Црногорац вјерива сина или кћер још у колијевци. Вјереници чекају вријеме које старији одреде, па се вјенчају, и свршено је!
Одатле их четници пренијеше сами до његушке границе, гдје стигоше око два часа по подне. Одатле посла Марко свога сина Лабуда у браство. Око заранака дођоше сви браственици, на челу им кнез.
— Што то? — Ништа мање но то: Мираш Цуца, брат Радојев, иште Милицу за свога сина Стојана. — Што рече жено!? — викну Драго. — Ето то!
„Кад, вели, није прилика да се Милица уда за Радојева сина, за кога бјеше вјерена, а она нека пође за мога Станоја, који је момак као вила!
Кад Мираш сврши, владика поћута мало и рече: — Ја налазим да је вјера везивала Милицу кнежеву за Радојева сина, а сад, када ти, као рођени стриц вјереников и старјешина вашега дома, пристајеш да се развјере, онда и ја, у име
— рече Мираш. — Драги пријатељу, ти те власти немаш, рече му благо владика. — Ако ће кнез да је дâ за твога сина Станоја, може, али не мора. — Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Забуну сам изгладио једном новогодишњом разгледницом. Учитељици старијег сина сам се одужио песмицом о маслачку, у преводу Биљане Геладе. Ђаци су је научили напамет...
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
црта то стање: »Ох! ох! и уви мне! Лути страх и беда тогда беше! матер от чедах раздвајаху, и от оца сина; младе роблаху а старе секаху и давлаху. Тогда на се чловјеци смрт призиваху а не живот от проклете Турака и Татара.
То је нека врста катихизиса, који је написао за свога сина, са родитељском нежношћу и искреном побожношћу, са нечим топлим и интимним у тону. КЊИЖЕВНИ РАД.
прешао је у Србију, и сав се ставио у службу њој. 1808. он је директор свих српских школа, васпитач Карађорђева сина Алексе, Карађорђев секретар и саветник.
Поред Терговаца преводи он са немачког и Злог оца и неваљалог сина и Благодарног сина, све то са циљем: Србе »незнања ослободити и комедије добре код њих у бољи кредит метути«.
Поред Терговаца преводи он са немачког и Злог оца и неваљалог сина и Благодарног сина, све то са циљем: Србе »незнања ослободити и комедије добре код њих у бољи кредит метути«.
из светске књижевности, као што је Виландова Повѣсть древнихь Абдеритовъ (1803), Фенелонова Приключения Телемака, сина Улисева (1814), има преведених романа мање познатих писаца, прерада и слабих покушаја.
Код сина Г. Јовановића нашао сам леп дар поезије.« Милетић се није преварио, »син Г. Јовановића« имао је више но »леп таленат«,
лудости /На всякаго мудреца довольно простоты/, 1882; од Данченка Нов посао /Новое дѣло/, 1892; од Емила Ожјеа: Све за сина /Ле филс де Гібоyер/, 1883; Наследник /Ла піерре де тоуцхе/, 1884; драматизован Додеов Набоб/Гаван/, 1888, Балзакова
Јован Илић, који је био рефлексиван песник у својој младости, знатно утичући на духовно и песничко развијање свога сина, био је спона између две песничке школе наше.
Милићевић, Вук - Беспуће
сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном страшном
И та залеђена материна бол касније се кравила, дошле су сузе које не пресушују; свака ствар сјећала је матер на сина; његове књиге, школске успомене, слике, писма, по свима њезиним џеповима, свака та ствар била је за њу један јецај.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Деца се по школском дворишту јуре. Неки сели па доручкују проју с белим смоком, други се туку, трећи воде сина Мицка бакалина на бунар да опере нос: тукао се, па је у боју био слабија страна и носом платио ратне трошкове.
Максим седе и дозва виновнике. Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина. Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако
Поштовао је професоре свога сина искрено, и тако је био частан изузетак од оних силних и тако честих и обичних наших очева који обично увек држе страну
Није таки био газда Радисав. Он је трезвено гледао на ствари, и, у сукобима и парницама између сина и професора, увек је држао страну професору.
Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.
зелену билијарску чоху, и сад под старост носити зелене јегерске панталоне — због свега тога био је газда Радисав на сина љут као рис, али исто тако и притајен као рис; и чекао је само прву прилику кад ће онако на његовски начин дочекати
Узајмио је од шлајфера, ту на углу што је сваки дан оштрио ножеве, па чека сина. Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека, и
и задоцни још више, тако да је отац сада отишао у башту и одсекао нарочито бирани прут, окресао га, и очекивао тако сина. Било је увелико пролеће, при концу маја месеца. Већ се смркло.
Већ се смркло. Сто већ постављен још завида, јер је газда Радисав миловао завида вечерати и раније лећи. Чекају само сина. Мајка, узнемирена као квочка, не зна шта да ради, чуди се што га нема.
Што је она оставила за сина, то ће он добити, само сад да не добије и оно што је тата за њега спремио! Сврши се вечера.
Настаде подужа пауза. — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав. То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' опет је превесело Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.
Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око,
Ведро небо на високо, Равно поље на широко, А на пољу два окола, Средом гледни сина гола, Татарин је — ватра жива — Прети мачем па дозива: „Ој Угрине, курво, амо, Амо да се огледамо!
Роди Цвета синке једнолике, Четир сина, очине прилике, Још очиног срца и деснице, Та деснице па још и срећице. Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка
“ 53. „Нато отац реч настави — А љут беше као зоља: 'Ил' је одма заборави, Ил' ћу тражит сина боља! Таком шупље испод неба, А баштина бољем треба!'“ 54.
Може бити сина свога Осети се јединога, У туђину ког отпрати, Па јој нема да се врати. Може бити... Ма страшило Оно грдно и
Ал' опета је весело Чарно њему вавек око, Опет носи ведро чело Као младић он високо. Јер он има красна сина, Гледећ кога пун радости Опомиње се милина, Што имаде у младости.
Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту горку рану? Мога јада смрти глāдна!“ Грдни јад је њега стискô, Замути се њему око,
“ Ово рече, Богу душу даде. И гле, како теде благи Бог, Те ја нађо друга његовог. Оца немам, ја сам синак твој, Сина немаш ја сам синак твој, Сеја моја јесте ћерка твоја, Ако Бог да, скоро љуба моја.
пиће и јестиво — Сеја знаде шта брату ваљаде, Па најлепше спрема што имаде, А ни мајка старица не куња, Већ рад' сина тамо амо цуња, А војнима љубовце лагане Брашненице спремају танане.
Украј њега видиш Милутина, Он прискочи да привати сина, Једном руком своје чедо вата, Другом руком гађа на Ферата: Ферат сина њему изгубио Што од свију најмилији био.
њега видиш Милутина, Он прискочи да привати сина, Једном руком своје чедо вата, Другом руком гађа на Ферата: Ферат сина њему изгубио Што од свију најмилији био. Старац креше, не мож' да опали, Креше другом, не мож' да опали.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
бојџије и злопоглеђе Дане Деснице, најсиромашнијег момка у селу, и веселог Раде Ћопића, дјевојачке душе, газдинског сина, који је имао чак и два кожуха: козји, за сваки дан, и овчји, „за свеца“.
Зна он утјешити и забринуту матер која дође да види има ли гласа од њезина сина, разговорити снашицу која се пропитује за мужа, а данас, ево, смирује ожалошћена дједа коме је унук без питања
Пропитује се за сина. —Здравља ти, војниче, је л тамо, у халки, мој Дедо? —Ама, шта ти је то халка, другарице? — чуди се Марко.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Данас била недеља, а мене једва отргли са свадбе. Комшија Трајко жени сина првенца. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је
Гледаш: око чисто, снага права и у сваком покрету кипти и пролева се здравље. Имали су четири сина и три кћери. Једна удата, друга умрла а трећа још дете. Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе.
Томча, погнут, на изненађење свију, упаде и продужи, више као за себе: Највише мајку Јована! Закла ју сина јединца. И тако из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова нагнао да га пече.
Па када почне оно: на кога их је оставио... што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина... већ колики му је и какав је порастао... Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
« Па познавши с бледа лика незнанога познаника опет једна другу пита: Да л' да приме из дубина хладне земље врелог сина? — Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога?
« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци били — па и ницy. — У тишини, по висини носи вила даље сина.
„Неимаре Минадире! Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге
Жао беше старом краљу, Рамсениту од Мисира, што радошћу превеликом уби ћерку, уби сина. док налише самртником света уља и мириса, издахнô је већ и стари краљ Рамсенит од Мисира.
Ал' И откуд у тих груди' где мужевом отров суди, за жене им толка слас?” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи!
” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што издахну под ударцем Самсонова бојна беса. Кô гомила дивљих паса кад нападне тигра
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима
механџија чује, брже потрчи п цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.
сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.
Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док
те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева сина те га прождере.
Она два коњика још су пре од царева сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући,
У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није чуо ни видео. У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некакав
После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и
Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати,
Цар одмах опреми најстаријег сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор. Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти
Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Онај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти однео воду од мене?
Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мој матори ћути и пуши. Гута кнедле, шта ће, сирома, а Тика само вади ли, вади слике свога сина, још из времена док је био беба, и то беба сликана како крајње оригинално лежи на јарећој кожици са свим оним
у потпуној, али потпуној, беди, мада делегације сваки дан бацају огромну лову на венце и церемонијал на гробу њеног сина ... Одлучила сам се ипак за свој сопствени стил зарађивања.
Буљите у своје телевизоре. Пазите само да вам се не покваре — нећете имати шта да причате међу собом, а од рођеног сина мислићете да је инкасант за струју, кад га једанпут изненада видите у својој трпезарији.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Од румен-јада и од зрелине, ја јездим белцем, јездим, царујем уз жубор-море, преко
Казујем тајну, тајну чудесну, плачем радосним, знаком питања. Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. ЉУБОВИЂА Где је лето, где ли зрење? Што саберем - буде мање.
Промаја туче с вртних милина, открила стид је - уздигла мост је. Стидљиву румен Кћери и Сина тачкасто драшка змијино грозје.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем. ЈЕЛИЦА: Ах, то је лепо!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Има ли доброг вина тамо? — Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи.
Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади. — Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана.
— Видео сам вас издалека кад сте отишли, па сам мислио да ћу вас сустићи у рибњацима. — Имате још једнога сина? — Још једнога, који је за две године млађи...
Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.
После сам са његовим сином ишао у рибњаке а стари нам се придружио. То није био јединац; мислим да је имао још једног сина. — Је л̓ се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке? — Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно.
Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну. Изгубио је два сина. Били су велики као стабла. Онда се више није занимао за имање.
— Као и тебе твоја Сагрера. — Која Сагрера? — Хајде. Она с којом ћеш се оженити, начинити сина. — Заиста? Колико ви све знате! — Калико се може! Хоћеш ли доћи после? — Можда.
— Добру ноћ. — Добру ноћ, млади господине. Друго посело под капијом; чујем пролазећи: — Сина? — Не, она би желела да буде кћи. Данас је почела да трпи. — Добро вече. Вечерас треба да буде месеца? Још не излази!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.
Отвр'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина к'о најмлађег свога брата...” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Певач са брда запева: зашто се одасте тој вери у пошаст, кад ено сунце бодро сија и дивна су здања за човечијег сина, куле од мермера и кровови од меди.
и пречудна Бес око крвоточења се мота Жри и твори праведност ову и своју и ину У име Оца и за славу Сина ту сви стану избавни Дух светлошћу се бави мало изнад живота Постим. Гледам залив морски и његову кулу.
страдалника копа се темељ дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај бриди венци трепере још мало па ће њиховог оца да посеку при крају
кошуљу и у потоку се мије то се ни у сну не сања девојачка рамена па звоник и неки праотац клечи док јуре његовог сина Ђорђа чује се топот све на истом нишану то је тај врат који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се зове док
шта ће бити са звери шта ће се догодити са дивљачи стоком и живином да л и њих хвата овај рок и овај суд човечијег сина који је послан да прегледа картотеке да л ће у рачуну који поднесе искупитељ јетки морати да изгоре и јазбине и
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Ујак покојног Мате. АГАТОН: А, онај, знам! Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
ишли су тако поред батерије, саплитали се о камење на путу, или се држали за ограду предњака, гледајући нетремице сина или брата. — Живље, живље!... У запрежнице! — чуо се глас потпоручника Александра.
Зна стари из искуства да војска често гладује, па понео да сина мине жеља на срећне дане у родитељском дому. Распитивао се уз пут за команду свог детета, и, најзад, чуо страшну вест..
Пред овим трагичним и смртоносним тренутком уозбиљио се чак и Милан, па ће рећи: — Е, људи, ако мајка проклиње сина, нека само каже: дабогда био пешак.
У вароши се видело много света у црнини. Говорило се да су само из породице Петковића погинула четири сина. На кућама у околини цркве још се видели трагови од бомби бачених из аероплана...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама
53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар! Тајко и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род ми њојзи
148. Вила жени свог сина једина, Баш Латинком лијепом дјевојком. Поручује загоркиња вила: “Сна’о моја, Латинко дјевојко!
Мети дворе, да праха нејмаде, Ложи ватру, да дима нејмаде, Носи воду, да труња нејмаде, Јер ја нејмам сина нег’ једнога, Немој лудо изгубити главу.
150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване! Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане водице.
“ Љуто куне Богданова мајка: “Ој Мораво, водо валовита, Што утопи мог сина Богдана, Што ћу јадна без њега једнога!“ 219.
“ “Ајде, брате, сестри на вечеру, Сестра има до три мила сина: Милована, мајке у милости, Радована, мајке у радости, Симијанче, што ми књиге знаје, Оће сестра једно да ти даје,
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ГИНА: Ајде, узми је, то ти и приличи! Узми Дропчеву жилу, Дропчева слико и прилико! Ајде, ударај мајку свога сина, ударај! Одбрани ону успаљеницу белосветску! ЈЕЛИСАВЕТА: Немој да ти ја сиђем тамо доле!
ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.) ФИЛИП: Дођи, оче, да видиш како се мајка сина јединца одриче! БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже? ГИНА: Ама кога се одричем?
ГИНА: Ама кога се одричем? БЛАГОЈЕ: Одричеш га се сада, кад је у затвору! ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео! БЛАГОЈЕ: Чула си човека шта каже! ГИНА: Може он да каже шта хоће, није истина!
Нека вам објасне глумци, ја не умем! БЛАГОЈЕ: Шта да објасне? (Гини) И зашто је казо да се одричеш сина? ГИНА: Зато што је моментални болесник! БЛАГОЈЕ: Шта кажеш да је? ГИНА: Мене назива мајком, а тебе оцем!
Пун месец.) ГИНА: Не, нимало ме не гризе савест! Нимало! Мајка би због сина и против Оца сведочила! ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно изопачено!
ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога! На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите? ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
„Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери. Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и препродавао жито.
Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба
У породици попа Ненада, најмлађег сина Јована Путника, нарочито су се поносили братанцем моје бабе, Пајом. Тај Паја Путник био је у време револуције године
Командовао је, на Дрини, у рату год. 1876–77. Тада је, за ађутанта, имао сина тог Стефана Книћанина, који је био млади Паризлија и који се није слагао са својим командантом.
Онда немамо шта да разговарамо!“ Он је био усвојио, усинио, као нежења, сина своје сестре, Душана, и надао се да ће тај млади официр сачувати име Путника.
Међутим, свет на Ријеци упознао сам, нарочито, у друштву свога друга на Академији, Зубранића, сина једног пекара. Тај Зубранић, чист Хрват са острва Крка, из Башке, био се толико одушевио у оно време за Италију, да је
Свет овде ништа не зна, сем тужакања. Изгледа као да лелек прелази са оца на сина. Слушао сам их како певају. Као да јаучу. У подне, кад је море као угрејано уље, долази барка да отпловимо до Новог.
Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно. Шоферов син – шофер! Рибарев син – рибар!
Кад сам га ја посетио, гледао ме је, немо. Никола Вујић имао је две кћери и два сина. Његове кћери, схватљиво, уживале су у помисли да имају брата, из Аустрије, који жели у академију.
Био сам блед као крпа. А.О.К. * У Сегедину сам становао код једне старице која је у рату изгубила сина – јединца. Хусарског официра.
Кад бих се вратио увече из канцеларије, затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла. Она је према мени била добра.
гроб своје ћерчице, која је умрла после једног пада са клупе, за шта је била крива једна дадиља, и гроб свог малог сина, који је умро после једног пада из дечјих колица, за шта сам крив био ја.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
После, наређењем Божјим, мушица је, на исти начин, упропастила и оног неправедног судију који је осудио на смрт Сина Божјега. А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А био је красан петао. Чича Милисав га је пре две године однекуд добио и пазио га не друкче него као свога сина. А имао је кога и да пази. Беше то поносит, госпоствена хода, петао.
— То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега. Историја је неумитна; испод њеног суда неће избећи ни Милисав, као што није ни Нерон, Калигула, Ђеслер, Луј
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина, Па из кухиње, где су јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на којој
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
његовог оца за спасавање лица из буром потопљених бродова и за вађење потопљених предмета из морских дубина, навео је сина на идеју о начину за непосредно посматрање предмета и сцена испод морске површине.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Жали Иван брата јединога: жалије му војводе Уроша но обадва да изгуби сина; жалије му војводе Уроша но сву земљу што је изгубио; жалије му војводе Уроша него очи да је изгубио, — дâ би очи за
КОЛО ПОЈЕ Љута клетва паде на изрода! Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу. Прогризе јој сису у посање, рајско пиће просу у њедрима.
КОЛО ПОЈЕ Љута клетва паде на изрода! Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу. Прогризе јој сису у посање, рајско пиће просу у њедрима. Стижê ђецу родитељска клетва!
Грдне треске поврх Љешкопоља! Два се брата боре око вјере, а око њих хиљаде ратниках. Стиже сина материна клетва, погибе му војска сваколика. Бјежи Станко управ Бајазиту, да с њим једе маџарске носове.
Тужи млада ђевера Андрију, мила сина Милоњића Бана, који му је ланих погинуо од Тураках у Дугу крваву. Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин
Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин в'јенац било него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца, — и ја плачем кâ мало
Да једнога би пријатеља, главом сина Зана рбичића, свога дома већ не ћах гледати, него кости тамо оставити. А он ме је братски дочекао, водио ме свуда по
кад од њега кренух: „Не смути ли, бабо, Црногорце, кунем ти се турском вјером тврдом: имаш дома десет унучади и три сина, сва три ожењена, — све ћу ти их затворит у кућу, па у живи огањ изгорјети!
Не био их пуштават од себе. Био дозват, док ти Божић прође, два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко, да ће Турци тебе изгубити.
Више жалим пуста џефердара но да ми је руку окинула! Жâ ми га је кâ једнога сина, жâ ми га је кâ брата роднога, ере бјеше пушка мимо пушке.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже.
и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао.
Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој
љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио. Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео.
чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта?
— И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и
И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга.
кад је дошла, доцкан или рано; како жалила и нарицала; кога највише од покојних спомињала: да ли мужа, оца, да ли сина, своје дете јединче, и колико, до ког времена плакала; како је била обучена.
И онда би се чуло како Магда, пратећи сина, као сваке године, наређује му и поручује: — Па сутра да не заборавиш и да пораним, и ти први да дођеш на честитање
Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина, који је готово још Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и
срећно, што се не превари, што се не испуни његова сумња да никада Софка, и толика и таква лепота, неће поћи за његова сина, још мање ући у његову, сељачку кућу, и бити његова снаја.
Одмах Марко, не себе ради, него да сачува јединца сина а и браству будућег вођу и старешину — жену и сина превео овамо. Купио ову кућу.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
К’о добра мајка без јединца сина, Душа без свог ће идеала бити, Живети немо пределима сплина, Докле се једном не раскину нити Тела и духа, с
А наша два сина, два честита крила Полета и нада у бури и лому Нису дали маха поразу ни слому, И били су понос нашем скромном дому.
Дуго је већ завист кобне мреже плела У труломе царству, под окриљем таме, Да најбољег сина своје земље склони. И мржња ју је успеху довела У предвечерје најстрашније драме, Када су господа за вечеру села,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ријечка и Црмничка, отправише Господару свака по једнога изабранога сина свога. Праћен гласовима звонâ, духовницима у одорама, двадесетином главара и својијем перјаницима, старац Владика
Гроф Венцел, не само што се није хтио гријешити те избављати сина, но да опере љагу, ћаше га драге воље својим рукама задавити тога „изрода, одметника, антикриста кога је Пшенел
Рекосмо да је био из Црмничке нахије, од племена Иличковића. Видање, у кући његовој, предавало се са оца на сина, кроз много нараштаја. Прича се да је неки Иличковић у давно доба служио у Медиковића у Паштровићима.
Пеју мило би спријатељити се с такијем човјеком, па вјери Стану за сина Радојева“. „Па је ли жив син Радојев?“ запита медик. „Јест ја. Зову га Кићун!“ „Па шта би даље?“ рече медик.
“ „Не он, Господару... Шта он зна, не зна ни да путем ходи... Него ето, кад већ његова не може бити, а ја имам сина за женидбу, те згодна момка, како би било да за њ пође?...
То је њу везивало, а мимо то ништа друго. Ако она и отац јој пристају, нека пође за твога сина, то се по себи разумије. Ако ли неће, нагнати је нема се разлога...
Она избуљи очи, па додаде: ти мниш е ћу ти стару пјесму. Није. Друга је! Мираш не иште Стану за Радојева сина, но за свога!“ „Ја се, Пејо, прекрстих два пута, кад чух што Стамена рече!“ Јока се пред Пејом прекрсти два пута.
„Шта би, жено? Шта рече?“ „Ето, богами, то! Мираш Цуца иште Стану за сина свога. То ти је по поруци, а он ће, зар, главом то сјутра... Ја обрнух Стамени плећи, па у кућу.
И, чујете, он се наклони с коња и пољуби ме у чело; ја њега у руку. Оба моја покојника (сина), десише се украј мене, па закликташе и поиграше, као од весеља... Фала Богу, чем’ то слути?“ „Како чему?
По служби, пошто му поп још опоја и окади гроб родитеља и сина Милуна, врну се дома. Сунце таман грануло бјеше кад се они враћаху. Дан бјеше ведар и свјетао, прави Ђурђев данак.
“ Па кад још чуше чија је, сваки је помислио: „Еј да ми је у дом!“ помишљајући неко на сина, а неко на синовца, јали унука. Након једног сата, Господар и главари изађоше.
набројио, како ли је заоколио, из даљег, док је, тобож, доказао, да кад Стане не може за синовца му, а оно је ред за сина његова да пође. Владика је помњиво слушао Мираша, а у исто вријеме гледаше у лице сердарево.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно. Добар си, само ти отац рђава сина има! Запиши угљеном по тави! Здрав стрељач: кад на банак сједне, у пећ погоди. И гô и бôс, и опет му је зима.
сједећи сама у кући угледала више себе на тавану крушац соли па стала у себи говорити: „Да се ја удам, па да родим сина, па да му нађену име Јован, па да се он овуда стане играти, а да падне онај крушац соли с тавана и да убије мога сина
сина, па да му нађену име Јован, па да се он овуда стане играти, а да падне онај крушац соли с тавана и да убије мога сина Јована, што би онда мајка кукавица?“ Па онда удри у плач и у тужњаву иза гласа. Уто јој дође мати и једва је утеши.
Милутину по полутину. — Приповиједа се како је некаква жена имала сина Милутина и три пасторка, па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по
— Казао Арнаутин коњу кад га је коњ ударио у колено, а он коња из пиштоља у чело. Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама.
— За кућом некаквога човјека, који је имао једнога сина, дијете од неколико година, била под каменом у рупи змија, која је често излазила, те се пред рупом својом сунчала.
Пошто човјек сина свога с највећом жалости више куће закопа и пошто му вријеме жалост мало утиша, онда дође једном змији пред рупу, и
А змија му одговори из рупе: „Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може“. Е, лијо, сад си долијала!
— Они те под оружјем умре, а још га није душманском крвљу омрсио. 7 Питали Црногорку: — Погинуше ли оно оба твоја сина? — Зато сам их и родила. 8 Питали Црногорца на исповјести: — Јеси ли препостио све петке и сриједе у години?
“ ОД НИЦИНЕ 1 У нице три сина има: један слеп, други глув, трећи нем; слеп не види, глув не чује, нем не говори. Устук, ницо одумуцо, ти одуми што
4. УСПАВАНКЕ 1 Мајка сина у бешици ниша: „Нини, сине, нини, добро моје. Мајка тебе под ружом родила, Ластавица пупак урезала, А пчелица
“ 2 Мајка сина у ружи родила, Ружица га на лист дочекала Ластавица пупак одрезала, Бела вила у свилу повила, А челица медом
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога!
већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави говедару, да ће цар да му узме кћер за сина. Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?
133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134. У наше бабе кожне очи. 135. У нашега бијелца девет покроваца, и опет му се ребра виде.
” — И на част вам лаж. 2. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ. Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.
Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?” Чобан одговори: „Ништа друго не ћу, него да ми даш немушти језик.
4. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА. Био један цар па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати.
Кад у јутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
Рибица кад види царевога сина, стане му се молити: „По Богу да си ми брат! баци ме у воду; ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене
” Кад змај руча, онда седне на коња па терај за њима, и за тили час их стигне. Како их стигне, царицу отме од царевога сина па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот
Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!” па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли већ и живе.
6. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ. Био један човек па имао јединца сина. Овај син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
или од икона, или шта друго што буде у месту овом, нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку.
“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера?
И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи.
“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо. Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога. Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у њему.“ (І Јн.
„Не бивајте деца умом, него са пакошћу детињајте, а умом будите савршени,“ (И Кор. 14, 20) и верујем у Сина Божијег наћи ћете живот вечни и овде неоскудну храну ако сачувате ово што сам заповедио и проповедао ја смерни.
своју славу због многе његове и неисказане доброте, нека усаврши све вас и утврди у светој својој вољи, због јединца Сина свога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пресветог и животворног Духа, коме припада свака слава, част и
владар ове земље, или други ко под његовом влашћу, или и сам игуман, или у њему братија — спутавамо га силом Оца и Сина и Светога Духа и проклињемо да не припадне телу Светоме и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богомајци
и ороди се са великим царем грчким, Богом венчаним кир Алексом Комненом, и узе његову кћер за благородног и љубљеног сина Стефана, а кога и одреди да Му буде намесник.
Ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан, и ко не прими крст свој и за мном не иде, није ми подобан“. (Мт.
премудрим речима посаветова их као отац да престану са ридањем и сузама; а Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког, овога предаде им говорећи: „Овога имајте уместо мене,
“ И сâм венчавши га и благослови га изванредно, као што благослови Исаак Јакова, сина свога, сваким благословом, (І Мојс.
И другог свог благородног и љубљеног сина, кнеза Вукана, благослови и постави за кнеза великог, и одели му земље довољно, и даде и њему заповести дате овоме.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради?
Али покојник умре. Ти баш не беше овде, на путу беше. И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи. И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намеренијем да ме воспита наместо сина. У ово време у чаковачкој школи случило се измењеније.
Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х] хаљина и види да се није био јошт поцрнио, утоли се.
оправи к брату својему у Фокшане, первом спатарију Теодору Балси, који ту староста бијаше и потребу од учитеља за сина свога имађаше.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.
За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. — Како, Јуре? Како, Баре?
— Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник!
Тако је трајало до пред зору, кад Барица зачу коњски топот, те разбуди сина. Кењо уђе водећи за оглав кулаша, који, сав блатав, покривен раканцем, зарза видећи Бакоњу.
Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја.
У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо. Он је израђивао обућу фратрима, стога му и примише сина. То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар.
— Букара! — шапну њеки. — Ви се још спрдате са Тодорином! — рече Дундак — али госпе ми и госпина ми сина, ја га не би ни спомињâ!
Знаш ли ти да стриц шкађа све дугове, све, све, шта и’ има у пуку? Знаш ли ти то? — пита Кушмељ гледајући добро у очи сина. — Не знам! — рече Бакоња немарно. — Па шта онда? — Како: па шта онда? — настави кнез.
ако би то пало у друге руке... — Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе. Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати
Сви га обасуше хвалама. Дундак рече: — Е, госпе ми и госпина ми сина, јеси велики враг! Ја ћу ти јево у брк рићи шта сам до сад мислија о теби.
— се ситим да је лупеж ија с намикар за истим столом, да је укрâ коња брату посли николико дана него шта је довеја сина на наше јасле...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.“ Улица се стесни, кривудава линија ћерамида под снегом примаче му се до трепавица, и он, по калдрми и балези, с муком
Гаврани су црни. Ни орлови се не ките. — Газда све може. — Може ли дукат да баци у снег? — Може. — А сина? — Тола се из дубине насмеја.
Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина.
у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали.
Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише. — Зашто нећеш за добро свога сина? — мала, забрађена, срдито му принесе лице под браду. — Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом.
— Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом. — Нека се све затре! А неће. Имам ја још једног сина. — А Ђорђе и Симка? — Замукни!...
заседа и галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је... Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш.
— Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина. Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе.
— упитно гледа у Вукашинову строгу и лепу главу с нешто дужом косом и танким брковима и види: мучи се. Па види сина у гуњу, кад је био ђак и великошколац, радује се што остају сами после вечере и сâм почиње разговор.
Можда су га истерали из службе? обрадова се Аћим. Сада из службе отпуштају јадне учитељчиће, а што да не отпусте мог сина? Па зашто ми одмах ниси рекао?
И гроб ми опогани! — грмну у помрачину. — Зашто сам те осрамотио? Ти не одговараш за поступке пунолетног сина. Нисам те ни издао. Уосталом, нисам имао шта да издам. Ти водиш своју политику, а ја...
Вукашин уморно погурен, док титраји пузе и јуре по њему, пламсају из високе украшене пећи, купљене у Земуну за собу сина господина оне јесени кад се уписао на Велику школу. Срушили су механу у којој су тада преноћили.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК Кад више ни мајка ђаволица није могла да издржи враголије најмлађег сина, решено би да га пошаље у Горњи свет, међу луде. Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи.
ТАШКО ОРАШКО Један за другим долазили су ратови и односили по неког старчевог сина или унука, док није остао сам на салашу, усред широког житног поља заталасаног на ветру. Где ли је сада то поље?
— Ружнијег никад није било! — прихвати хор околних галебиха, а мајка од стида саже главу. Зато су два старија сина била лепа и расла као из воде. Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим?
Данима је чекала, летела да ухвати што већу и дебљу рибу за најмлађега сина, и надала се. Птић је све гладно гутао, али није растао. — Ништа од тебе! — говорила су му браћа.
Обогати се некадашњи дечак са острва, назида највећу кућу у граду, доведе лепотицу у њу, доби сина. Али још није био задовољан.
А морнари? Шта се ту може! Таква им је судбина! Затискивао је уши да не чује нарицање удовица и с радошћу посматрао сина како расте. »Да се то није сунчана зрака у дечака претворила?« — питао се посматрајући дечаков лагани ход.
Бродовласник се стресе. Такве гласове чуо је још кад је онај први брод тонуо. Докле ће га пратити? Дрхтећи, он приви сина уза се и угледа како се у таласима беласа тело морске виле. »Откуда она?« — помисли.
Ко зна колико је тонуо: тренутак, два, читаву вечност? А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва.
Изронивши, на гребену таласа он поново виде Морску вилу. — Помози ми да вратим сина или ми одузми живот! — зајаука. Вила одречно одмахну главом. — Не Могу ти вратити сина! — прошапута.
— Помози ми да вратим сина или ми одузми живот! — зајаука. Вила одречно одмахну главом. — Не Могу ти вратити сина! — прошапута. — А не могу ти ни одузети живот. Морнари чију си смрт скривио не примају те!
Жена одречно одмахну главом. — За сином жалим! — рече. Следеће ноћу принц се крадом увуче у дворац и изведе одатле сина. Не зна се које био срећнији: син или мајка...
— Проћи ћеш, не кукај. Зна она да си јој спасао сина. Помоћи ће ти да нађеш Златну птицу, у птици песму од које се постаје Принц облака, а сад бежи!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
столом украј врата, мршти се и гневи уздржано баш као и његов брат Јеврем кад би, 1841, помислио на Гарашанине, оца и сина, ХаџиМилутина и Илију.
Практичан и имућан, Павле Нешић је послао сина на трговачку академију, у Беч. Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине
Иначе, грешка је ту.“ Сада, Сима жури, кораци су му све дужи, и луђи; узалуд Сина опомиње, Сима не успорава. Стиже у прави час.
добио је, и овде у Београду, као и свуда где је бивао, ученика коме је могао да се сав посвети: Алексу, Вождовог сина.
увери у своју наклоност него и стога што је он био уверен да ће Доситеј са собом повести и свог васпитаника, Вождовог сина?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави!
земље оките се миром, Српска деца ружом И шишмиром, Српске моме струком рузмарина, Српска мајка кад загрли сина, Кад се сунце на школе осме'не, Хај, на школе и дарове њене; Мудре књиге кад полете летом, Да Србина изједначе с
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.
рука Каинова, првога је сунце видијело убојицу Каина на земљи, родитељах првијех проклетство на првога излило се сина.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Још када је - давно је то било - Хефестос начинио и предао Тетиди штит што га је сковао за њеног сина, брзоногог Ахила, биле су на њему урезане и небеске звезде.
Зато га и назваше Филаделфос. Поред свог сина, који је као Птолемајос ИИИ Евергетес био достојан наследник свог оца, имао је Филаделфос две ћерке; старија од њих,
„Заиста, царски поклон! Наша отаџбина се с правом поноси тим одликовањем њеног сина, а поноси се и вашим књижевним радом“. „Зар се тамо код вас још зна о мени?“ „Како да не!
„Владавине Абдерахмана ИИИ и његовог сина Хакама ИИ биле су прво златно доба државе Омајада. Хакам основа у Кардови Велику Школу и прикупи онде библиотеку са
А данас је његов рођендан!“ Добра мајка мишљаше без престанка како да угоји свог сина првенца. Остала њена деца, из њеног другог брака који је склопила три године после смрти свог првог мужа са пречасним,
Вечна штета што тако млад премину“, додаде свештеник. „Очајање и слом душе били су сигурно узрок што сам његовог сина родила пре времена. Дошао је на овај свет толико сићушан, да би се могао сместити у ово бокалче“.
Али Норт-Уитем не лежи далеко одавде, једва сат хода, па зато могадох често посећивати и мајку и сина, а и моја мајка долазише са Исаком често к нама“. „Да ли га је при том носила у бокалчету?“, запита њено најмање дете.
„А зашто“, запиташе деца. „Јер сам се поново морала да раставим од свог драгог сина. Чим је она одлука донесена, мораде он опет у Грентем да се онде припреми за универзитетске студије и да научи све што
Али ми Христова наука дозвољава и налаже да свог сина волим, да се бринем за његово добро и да га начиним срећним“. „А зашто“, одговори јој брат, „да буде несрећан у
То је моје прво научно дело. Отпочео сам га у раној младости када сам, напунивши своју двадесету годину, био васпитач сина грофа Еризија.
замоли ме да седнем у једну од плетених наслоњача хладњакових, седе у једну другу и поче да чита писмо свога сина.
„Колико се радујем што видим пред собом пријатеља свога сина!“, рече ми она, па онда додаде: „Јесте ли, драги господине, уморни од пута, гладни, жедни, желите ли да се окупате,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
пуну годину дана бринуо се о њему очински кад га, по навршеној седмој години, уписа у основну школу као свога рођеног сина. Али Секула школу није марио, јер је муцао, и деца му се гадно подсмевала, и напретка никаквог није било.
мајка и отац одступају с војском испред непријатеља кроз Арбанију само, како су говорили, ради тога да сачувају живот сина јединца. Малишан, иначе слабачак, прозебао, изнурен у одступању разбољева се и умире седмог дана марша крај пута.
Идемо сви за сандуком његовог сина. Спуштају га у гроб у који га је он отерао. Последњи је час, баш последњи. И ја хоћу да вриснем, Боже, да вриснем; и у
те чизмице, иако потпуно нове, изгледале некако просте према малим калочнама што су се сијале на ножицама командантова сина. Тако исто било је и са нашим шубарама.
Све ми, вели, морамо да памтимо, и кад Марко слави, и кад ће Јанко да жени сина Ратка, трећи да удаје ћерку Иванку, а четврти да крсти дете.
Испричаћу, да би знао господин какав смо ми народ. Јест... јест, треба да зна. Ево, то је овако било: женио сам сина, хтео сам да га усрећим и себе да усрећим.
Ја сам је изабрао за свога сина, здравог, кршног Рустема. Ретко је кад било таког весеља и радости у Албанији као у богатом дому мога пријатеља,
Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом из нашег села Кашара... Ох...
да оних дана кад је, усвајајући лекарске савете, трговац шабачки Степан Васић исписао из гимназије (петога разреда) сина свога Илију, јер је жгољав и сушичав био, банкротира у Шапцу једна путујућа дружина.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.
— Ох, жалим само што немам сина па да у твоје руке повјерим његов одгој! Да га учиш животној мудрости! Ти си рођен таленат за информатора!
Човјек фактично не схваћа! Помишља на старијег сина, с плавом витичастом косом и с брадом à ла Максимилијан, што се у својој кожнатој врећи можда још биба на дну
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.
приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина... У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра. Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи.
Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?
Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: — Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.
— па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва. Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: — А шта је ово, синко?
Ако су живи, и данас су добро. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати.
Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
Рибица, кад види царевог сина, стане му се молити: — По богу да си ми брат, баци ме у воду; ја ћy теби једаред врло требовати, само узми од мене
Како их стигне, царицу отме од царевог сина, па му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да царује.
АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар, па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма, а он за њим, те овамо те онамо док
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ал' цар погреши. Јер исти пут Не води слави, него ужасу. Небо и земља немају кут За Сина новог сад да га спасу. Јер као слава и ужас тражи таласе. Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина. Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”.
Црна шубара од овче коже уобличавала је мој лик правог сина Идвора. Кад сам се на пристаништу при уласку у брод опраштао од оца и мајке, очекивао сам, као нешто сасвим природно
Са мном је говорио енглески, али по мишљењу његовог сина Кристијана, много горим од мога, иако живи у Америци већ двадесет година.
Прихватих позив и у његовој кући упознах његову добру супругу, сина и кћер, који су се родили у овој земљи и изгледали као Словени, али са приметним америчким калемом.
једног девита и неколико потомака Џеја, па и поред свих њих ипак изаберу за председника своје године српског сељачког сина који нема ни пребијене паре у џепу, зато што цене његове не само умне и физичке напоре него и традиције Колумбије, са
Уживао је веома у њима, а у исто време почео је размишљати како да побољша успех свога сина. Са својом породицом имао је намеру да лето 1882.
Винтропово понашање га није зачудило, уверавао ме је, јер је оно типично понашање сина једног америчког џентлмена. ”Сваки Ваш колега понашао би се на исти начин”, - завршио је свој коментар повереник
- Коста, мој верни мужу, довела сам ти сина твог кога си волео више од свог живота и чије је име било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот.
Она је веровала да је то бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина. По народном веровању у Идвору, када се деси да се дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор
- Коста, мој верни мужу, довела сам ти сина твог кога си волео више од свог живота и чије је име било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот.
Она је веровала да је то бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина. По народном веровању у Идвору, када се деси да се дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор
који је поседовао неколико села, од којих је свако било веће од Идвора, па га је овај одговор који долази из уста сина сиромашног села Идвора јако забављао.
Ћипико, Иво - Приповетке
Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами. Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором.
После се Цвета упути у господара и затражи од њега више новаца него обично да купи за сина што јој лекар наредио. Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи.
Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако би.
Диже главу: — Шта брбљаш? Све је у реду. За шеснаест новчића узела си литру вина за болесног сина. Зар се не сећаш? —Па, здрави били, и то ми наплаћујете? —Дакако! Али мени мукте доходи? —Имате га у кући.
Ветар је силно дувао, те се склонио иза зида што је луку бранио. У оној вреви и мешанији Цвета се, потежући сина за собом, једва довуче њему. —Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац!
—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива.
Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина. Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука. Стаде па је диже и теши. —Погибе! Јадна ти сам до бога!
Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и упуте се
Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала. Испрвице ње идеал бијаше да га запопи; мислила је: биће чашћен од свога стада као и други
се двеју неправди: учитељ га је у школи избио стога што се, нападнут, одлучно бранио од напада једнога свога друга, сина имућног тежака. Деца су причала како је његова мајка уочи тога дана донела обилат дар.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
(то је прелазак из реалног времена причања бајке у време саме бајке), па се онда уводе, на пример, цар, његова три сина и кћер.
на типичан начин повезане са функцијама које у причи имају (зна се, на пример, функција трећег, најмлађег сина у односу на средњег и најстаријег).
појављује као да је неко потајно око са стране види: Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак!
А не би била бесмислена да је у њој препознао трансформисану сцену распећа божијег Сина на Голготи. Открива нам то и строфа која одмах следи и која садржи прикривени цитат из Матејевог јеванђеља: А да небо
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне које ће госпа Живка прекројити за сина. И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?
ЖИВКА: Несрећниче, ти си опет нешто урадио. ЖАНДАРМ: Молим покорно, госпођо министарка, ударио је песницом по носу сина енглеског конзула и псовао му оца, па господин члан... ЖИВКА: Шта кажеш?!...Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
згушњава, успорава, као да је на тренутке закочено - до свадбених свечаности, до удаје Софкине за малолетног Томчу, сина сеоског газде Марка, одскора досељеног из Горње Пчиње.
Марков неуспео покушај при свршетку свадбе да - према пчињском обичајном праву - уђе у снахину ложницу уместо сина, онда први дани Софкиног живота после свадбе и, на крају, Маркова погибија и сахрана последњи су догађаји
него храбра, Софка је, кад је од тетке сазнала да је не удају ни за богатог сељака Марка, него за његовог недораслог сина, смогла снаге да, противно реду и обичају, оде оцу на разговор - да се успротиви.
рани, у слици материјализовани наговештај онога што ће се касније обелоданити: да Марко, додуше, узима Софку за сина, али, са скривеном помишљу, и себи за суложницу. Сликовна инверзија носи укрштај та два плана.
Пропламсај не сасвим чисте савести - због жене колико и сина, јер скрива пожуду према булчћој снаси - пренео се, дакле, одмах и на тело: „Онда се поче пети (алат - Н. П.
Што је Марко, захваљујући свом богатству, узима за сина који је двапут млађи од ње; при чему тог сина и не доводи „на гледање” пре прошевине; што је напослетку, мада она то
Што је Марко, захваљујући свом богатству, узима за сина који је двапут млађи од ње; при чему тог сина и не доводи „на гледање” пре прошевине; што је напослетку, мада она то још не зна, узима са помишљу да му буде
собицу, и после свега што се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.
одмах тражи очевог коња, затим и очеве чизме, представља чин синовљеве идентификације с оцем: симболичко преобраћање сина у оца.
не само због куповине Софке, што није ништа мањи грех од ефенди-Митине продаје, него и због покушаја прељубе, што за сина мора бити неопростиво.
не питајући је удао у сељачку газдинску кућу, али већ јесте тиме што ју је као једино дете продао Марку за малолетног сина знајући при томе за пчињско обичајно снохачество153, што се такође може узети као вид условног родоскврнућа (између
Тако, на пример, у приповеци Тетка Злата, кад се описује како мајка води сина Стојана да га на занат дадне, посебно се наглашава да иде „средином чаршије”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Не вала се више заносити и премишљати. Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију.
Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију. Суљ-капетан је објавио своју одлуку за Сина, те му навалише Горани на весеље. И они су као остали свет. Ишчекују чуда од расипања и показивања. Па то и не крију.
и разрогачених очију, сав у уверењу да добро ради, он помисли да за сутра остави последњи обрачун, па се прући покрај сина и одмах заспа. У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа.
Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа. Саже се и узе сина. Уви га у своју шареницу и изнесе подаље ван куће. Па се поврати к огњишту и с њега диже две разгореле главње.
Његово војничко одело узели за домаћинова сина, а њему дали неке старе дрехе арнаутске, узели му пушку и часовник — да му то тобоже сачувају од Аустријанаца...
је до Бога јаукнула, али видевши како је из куће све избезумљено потрчало, њој паде на памет да су доле око њена мртва сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој
“ Па се наднесе над мртво– га сина и махну руком да га открије. Мртав Јаблан као да бејаше заспао. Лепотан мајци као и за живота.
Натраг, умукните једном од Косова!.. И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна.
И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце. Родбина одиста умуче у чуду. Арнаути почеше да се згледају.
из Солуна... Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина... А–а, јуначе, немој се омрзнути!.. Од ових чудних речи домаћин сасвим претрну, а Арнаути се сасвим збунише.
Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску. Дошао је у Гилане и плаћао и законски откуп и нудио мито пуну шаку лира.
„Има ли Турака, не дајте, каурин све поби, ето и жене!“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде сло– бодан. Аге тражиле земљу, па да се заузму.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа
“ Слава теби, ти узоре грађанских врлина, — Отаџбина т’ губи данас најдичнијег сина. Слава теби, јуначино, коме нема равна, Лучо правде и слободе од Бога послана!
Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку? Он свлађује своје боле, Сакрива их у прсима; Диже горе очи своје — Тешко ј’ добром међу злима.
Док год буде српских сина ђакâ, Школом ђака а борбом јунака, Видаће се многе ране горке Успоменом српске добротворке. »Стармали« 1883.
ПОД ЧЕРГОМ „Чуј ме, Гага, чуј ме, Шта сам ноћас снио: Украо сам коња — Ал’ је матор био.“ Гага сина ћуши Па му рече: „Рâно, Кад већ у сну крадеш, Кради што ваљано!
Петровић, Растко - АФРИКА
Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.
После тога секирама ломе му ноге и ваде срж из костију. Мучење најзверскије продужава се до дубоко у ноћ. и два сина жртве узимају нажјивљега удела у њему.
Црнци кажу да губав отац има губавог сина и да она долази са хаљином. Н. тврди да у колонијама није познато да се белац може заразити губом од црнца; требало би
Тако је жена која остане удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.
Био је немилосрдан: једнога сина је зазидао у кабину, и када га је после пет дана нашао још живог, удавио га својим рукама; закопао је живу кћер зато
Еп је дуг око десет хиљада стихова, на архаичном је језику, и преноси се са оца на сина у одређеним породицама гриота.
Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима. плаче, шаље пољупце, и одлази да нађе сина великог марабута. Овај шеснаестогодишњи деран сав је накићен и уображен.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Дакле, за сина тражи кћер? И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа! А његово је деце обоје: Сина ми може свакад
И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа! А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити; Господар он је!... Ми смо робови!
А ти се жури И вештом лажи варај тирана Румен те лица неће издати. Кажи му јасно: да зуба немаш, П’ ако ти сина смакне јединог Да ћеш од црне глади свиснути.
витице И миран поглед дýге пријатне, И све те твоје дражи чудесне Будзашта нуди гадним Турцима За худи живот сина њезина, Што је, још једва зачет, учио Шпијунски занат оца наказног!
БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати! ВУК: Несрећница!... А могли су нас Турци све као репу посећи! ИСАК: У целом граду лом се начини: „Ђаур!
ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо, што ’но кажу, и мртва сина могла познати? СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.
се живи ђаво згрчио, Те онде дува мехом пакленим, Да муње спреми грозне поруге Што ће се мојој бољи смејати, Кад сина видим... Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!...
Турци се смеју.) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде!
Турци се смеју.) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!.
) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!...
Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћут’! Угушићу те!...
СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћут’! Угушићу те!... СТАНА: Угушио си Онде на земљи тврдог бедема!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А за мене понајмања Српски умрети, — Та ти ћеш ми сина дати, Да ме освети. ХХ Јеси л’ ме жељна, драга? — Ал’ видим ти по лицу, Гле донô сам ти прву Пролећну љубичицу.
ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се
Добра воља, Добра браћа — Ти донесеш вина; Само, само, неправо ти Кад пробудим сина. Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све
Какво царство!? Јок! — на боље Чувам ја свог сина: Нека буде ’Ваке воље Увек, и без вина. Нека и он, Кô бабо му, Само Српство љуби, А кад види Душманина Нека
А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери. Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава?
Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина сина. XXX Што је јава тако кивна, Да ти веру сву потреса! Откуд санку сила дивна, Да отвори сва небеса?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Коста ухвати коња за поводник и поведе. Бора, а за њим и војници запеваше: Исаије, ликуј дјево... И роди сина Емануила... Бора се окрете војницима: — Почасни плотун у плафон — и показа руком навише. — Пали. Гру!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
мужа, Ви ћете се радовати, уживати сласти Имајући свог супруга, будући у власти, И љубови мили залог, грлити свог сина, Док жениха она чека још из Недођина!
Умилну дражест величеством, Скромну простоту раскоштвом красиш. О, прими мене, мајко небеснице, Тебљубног прими сина у наручја, Кој’ с’ око мајке нежно вије, Танка к’о вињага око стабла.
зар ропством к слободи затупило чувство, Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит; Озбиљом стаде одвраћати сина и гомилу света: „Ми ли смо људи под седима власима? Камо нам разум?
Вечите правде, знај, око је будно. О, врати се натраг!” Не слуша родитељ молбе ни совјета млађана сина; К планини већ је окренуо лице и Турцима спеши. Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук.
Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи. Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око?
Суботић СРПКИЊА Ја сам млада Српкиња, Милком ме зову, Имам другу Српкињу, Анку кумову, Имам драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко,
” То рекоше сина оба, Млад Радомир, млад Радивој Својој мајци остарелој У пролећа цветно доба. Сунце сину на истоку, Пред колебом
С.С.), по наметљивој аналогији са псеудонимом у Горестном плачу (онде стоји да је овај објављен „чрез сопственаго сина јеја”), сматрало се да такође треба да значи сопствени син Сербији, тј.
Чрез сопственаго сина јеја објављени. В новој типографији грекоправославној. В Венецији 1761-го љета. Мјесјаца ноемврија.
господина Трифона от Младеновић, великог судца благородни у Дистрикту иришком, дар за њена надежде пуна четир сина, учтивејше подноси песму ову Др. Јоанн Субботич.
благородни Павел от Јоаннович, сенатор и вармеђе сремске соседатељ — дакле отац Змајев —, а књигу да је претплатио „за сина Јоанна.” Несумњиво је дакле да је Суботићеву баладу Змај могао читати већ као дечко од десетак година.
Ћурчину, у ст. 3. строфе ИВ м. вриском штампано с вриском. — Фемка, о којој песма говори, удала се за Николу Бибића, сина меленачког пароха Павла Бибића, а Никола је био „један од најбољих пријатеља Живковићевих; спријатељили су се у Вршцу
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Дакле, месече, Послушај молбу сина гоњеног, Отровну капљу Иван-бегову — Те савет носи правовернима, Будућој браћи Срб-издајника — Да ову хрпу зверске
ону травчицу Што своје пиће благим мелемом Вимена пуни овци безлобној, Да свога млека храном питомом Планинског сина стиша желудац. МИРА: А сад? Зар не знаш више љубити?
ВУЈО: На часноме се крсту заклињах твоме оцу, покојноме господару Иван-бегу: да тебе, сина његовога, за живота оставит нећу...
смелост, освета, На мекојзи ће свили лешкати По којој престо сина Ивова Камења драгог зрна просипље... (Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси?
чело притисну, Показујућ јој сузним очима Колиба бедних тврде постеље, Где ће у слици најужаснијој Крваву судбу сина рањеног Несрећној мајци предсказивати: Да, кад јој петла први гласови Освитка скорог бледи долазак Узнемиреним
јој петла први гласови Освитка скорог бледи долазак Узнемиреним кажу прсима, Да спремна буде мирно слушати Мртвога сина повест жалосну; Па када чује... ах, несрећнице!...
Јер у тој крви бесне пучине Потоње снаге риком самртном Утону, Ђурђе, наша галија — Жалосни двори сина Ивова... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Умир’ се, чедо, И заборави Санова лажних грозне призоре — Почини, иди, сневај и даље — Још
искрицом По нагој кожи нежног рамена Потражи места своје милости, По којима си вреле пољупце Начином страсти сина разметног У часовима бујне похоте Занетим умом силно расипô...
ВЛАДИКА: У име оца и сина У име неба! У име земље, Која вам и сад — изневерена — Дедова светих чува гробнице... Закуните се!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô
Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио, док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.
Вода га и чата баш кô на вјенчању: „И Брадара роди сина, Мануила...“ — Да теби, Гавро, није почем тешко? — пита га Симеун, па на сваком ћошку застану.
Све ћу вам, господини моји, казати по реду и закону. Имô сам сина. Снажно младо и витко момче кô јела. Није био нимало на ме налик.
Давид: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије! Види курвина сина како се кô ђоја ражалостио. Не претварај се, лопове један! Иако говориш господиновим језиком, то ти неће помоћи.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази Два плава ока тек рођена сина. (1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава
Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.
Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
војском у ратним походима, свети Симеон штити своју државу, коју је и за живота бранио, али и свога изабраника, сина Стефана, подржавајући га тако у борбама око престола.
у биографијама владара које је написао Данило, док је у биографијама краља Стефана Дечанског (после 1331) и његовог сина Душана као краља (после 1335), којима је он сам аутор, Данилу од почетка поверио водећу улогу.
У оквиру немањићког доба, Марко се појављује као заштитник легитимитета царске лозе и чувар "нејаког Уроша", сина цара Душана.
Тако Вукашин Мрњавчевић остаје убица "нејаког Уроша", сина цара Душана и престолонаследника српског царства, а Вук Бранковић - појам издајника.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје — сво, Ти ћеш ми родит сина, Да чува благо то. 2. Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола. О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он.
Лове, а уловљени. С вечери, туго, ко коме плен? X Крст на раскршћу ту наука. Сина не распесте ви, распео се сам. Ни недра мајци, ни бедра. У крсту кад ње рођај вам и задојење.
Ни недра мајци, ни бедра. У крсту кад ње рођај вам и задојење. О, зар за даља распећа невинога не. Сина не распесте ви, распео се сам. XИ Ниско се светиљке упале, гони ноћ.
Семе је ово, пламена пламен-оплођење. Сагорети — пречистој дар. 3 Ожеднела је земља, огладнела Агнец-Сина, крви крв, тела тело. Жртвени преклати нож силу крина.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши.
Ено, баш спроћу њих газда Стојанче што само једног сина има. Па ни њега, мада је већ стигао за женидбу, отац ипак не сме ни у дућану да остави, а камоли да њему преда радњу,
и увек тобож послом, да нешто из дућана кући однесе. И кад види испред дућана њих, старе, другове сина покојног, како ту седе, разговарају, као да није он, отац Младенов, умро, већ да је и он ту, да и он с њима седи, баба
како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на неисправност, већ побеснео и грди сина, тражи од Младена »тевтер« да му покаже како треба. Младен му пошље.
Нисам ни ја баш тако вредна. И ако би утом (откако оженио сина, добио Јованку, никако не може да прође а да у свакој кафани не застане, не части за снаху пријатеље, познанике)
ВИ Мајка му, као увек, уплашена њиме, унапред, чисто непријатељски, заклањајући млађег сина, знала је да Младен неће [пристати на његову женидбу].
Иде, ради, а ништа не види. Толики дарови, везови, стоје, а она само се смеје, трчи и пева као луда. Тако и она. Сина, ако затекне њих две, још са капије, срећна, подетињала, почне да дира: — А бре, младожењо, па камо матери што да
— Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу? Кад не од првога сина, а оно од овога да видим снаху, одмену.
код њега, прије, долази, а мајка, што бар млађи јој син, дете, усрећава се, те она, кад од њега, Младена, старијег сина не дочека снаху, бар оно од млађег... Младен је све видео, осећао, знао.
Зна да мајка му, слободна тамо, код нове снахе, млађег сина, можда доноси вина да сви заједно, у новом стану, пију више него што им је за време оброка заједничке вечере било
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина.
»Да ми не би иве и омана, Не подгојих свог сина Османа« (ібідем). ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ Лабкраут (галіум верум). Ивањско цвеће, иванова трава, госпино цвеће, госпин
горе под Јабука). О свадби невеста баца н. у коло (БВ, 16, 154). У народним песмама често се спомиње како мајка сина неће да укопа у гробље, већ га сахрањује у башти, под н. (БВ, 9, 169; 11, 293; Беговић, 186).
»Да није траве омана, не би могла мајка од урока одбранити сина« (народна пословица, ГЗМ, 1. с.; и већ у спису Луке Владимировића Свáірху лікарѕтва, из 1775).
никаквијех хаљина не ваља шити«, мада наводи стихове из народне песме у којима се забрана тиче само мушкарца: »Мајка сина свога свјетовала Да се чува и да се учува Од ујамка и од урезника, Да га танка пушка не убије«.
Ћипико, Иво - Пауци
Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено. — Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп?
Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од
Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.
Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!...— Па, напивши се ракије, преврну: — Је ли ти жао што немаш дјеце?
Илија Радин поглед осјетио на себи, па да сина осоколи, вели: — Ни бриге те, Раде! Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. .
Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице мајка Петрова, старица, леже уз ватру, застење и моли сина да боље наложи. — Помете ме, — вели. С друге стране ватре трже се крмача и загрокта.
Илија одавна премишља да вјенча Раду са Божицом. Већ је вријеме, јер Раде , ето, има и сина и сада му не бране вјенчања.
Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије вјенчања не упасти у гријех...
Раде, упртивши торбу, пољуби се с њима и вели им: — Навратићу се к жени да видим сина прије него пођем... И чујеш, најо, пази и ти на њ, док се повратим! — и оде.
Захваљује предговорницима. Зна да изречене здравице у његову славу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју се надвиле црне облачине да је угуше...
Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара.
А два сина му пођоше опет у свијет: веле да су се укрцали за Америку... Јесенас узе газда све себи: и кућу, и земље.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Насмејао се чак и Доротеј. А повод је био простаклук онога ђавољег сина, онога грбавог ништака, који се најпре, тобож забринуто, загледао у моје лице, а онда је опалио.
која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом трбушином лик твога распетог сина. Свуда около је трње, само јој је овде на мојим грудима фино. Зашто ме и ти исмејаваш, Господе?
Јуда љуби Исуса. Истовремено раздражене слуге двојице првосвештеника бацају се свом жестином на божијег сина. То се морало представити у две слике.
Најстаријег сина Кирчу желео је отац да задржи код себе на земљи, како би му помогао да отхрани нејач. Али баш тада је Лауш купио по
Али тело божијег сина Исуса Назаретског израђено је са таквом пажњом (и љубављу?) да то запрепашћује. Збиља не претерујем кад кажем
Она стрела која би процепила мантију ранила би у само срце Божијег сина, господа нашег Исуса Христа, његове апостоле и мученике који су јој подарили достојанство.
Макарије је говорио оно што се могло од њега и очекивати. Стрела је одапета на блуднога сина који је збуњен и поколебан, коме би ваљало упутити мало људског разумевања и саосећања, а не стрелу.
Знам, чим сазна да је Лауш умро, сместа ће овамо послати неког татиног сина и тај ће одмах доћи. Видим већ неког голобрадог момка како се овуда шеће као паун у светлуцавим грчким хаљинама.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Цар је слушô песме ове, па у гневу и у жару, Он затвори свога сина у високу кулу стару. Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине.
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина кô најмлађег свога брата ...“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у
1890 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом, Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе.
“ И Катон одржа клетву. На гозби код свога сина, Он призва Корвуса храброг на пехар самоског вина, И кад је Утику малу покрило суморно вече, Он мач загрли тада и
“ Тако збораше Катон. Кад поноћ суморна дође, Роб један упали факљу и Корвус са гозбе пође; И Катон отпусти сина, што оде готово с плачем, А затим, разгрнув тогу, страшним се удари мачем. И онесвешћен паде.
завоје своје, утробу дохвати смело, И залуд прилете робље - утроба пуцати стаде, И Катон завали главу, и мртав пред сина паде. 1890. МРАМОРНИ УБИЦА За време Анџела славног живљаше у древном Риму Силвије, убоги вајар.
Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне, И лила сузе више рâна гроба, И звала сина што у њему труне. Плакала дуго и дуго га звала, Доклен и сама у гроб није пала? 10. Бог би то знао!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Када је супруга Луја ХИИИ, Ана Аустријска, рађала свог сина, каснијег Луја ХИВ, онда се у соби породиље налазио и астролог Морен да би, у тренутку порођаја, тачно одредио
У тој грчкој породици живесмо, цењени и поштовани, мирно и спокојно, прелазећи у наследство од оца на сина док Александрија не доби нове господаре. „Године 640 освојише Арапи Александрију и удесише је по свом ћефу.
и умрлих који су се чували у даљској цркви, из породичног архива, успомена и предања које се преносило од оца на сина, саставили су мој отац и стричеви родослов Миланковића; ја сам га сада надопунио са најмлађим изданцима наше лозе.
Миланко је оставио иза себе јединца сина Нићифора, званог Нићета. Њега спомињу, на једном месту, како ми причаше један мој рођак, записи крштених у даљској
Са његова два сина, Јевремом и Марком, рачва се наше породично стабло у две гране. Млађи од њих, Марко, даде свог сина на високе школе и
Са његова два сина, Јевремом и Марком, рачва се наше породично стабло у две гране. Млађи од њих, Марко, даде свог сина на високе школе и постаде тиме родоначелник господске лозе породице Миланковића.
Та радња, наслеђена од његовог сина, увећана филијалом за гвожђарију постојала је преко седамдесет година. Од синова Георгија били су Милош и Вукашин, а
док сам на Вас овде, наслоњен на зидану ограду моста, изгледао и посматрао пролазнике, опазих изненада једног Бокеља сина Боке Которске. Познао сам га већ издалека, по његовој ношњи, јуначком држању и оружју.
Ваљало је решити и питање, како да се деца, четири сина и две ћерке, васпитају. И ту су биле пресудне породичне традиције.
После вечере игранка, концерат или позоришна претстава у павиљону, све у режији пуковниковог сина Јована, каснијег дипломате, виртуоза на виолини и клавиру и стручњака за сва питања уметности.
Стари Кепен, који је сем свог зета изгубио још у рату два своја сина, тражио је утехе својој жалости у беспрекидном научном раду.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази смрт драге, али родитељ не може да преживи смрт сина.
– Оца и сина, супруге, кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје
Вук Ст. Караџић: Мала простонародна славено-сербска песнарица Стефан Живковић: Прикљученија Телемака, сина Улисева (превод Фенелоновог дјела с француског језика) 1815.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете. Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете
Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина. Крстише дете Срећко, јер је родитељима срећу донело.
женом је имао пет синова, и како које дете донесу с крштења, он му испали четири метка над главом: „Во имја оца, и сина, и свјатаго духа, амин!” И сто таквих чуда. Са оружјем је живео, само оружје ценио, израђивао ванредне пушке.
Оженио се Српкињом из Будима, становао у тазбини, имао два сина, дакле почео не може бити боље. Мало је болело родитеље његове што им, откад се оженио, никако није долазио.
За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена. Бошко се после смрти детиње променио према жени и кући.
Истовремено с вешћу о ужасном догађају на салашу Мој мир, сазнало се да је други богаташ, отац два сина, добио уцењивачко писмо: петнаестогодишњи и десетогодишњи дечаци биће одведени, осакаћени, или убијени, према томе да
Просјак! И увек сав капље, зато ваљда и не излази из кашља и назеба. Добио је шлајфер сина већ као постар човек, с једном младом женом с којом се саживео био, и после и венчао, некако на основи јаких
А господин Јоксим, велики пријатељ жупников, додао: да је девојка, као таква, можда и родила сина посредством непознатих сила. Свако вече, шлајфер се премести пред отворену капију жупништва, и тамо ради.
И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој.
Није волела свога зета никако. И страшно се потресла кад је, тамо касније, видела како малог сина Јуличиног коњаком и ракијом враћају у живот.
Срба ће у Грац, и учиће за доктора. Одма да ти кажем, да сам то ја изабрала, нисам много питала... 'оћу сина као доктор Мирко... А ти, ето, дајем ти право да сам бираш... Да не изабереш и ти однекуд медицину?...
Кад су му једног дана донели малог сина, који се код госпа Ноле лепо поправио, отац га је дочекао: — А, ти врло лепо изгледаш. Сигурно си пун пара.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
који је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи, и препоручи јој да га особито чува и негује.
— Ко жели унуке дочекати, с особитим приљежанијем гоји сина свога, свака три месеца даје га мерити, и ако се ишчисли да му је синовно крмче с неколико фунти теже него што је
Он науми тврдо у ропство се предати, гди ће сина свога господара у школу водити, откуда ће потом побећи, опет уваћен, и у туђу земљу продан бити, из које ће најлакше
но потом се тако осили и тако се растећи гоји да је не једанпут наметнула жени која је дете нешто суво имала да је сина са зечијим ногама, потом са зечијом главом, а најпосле правог зеца родила.
»Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина“.
За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање
Сећам се једнога мога кума, који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио: — Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре, — указујући на најстаријега —
Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године често пута певао: Опа-цупа, коло игра, Момак до девојке, Опа-цупа, испит иде, А
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме дишем и пару једног
није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда
”И ја више нећу имати сина, Јер ни отац мене није морао имати, Јер један роб не мора рађати другог, А слободан чојек довољан је сам пред
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Остали су у њему видели мало, слабашно, готово наказно створење. Али, жена је веровала у свог сина. Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен?
— Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина. — Хоћеш! И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен!
— Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу. — Где да нађем срећу свога сина? — понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече: — Своју срећу твој син мора сам
Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати! — Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег.
— зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом.
— Боље се врати одакле си и дошла. Претешка је цена коју би требало да платиш за срећу свога сина. Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече: — Платићу је! — Онда знај да више никада нећеш бити с њим.
По смеху који је оданде допирао схвати да је Сунчева мајка није преварила, и задрхта: желела је да види свога сина, мора га видети, мора, мора. А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује.
Не иде, већ трепери. Помишљајући на мужа и малог сина сама се сопственом ходу радује, кад, наједном, као укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој
Кад неко непознат уђе у кућу већ се снахи обраћа као свекрви. У оку снахе, па сина виде Лепотица прво чуђење, па прекор. Уздахну Лепотица, а у зору првога снежног дана умре муж.
Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?
Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече: — Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња? Племе постиђено саже главу, али сенка сумње остаде. Бели мрав — ко је још за таквог чуо?
« — будила се обливена хладним знојем Белкова мајка, са страхом гледајући како се на леђима њеног сина нешто надиже, нешто пупи. Шта?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА (устреми сена њу): Ћут! Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква?
Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и
С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа!
И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову? Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају.
МИТКА И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н с’нујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан!
А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина.
— поведе сватове, дође овамо и води њу, ту, Коштану, и тамо, у Бањи, венча је за свога сина Асана... Јеси чуо? ПОЛИЦАЈА (понизно): Јесам, газдо! САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Она снова види све вечери касне, Кад је у колеби сваки кут грохотô; Види сва три сина, све ликове красне, Огњиште и ватру, вериге и котô. Све види и чује.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Нек су живе све јуначке главе које дижу чете на крајину! Рани сина, пак шаљи на војску: Србија се умирит не може! Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим
одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.
Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана“. За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан владар покоривши
пораза Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова (Евренос, Сариџе, Балабан и др.).
Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену.
Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену.
Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво питање о
кад је Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив, Ахилова душа је отишла широко корачајући весела што има одличног сина. Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу.
могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, са разних разлога, била је изузетно тешка народу; најзад, за владе Бранковића српска држава коначно
Поврх тога, треба имати на уму и то да је народ владавину Бурђа Бранковића, Вуковог сина, запамтио по злу н проклео је у причама и песмама о Јерини.
У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата.
У стварању оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци Јевросими, која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима“ и да по цену живота спасе невољника.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је „Мери“, оца Ђурђа „Ђан“, а сина Николу „Ник“. Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Благо Рахили међу осталим мајкама, крошто она продаје свога сина прекраснога Јосифа није видела! ... О, светле све небесне силе, сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!
Моли, пресвета дево, сина свога, којино је рад нас своју крв излио на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв војиштанска и
и нашу, и како си пређе у мору врејуштому језики из облака горућом каменом крупом потопила, тако и саде проли гњев сина твога и твој на језике који те не познају ни почитују!
Крвоточива она жена кад се је прикојасила за скут сина твога, и таки престаде јој тећи крв од ње. Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на
« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има други
Тога рад, Есписијан, римски цесар, с туштеном војском под Јерусалим посла свога сина Тита, краља спањорскога, те попали, похара сву им земљу, више исече, него што пороби, Јерусалим до корена и темеља му
Од зла му пробеже његова жена, краљица, к своме оцу. И он, што да јој напркоси, уби свога сина, одсече му главу, руке, ноге, — стовари га у сандук, — тако посла га к матери му на пешкеш!
АЛКОН КРИТСКИ Алкон Критски кад му арждаха на очиглед прождре жива сина, тим часом он притрча, смлати ону змијетину, поцикну, распори је, те опет живога свога сина измакну из ње здрава,
на очиглед прождре жива сина, тим часом он притрча, смлати ону змијетину, поцикну, распори је, те опет живога свога сина измакну из ње здрава, читава! Ништа му не бијаше нахудила.
Очекаше да виде што ће из тога бити крај; дође му отац просити је за сина од Јакова. Ал' синови му сасма каримни, преко гледају, у нос духају.
је био себи селиште код њега купио, а и град је с мачем достао, на дељењу им земље да оно Јосифову племену од Манасије сина му буде. И тако допосле то и учинише.
А патријарх Серђије из цркве побра све те чудотворне иконе божије матере што на руку Христа сина свога држи; ношаше са свештеници и с калуђери, јоште и с остали христјани мушко женско, — што није за бој, прошецију
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.
— „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!... Млађе га, истина, нису могле и смеле љубити, али су га утолико чежњивије кришом гледале, нарочито
И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца.
И код тако лепог живота и слагања, како је морало бити Јевди, мајци Маниној, кад је чула да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је дотле увек
По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се једнога дана сина Манчу. И пошто је женидба у начелу била већ свршена ствар, разговараше сад о њој онако у појединостима.
— „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти?
“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!... И чорбаџијски, бре брате, син отиде си, те је саг кантарџијски санким чиновник — сас двеста гроша мисечно!
Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина... Свршија у Грац трговачку чкољу. Седимо си и чекамо да не послуже.
Кад чу реч „оскудација“, чорбаџи-Јордан се само лупи шаком по колену од силна чуда, па се просто заблену у сина. Не могаде више да одоли свом очинском срцу, него га дочепа оберучке, па га стаде љубити и шопати.
Срећни и блажени отац поведе сина да види чаршија једно чудо од детета — да Манулаћ пред трговцима понови реч оскудација...
стари Петракија, још никако да се одљути: никако неће ни да чује за њега иако је већ нестало узрока свађи између оца и сина.
јој је — да се Перса, Манулаћева мајка, јасно и разговетно изразила на једном месту код жена да зато неће Зону за сина што из њихове породице још досада, хвала богу, нико није „скочидевојку“ узео, па неће ни Манулаћ, макар се никада не