Јакшић, Ђура - ПРОЗА
После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле. — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!...
И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем. Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Онда управ можеш рећи: „Сине цримине луси: Без греха сам се играла”. 43 Магарац идола носећи Магарац у дан празника ношаше у литији идола,
обоје и, с отеческом милошћу љубећи их, да им ову науку: „Ја хоћу да се ви сваки дан у исто огледате огледало: ти, сине мој, не зато што би се поносио, и сестру своју ружном називао, него што би красоту и благообразије лица твога са
” Оде дете, каже оцу шта је чуло, шитајући га је ли то тако. „То може ласно бити, сине мој” — отвешта отац — „зато одсад немој никада веровати једну вешт коју наполак чујеш, него чекај док је сву и са свим
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.
Из овог мрака глас нам не допире ни до праоца, ни до праунука! 3. Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Кад сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и
” Каже: „Има педесет Турака, седе око чадора, пуше и ћуте”. Веће видим и сам себи говорим: „Е, мога оца сине, баш си долиј̓о веће!” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше. — Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш? — Ништа, сине, ништа!
Доста си ми радио! И сузе јој грунуше. — Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш? — Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми — гладан си, знам... Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији...
— Седи и ти, нано, да ручамо заједно — рече Огњан ломећи и њој парче погачице. — Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека — одговори Миона стојећи и као дворећи сина. — Ти мислиш и ја сам уморна.
— Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича... — О, родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља...
У зло доба окрете се поп, па рече: — Што ме обрука, несрећни сине, да од бога нађеш? — Богами, попо... — заусти Вујо да нешто одговори, па ућута. — А откуд ти те прње, бог те не убио?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине! Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију
Тада отвори очи: – Шта је?... Ко је то?... – Ја сам, Лако брате, ја. – А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја. – Откуд ти? — Тражим тебе. — Моји те послани?... — Јок. Субаша ме послао да те нађем пошто-пото...
Он онда приђе оцу и матери и скине капу: – Бабо! Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!...
Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!...
Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо... Огрешисмо душу о тебе, сине мој, о тебе ни крива ни дужна, и о ове неопојане гробове!...
Свештеник корачаше младићки, стас му беше прав као свећа. Кад из куће изидоше, он рече Станку: — Напред, сине!... Води нас! Бог ми каже да је тебе одредио да започнеш овај свети посао!
Иван му обгрли колена. Он проли сузе, проли их као дете. — Станко!... Дете моје!... Сине моје!... Ја сам се с тобом шалио док си дете био!... Ја сам те маленог цуцао на мојим коленима!... Ја сам те...
Почни!... Па се окрете да изиде. Али Иван поколенице за њим. Љуби му ноге и стопе где је ногом стојао. — Станко!... Сине!... — Не зови ме тако!... Откуд сам ти син? — плану Станко. — Али ја тебе волим!... Ја те од милоште тако зовем!...
Да нам бог срца и памети дао није, то би све могло бити!... Ама овако... нека опрости Господ!... Станко, сине!... Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не
И онда, нека је по сто пута благословена крајина!... И нека си благословен и ти Станко, сине мој!... Све грехе твоје примам ја на своју стару душу!...
Али Алекса не слушаше то, он стаде хвалити Јелицу: — Алал јој млеко материно. То је јунак девојка!... Знаш ли, сине, кад си оно њу преко прага превео, мени се учинило да ми се сунце у кући родило!...
— Бабо!... — рече он, скидајући капу и приђе руци. — Јеси жив?... — Жив сам, сине. — Хвала богу!... Хвала му што даде да те затечем!... Опрости и благослови...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Удавих се!... Јаој! — Нешто ме хладно дохвати за перчин и извуче. Јаој, оне очи! — Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а?
Гле! А ко ми је то метнуо порцуланско око на лист? Та то је мртвац! Јао, јао! Не могу да вичем. Ма... ма... — Сине, окрени се на другу страну! Кад сам се разбудио, видим да свиће.
— Сине, устани да идемо у цркву!... Кад сам ишао лане у Београд по јеспап, видео сам у Топчидеру Перу Зеленбаћа у робијашким
— А њој нико да полије? Сви потрчаше кови. — Сад пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се! Не зна се да л' њему више дркћу руке, ил' Аноци срце. Обриса је својим убрусом.
Ту њене очице поново потражише слику Лазареву. — Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика. — Узми ту књигу па читај код куће! — На поклон? — рече Мара изненађена. — На поклон!
Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету. Метну дјетету руку на чело: — Маро сине, устани! Дијете протрља очи и отвори их.
— Жив био, сине! — рече поп. Ал' господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала, и брзо трже руку назад.
Сједе поп с Маром за сто под орахом. Иконија донесе бијелу каву. Поп не скида с ње очију. — Шта си радила, сине, откад си устала? Мара узви обрвице.
Поп се пробуди, па уплашен потрча прво у Марину собу: — Устај, сине, некака буна! Али из Марина кревета нико се не одазва.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера. — Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту.
Али тек после подне, на рогљу ће тек да сине у свој лепоти својој, а сад је отрчала у комшилук да позајми часком оклагију; њихова се скрхала прекјуче кад је мáма
А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Фрајла Варвара је негда лепа девојка била, али је много избирала. Мати јој је увек говорила: „Избирај, сине мој, ти си јединица, а имаш мираза доста, можеш се удати кад год хоћеш“.
Африка
Друга песма. О, гриоти се забављају. Шеф дистрикта, шеф кантона, краљу. Гриоти се за тебе забављају, господару мора, сине госпођин, ти који си слон. Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Као што за време летње непогоде, изненада, иза црног облака, сине муња, па осветли читав предео пред нама, Трифун, у истом тренутку, сети се да то мора бити колона нових насељеника,
А он се онда окрете матери и поиска чутурицу и даде је деди Гаврилу. А деда Гаврило повика: Жив био, сине, кад си ми ово донео! А хвала и пријатељу Луки!
Њена ребра су сијала, као што сине муња. Дрхтао је цео, кад би га телом покрила. Ујутру, кад би дошао к себи, помисли да ће с ума сићи.
Теодосије - ЖИТИЈА
светлијим од сунца, и њега као од унинија подижући и веселећи га рече: — Више не тугуј и не жалости се због мене, сине вазљубљени, него се радуј и весели, јер ево по молби твојој јавио ти је Бог о мени, родитељу твоме.
теби предобром, слава теби прештедром, слава теби благопослушном са вером молитеља ти, слава теби, сабеспочетни Оцу Сине, слава и беспочетноме ти Оцу заједно са Светим и једнодушним Духом.
из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи: „Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, бестелесан, невидљив,
Све, дакле, што волиш да молиш од мене, није ти забрањено, сине мој, рекавши, а престани да ме присиљаваш да дам оно што ми није лако дати, јер ме и патријарх и велможе и сав град у
Много и с многим сузама о исходу душе своје пред братијом много мољаше се, говорећи: „Господе Исусе Христе, сине божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и мимо духове лукавства небурно и без препреке, без
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал? СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне. ВУКИЦА: И сад ја да испаштам зато што она није постигла свој идеал!
Рекао сам вам, господо, ми настављамо редован живот. И почећемо га са једним весељем. Сине, зете, венчање што пре, сутра, прекосутра, најдаље у недељу. (Загрли Вукицу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Добар дан, оче, ево ме! Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби. — ’Де си сине мој, мишља’ да си у мору пропао. Што се купаш у мору?
Катици лепе мараме и хаљине. Катица се удаљи. Донесу кану. Господар Софра пуни први пут талијанску лулу. — Е сад, сине мој, да те питам нешто друго. Што си онде све видно, то ћеш ми други пут приповедати.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“¹⁹⁰ Мајка кад успављује дете пева му ову успаванку-басму „од урока“: „Нина, сине, сан те преварио! Сан у љуљу, уроци под љуљу!
Спавај чедо и сине мили, уроци ти под ногама били, као коњу плоче све четири.“³⁸ Постоји и већи број магијских забрана, табуа, којима
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пало их је, да-ти, десетак. И хоћеш ли вјеровати, Јанко, сине, да нам сва штета би, што се ту рани троје-четворо момчади!
— Било би лијепо и свима веома мило! И по томе се види да си кућић и чојковић! Иди, Јанко, сине, обиђи их све редом! Чим пријеђеш праг, лијепо назови: „Христос се роди!“ Пољуби се са сваким и реци: „Мир божји!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш ми срце из
све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци, Боди, гуши, натичи и сеци, Туци, гули, пали, дери, кољи, Царуј, сине, по својојзи вољи!
и зелено, А по вр'у дивно окићено Та све оним златним облацима, Све златнима и све руменима, Како, брате, када сине зора Ил' се сунце смири иза гора, А уз брдо силан свет ту врви, Сваки оће да је горе први, Свак се пење, жури се и
А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?
“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине! Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке
Хеј мој сине, какав ти бејаше, Какве л' Турком јаде удараше, Та не бејах ни ја кукавица, Ал' он беше наша перјаница.
Свуд су дивни, и опет их нигдје, Како муња што удара с неба, Сине, пане, спржи па је није, Тако хајдук у злотворе бије.
пламен скупи ноћу, Па засјаје том последњом моћу; Рекао би да ће сад изнова Букнут сила пређашња његова — Пламен сине, пепô скрије жар, Па за мало пепô је само и гар.
Ноћи, ноћи, клета ноћи, Страшна ли си у самоћи! Брже амо, сунце моје, Да ми сине око твоје, Да одагна клету таму, Клету таму и помаму.
Ал' ко на њему оно јаше? За копитама пра се диже, Све амо, амо иде ближе. Аха, о драги сине, ти си! Одма се, мили, знаде чи си. Умилна ћут ми дира груди, Одавнашње се онде буди.
„Дô ти добро, сине нерођени, Нерођени кâно и рођени!“ — Рече старац, па седа јунака; А долете ћерчица му лака. Нуто, побре, њене
Куса старац и куса Милета, А служи им убавица Цвета. Па је онда 'вако започео: „Чујде, сине, што би знати тео: Откуда си, и ко ти је мајка? Кога кажу родна ти бабајка?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дај сад зини и запјевај, мајчин сине, у овој тјескоби, кад се пред тобом, надохват руке, изазивачки поиграва Веселичина кумовска напаст!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?
И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио. Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!...
Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече: — Изиђи сине, да не гледаш. — А што? — Па не ваља се. Млад си. Изиђох. Она издахну.
— Шта је ово, нано? — питам, а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено. — Не, не! Остави, сине, то је мантафа. Полако дође па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште душе ветрић.
— И још питаш, питаш? Убићу те, бре, убићу, никакав сине! — И диже песницу. — Зар ја то да дочекам, да ми девојку, венчану, натраг одведу?... И то ја, ја?!... Говори, казуј!
руке пода ме и, онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи: — Ајде, сине, устани, Божић дошао... Ајде, домаћине мој...
Али да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара: — Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето оставили су ти „протокал“1 и много те поздравили...
ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их са очевим сахатом на прсима, па као да ми вели: — Божић, сине. Видиш ли? СТАРИ ДАНИ Шта има сад тамо да видите? Ништа. Проста, мала варошица, опкољена виноградима и брдима.
Отац га пекао и плакао: Јоване сине, Јоване! Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване сине, Јоване! Ти си ми јагње ђурђевско!
Отац га пекао и плакао: Јоване сине, Јоване! Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване сине, Јоване! Ти си ми јагње ђурђевско! И сестра плакала: Јоване брате, Јоване! Ти си ми цвеће пролећно! Заврши. Сви ћуте.
И идући скида тепсију с главе, да би је што пре метла на гроб, после још брже одвеже шамију, забаци крајеве, те јој сине подбрадак, лице...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Загрли ме, дах ми стесни; ал' очију поглед њез'ни' нагон узда, занос трезни; из њега ми мис'о сине: »Мајко!« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила.
Загрли ме, дах ми стесни; ал' очију поглед њез'ни' нагон узда, занос трезни; из њега ми мис'о сине: »Мајко!« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила.
се племена стекоше света, те ти у накит уметне косе умења свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа
челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема, пуста, ћуте и — слуте!
” „Али зашто Филишћанке, мамне танке домишљанке? Израиљке, израјанке, зашто, сине, не би њи'? Узми Мару, имаш стада, од истока до запада, стадовита ј' оца кћи!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси. Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!
А кад подне пригрије, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
изићи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси. Аждаја му се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, је! па се ухвате попојаске те се понеси летњи дан до подне.
па се ухвате попојаске те се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси. Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!
А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
Како чује цар од онога града за њега, изиће му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: — Еда што, сине? Није ли бог дао да си нашао што си тражио? А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам.
Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и зарђало, али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано: па онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити н
Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као и тица, и за тили час донесе га
Отац како га угледа, далеко истрча преда њ говорећи: — Где си, сине, за бога! А син му одговори: — Учио сам занат. Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу.
Ћоси већ превршило меру, па ће викнути: — А зашто ти, несрећни сине, уби моју мајку? Угурсуз се стане ишчуђавати, па га пита: — Ама, тако ти бога, зар је оно твоја мајка била?
— Које? — запита трговац. — Крепао котао. — Како крепао, ничији сине! — продере се трговац. — Како може котао крепати? — Ето како, — прихвати сељанин — штогођ се коти ваља и да крепа.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ПОЗОРИЈЕ 5. СЕЉАК, ПРЕЂАШЊИ СЕЉАК: (познавши магарца): Шта, опет си нешто скривио? Еј, несрећни сине, зар си заборавио моје савете и оне муке које си подносити морао? Али нека, кад си такве памети, а ти се мучи као враг.
(Магарцу на уво.) Неће сваки бити тако меканог срца, као што сам ја. Зато, бедни сине, ако се твој волшебник јошт једанпут смилује, узми се у памет, а сад уздиши, кад видиш како се други с печењем части,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка после поноћи, а ти га питаш: „Где си“, питаш га, „сине Гиле? Где си досад био?
— Браво, браво! — затапша матори рукама и од узбуђења запали цигарету с оне стране где је филтеришка — сине, ми знамо да се ти сада налазиш ... мислим ... мислим, у осетљивим годинама, и да си раздражљива ...
Матори се нагло уозбиљи: —Слушај, сине ... —И, не зови ме сине! — пресекох ту неразумљиву фамилијарност. — Знаш да ме то избезумљује! Ја сам ћерка!
Матори се нагло уозбиљи: —Слушај, сине ... —И, не зови ме сине! — пресекох ту неразумљиву фамилијарност. — Знаш да ме то избезумљује! Ја сам ћерка!
Прва страна, сва у сликама. — Опет буљиш у празно? — зацвиле још с врата. Она опет буљи у празно ... Сине, зашто не кажеш мамици шта те мучи?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Крени, лоло, и нелоло, сентандрејско недоколо! Сине шајкаш - пукне шарка: Ђур, Острогон, Баја, Ковин, па Коморан - броди шајка. Не мирујем нити пловим.
здела, крхких сасуда сребрног тембра, врх којих сумрак, голих стопала, проноси Месец с крвних обала да распет сине рујном септембра. А лампом круне струк је уждила црквица журна - ружа Будима.
- Смилуј се, Силни, који си лекар, ковчеге раскуј, махуне мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар сине, узалуд мртвим, рђом са траве, крцат, семèнит, облик горчине који је сточен у минерале.
пурпур, наговештај зрења, распреду застор повесма белине, са цветног снега, белог прозарења, о Светом Ђорђу илузија сине: уз јаблан-свећу земни квасац буја, а благи тамјан светих садржаја ореол гради где се сунча гуја под брижним лицем
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Је ли да је велика жертва? Но опет се надам да ћу задовољства наћи. МАРКО (пољуби га у чело): Сине мој, господине, бог нека вас благослови, а ја ћу вам све чинити.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
погнутих плећа, старост га брзо мине, рибица дође, не треба звати, одмах му снагу и младост врати, док само репом сине ... О доброј риби што чуда твори слушао мачак, око му гори.
И висибаба, кривога врата, кроз снег се проби, сунца се хвата, а ту и тамо весело сине злаћано око јагорчевине, падином брега, скроман и снен, дукатом жутим осу се дрен.
Убаци угаљ у ждријело пећи, покрене моћан строј, а мени сине весело свјетло: јавља се тата мој. Задатак пишем, касно је доба, чују се први пијетли, а драги тата, стрпљив и
“ ДЕДА ПУТУЈЕ АВИОНОМ По кући хука и бука, понекад сине прут, спремамо деда-Симу, иде на далек пут.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Надају се и чекају На минулу славу стару, Да завришти српски коњиц На Миљацкој и Вардару — Надају се, српски сине: Не превари наде њине!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Помоћи! У ваздуху се цариници бију, принцезе ромејске стукну, неће да се венчају с нама, сине, не гини, прошло је време јунаштву, почињу позни часи, погледај месец како мркне! Овцама нема чобана! Бешчинија!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже.
Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове... Буди веран заклетви... и извршуј све што ти се нареди...
Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ. — Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама. Сестра ми се обисну о врат.
Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам...
„Стигао глас“ — говорило се. Пресамићене и подбрађене застајале би кад виде војника и кукале наглас: „Сине... Рано мајчина... Ко ми те узе!
Сестра се припи уза ме и шапатом ми рече: „Слушај, то душа Николина вапије што смо их раздвојили“. — Сине, ја се стално молим Богу, да вас сачува... Уздам се у Свевишњега да рата неће више бити. Доста је...
Једна жена тихо јечи и лако се нија. Када наиђе неки воз, она као избезумљена трчи покрај вагона и виче: — Миле, сине Миле!... — и сва сломљена, и онако разбарушена, враћа се поводећи се и седа на клупу испред станице.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?“ “Прођи ме се, остарјела мајко: Удала се моја јауклија!
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Прилази јој Софија, као Амалија. Василије игра улогу редитеља.) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој! Сине мој! Сине мој!
Василије игра улогу редитеља.) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој! Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку!
) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој! Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку! СОФИЈА: „Чуј, чуј, он сања о своме сину!
) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој! Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку! СОФИЈА: „Чуј, чуј, он сања о своме сину!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Свеједно родиш ли сина или кћер: вечно су исти човек и кер. ПЕСМА Кад раширим руке у жутом лишћу, што засипа јауке, сине нека страшна, мутна моћ. И плане и дрхти цела око мога завичаја невесела у сласти лудој, пуна звезда, ноћ.
Тек тад сине ваздух у расути прах, кроз решетке сребрне твојих ребара, да нам осветли поворку воћака, што иду и зру, да могу свенути
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су
који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!... Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом. — Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи (Сине му мисао у главу.) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу — да ти сутра дођем снова..
И сад, кад сине та старинска Луна И сетне зраке проспе мојом собом, Ја чудно пренем и, ко да си тутна, Сва душа моја замирише тобом...
И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео благи поглед твој.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кога зове уз оне главице свако јутро како зора сине? Ја мним га је доиста дозвао, — јер ми није лакши, што ћу крити, него да ми наврх главе стоји.
Вуци су ти љуто погладњели; нек ти сине сабља дамаскија, да не лају пашчад на Пророка! СВАТ ЦРНОГОРАЦ Ђе си, Марко, нагнута делијо?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после
— Ах, Ахмета! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: „Пусти ме, газдо, пусти да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И обиђе жртве што се у сну снâже, Надом на слободу; и кад осмех стидљив Прве зоре сине на оне што траже Хлеба, — он је мин’о покрај мртве страже, Бесмртан и миран, поносан, невидљив.
Сад изгледа да та зима бледи Мрзне живот свих бића од реда, Да све тужно мре. Само једно уверење ледно К’о да сине, к’о иње: Свеједно, Доцније ил’ пре.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сину бјеше надјела име Јанко: „Твоје сам му име надјенула; „Кад га зовнем, да ме жеља мине „Не зовем га оди к мени сине, „Већ га зовем оди к мени драги! Многи су је просили и као удовицу, али се она не шће више удавати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Гора се с гором не састаје, а човек с човеком вазда. — Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме. — Дај ти мени плачидруга, а певидруга је лако наћи.
Нема зиме док не падне иње; Ни прољећа док сунце не сине, Ни радости док не делиш с киме. Нема лета без Ђурђева дана, Нити брата док не роди мајка.
4. УСПАВАНКЕ 1 Мајка сина у бешици ниша: „Нини, сине, нини, добро моје. Мајка тебе под ружом родила, Ластавица пупак урезала, А пчелица медом задојила, Бела вила у
Спавај, спавај, чедо, сине мили! Уроци ти под ногама били Као коњу плоче све четири! 3 Мајка Јова у ружи родила, Ружица га на лист дочекала,
5 Нини, сине, нини добро моје! Уроци ти по гори ходили, Траву пасли, с листа воду пили, Моме сину ништа не удили; Но удили
7 Нини, сине, радосна ти мајка! Мајка те је у жељу родила, У велику зевку одгојила, По трипут те на дан повијала: Из бешике у
Нини, сине, дочеко ти бабо, Да те ветар седом брадом ниха. 8 Спавај, чедо, родила те мајка, У горици ђе се легу вуци, Челица
Насанка ти вода однијела, За велико брдо занијела, Гдјено нема вука и баука! 12 Нина, сине, сан те преварио! Сан у љуљу, уроци под љуљу!
Уроке ти вода однијела, Мимо твоју љуљу пронијела, — Анђели ти у помоћи били! 13 Спавај, сине, бог ти добар дао, Бог ти дао добро а за много! Спавај, сине, бог ти на помоћи, На помоћи и дневи и ноћи!
13 Спавај, сине, бог ти добар дао, Бог ти дао добро а за много! Спавај, сине, бог ти на помоћи, На помоћи и дневи и ноћи!
Крст те чуво до поноћи, А анђели, сине, од поноћи, А сам Господ, сине, до вијека, Спавај, сине, бог ти добар дао! 5.
Крст те чуво до поноћи, А анђели, сине, од поноћи, А сам Господ, сине, до вијека, Спавај, сине, бог ти добар дао! 5.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред
Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и заръђало, али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити и
Отац како га угледа, далеко истрчи предањ говорећи: „Где си, сине, за Бога!” А син му одговори: „Учио сам занат.” Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу.
та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси.” Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.” Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!
А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.” Аждаја му се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.” Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!
па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.” Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.” Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!
А кад подне пригреје, тада беседи аждаја „Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
Он се стане крстити и чудити шта би то било! У тај мах његова мати испод валова проговори: „Сине! тамо на ономе свету ја сам ти у мукама: свака сирота што је уздахнула кад сам је с врата отерала — онај уздисај сваки
“ Онда му рече мати: „За Бога сине, па да је опростимо. Довече укради кошуљицу па метни на пенџер, а ја ћу је полако узети с пенџера па ћу је бацити у
Он јој назове помоз' Бог, а она му прихвати: „Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!“ Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: „Ти си био пропао, али си наишао на
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
у свему, позва, са тихошћу поче ми свете, и часне и слатке речи говорити: „Чедо моје слатко и утехо старости моје, ,сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у
Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде. Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана
(Приче 4, 20-5, 2) ,Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере твоје'. (Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен
(Приче 4, 20-5, 2) ,Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере твоје'. (Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен је муж који послуша мене и човек који путеве моје сачува.
У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане Велике лавре светога Симеона, архимандрите!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место! Ко да сам пред Вукосаву стао, исту истацку! И сине мени да није било онако како сам ја упамтио и причао! Него потпуно друкчије! Будала, један пањ упамтио ко шуму...
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ту је неће тражити. АРСА А шта ћемо сад? МАРИЈА (Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Нога би да крене — ал јој санта не да. У белу ме неку пустињу сакрили. Покаткад крај мене црна врана сине И ја зурим у њу прљав од белине. У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема). Од ње се више одвојити нећу.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
) — Служба? — подиже се Аћим. — Па човек је државни чиновник. Чува своје парче хлеба — мирно рече Ђорђе. — Путуј, сине, путуј ноћас. Одмах путуј! — корача сенком. — Онакве коње какви су тебе довезли, можеш наћи и у Прерову.
Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу. — Вуци, сине, вуци, нек ти уши пуцају. Нећеш огладнети, не бој се. Има твој отац ручетине и леђа да исхрани целу чету.
„Знам“, Аћим згужва хартију. „Има их пуно по селу.“ „А тебе, сине, то радује“, гурну летак у пећ; хартија испаде и, грчећи се и пуцкетајући, изгоре на цигланом поду.
А мајка му је тада, ноћу, у постељи (њој је Аћим рекао), шапутала уплашено: „Од тога, сине, дечаци умиру. Ако не умру, после немају деце.
Морала сам. Кад је на Божић одлазио од нас, зажелела сам Вукашину да погине на путу. Зато што је бездушник, Христе, сине божји. Нека Аћим и моја мајка испаштају своје грехе. Нисам крива... Сузâ није било.
моја жена! Симка! Ђорђа Катића Симка... Туђе дете да ми роди? Лажног сина да имам? Толино дете да зовем „сине“, моје презиме да носи, кућу, имање, све да му дам...
Није пијан. Зна, а не радује се. Није његово. — Ово је велики дан за нашу кућу, ово је празник, сине — пружи му руку да је пољуби.
Он зажмури и сети се да чека да му отац нешто каже. Трже главу: као да чује плач. Још више смалакса. Аћим схвати. — Сине, нек нам је дуговечно и срећно!
кугле поред поплочане стазе која води до високих степеница велике куће, да упадне унутра, узме њега у наручје и каже „сине, ја сам ти деда“, чуо је коње у касу и трескање фијакера. Он! рикнуло је у њему и пресекло му дах.
„Данас сам ти, сине, купио још једну ливаду. Двадесет и шест ари је велика. Спојио сам је с нашом старом куповином и сад нам је та ливада
Шта кажеш, Адаме, на то? Два пута се коси, а отава није слабија од прве траве. Нема, сине, такве ливаде у целом моравском пољу. Ни за семе не можеш коров да нађеш.
Лепо ћу се с њима договорити. Сви ће они, Адаме, бити твоји надничари. Твоји, твоји, сине! Бог је тако одредио. Баћићева ливада је до наше њиве. И њу ћемо да узмемо. И они твом тати дугују.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А кад буде, па ту мука мине, Кад слобода као сунце сине, Кад се крвца опере студенцем, А јунаци овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И
- „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ - Детета склоност кушаше свог; „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил' волиш ата мисирског?
„Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, -
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине Повиће цвеће своју росну круну, И зајечаће сетне виолине.
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, и стаће песма ова: И кад, к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу - да ти сутра дођем снова! М.
А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва, И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком, И на земљу пане тиха роса прва, Родиће се младо прољеће!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
„О блажени сине превјечнога, - ја му рекох умилнијем гласом - што те моја судба занимава те ти знаке божествено лице живом бригом
„Хранитељу, превјечнога сине, шта шарићи они мали значе у пламеном овом поднебију те се дижу, спуштају правилно, тмасти ничу к небу свештеноме,
„Ах, честити створитеља сине, чудеснога овога виђења!“ „Сваки вечер - хранитељ ми каже нове, дивне, бесмртне идеје у нашу се сферу свијетљају,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Али је“, настави Платон, „Еудоксос учинио нешто што морам да покудим, и теби, сине, саопштим, да не би и ти скренуо сличном странпутицом“.
„Наша душа је, дакле, бесмртна!“, узвикну одушевљено младић. „Бесмртна, сине мој, и нематеријална као све што је непролазно“. „Бесмртна и нематеријална“. „Да.
„Бесмртна и нематеријална“. „Да. Не материјални свет, већ свет идеја је једини прави свет. Сада можеш, сине мој, да разумеш став који сам заузео према учењу Демокрита.
“, понови раздрагано Коперник. Опат га прекорно погледа, па му онда рече очински: „Ти си још млад, сине мој, па не схваташ смисао мојих речи.
Једнога дана рече му мајка: „Ја сам, драги сине, о оној ствари добро размислила и распитала се. Госпођица је као што и сам знаш из врло добре куће, лепо васпитана и
Син је погледа сажаљиво. „Бојим се, мајко, да од тога неће ништа бити“. „Па остави ми, сине, макар наду у души. Ти си још млад, а у младости се мењају наша осећања и наше наклоности од данас до сутра“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш?
“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш? Зашто да убијеш?
“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш? Зашто да убијеш?
“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш? Зашто да убијеш? Зар оца рођеног да убијеш?
„Што не спаваш? Је ли што не спаваш?“ питам га. „Чекам те, баба ми казала“... „Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме. Загледај ме добро.
Је ли што не спаваш?“ питам га. „Чекам те, баба ми казала“... „Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме. Загледај ме добро.“ Он подиже крупне, црне очице, гледа ме право, смеши се.
— Шта велиш! Где премештена, несретни сине? — камени се, запрепашћена од ове неочекиване новости, наја. — Онде код железничке станице. — Куку!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
како се питају гдје ли сам могао исплинути, и чудио се њиховом малограђанском одсуству фантазије, коме никако да сине гдје да ме потраже.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. — Чујем — одговори дете осврнувши се. — Јеси нашао јагњад, сине ? — Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Ево ти кажем сад, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили. — Јесмо, сине, јесмо, — па га стаде грлити и љубити.
Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час га донесе пред
Та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси! Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је. гадна је!
А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
Изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси! Аждаја му се одзове: — Сад ћy, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је. гадна је!
А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
Изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси! Аждаја се одзове: — Сад ћу, царев сине, сад. Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је. гадна је!
А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.
На то се сажали старац и рече кроз плач: — Сине мој, најмлађи си и најлуђи си, видим да си дечко, и да се не бојиш.
Отац, како га угледа, далеко истрчи преда њ говорећи: — Где си, сине, забога! А син му одговори: — Учио сам занат. Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу.
Ево, ово је правда, — па он оцу покаже на вишњовац. — То? Та иђи, сине! — онај ће, ал̓ се син не да, већ оду тикве у уши и све му покаже, и онда ће: — Видите: жито, воће, трава, сви имају
Међу људима увик иде правда са неправдом, добро са рђавим. — Како то, сине? — онај још не разуми. — Та тако липо! Ето, човик има памети да види како му липо жито ђика и дите расте, ал̓ има
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Идем у цркву, мој сине, - рекла је она - не само зато што очекујем да ће ми свештеник открити неку божанску истину, већ и зато да бих
” На то ми је она рекла: ”Иди, мој сине, и нека је хвала богу што си био и што опет идеш да радиш међу свецима Кембриџа.
- У то убрајам све знање - наставила је она - које ме приближава богу; а ово ново знање сигурно је такво. Помисли, сине мој: бог шаље своје поруке од звезде до звезде и, по речима Давида, од звезда људима, још од оног доба када је створен
Ћипико, Иво - Приповетке
—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.
мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном мишљу, ни на шта се не обзире. Жури као луда.
А кад му поглед пане на синове и у памети му сине што би се од њих догодило да су код куће остали, чисто му се живот потресе.
Али једнога дана нада да ће видјети своју кућу сине им у души као нигда досле. Узеше их по други пут на испит, а овога пута учини им се да је судац с њима пријатан и
На махове цијели низ животних догађаја пред очима јој лијепо сине: није но да их у слику уоквири, па да мирно усне; и дуге трепавице већ се склапају, кад изненада наметне јој се силом
Тај осмијех с његова мркога лица сине у њеним очима, и очи им се сукобише и споразумјеше, изражавајући чежњу и срећу, и осјетише се обгрљени као и оно
мрки морнар из Леванта, с оним првим осмијехом што јој се у мождане усјекао и гледа га пред собом као искру кад у тами сине! — Оженио се! Ко зна хоће ли већ игда на шкољ свраћати?
Стара, јецајући, пита га да ли је и жена му с њим дошла: — Бог је убио, погана је зло је с њоме, али без ње, сине, стопут је грђе... Помете нас... — Е, где је то? Закон је закон. Још треба недјељу дана да издржи.
— и пружи јој скленицу вина. — Наздрави, стара! —Фала ти, сине, ваљаће ти за душу! — и дрхтећом руком принесе скленицу к устима.
огњишта, редом отпијају, а кад он, хтевши наћи штогод суварака да наложи, затетура и проли вино из чаше, вели му: — Сине ти се људски напи! Остави то мало у скленици старој, да се угреје... дуга је ноћ...
Разабрао се и долазе му на памет речи чисто божје, које од њега мајка никада није чула док је био здрав. —Спавај, сине! — наговара га мајка. —Не могу... Је ли, мајко, док оздравим, поћи ћемо одмах горе? А што сам и силазио?
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Е, то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер. ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер? РАКА: Нисам!
ЖАНДАРМ: Разумем! (Салутира и одлази.) ВИИ ПРЕЂАШЊИ, без ЖАНДАРМА ЖИВКА (Раки): Шта си урадио, црни сине, говори шта си урадио? РАКА: Ништа! ЖИВКА: Ама, како ништа кад си разбио нос сину енглеског конзула!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на
Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. „О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..“ Онда повика: — У, ђецо, напокон вам било!.. Умукните!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи. Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889.
Хај, наше се виле к нама ретко крећу, Ретко нас облећу, Јер су ретки дани који српске сине Овако једине. Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола.
С Богом, тиче милопојно! С Богом, гòнџе узорито! С Богом, српски врли сине, С Вогом, Мито! Ја мнидијах: ти ћеш мени Оно крајње „С Богом“ рећи, Ал’ ти, бржи, брзо сврши, Остави нас худој
И ја тебе, врли сине, Кад бих сада у пôноћи По имену твоме викнô... Да те викнем, врли тићу, Да те викнем: Петровићу!
Љубни стабло, Дојчине му, Сисни дојку, сине врли: Свака грана српског стабла Тесли тепа, Теслу грли. Београд је данас срећан, Рукујућ’ се српском диком, И
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Оговарају воде одражено И дан пропаћен пре него што сине; Почетак света виде поражено Име светлости која светом мине.
плоду речи слутим, Понор у руци анђела што стаде С ватром на уласку у завичај мутни, Да дан пронађе пре него што сине, У оку и воћу тамни обрис раја, Нестварност пуну воље и жестине Која у нама коб и случај спаја.
Петровић, Растко - АФРИКА
Друга песма. О, гриоти се забављају. Шеф дистрикта, шеф кантона, краљу. Гриоти се за тебе забављају, господару мора, сине госпођин, ти који си слон. Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Гласно.) Мислим се нешто: ова провала Некад ми зине као гробница, А некад сине као ризница. Ил’ се у мраку њене утробе С костима белим љубе дукати? И гроб и каса — чудна прилика!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
А гле, другога Черкеза. Да дивна, вита стаса! Хеј, дивљи и поносни сине Кавказа, зар овде остави кости! А овом јаднику неко осекао главу.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска милото! Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај.
“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.
Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси. Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и врлине.
Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.
Буји, паји, моје Српче мало, Не би л’ скоро санком ојачало, Да искочиш из колевке, сине, Да покупиш по свету врлине, Да се пустиш сам на своја крила, — Јер те мајка роду наменила.
Ох, што нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих смело потпалио Тај жртвеник, одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмен плен.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Од болова и заглушнога треска већ сам се онесвестио. Понека искрица свести сине и разрогаченим очима посматрам оне мртве око себе.
Ја само ослушкујем, неће ли се пуцњава померити уназад? Држим часовник у руци и чекам да ракетла наново сине... Тек је једанаест... На мом одсеку је мирно. Наравно...
седамнаесто брдо одавде... дес-десно од јаруге, чет-врта земуница слева. Тамо... дођи, мајчин сине, д-а ми се пре’ставиш — и капетан „Фикус“ се свом тежином навали на дежурног.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
барока у песмици некога Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује.
књигу могла унизити: и мени је, као и свима антологичарима, пре свега било стало да време које обухвата ова Антологија сине и лепотом и обиљем разноврсности и хармоничног унутрашњег склада — колико год је то уопште могуће.
Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју! Гди су сад ближњи моји?
Јован Пачић СНУ Сне! о, мирне, влажне, тавномрачне ноћи, Болним снагодавни, блажајши сине! Твоја сласт нам чини све да зло нас мине, Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?
Већ се дижи небу у висине, Пусти сунце нек’ ми једном сине! Душа жуди мира који чара, Жели да се с небом разговара, За тобом ће кад је терет мине — Па се дижи небу у висине!
Кајње ложе, Вечно ложе Гроб је сваком Так’ нејаком! Људски сине Од прашине, Знај, путниче, Самртниче!... Грозна песма њиних грла У двору је тек умрла.
Већ Матици да идемо. Њу нам треба помагати, На њен олтар жертву дати. Да нам сине сјајно сунце И озари српско лице! Дајте! Нос’те!
опет колико толико утехе — ал је неизлечима рана кад млад народ младог генија изгуби, који тек што зраком на њега сине одма и премине, као што га је род српски и цео народ славјански изгубио у Павлу Поповићу Шапчанину.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!... Ал’ онај што је венац трнови За спасеније људи носио, У мрак је вргô силу сатанску.
Збогом, Светлости! ЈЕЛИСАВЕТА: Хајд’ иди, иди! Мој љубавниче, сине дивији, Ал’ и од самог дужда милији — Дужд ме је продô, дао на силу Немиле земље кнезу немилу (Капетан Ђурашко
(Са Вујом улази један перјаник сав у ранама.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим
) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Опрости, оче, Што слабом телу ломне старости Крепећа санка крадем часове. — ВЛАДИКА: Давно је, сине, Откад ми вида мутне зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше
ВЛАДИКА: У земљи, сине, Где ретка биљка братске љубави, Умилног цветка мирис небески, Жељноме чулу смртног човека На меки крили слоге
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе.
— Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили...
Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане!
“ — загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. — „Аман, господару... царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ — „Лијежи, Турк пезевенк, бре!
Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару... царски сине!“ — преклиње 'оџа. Ја се окрену' према Медењаку, па подвикну': — „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!
Зато је синове и послô, код толики' наши' школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, по'ватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Речи су твоје од псалма гордије, Очи су твоје од славе гордије. Како си велик, ти незнани сине, Пред чијом руком падају ордије!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
који се отимају о туђе царство, а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну функцију ("Немој, сине, говорити криво,( Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога!
/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!") Макро у народној традицији другује са свим
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ Детета склоност кушаше свог. „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил’ волим ата мисирског?
Ил’, можда, желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо,
1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи
1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!... Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сете, Кô да слушам
Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полегô би танку змију, Мегданџију бедевију, Преко поља да се вине... Али где је земља лепа? Где је степа?...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И пева језик мој пророчанство, Као што трска пева у књижевника руци. Ти најлепши сине човека, Коме с усана и кроз пој Милина бије надалеко Нек Божји благослов те прати на вовјек.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она. Пошто њој одговори, одлазио би.
— плакала је она и даље лудо, бесвесно, са рукама под пазухама ишла и нарицала, плакала: — Куку, куку, сине! Куку, чедо! Куку, мртво дете моје! Шта мајка дочека!
Ћипико, Иво - Пауци
— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја. А Илија вели Ради: — Иди, сине, попу: реци му да дође к болеснику, да га са богом помири — И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.
Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана! Раде посматра оца.
Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица... До тебе је, сине, или до твојих у кући, што јање побјеже својој мајци... —Па што не рече што јој криво? — опет ће Радивој.
па ко ће је замјенити? —Ено старе, хоће вриједница .... —Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине! —Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица.
— Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. . —Не мари, сине, мајчин савјет није нигда на одмет... —говори Смиљана својим сувим, тихим гласом.
— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У памети сине му и кућа и дијете и Божица ... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна.
Ко ће онолики дуг подмирити?” И први пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети. И сине му лијепо пред очима за чим је газда Јово кренуо... Ено комшији Војкану узе све.
А прије одласка у варош, стара га опомињаше да буде са господарем питоме бесједе: „Сине мој” .— вељаше својим старачким сувим гласом — „умиљато јање и двије мајке сише!
— Да, дјетиња! Њима остаје. Није она као прљави скитачки новац што свугдје допре!... — Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели господар? —Што вели? Не питај! ... Хоће све у један мах ... —А колико је?
Но зло слути! ... Сатјераће нас са топрага... — изговори тише и часом ућута. — Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије! ... Не нагли! — Да не наглим?...
— одговори замишљен. —Не ваља тако, Раде, нису то гатке, свјетује стара. — У свакој ствари, сине, бог је свој знак оставио! — И, то рекавши, очито се сневесели што ие Раде не послуша, и плећку спреми опет у хамбар.
А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође ка вратима. — Куд ћеш, сине, раније? — упита стара сувим гласом, кашљуцајући. — Имам посла у селу, — одговори Раде и изиђе.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад издалека опази Исуса, дотрча, паде на колена те јаким гласом викну: 'Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине најузвишенијег Бога? Заклињем те Богом, не мучи ме!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе помуте ми поглед, у души сине заборављен чар.
Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883.
Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце снова сине, 3амирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја?
ах, љуби мене, и мање вина ми нуди. И бићу срећан ја. 1888. НА ЧАРДИ Снажни Арпадов сине, стасити и витешки! Уморног од бесне трке одјаши хата свог, И густе заглади брке и пехар подигни тешки, Силан кô млади
ретке ове, У витешко коло ходи, Љубав братска тебе зове, Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине збора Од Дунава и Балкана До Јадранског сињег мора!
1889. СРБИН У РАЈУ Умре један Србин, не зна се од чега, Али Господ прими у насеља њега, И рече му Господ: „О љубазни сине! Доспео си, ево, у рајске висине. Ево овде има блага свакојака, И учених људи, и добрих јунака.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
се обазре по дворани и увиде да овде није место за бесне препирке, он се савлада па рече помирљивим гласом: „Ти знаш, сине мој, колико ја ценим Коперника и поштујем његову успомену.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Април, 1876. ПОЗДРАВ ЂУРА ЈАКШИЋ Ој Козаче, ратни сине!... Сред грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сета, –Ко да слушам
Како јездиш, како летиш, И крвавом шашком претиш; Па још кад се Козак сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полего би танку змију, Мегданџију – бедевију Преко поља да се вине – Али где је земља лепа? Где је степа?...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду? — Каже ти Нана: певај и свирај, сине, волим кад си уз песму и свирку весео — предаје Јулица кроз прозор.
Сабрано је рекла Јулици: — Причекај, сине, да се пресвучем. Прокисла сам, видиш, скроз. — У тај мах се чуло јако ручно звоно на капији.
Дочекала га је раширених руку. — 'Ајде сине, 'ајде, матораћ мој, да сад мало поразговарамо као људи. — Па онда, као да се нечега сетила, као да се покајала за
— Е, кад су Јулица и Паула удешавале твој костим, онда ја више не смем да се мешам... А сад седи, Лука, сине, и кажи ми шта би учио, и куда би желео да идеш. Срба ће у Грац, и учиће за доктора.
” пева Срба, леп и витак и славан у оном оделу, као витез из приче. — Е, моја невољо, моја главобољо, Лука сине! „твабута” си пао, и трипут се угрувао! Ништа, ништа, од тог деца расту!
Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити. — То те и чека, сине; ја те, ето, бригама разговарам и тешим.
О-о-о-о-ох, Саваоте! Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су.
Као да су све ситна дечица око ње. Србу не може нико да откине од помајке његове. — Па вратићу се ја, Србо, сине, шта ти је! — грца Нана, плаче као киша и она, а Паула јој услужно додаје чисте марамице.
Србо сине, чувај себе и чувај све... Много шта је код нас узаврело... пази, дете моје, преклињем се ја, Нана твоја, знаш ти добро
Господин Тома вади из џепа свој стари и старински сат, и, сав уздрхтао, предаје га сину. — Ево, сине, мени је сад куцнуо најлепши час, и сат мени више не треба. — Ура, ура! Другови се куцају, испијају до дна, певају.
А и Бабе се сетио. Сео, и очима тражи Бабу. Госпођа Лепосава окрете тужно на весело: — Оде нам Баба, сине, окрњи се наш весели фронт.
— И паметна си, мајкице, и много си добра за мене. — Па доброта, сине, и јесте у памети и у снази. Тако нас је учио Исак, сећаш ли се још? Јеси ли био скоро код њега?
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
« рекне му на то Роман. Но овај, не отварајући очи, једнако руком мајаше: »Ах, даље мач од мене.« »Мајчин сине«, рекне на то Роман, »гди је Бурјам да те види каквог јунака земља носи.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
нокте, очешљала ме са раздељком, ставила ми у џеп чисту марамицу за нос и пољубила ме у чело, уз речи: — Осветлај ми, сине, образ!
— Црни сине, шта си јој казао? — пита очајно мајка. — Рекао сам јој да је хипотенуза. — Ју, а шта је то? — Што га питаш шта је;
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У недрима хранитељке земље побелеће његове кости: Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Узе га у наручје и унесе у колибу, шапћући: — Не жалости се, сине! Саградићемо нови чамац, оплести мреже... Али, дечак није могао, а да не кори самога себе и не призна како би,
Станковић, Борисав - КОШТАНА
) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи! Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја и ти... аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја.
Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају. — Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми јагње ђурђевско!
— Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми јагње ђурђевско! И сестра плакала: Јоване, брате, Јоване, Ти си ми цвеће пролећно!
Ја њу толико волео, а она?... Циганка! Ко да више!... Улази Ката. КАТА (прилази Стојану): Сине, болан си? Шта ти је? СТОЈАН (неугодно се измиче): Ништа, ништа ми није! КАТА Шта хоћеш мајка да ти донесе?
Шта толико мајку? Шта је мајка толико скривила. СТОЈАН Што си ме родила... КАТА Па мајка, сине, за срећу те је родила. Да има у кога да гледа, у кога да се куне.
ТОМА (убијено): Е кад ту... онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком И на земљу пане тиха роса прва, Родиће се младо прољеће!
Устај и пођи! Јауци су чести... Пред тешким часом мој народ причести, Крвав кô сунце нек сине из гроба! 1908. *** Обешчашћено и кукавно доба, Епохо мрла и ругобе трајне У дубокијем тамницама гроба, Гдје
'' ''Вај, рано ли те сан студени срете! Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема.
Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут празне пене У зорин ишчезне сјај. 44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео, Из
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.
да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима.
Благо витезу коме долази таква борба нетражена, као отворена рајска врата, о сине Притин! А ако нећеш да предузмеш ову закониту борбу, пренебрегнућеш своју сопствену дарму (врлину) и своју част и
Ако будеш убијен, задобићеш рај; ако победиш, уживаћеш земаљске радости; стога устани, о Кунтин сине, и одлучи се за борбу“.
по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране материне, иди, Марко, те искупи бега!
стрепњом и тугом, са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој поезији: Пођи, сине, пошô у добри час! Тамо, сине, добре среће био!
Тамо, сине, добре среће био! Бог те здраво и мирно носио, од душманске руке заклонио, грдне ране и руке душманске! И крепка ти
И оштра ти бритка сабља била! Слободне ти очи на Турчина! Кад ти дођеш под Рибника бела, ти се немој поплашити, сине! Оштро гледај, а оштро беседи, оштро агу на мејдан зазивај!
што је Марко Краљевић (на крају песме Урош и Мрњавчевићи): На Марка је врло жао краљу, те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко, да те бог убије! Ти немао гроба ни порода! И да би ти душа не испала док турскога цара не дворио!
Старина Новак каже Грујици: Свуци, сине, господске хаљине, па обуци бугарске хаљине, и понеси будак на рамену, па ти иди у Софију равну, те уводи Гркове
Досад си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест товара блага: иди, сине, преко б'јела св'јета, те ти тражи два слична имена, тражи,
си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест товара блага: иди, сине, преко б'јела св'јета, те ти тражи два слична имена, тражи, сине, Стоју и Стојана, а обоје брата и сестрицу; јали
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој! Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе! Не могу тужна прежељно чедо гледати, твоје пречисте руке и
за његову кривицу, пак после му рече без устручања, кано божији што је пророк: »О, ти, Валтасару, Наваходоносоров сине (а не рече му цару!), ево, што ти се за твоје нечовечаство од Бога пише. Мани: измерило се је твоје царство.
прорицању Језећила, што му Бог заповеди за приповест пред Жидови учинити, за Јехонијева царства, рече му: »Ти, сине човечији, узми врло преоштрен себи мач ка бријаћу бритву, пак узми четири рифа платна, те насред града Јерусалима
БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ И тада викнуше бесови из људи говорећи: »Што је нама и теби, Исусе, сине божији, — вичу ти љути разбојници код пута, ти душегубни ловци код запете њихове замке!
А чувати се много винопића, више ране ракије! У мудрости Соломоновој овако се пише: »Сине, отворај ти твоја уста божијим словима и о свему здраво и право суди.
И пак двојици идући им за Христом што вичући мољаху се: »Исусе сине Давидов, помилуј ни!« Рече им: гледајте — и таки прогледаше. И остале многе је полечио да здраво виде.
очи којим боле, невидљи[в]им је начи[нио], нека мало прометанишу пред Христовом иконом, свесрдо просе говорећи: »Исусе сине Давидов, помилуј нас«, хоће послушати и очи излечити им да бистро и лепо могу гледати.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим...
— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање... — А наша „Трша“, ете, и „Кундака“
Бог дужан ником не остањује!... Скудена и оклеветана девојка када прокуне, тешко ће ти бидне, сине! До бога се, мори, чује њојна клетва!... — Ама, несам, нане! — Јеси! За све си сал ти кабает!