Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А зар ти нећеш, бабо! — упита га снаха Мара. — ... А? Хоћу, хоћу!... Да се помолимо богу, па постављајте синију. И диже се старац, упали свећицу и поче се молити: — Господе!... Да ли видиш моју беду?...
Сузе су га полевале, а он је шапутао... Седоше за синију. Али су сви седали више обичаја ради. Нико од дана одласка Станкова није слатка залогаја појео.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ИЗЛАЗИ ИГУМАН СТЕФАН МЕЂУ НАРОД. И НОСЕ ЗА ЊИМ ДВА МОМКА МЕЂУ СОБОМ ЈЕДНУ СИНИЈУ И НА ЊОЈ ДВАДЕСЕТ ОКАХ ШЕНИЦЕ ВАРЕНЕ, ИЗМИЈЕШАТЕ ЗРНИМА ШИПЧАНИМА, НАЛИТЕ ДОБРО ВИНОМ И МЕДОМ.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Чак би се осећао И мирис оне земље гробљанске, са самога гроба. Магда држећи широку синију и нагнута над њом а ногама једнако гурајући испред себе на што је наилазила, да се не би спотакла, стави је испред
Софка напослетку би готова. Уза степенице узнесе и унесе код њих велику сребрну синију са јелима, и мећући је испред њих, сагнута над њом, виде како гост не може ока да скине од ње, особито кад јој, због
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, ѕ. в. бадњак), и божићну синију (ГЗМ, 6, 380). У Боки планинци мећу гранчицу б. божићној печеници у уста (Врчевић, Три, 28).
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бошчалука: нит' су ткани, нити су предени, ни у ситно брдо увођени, већ од чиста злата саљевани; и даћу ти од злата синију, — на синији оплетена гуја, повисоко главу издигнула, у зубима држи драги камен, поред ког се види вечерати у по ноћи
бошчалука: нит' су ткани, нити су предени, ни у ситно брдо увођени, већ од чиста злата саљевани; послаше му од злата синију, — на синији исплетена гуја, повисоко главу издигнула, у зубима држи драги камен, код кога се види вечерати у по ноћи
Изишла је мајка Радулова, изнијела од злата синију, на синију змију оплетену, оплетену од сребра и злата, на њојзи је алем, драги камен; па говори мајка
Изишла је мајка Радулова, изнијела од злата синију, на синију змију оплетену, оплетену од сребра и злата, на њојзи је алем, драги камен; па говори мајка Радулова: „Одјаш’ коња,