Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад смо изишли из цркве, он се окрете Живку; њега је, ваљда, унеколико познавао, јер му беше парохијанин. „Џанум, синко, ти као да си из доње Мутнице?“ рече архимандрит. „Ти си покојнога Марка Пуљића син?...
Морам од њиховога преосвештенства изун добити, за то морам човека с депешом у Ћуприју послати... разумеш, синко?“, рече архимандрит, очевидно трудећи се да још који цекин од мога побратима изнуди. „И за то треба платити, џанум!...
Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: — Године, синко!... Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос,
— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.
— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?... Па, синко, како на дому? Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... Милисав ћути, а сузе му теку низ образе.
Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. — О, Милисаве синко!... Па како, дете, како још?... Е, е! До јуче ђак, а данас свршен момак!
— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш... Е, али шта ћеш? Трпи се, ти си вредан
из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: — Милисаве синко, уђи у кућу! Милисав га је послушао.
— Наумио сам је, старче, у тебе просити. — Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...
— Наумио сам је, старче, у тебе просити. — Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...
па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам!
Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. — Али, синко да ћутиш!... До суда, о томе не сме нико ништа знати! — Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати..
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Бедни су онде људи гди зли већу силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”.
” „Пси су, синко, кавгаџије”, — отвешта стари — „а ја од природе на кавгу мрзим, пак се волим уклањати.” Наравоученије Срећан је
Пита мишицу каква је то ствар? „Не пштај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак. Само то добпо упамти: да кад га год видиш у кући, не излази из рупе, да те чудо не нађе.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Шта, шта! Не даш? — Не дам! — Бре, даћеш, синко, голи, бели! — Видећемо... — одговори Среја, па се окрете да пође.
— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! — Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кокао кокице те јео.
— Која Мирјана? — упита Пурко. — Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род. — Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати...
— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко? — упита баба полако. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. — А одакле сте ви, децо? — упита баба.
— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко? — Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора. — Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.
— Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати... Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври... — Богами, синко, не дај му да те избије из седла!... Упустити онаку прилику — грехота је! Лазару већ набрекле жиле на слепим очима.
— Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна. — Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!... Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш!... А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? — Шта? — Ја...
А сину Ивана Миражџића још је лакше!... Него, примири се!... Млад си ти још, мој синко!... То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш, ти немој!... Шта ми је то: девојка?!...
!... Таки момак од онаког оца и из онаке куће... може наћи па сваки нокат по цуру!... Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко. Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак. А душа му се смешкала: — Овај је печен!
Он це окрете. За њим је стајао Маринко: — Зар момци плачу? — упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!... Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!... Ово је неки измет... плаче!...
— Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу... Нема, синко крвави, то се главом плаћа!... И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!... Будибокснама!...
— запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори...
Сем Лазара још је неко умешао своје нокте. Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита. — Е, мој синко!... Ђаво је ту своје нокте умешао!... То је мајсторски смишљено, а још смишљеније изведено!...
— Зовни га. Замало дође Лазар. Он га погледа лепим, умиљатим погледом, па рече: — Лазо, синко! Отиди један час до субаше, звао те нешто. — Добро, бабо. И Лазар се окрете да пође, али га он задржа. — Стани-де!
— Попо!... Ту сам руку пољубио небројено пута, али ако само такнеш ма једног од њих, осећи ћу ти је!... — Не, синко, — рече попа мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући... Љуби!... И поднесе му руку.
Осећао сам њихове сузе по телу моме, јер су ме пекле као жива жеравица!... — Ћути, синко, ћути! — вели му попа. — Сад могу!...
И тако је!... Што ниси кадар некоме дати, не смеш му ни узимати!... Ама, синко, то је наука небесна. Тако се може тамо, на небу; али овде, на земљи... овде то не може бити!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сеците му ногу овде! Јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако! Сад види како је ономе онде! Ха, синко!” Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима Он се спусти ниже: — Тако је, тако је!
Кад је све добро! Стара жена бризну у плач: — Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти,
Он хтеде да прикрије своју узбуђеност. Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало: — Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај боже! Свему сам сâм крив.
— Чекај-де ти, кћери! — викну ђеда необично јасним гласом. Сви се тргоше. Тим истим гласом настави ђеда: — Ти, синко... с тобом, чујем.. теби је сасвим неправо у мојој кући и код мог народа!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: »Помози, свети Никола!« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово!
— А где је мати? — запитаће поп Спира. — Ено је код краве. — Иди је, синко, зови; она и не зна да имамо посјету. Госпоја Сида била је тамо где се обично музле краве.
— А шта радите то, слатка тетка-Макро? Ди сте за толико? — Ето, обилазим, овако стара, сирће, синко. Снивала сам ноћаске тако којешта, а утувила сам добро, ’рâно, да, кад гођ тако што снивам, увек ми се после тога мора
А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«.
— Помоз’ бог, Петре синко! — Бог вам добро дао, господин-попо! — рече Пера и скочи са столице, остави брзо лулу из уста у један ћошак, па скиде
— Па, како је? Како? Радиш ли, је си л’ вредан? — пита га поп Спира. — Па мет’и тај шешир на главу, Петре синко, покри’ се, покри’! — Та, ето, кол’ко могу, господин попо, и кол’ко, што кажу, морам! — »Ааа, један по један!
А, ти увек вредан! — Па фала... Фала вам, господин-попо, који сте ме се сиромашка сетили. — Е, мој синко, ниси ти сиромашак. Ти си човек газда, кад ти можеш да држиш коње само через газдашага и сватова. — Та, господин-попо.
— Па осам сребра... — Много... А зими? — Па дупло; шеснајст сребра. — Хој, хој! То је бо’ме папрено, Петре синко! А у јесен? — Па к’о и у зиму, шеснајст. — То је, бо’ме, много. Много, много...
Много, много... — Е, па јесен је, блато је, горе нег’ и сува зима ил’ снег. — Та знам, Петре синко! Ал’ колико је дужи летњи дан него овај зимњи, — па ипак за зимњи тражиш дупло! ’Ајд’ десетица, и којекако.
Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!) говорио ми је: »Синко Перо, говорио ми је он, кад киша пробије зору, пробиће и опаклију.« И то је баш тако к’о свето!
— пита Пера Тоцилов, а начинио наивно и поштено лице како то већ паор уме. — Па, Петре синко, је л’ то поштено од тебе; дед’ кажи сада ти сам? Јесам ли ја погодио кола и капару дао — ил’ неко други? А?
Него извол’те у кола; извол’те да не киснеду за банбадава и коњи и амови. — Хе, Петре, синко, ма нећемо тако — пребацује му поп Ћира.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те
— Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.
— И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе.
Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо! Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје.
И, било на путу, било чак овамо, у вароши ако га сустигне. Стигне га, зауставља и плачно кори: — Зашто, синко... шта ће ти то? Баци то. Имамо кући то.
Мајка га опет сустиже. — ’Ајдемо, ’ајде дома... — Моли га. — Снег је, мећава, синко... — Одвраћа га она и скида са себе шамију, огртач. Хоће да га огрне, утопли те да онако го, бос, не јури по зими...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек' те чува, а ти чувај образ и буди јунак“. Ето има и те крви мајчине. Сад, какав сам ја качамак ту испао?
Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!“ И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу?
Онда наједанпут: — Синко, снаго моја, твоје сенке нема! — рече она. — Шта? Шта? — избуљених очију, избезумљен питао је Јуришић.
Он се укочи, најежи, згури, па дрекну: — Где је моја сенка? Где је моја сенка? — Синко! Синко! — Вештицо! Где је моја сенка? — Бесмислица! Глупост — умиривао га Владислав. — Није, није! Тражи!
Он се укочи, најежи, згури, па дрекну: — Где је моја сенка? Где је моја сенка? — Синко! Синко! — Вештицо! Где је моја сенка? — Бесмислица! Глупост — умиривао га Владислав. — Није, није! Тражи!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
!! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴... Перо, синко, изиђи мало у авлија. ПЕТАР: Казаћу му. ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво!
ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ПЕТАР ЈАЊА: Ето моја верна Петра. — Синко Перо, да сучиш рукава и дериш Мишко и Галин, да си помогнимо у наша невоља. Јеси разумио? ПЕТАР: А?
Јесам ли вам говорио стотину реди: Господару, купите другу славину, ова се сасвим ојела, биће штете. „Немам новци, синко.“ Ево, сад је боље. ЈАЊА: Јошт ми се посмејана, проклето нечисто демон! Оћи да ми секира.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад је једном, за време тих маневара, разговарао, са протом Буличем, у Миргороду, прота му је рекао: Прича о теби, синко, овде, у Росији, претвориће се у причу о многима.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
У Шамике сузне очи. — Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно! Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде.
Код Чамче ће сигурно бити још који бал, па ћемо их, опет, ми у госте позвати. — Е, сад ти, синко, гледај твој посао, читај, пиши, шта знаш, ја опет морам своје надгледати, што је и твоје, јер видиш да помоћи ни од
— Па шта ти је стало до замерке? Та зар не знаш да сваког ђувегију оговарају? Ако си при себи, синко, шта говориш? — Оставите то, отац, на мене. Оженићу се, ал’ са стране. — Та ма откуд, само се жени једаред.
Вратио се кући, а ниједну није испросио. Отац већ изгуби сву наду. — Шта је, синко? Још ниси ништ’ свршио? Богаљи се оженише, а ти такав момак. Ил’ зар за тебе нигди на свету нема женске?
Матавуљ, Симо - УСКОК
Питомо лице, углађеност, умност и топла благост бјегунчева привлачаху старца, који настави: — Фала богу, синко, кад ме разумијеш! Тијем си ми, занаго, ближи срцу!...
Знам само е те је витешка невоља пригнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве! Ласно ти неће бити, синко, али, божја ти вјера, бојати се нећеш никога, осим бога, нити ће ти ко заповиједати!
Кнез се чудио и смијао. Наливши чашу, рече: — Благо теби, синко, кад си тако учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао
А ово што си видио нас, доста ти је да судиш и за остале. — Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко! Нâко, ти си чујâ за Црну Гору, а то бих желио знат’ што си чујао о нама.
— Знамо, чоче, и без тебе то — рече најстарији. Али младићак запита: — А шта ради, стрико? — Метанише, синко, и богу се моли по сву ноћ! Данас је једноничио! Ништа у своја уста узео није, нâко у мрак здјелицу чаја.
“ — Онај право пред владику, скине капу и пољуби га у руку. Остали се примакоше да све чују: „Које добро, синко?“ — пита Свети. — „Молим те, свети владико, да ми кажеш шта сад ради бог?“ — „Ев’ ово ради бог!
А нека је и теби на аманет наш Јанко! Е погибе ђетић од нечесова дерта, а не знамо заправо шта му је! — Проћи ће то, синко. Знаш, мека је срца, па... Али, проћи ће! — А како би било, господару, да и он пође са мном, ако можеш без њега?
Најпослије и њему је Анђе рођака! — Видиш, то ти је добра мисао, синко. Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња.
Ово је твоја мјесечна плата! Иди, синко, и проведи се лијепо у сватовима!... Бјеше већ мрак кад се Јанко и Крцун упутише горњим пољем. Дувао је лак сјеверац.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Ваља за то плаћати. - Ма ко плаћати? Зар сам ја за то крив, а? - И ти и ја, мој синко. Рат је срамота и греота за сваког живог божјег створа. Изједали смо се и клали као бијесни пси.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
), али ни то, изгледа, Ниџи не смета. Острвио се човјек, па то ти је. — Никола, синко, притрпи се док макар ја не склопим очи, а онда како ти драго — уздише дјед и не гледајући свог немирног синовца.
Ваља за то плаћати. — Ма ко плаћати? Зар сам ја за то крив, а? — И ти и ја, мој синко. Рат је срамота и греота за сваког живог божјег створа. Изједали смо се и клали као бијесни пси.
У нас, код куће, има један таки лончић, донио ћић Вук из Крупе. — Мани, синко, лончиће — одмахује Перајица, а све му се нешто приплакало, ни сам не зна због чега: због ћића Вука, Грмеча или онога
— Нема он за вратом осамдесет заврзана које сваки дан треба нахранити. Није лако кутлачу бацити, синко мој, то сам ја ноћас видио преврћући се под овим ћебенцетом.
— одјеца стари. — О, мој Васо, мој Васо, гдје је Врбас, гдје ли Прва крајишка! Није то за твоје године. — Остави, синко, идем ...Док се уз пут добро исплачем, можда се ја и повратим, бабе ми је жао, а сад, засад ...
— Вала, мајко, да још имаш мало соли, не би лоше било. — Немам, синко, дина ми. Читавог прољећа нисам видила зрнце соли.
Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна
— Кога то, бако? — Кога! Милог и драгог бога, мој синко. Узгаламили се туда разни бенаши, нема па нема, а видиш ли ти сад ово: мора он, сведржитељ наш, чак и магарце с
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Што питаш? — одговорих туробно. — Па да знам, синко! — Кад будем свршио, знаћеш. — Та не љути се одмах. Ти се од неко време баш... — И застаде. Знао сам куда је циљала.
И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. — Е? — тргох се. — Мани, синко! — Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ!
Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане. А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на!
— Тето, тето! — Не плачи, ћерко! Писано је! — Црно писано! — Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко! — И узе твоју главу, мету је на крило и милујући те по коси, тешила те је и утишавала. — Ћути, ћути...
Ћути чедо моје!... — Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва...
Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што...
Стојан само ћути, погнуо главу и чека... — Хоћу, ево, сад! — говори старац и одједном викну: — Не, бре, синко! Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим!
Отац га пекао и плакао: Јоване сине, Јоване! Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване сине, Јоване! Ти си ми јагње ђурђевско! И сестра плакала: Јоване брате, Јоване!
Мајка му, да се не би он и дале мучио, претече га, брзо пресави испод мене јастук и понуди ме: — Седи, синко, седи. Спустих се на јастук. Као што рекох, он није лежао.
Али се она не заустави, већ му је чак и преко главе навуче, говорећи: — Е, шта знаш, синко! Немој опет да назебеш. — Али га брзо остави и појури вратима на која уђе снаха јој, Марика. — Марике, врата! ...
Она то осети, трже се, збуни и, да би то као загладила, отпоче да га нуди: — Хоћеш, синко, што да једеш? Он одрече. — Хоћеш јабуке, крушке? Хоћеш пите мало? Сад је баш Марика умесила.
— упорно поче она опет. — Ништа. Не једе ми се ништа! — Чисто бранећи се од ње, одби је. — Како ништа, синко? — А у гласу јој се осети прекоран плач. — Узми, окуси нешто.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
САМСОН И ДЕЛИЛА И „ О ј, Самсоне, мајчин дане, Израиљев Дични бране, мрзи, синко, Филишћане — Филишћани мрзе нас! Ал' не љуби, мој голубе, филишћанске толке љубе, — јача љубав нег омраз!
— Народ бега: „Ој, Самсоне, мајчин дане, Израиљев дични бране, удри, синко, Филишћане, Филишћани туку нас! Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?
Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.
Ту су ваљда и моја два брата пропала. Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је?
Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти. А баба му се утече у реч: — О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд. Онда он настави: — Слушај добро што ћу ти казати.
овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.
Цар кад га саслуша, рекне му: — Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш немој проћи да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао бог те би
Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.
Кад изиђе пред оца, загрли га отац па му рече: — Забога, синко, где си? пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици.
А баба му стане казивати: — Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја
Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода.
А она му прихвати бога: — Бог ти помогао, синко; а које добро? Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко.
Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако не сачуваш, узећу ти главу.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
) Је л’ добро, мајка? СТАНИЈА: Добро је. ВУЧКО: Ама сам гу пеко за један ћеф. СТАНИЈА (врати му шољу): фала, синко! ВУЧКО: Са здравље! (Одлази.) ЉУБА (смеши се): Па шта ћемо, мајка, с фигурама? СТАНИЈА: Што је то?
СТАНИЈА (згрози се): Уу! добро, те ме ниси пољубио у руку. А нећу те пољубити, синко, да си ми но сто пута унуче! ВЕЛИМИР: Свиња је поганија од коња.
12. ЉУБА, ПРЕЂАШЊИ ЉУБА: Јело је усуто. НЕША: Ајде, мајка, да ручамо. СТАНИЈА: Фала, синко, благодарим. НЕША: Ајде, како не би ручала? СТАНИЈА: Не могу ти ништа. НЕША: Е, није него јошт штогод.
ВУЧКО: То се играло већ. ЉУБА: Сад по други пут. ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка. СТАНИЈА: А што је то, синко? ВУЧКО: Театор. СТАНИЈА: Што је то театор? ВУЧКО: Играду како је кћи кнеза Лазара пошла за турска цара.
Куку, Станија, што не умре пре, да се не опоганиш! 4. НЕША, ПРЕЂАШЊЕ СТАНИЈА: Фала ти, синко, баш ти фала, што ме доведе у Београд! НЕША: Што је опет, мајка?
СТАНИЈА: Да ми скупиш хаљине, па да те пратим код Нешу. ВУЧКО: А што, мајка? СТАНИЈА: Ништа. Иди, синко, те скупи хаљине. ВУЧКО: Оћу, мајка. (Одлази.) ЉУБА: Ама што ти је? СТАНИЈА: Доста сам ведла, да идем.
СТАНИЈА: Нека весеље без мене. НЕША: Како би то било, да се таква брука гради? СТАНИЈА: Не могу ти, синко, не Могу. НЕША: А зашто не можеш? СТАНИЈА: Кад неће да се чини свадба, не треба да гледам.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Једноставно, секс би јој се једанпут заувек смучио у огромним количинама. Добро, а шта сад? Прибери се, Синко, покушај с неким другим грифом!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Доста!... Гледај ти ње, јошт би изрекла да ја стар не разумем, него она, јучерашње дете! Синко, ја сам ти дао совета; ако се по њему не узвладаш, сам ћеш бити крив.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој? — Погледај, синко, поклони сами! Возим невиђен број! Рудари шаљу из црног окна поклон за снежне дане.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
на ногама): Разговарао сам, дабоме да сам разговарао и нисам завијао онако издалека као досад, него рекох: Ти знаш, синко, законе, али их знам и ја, па 'ајде да се понесемо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Коњ је чупкао травицу и трупкао ногама. — Бога ти, синко — трже ме женски глас — дођидер, да ми скинеш једно буренце са тавана.
Питам је одозго: има ли још кога да помогне, јер ћу га тешко сам спустити. — Можеш, можеш, синко, млад си, здрав си — храбри ме убедљиво баба.
А у воћњаку ископана нека рупа, као купа, и баба ми утрапи ашов. — Још само то, синко, благо баки, разгрни доле земљу. Видим да ме је велики белај снашао, а и онако сам уморан да једва стојим.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И све, ама баш све... како је било са Гојком, тако је сад са мном!... — Е, синко... Говорила сам ја теби онда, рече јој мати, гледајући замишљено у далеки венац планина, који се виђаше с прозора.
изгуби здравље... — Здравље!... А што ће ми сад здравље... коме оно треба?... Њему... је ли ?... — Теби, синко, и нама... помисли на нас... А и њему, што ?... Све ће се то поправити. Међу младим лудима има тога...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу
Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и
„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?...
ниже.. па — буп!... Умео бих се добро претварати, а то би ми сигурно помогло... Дај да пробам«... — Хенрик, синко, Хенрик ИИ... но? — поче старац. — Испричај нам зашто је он водио борбу с Томом Бекетом — рече професор и намршти се.
— Шта то радиш, чича? — запита Перу после обична поздрава. — Ето, синко, чиним оно што је и Христос говорио: вадим коров из пшенице док је још млада, јер после кад одрасте, ништа не помаже.
— Та ти знаш да ја и не састављам оне, који нису једно за друго, ја гледам, синко, да не буде само дар на прстену, него да се и доцније сећају баба Соке и да је благосиљају; па ето сад и онај враг код
Васа је најбољи од свију њих, а неће пара; па још ако и њега пропустите, онда вам се више нећу јављати. Ката је лепа, синко, а док је млада дотле је и лепа и дотле је можете усрећити и без новаца, а богме кад прође свој вакат онда траже
— Дабогда, синко, да си то истину казала, но већ ја сам моје свршила, нећи ни с ким да имам злу реч па ни с вама. Збогом, Јуло, опет се
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији? ПАВКА: Откад сам се удала, синко. ДАНИЦА: Е, па и ја откад сам се испросила.
) ЈЕВРЕМ (снебива се): Не знам шта имају пенџета везе са мандатом? СЕКУЛИЋ: Е, синко, мандат се не стиче главом, него кесом и ногама. Ти паре, ја пенџета, а народ мандат!
Дође ти онако као од срца. Зато ваљда и говоре увек лепо они који грде владу. А дедер ти, синко, брани владу, па да видиш како је тешко да се лепо говори.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Јоште татко ми, докле не беше умреја, збореше ми много пут. Имаше га у татка једна реч: »Јоргаћи синко-ле, убавачко у памет, збореше татко ми, да си туриш овај реч (од покојнога ми татка Киријакиса) што ће ти саг кажем:
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе? ИГУМАН СТЕФАН Ко ће, синко, божју вољу знати, ко ли божа прозрети чудеса? КНЕЗ РОГАН Ада што је овај мјесец црвен како да је из огња испретан?
КНЕЗ РОГАН Ада што је овај мјесец црвен како да је из огња испретан? ИГУМАН СТЕФАН Ни то, синко, ја не могу знати.
ТИШИНА ЈЕ; ИГУМАН БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ. КНЕЗ ЈАНКО А бројиш ли све тако, игумне? ИГУМАН СТЕФАН Бројим, синко, не престајем нигда. КНЕЗ ЈАНКО Доиста се мислиш набројити. Да ли ти се, оче, не додије, а од тога . . . . . . . . .
ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си, игумне Стефане, како те је Бог весела дао! ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра поврх вина кâ блиједи пламен
Не био их пуштават од себе. Био дозват, док ти Божић прође, два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко, да ће Турци тебе изгубити. Двадест тридест да ноћас ударе, како ти се кућа осамила, што би шћели, то би учинили!
ВЛАДИКА ДАНИЛО Причај, синко, што најбрже можеш. МОМЧЕ Како чусмо за бој на Цетињу, да на главу погибоше Турци, сердар Јанко одмаха отправи два
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
би се како и сам владика, када би му после певања прилазио руци за благослов, благосиљајући га, говори: — Аферим, синко! Аферим, Николчо! Али много, синко, световно, много силан и чудан глас!
Аферим, Николчо! Али много, синко, световно, много силан и чудан глас! Али исто онако како је умела да сачува од света те своје везе са њим, ту љубав,
Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче: — Софке, синко! Лепота и младост за време је.
се на прсте и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда.
Окреће се своме грнетару, који га у корак прати, и грца, муца: — Алиле, де, синко! Алил, полуциганин, у белим чакширама, са чалмом, дугачка носа, просед али висок, дугих руку, | дугих лактова, почне
— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А? Ми керпичи?!
— Ништа, нано. Ништа. Сама сам пала и сама се убила — забашурује Софка. — Ох, како: сама? Све сам чула, синко. Иди, иди, спасавај се. Убиће те. А ја не могу да те браним, одбраним. Зато бежи, чедо, иди од њега.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици барем док се земља не
Ђакон једнако у страху, забобоњи: „Ја мњах е...“ „Ја знам што си мнио, синко! Истину си мислио, јер је зли дух у близини иако није узео видни облик па ти се предочио, као што си се бојао.
“ „Бог, синко, Бог те благословио... Оди, жено, оди!“ рече јој, видећи е се снебила и уставила. Жена бришући сузе прстима, прегнута,
Тако се не би сасвим вјера погазила нити обичај утр’о, ја мним, а ти како наредиш, Господару!“ „Мој синко, сам кажеш да Пејова кћи не може поћи за Кићуна. То је њу везивало, а мимо то ништа друго.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— ’Оћеш ли добро? — Нећу. — ’Оћеш ли зло? — ’Оћу. — Попо, зар и ти чуваш говеда? — Е, мој синко, те још да су моја. — Убоде ли се, Мујо? — Срце ми га зна. — Циганине, ти и у неђељу кујеш?
— Срце ми га зна. — Циганине, ти и у неђељу кујеш? — Па какво ми добро видиш? — Црн Алија, црн ти си ми, синко? — Црна си ме и родила, мајко! — Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти?
По репу, ко бабино кајање. — Питао свештеник бабу каје ли се за гријехе, а баба му одговори: кајем, синко, ама по репу (тј. касно). Пошета миш по рафу па обори сунђер те ми разби главу.
А он му онда одговори: „Ти ћеш, синко, свирати“. ИИИ ПИТАЛИЦЕ 1. О БИЉУ 1 Питали драчу: — Зашто свакога одиреш кад мимо тебе прође?
8 Питали рајино дијете оца: — Зашто, бâбо, даде аги оно јагње? — Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом. 9 Питао ага чипчијско дијете: — Знаш ли зашто те бијем?
— У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло? — Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали. 3 Питала унучад бабу: — Зашто, бако, плачеш?
— Једнога човјека, па не могу да га нађем. — Било је некад и жена и људи, мој синко, али их више нема! 5 Питали бабу, кад су је виђели по гробљу да плаче: — Бако, што плачеш?
— У оној, синко, у којој се миса не служи. 2 Питали сељани попа: — Зашто нам, попо, што не проповедаш? — Не смем криво од бога, ни
— Потајни. 11 Питао син оца: — Зашто ми треба највише бога молити? — Да те, синко, очува од душмана, а не завади с пријатељем.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе
Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: „Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву
него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: „Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј.
Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј.
” У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „За Бога, синко! где си?” А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.
еда ли ти што знаш за девет златних пауница?” А баба му стане казивати: „Е мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја
Пустиник му одговори: „Е мој синко! срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода.
” А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?” Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.” Онда му баба рече: „Добро синко.
” Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.” Онда му баба рече: „Добро синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња когагод хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.
” Баба му одговори: „Синко, што је погођено оно ваља да буде. Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.” А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Бива ли? Кажи де!... ВЛАДИКА (уступајући као под неким теретом, слеже раменима, диже се, полази): Јовчо, синко. Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он би онда, мицајући главом и уздишући, одговорио: „Е, Мој синко, сад ја видим да би боље било да ти те књиге ниси читао.
” „Не дао бог, мој синко!” — одговорио је добри епископ. „Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без
При нашем растанку, ови ми разговор учини: „Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу видити; ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи.
Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се је међу нами говорило: „Боље је шест вранаца у каруца него шест школа у
А ко виче на науку? Они који находе све своје 6лагополучије у чанку и бокалу. Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајића да беседи, уздишем за мојом младошћу и да имам какву власт, све би[х] ове наше манастире
Пољубим му ја руку и зафалим на таковом обештанију. „Но, ваља да знаш, мој синко“, рече ми он, „да, ако [х]оћеш, можеш овде и неколико година све потребно содержаније имати и учити се, али ваља да
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
За коњем уђе Кушмељ, држећи у руци натегнуту кубуру. Бакоња загрли коња и стаде га љубити и тепати му. — Борме, синко, за длаку је шкапулâ! — вели кнез. — Сутра зором хоћеше га Кркота одвеси на босанску границу.
— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме! — Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу
Дај боже да и’ много доживите! Гвардијан му даде њекакву књижицу црвенијех корица, па рече: — Јево ти, синко, ови мали, али драгоцени дар. Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића.
Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен!
— Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња. — А, трбу те болија! — рече блаже Балеган. — А мој синко, зашта идеш онолико? Зашта си ија онолику рибу, синоћке? Ајде брже нареди што триба — рече, давши му кључ од цркве.
Шта је стрицу? Шта је свим вратрима? А шта је и теби несритни синко? Јето си ископнија канда си годину дана боловâ! — Зло је, ћаћа!
И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се! — Ма, да шта ћу ја, синко? Мени триба двадесет талира, па ми сад очи штркле, а од кутњега чега не могу и’ извадити...
Рекавши то, попо гледаше Бакоњу жмурећи и два-три пута пови обрвама. — Знаш шта, синко? — рече поп, уставивши коња као да се сјети нечега. — Послушај ти мене све што ти вељу.
огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш...
Кад послије ручка отиде да захвали бискупу и да се опрости, бискуп му рече: — Остани, синко, још сутра и дођи на мису! Шта то може бити? Срдар нагађаше да би их бискуп могао звати на ручак.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Не погани младост, војниче! — двапут понови. Аћим виде Николу, не помаче се, прошапта: — Удри, синко. Никола се издужи између њега и војника. — Ја сам јачи — рече мирно.
За његов спас. Мора. Дижући се, придржавала се за стабло кукуруза. Једнога дана и Аћим може да каже: „Истерај, синко, ову нероткињу и узми себи другу жену.“ А ја? У моравски вир! Нико неће црну мараму за мном понети.
Лука сасу у кош врећу жита и узе катран да подмазује точак. И пре него што се врећа жита измлела, Ти, синко, бапну на губерицу и завреча као јаре.
„Нешто је много ситан“, рекао је чим га је видео, а радовао се. „Кад је твоја жена од танке јапије. Она Ти, синко, неће кућу напунити. Већ на првом па се прекинула. А мораш да имаш чопор синова. Тројицу унапред одвоји за рат.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— рече љутито, али прегледавши поруб, мајка, смирујући га, рече: — Поруб је у реду, синко. Нигде ништа није опарано. — Али јесте! — тврдоглаво понови дечак. Мајка одречно одмахну главом, а дечак се замисли.
— Помози, синко! — зајаука старица, али дечак, не осврћући се, одлете дале. Жао му је било старице, али жао му је било и да упропасти
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Дочекале су га оне исте, спокојне, очи и оно исто, спокојно, лице. — Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро.
(Мораш ли то, синко?) У тај мах, Карађорђе је био престао да куцка ноктом о окно и окренуо се: причинило му се да је, заслепљен белином
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Питагора га потапша по рамену. „Мораћеш се, синко, у мојој школи привикнути и на далеко замашније дужине“. Обративши се и другима, рече Питагора: „Када се вратимо у
“ ,,Причаћу ти. Демокритос ме дочека врло љубазно и, кад му саопШТИХ своју жељу да му будем ђак, он ми рече: Синко драги! Нисам више онај што сам некад био!
То мораш и ти, синко, да чиниш, ако желиш да постанеш филозоф. Посматрај својим очима све што се у природи дешава и размишљај својом
оно питање којим је предусретао сваког ученика који је желео да ступи у његову школу: „Каква знања доносиш са собом, синко?
„Кад бих се, синко, дочепао тих списа, спалио бих све одреда, не из мржње према абдерићанину, већ из мржње према његовом погрешном учењу.
Како би иначе распознавао истину, ако не увидиш шта је заблуда?“ Аристотелу падне камен са срца. „А како стоји, синко, са твојим знањем геометрије?“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу?
„А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко. За праве астрономе не сматрам оне који, као Хезиод и остали надриастрономи, посматрају излазе и залазе звезда и томе
А у такве астрономе убрајам и Еудокса“. Аристотела обли блажен осмејак. „Ти знаш, синко, настави Платон, „да су Питагорејци замишљали сваку планету причвршћену на својој засебној сфери која је носи собом
„Није ли то дозвољено?“ „Ни за живу главу! - Зашто, одмах ћу ти то растумачити. Почећу са једним питањем. Реци ми, синко, шта је то кружна линија?“ Аристотелес даде беспрекорну дефиницију такве линије.
Реци ми, синко, шта је то кружна линија?“ Аристотелес даде беспрекорну дефиницију такве линије. „Видиш синко“, рече му Платон, „ти имаш савршено јасну представу о томе шта је то кружна линија, а ипак је ниси добио искуством.
„Наша душа није, дакле, састављена из атома, како је то Демокритос учио?“ „Ни говора, синко, јер је она нематеријална.
„Тако је, заиста“. „Сад ћеш разумети, синко, зашто сам морао покудити Еудокса због тога што је употребио механичке справе за решење делијског проблема.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Са енергијом што је скупљао за време рата, гађа сад тешким калибрима. Другу, синко, бољу, поштенију. Тада се крезуби студент подиже упола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи: — Ја знам
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Што говориш, синко, што говориш!... Ја те само слушам и питам се у себи: како можеш тако неозбиљно расправљати о тим стварима, тако олако
Само, зашто си, мој синко, допустио да ти тако нагрде име!... А послије, прекинула се и та моја веза с тобом, изгубио сам ти сваки траг.
које су ми причали, сводили су се на то (и тиме као да су се чисто хвалили), што вријеме протјече, брзо протјече, синко мој, што га је већ много, веома много протекло, и што га још мало, јако мало остаје да протече.
— питала је забринуто дон Петрова сестра. — Увјеравају нас да ћемо добити осигурнину. — Али готовина брзо оде, синко мој! — бринула се даље она. — Оставимо сад то! — прекине Петар. — Имат ћемо времена да о томе размислимо.
— Ово се, синко, не пије сваки дан! — рече одчепљујући међу кољенима прву флашу. — Вјерујем да ни све здравствене комисије не кушају
Присјећам се ријечи које ми је, још младу, говорио „Ментор помодрелих усана”: „Добро си учинио, синко, што си се одбио у свијет! Наш је крај добар само да се човјек у њему роди. Али онда нека изнесе своје стопе из њега!
Али што ја то теби говорим, зар ти знаш што је то интелектуална кокетерија, и докле она сеже? Сиров си ти још за то, синко! Ти би то сигурно криво схватио, опет превише упрошћено, као што све схваћаш.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
од власти нек је крије, док се год може... А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. — Чуваће је он, синко, не брини се ти. Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.
— Мили ми се још живети, попо! — Јадан ти је такав живот, синко! — Шта ћу ! ... Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком.
Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. — Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!
Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. — Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.
што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: — Ходи дер, синко, придржи. Стар сам, па не могу сам... Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.
— Како... зар то може да буде ?... — промуца Ђурица. — Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...
— Ама, попо, шта велиш ти ?... О ком ти гоговориш ? Знаш ли... — Знам ја добро, не бој се, синко. Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по
Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... — Јесте, синко, знам ја. Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било... Такво срце не би се само покварило.
— и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. — Знам шта мислиш, синко. То не може. Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.
— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. — Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија. Кроз њу се можеш вратити слободан. — Онда... ништа!... — рече он уздахнувши.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти могао. Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе
— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор
У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом.
— Е, мој синко, — рећи ће му мати — сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га
Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: — А шта је ово, синко? — Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих?
А баба му стане казивати: — Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи
па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од пô дана хода.
А она му прихвати бога: — Бог ти томогао, синко; а које добро? Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко.
Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.
Баба му одговори: — Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш. А он рече баби: — Та шта ћy бирати,
Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
“Вилиној” мајци се свидела ова моја примедба, па ми је рекла: ”Михајло синко, ти почињеш да схваташ америчке обичаје и што се пре ослободиш својих српских назора тим пре ћеш постати прави
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу. САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала!
АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао? РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се!
ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе. САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама.
Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру. ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити...
ВАСА: Чедо, синко, ти ме изненађујеш, јер не увиђам да мој нос има ма какве везе са целим тим питањем. ЧЕДА: А ви онда немојте га
КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре двадесет година умрла и рекла ми је тада на самрти: „Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!
(љубећи јој руку): Сад тек разумем моју покојну мајку, која ми је пре двадесет година, на самртном часу, рекла: „Синко, не остављам те самог у свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово
Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . . ' Ништа, ништа, синко! Само тако ћути”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к
Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман...
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Мајстор Митре, овде имам дванаест иљада примити, јесам ли сад заслужио Евичину руку добити? МИТАР: Јеси, мој синко, ти си се увек поштено владао, и само ти је шкодило што новаца ниси имао. Но ево, фала богу, и тога си достао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али позадина мисли да га је тиме казнила... Е, кад је таква и таква ствар, онда чекај, синко мајчин! — Коста превуче шаком преко лица. — Позовем овог поручника и нас двојица се договоримо...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали? — Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица. — Не бојим се ја, вала, ништа!
Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме! — 'Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија!
! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић (зацрвенио се): Ја сам контâ нешто друго, а и та ти је на
Писарчић: Ја бих река', господин судац, да се овај човјек претвара. Давид (у себи): Е, мој синко, зар си ти то сад видио?... Не гријеши, дијете, душе. Не биједи ме код славног суда!...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле, ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо?
БОКА: Ама, шта ви говорите, господине? Какав колац, какав куршум, нисам ја ништа крив! КАПЕТАН: Добро, синко, ја сам покушао лепим да те приволим, но кад не пристајеш, кајаћеш се, ал' ће доцкан бити. (Вићи.) Читај дааље!
КАПЕТАН: Ехе! ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам! КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар? Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено шта испаде!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Зашто да си таква? Она, долазећи, спотичући се од трчања, као улагујући се, говорила би: — Ето, таква сам, бре, синко! Луда! За никуда ја нисам...
— Ех, Бог да га прости! — као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко! И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија.
И када, као увек, већ пита за пазар, она околишећи, снебивајући се пита. — Па, има штогод пазара, синко? И то тако некако болно, плашљиво, да Младен, чисто сажаљевајући је, да би је као охрабрио, брзо би почео да јој ређа
— Добро јутро, Младене! Добро јутро, синко — радосно, видећи га тако вредног, рано усталог, веле му они. Младен, смерно али задовољно, сваком одговара и повлачи
— Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара. Одговара му радосно, без досаде,
А утом би се већ спроћу, из дућана газда-Стеванова, чула псовка и дозивање Младена. — Младене, синко, пошљи ми тај твој »тевтер«!
помогне а и као извињавајући себе, нехотице, изненада, кад он дође, пољуби је у руку, прошапта она: — Па како си ми, синко? Изненађујући се, равнодушно одговорио је: — Добро, нане!
— Једи, синко! — поче га нудити баба. — Нека, доста. А имам посла, па тешко ће ми бити. — Кусни, кусни ти, а посао имаћеш када.
Он, погађајући њене мисли, настави: — Па нека му је даду. Он јединац. Имања доста имају. Добар. Боље... — Па јест, синко! Шта ћеш? Сиротиња. Куд ће бољу прилику да нађе? А за свадбу гледаћемо и ми да штогод учинимо, дамо...
Младен бележећи упита га: — Шта је, ч̓а Марко? Он, још уплашеније, поче: — Ништа, синко. Него дошла... Младен застаде и диже главу. Ч̓а Марко још уплашеније настави: — Дошла, синко! И ено: седи.
Него дошла... Младен застаде и диже главу. Ч̓а Марко још уплашеније настави: — Дошла, синко! И ено: седи. Побегла и дошла, па само ћути и седи. — Која побегла? Која дошла?
Луда, као што је бог дао, па ето дунула и оставила свекра, мужа и дошла оцу. Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!
Ћипико, Иво - Пауци
— Даће бог те и није! ... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд, глад... што ли? — Жури, синко, пред оца, не часи ни часа... Да бог те био срећан сусрет! ... Али... и Смиљана зајеца...
— Синко, позвао сам те — вели му кад га угледа пред собом, — да рашчистимо рачуне... Мислио сам да ћеш сам к мени доћи...
—Гдје је то? Не знам ја ништа, већ како ти урадиш... — Треба, синко, да се снађеш, да се бринеш, ти си сада старјешина у кући... Па, ако се ти не побринеш за кућу, ко ће други?
—Чудо! — измаче се Ради. —Није мало, не .... Али скупи се, синко; а ти, ако не будеш узимао, нећеш ми ни дуговати. ... Ето, зато сам те звао, да се знаш владати.
Кад Раде дође у варош господару и затражи жита, газда Јово удари му у образ, вели: — Не могу ти, синко, већ давати док не склопимо закониту погодбу за нови дуг.
— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!... — Немој тако, синко! Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму ... —Хоће, вала, таман у бездан!
—Видећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до бога ! —Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара. Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека.
Нећу је пустити без крви, нећу, бога ми! — изрече гласно. —Зар клапиш, Раде? — јави се стара. — Спавај синко! Али Раде, узбуђен мислима, и не мисли на спавање, већ се диже и приђе огњишту.
И сјетује га: — Не љути га, синко; мирно с њиме, умекшаће се... није звијер!... А да, — сјети се, — немаш ништа да му дара понесеш...
Мајка се дигла и одијеваше се. Дотле је Марко упалио свијећу. Врата се отворише. —Иво, синко! Зар си сам дошао? —Сам, — одазове се Иво, и у исти трен огрлише се. Марко придаде мајци свијећу.
Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој, ако овако подржи, не остаје мнозима него узет' шћап у руке, па у просјаке!
— Дакле: Анте Чоле — три наднице. Младић се замисли и рече: —Чини ми се три и по. —Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ абат на то, „Не питај ме више за то! Јер за четир' дана тек, Па је прошô и мој век. Цар то рече, шале није, Ако, синко, не добије, На питање жеља зли' Одговора моја три.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Али наша Земља?“ - „Но, исто тако као и те планете.“ - „Али, синко, те су планете лака етерична тела, а наша Земља је тешка, трома, огромна. Зар можеш замислити да се она покреће?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема.
(Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко... (Трза се.) Ох, ја сам опет заборавила, опет те зовем као некад, као кад си био дете, наш комшија...
МИРОН Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после? КАТА Па не знам, синко. Ете, тако једнако ми се тужи, једнако као да је неки страх, неки снови, нешто ноћу, као да јој је...
МЛАДЕН (седа на миндерлук и таре знојаво чело): Осветићу ја све то крвљу. ХАЏИ РИСТА Еј, Младене, синко, је ли ти ја говорах да твоје дете није било за овакву кућу, за овакву стару хаџијску кућу.
АРСЕНИЈЕ (уводећи га): Ту смо, ту, дедо. МИРОН (дрхтећи, поклецујући): Осећам, осећам, синко, да сам ту. И сада иди ти у цркву до намесника, па види да ли има што да ми нареди, поручи за гробље, и онда се врати
АРСЕНИЈЕ (полази). ТАШАНА (досећа се и зауставља га): Арсо, синко, да ли где успут или тамо код вас, на гробљу, не виде Парапуту?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Госпа Нола одмахну обема рукама, и одједаред се доброћудно насмеја. — Не разумем ти ја то, мој синко, и та ти наука овде ништа не помаже. — Овај момент је мало олакшао ситуацију.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Зато, синко, ено ти коњ у штали, оседлај га и иди куд знаш да ће за тебе најбоље бити.« Ово је за Романа био глас анђела, и не
— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије.
— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме: — Дабогда, синко, пожелео сукњу! И одиста, уклела ме је.
А отац, кад сам пришао да му пољубим руку, рекао ми је: — Синко, ово је у ствари твој први озбиљан испит и први корак у животу, те желим да ти успех наградим.
донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао: — Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш.
Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио: — Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!
Не зна човек уопште шта да ради на крају крајева у животу: да ли да мисли или да не мисли. У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Један од оне двојице као да опази моју намеру, и стиснутих песница као за бокс, полете на мене. Нећеш, синко мајчин! Дочекао сам га приправан и слободном руком ударих га по лицу. Онај други шчепа ме за гушу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Бели багремов облак лебдео му је изнад главе, а мајка га је у чуду посматрала. — Ту воде никада није било, синко мој! — рече, али младић као да је не чује продужи копање. — Узалуд губиш снагу! — заврте мајка главом.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА (стресе се): Ах, синко! Зар овакав Божји, мили, свети дан, и ја овако да га дочекујем. Не, синко! Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш!
ТОМА (стресе се): Ах, синко! Зар овакав Божји, мили, свети дан, и ја овако да га дочекујем. Не, синко! Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш! (Одлази и виче): Хата ми седлај! Улази Ката.
Улази Ката. КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла. О, проклета Циганко! Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти?
КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла. О, проклета Циганко! Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти?
(Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла. О, проклета Циганко! Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти? Што се у њу загледа — очи јој испале! Што те омађија — уста јој отпала!...
(Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог...
Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо. СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо!
мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају. — Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми јагње ђурђевско!
Ех, Дорчо! Хоћеш шићерч’к. Има батка за тебе. (Вади из појаса шећер и пружа коњу.) На, Дорчо! На, синко! КОШТАНА (пева на чардаку): Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано!
СТОЈАН (ђипи уплашено): Отац! Шта ћу му ја? (Полази капији, да је затвори.) САЛЧЕ (зауставља га): Не, синко, отац ти је! СТОЈАН Шта ћу му ја сада? Шта ћу... Шта ме тражи? КОШТАНА (зауставља га): Немој, Стојане!
) Камо чело? СТОЈАН (отура је руком): Не дирај ме! КАТА (не може више да се уздржи од плача): Зашто, синко? Шта толико мајку? Шта је мајка толико скривила. СТОЈАН Што си ме родила...
Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети.
Јест слободно, моје драго д'јете! Јест слободно, мој рођени синко! У Зидању Скадра понављају се стихови који изражавају основне моменте — тешкоће, упорност, жртву: Не мо'ш, краље,
Говори му српски цар Стјепане: „Не нос', синко, копље наопако, већ окрени копље унапредак, јер ће ти се смијати Латини“.
“ Цар му даде благо небројено: „Иди, синко, те се напиј вина, честита ћу тебе учинити!“ Тек што Милош сједе пити вино, ал' повика са града Латинче: „Ето, царе,
“ „Јест слободно, мој рођени синко!“ Оде Милош под бијелу кулу, запе стр'јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле
“ Вели мајка Краљевиђу Марку: „О мој синко, Краљевићу Марко, у свате се иде на весеље, на кумство се иде по закону, на војску се иде од невоље: иди, синко, на
мој синко, Краљевићу Марко, у свате се иде на весеље, на кумство се иде по закону, на војску се иде од невоље: иди, синко, на цареву војску; и бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети“.
се иде на весеље, на кумство се иде по закону, на војску се иде од невоље: иди, синко, на цареву војску; и бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети“.
Онда царе Марку књигу пише: „Брже да си, мој посинко Марко! Брже да си, мој по богу синко! Арапи ми шатор оборише!“ Онда Марко усједе на Шарца, пак он оде у цареву војску.
Можеш ли ми, синко, пребољети, да ти тражим мелем и ећиме?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Господине, царе поочиме, нијесу ми ране од
Кад је царе р'јечи разумио, брже пише сићана фермана, те га шаље бијелу Прилипоу, на кољено Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу Марко, ходи мене бијелу Стамболу, погуби ми црног Арапина, да ми Арап не води ђевојку, даћу тебе три товара
Кад то чула царица госпођа. она гради другу ситну књигу, те је шаље Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу Марко, не дај мене шћерцу Арапину, ево тебе пет товара блага“. Књигу прими Краљевићу Марко.