Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
” Испод тога другим рукописом реферат: „Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.” (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
у којој прозодија (уз пратилачке парајезичке елементе) има улогу коју ће касније добити интерпункција, разликује се од синтаксе писменог излагања, где управо систем интерпункције (без пратилачких парајезичких елемената) омогућава склапање
Друга значајна појава коју овде само узгред можемо поменути јесте везивање синтаксе за метар: синтаксичке јединице прате метричке и избегава се њихова међусобна колизија.
Пажљивом проучаваоцу неће промаћи да већ код Илића, а у пуној мери код Ракића и Дучића, постоји нови вид синтаксе: изграђеније, еластичније, с покретљивијим деловима који ступају у сложеније језичкологичке односе, с усаглашеним и
Да бисмо боље сагледали чему су уистину водила Дисова нарушавања једном већ сређене синтаксе, вратићемо се поново Дучићу.
“11 Дис је, према томе, посредством синтаксе рашчињавао „геометрију мисли“: отуда у његовој поезији толико мрака, ноћи, снова, слутњи, подсвесног и ирационалног.
Напротив. Близак немачком експресионизму, Црњански је тежиште све више померао на преуређење синтаксе да би је учинио – како су радо истицали експресионисти – „стенограмом душе“.
растројавању свих чула“34 , па до најновијег, тада актуелног дадаистичког разграђивања не само књижевних конвенција и синтаксе него и саме, најобичније структуре речи.
Дадаистички поступак разграђивања синтаксе који је Растко Петровић навео, ако и није у ужем смислу очуђавање, свеједно је упоредљив с њим.
У прози средишње место, место онога ко поставља норму модерне нарације (приповедања) и језика (нарочито синтаксе) који уз њу иде, свакако заузима Иво Андрић. У исто време други врх представљају романи Милоша Црњанског.
издање, са свим верзијама и варијантама, даће поуздану подлогу за проучавање генезе необичне и по много чему нове синтаксе Милоша Црњанског.
“ Душан Матић је Петковића занимао у светлу песникове сталне разградње класичне синтаксе и долажења до разговорно гипког израза.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
уређеној књижевној структури, са понављањима, паралелизмима, огледалским одражавањима и подвостручењима, почев од синтаксе па до композиције, по структури која је скроз песничка и скроз симболичка, Сеобе су све до данас остале највиша мера
у приповедање, то је такође значајно за разумевање његовога невероватно много и оштро куђеног језика, нарочито синтаксе. Ко његову прозу тумачи, па и Нечисту крв, данас више не може а да се тиме посебно и пажљиво не позабави.
Београдски стил могао би се схватити и као време канонизовања модерне српске синтаксе. Јер само тако, у исти мах сложенија а стабилизована, она је могла послужити за тананија стилска варирања.
Чак и мало пажљивије читање Нечисте крви довољно је за једно општије запажање о природи њене синтаксе. Будући да није имао довољно (школовањем стицане) контроле над њом, Станковић је реченицу по правилу склапао под
у Нечистој крви значајна је чињеница да велику количину обавештења о преламању описа кроз лик можемо извући управо из синтаксе.
А то је за тумачење, па и вредновање Станковићеве синтаксе, мислимо, од особитог значаја. У В глави један спореднији лик, служавка Магда, добио је прилично много места.
Понашање синтаксе у стиху најлакше се прати у старим примерима кад је метар био стабилан. Бирамо наш највише проучавани стих, чији је
Сва преуређивања синтаксе истородна (по типу) са неколико већ описаних примера биће, разуме се, у начелу већа и разноликија што су метричка
у тренутку када одбацује традиционални, метрички везан стих, Црњански увећава број и учесталост одступања од обичне синтаксе.
Пре но што се пређе на ближе разматрање ове „поетизације” прозне синтаксе, ваља одговорити на питање шта је Црњански стварно напустио из традиционалне метрике, за коју је веровао да ју је
метричких ограничења из разреда обавезних у разред факултативних ослободило је више места за активније укључивање синтаксе и њене интонације у ритмички ток.
У прозу је, међутим, доспео из стиха, па је и адаптиран према извесним захтевима обичне, прозне синтаксе. Очито је да се о књижевним својствима стиха Милоша Црњанског не може ваљано говорити ако се за обилази његова