Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
На основу само овог једног јединог примера може се закључити да је синтаксичка неправилност, Станковићева типична метабола, повезана с диференцирањем простора на угодан/неугодан, добар/лош.
А књижевни критичари и историчари нису га могли препознати све док су Станковићева синтаксичка одступања проглашавали за слабо знање језика, недовољну писменост и стилску невештину.
читати да се примети још нешто: кроз стабилну метричку схему, наиме, тако вешто се води говорни низ да се његова синтаксичка рашчлањеност стално налази у динамичком односу с метричком рашчлањеношћу стиха.
Јер нам при томе открива шта су код њега самог могли бити дубљи подстицаји за она синтаксичка одступања у песми „Из ковнице изашав“ која смо раније поменули.
То може изгледати чудно, али само на први поглед. Јер су синтаксичка одступања у песми углавном водила ка померању субјекатскообјекатског односа, при чему долази и до обртања.
Заменио ју је синтаксичким јединицама као и неки други песници. Отуда и долазе ова многобројна синтаксичка понављања по којима Матићеву песму лако и брзо препознајемо.
Отуда и долазе ова многобројна синтаксичка понављања по којима Матићеву песму лако и брзо препознајемо. На ова се синтаксичка понављања (и паралелизме) може гледати споља, и тада у њима распознајемо реторички поступак што је особито дошло до
Граница између строфа повучена је, дабоме, само тамо где се понавља синтаксичка јединица која почиње везником да. А где је понављање било учесталије, испред ове је јединице говорни низ обавезно
То и јесте синтаксичка синкопа. Она уноси асиметрију у синтаксичку симетрију; у ствари, требало би рећи да је она производ оног огледалског
Конфронтирање – унутар условних а чврстих граница стиха – два једнака синтаксичка низа са обрнутим поретком („Рај се руши Руши се рај“) може се узети само као почетак који води ка следећем, засад
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
ликове једноставно се каже да се „знало и причало”, док се за Софку употребљава већ помињана а толико јака допусна синтаксичка фраза да се њоме пре истиче дубока разлика него што се допушта једнакост, наиме каже се „па чак и о њој(!)”.
69 А изгледа да су најучесталији следећи видови одступања: анаколут схваћен као синтаксичка неусаглашеност, са ређим оштријим прекршајем каква је поменута силепса али и са чешћом зеугмом, за коју су раније
сав свет говори о овој мојој кући, толико је чувена); друго, испред тих речи метнут је зарез да би се означила јака синтаксичка пауза (пауза истицања), што Станковић и у другим случајевима чини.
се чини и недовољно контролисан, да се повремено добија замршен опис (а то, како смо видели, најчешће и узрокује синтаксичка померања), при чему искачу и неке врло необичне слике настале тренутно и као да су се нехотично омакле из доњих
Познато је да синтаксичка уређеност говорног низа и иначе управља читањем; да нас, док читамо, носи „струја мишљења реченице”.
мало помније размотрити и проверити односе у саставу његове типичне реченице, и одмах се разабира да ту, уз обавезна синтаксичка правила нашег језика, саучествују и нека из стиха пренета ритмичка начела.
особит склоп његове реченице, а он се мора занемаривати све док нисмо кадри да покажемо како у њему - уз општа синтаксичка правила - саучествују и нека из стиха преузета ритмичка начела.
књижевни покрет одбијањем, оспоравањем и разарањем канонизованих односа у традиционалној реченици проузроковао извесна синтаксичка померања која су по типу слична на разним језицима.
Али лингвистика не може улазити у чисто књижевне подстицаје за синтаксичка померања, нити у последице које ова померања имају на плану књижевног описа и књижевних вредности.
У стиху су, с друге стране, одвајкада предузимана мања или већа синтаксичка преуређивања како би изворна реченична рашчлањеност саобразила с накнадном стиховном.
У метрички везаноме стиху синтаксичка су се померања налазила у другом плану - као помоћна, другоразредна, па стога и мање видљива.
уравнотеженим наративним формама, далеким од иновација и експеримената, у књижевности је на све већој цени синтаксичка норма, а на све мањој су њена нарушавања.