Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његове беседе одликују се чистим, једрим, живописним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним народним речником, фигурама из народнога стила, показују велико познавање народнога живота и потреба, тако да
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он је једном приликом, у огледу о Борисаву Станковићу, казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је геометрија мисли.
на обичној, разумно заснованој слици света, коју је подупирао и сâм језик својом појмовном мрежом и логично устројеном синтаксом.
потребама урбане, писмене културе, са издиференцираним функционалним стиловима и са промењеном, мобилном и еластичном синтаксом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
недостатком”; „Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!” Дучић затим поентира: „Синтакса, то је геометрија мисли”, итд.
Такви су, рецимо, Дучићеви путописи, написани блиставом синтаксом, који су истог часа стицали вредност језичког, стилског и уопште књижевног узора.
је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!
Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.
57 Борисав Станковић се, напротив, налазио с оне друге стране: он пише несигурном и често невештом синтаксом у часу кад њена модернизација, и канонизација, у београдскоме стилу тече у пуноме јеку.
Осетно прерушен у безличног хроничара, аутор Андрићеве На Дрини ћуприја, на пример, приповеда узорном синтаксом, која не одступа од норме. Али он на ликове гледа као сведок са стране, као оштро, продорно, али увек и „туђе“ око.