Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати,
Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију...
Злато сину, а мати скочи, уплашена. — Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
А што си сабрао, кому будет? Остаће деци? Сину глупому не помошт богатства, ашче не купит мудрости изрјадства.” Богата си сина оставио кад си га разумна и добра
се не би родили а за његов узрок родиће се, за слатки дар божји, за живот и за словесну бесмертну душу, богу и Јосифу, сину Францишкову и Маријину, дужни ће бити благодарити.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ПРАГ БЕОГРАДА 1. Пишући о славном деспоту Стефану, Лазаревићу, сину Лазареву, Константин Филозоф је деспотов град Београд назвао градом са седам врхова.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети може, ми ћемо га узети и твоме сину предати, а с тиме ти ћеш цару услугу учинити, да и тебе и нас боље помилује”.
Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду његовом сину у војску, и он им поверује. Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг.
Сутрадан, 27. фебруара, пошљем ону једну врећицу од 16 ока барута кнезу Николи Грбовићу и његову сину Миловану, да они даду половину кнезу Милићу Кедићу. Фебруара 28.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
– Убио? - упита Лазар. — Убио! – А суд? — За све је друго лако, само кад он није ту! А сину Ивана Миражџића још је лакше!... Него, примири се!... Млад си ти још, мој синко!...
У души својој он је наскоро био раскрстио. Он не могаше бољег пријатеља себи наћи од човека који је толико пријатељ сину његовом... Стигоше пред хан. Крушка беше у одаји с Лазаром.
Оно, и ја њега мрзим, и дабогда му бог био онолико пријатељ колико ја!... Али ако се сукобимо... И њему сину једна мисао кроз главу. Он приђе Турчину. — Молим те! — рече он. Турчин превали очима на њ.
„Оштар је као мазија, а ти си заслужио да те тупим кољем!...” Онда га узе за главу па је закоцаћи натраг... Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан...
— Онда ниси наш друг! — рече оштро харамбаша. — И нисам. И зато ћу му сад судити! — рече па потеже пиштољ. Сину Срећково црно око, па му заустави руку. — Кад Срећко нешто рекне, оно остаје као свето!...
— Станко, рано моја!... Станко очи моје!... — запевала је Петра падајући сину око врата и љубећи га... И љубише се и грлише се... Она мала дечица обиснула око паса његова вичући: — Чијо!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
црној плочи Сва мирна сунца седају, До на брег смрти, с кога очи На оба света гледају — Понор по понор, где год сину С небеске светле чистине... Док путић једном најзад мину Између сна и истине.
ВЕЛИКА НОЋ Кад геније ноћи на крилима сјајним, Крилима од ватре, преко реке мину, Невидљива вода усхићено сину, И запева гласом болним и бескрајним.
Посут драгуљима у руци му сину Тешки крст за Солун, кад падне од мача: Светом Димитрију поклон освајача. РАДОВИШТЕ Кад цар Кантакузен беше
Твоје се име неће више изговарати по црквама нити ће те ко за што молити. Од истока до запада певаће хорови новом сину небеском који ће донети другу истину за друге људе. Али ти ћеш остати и кад хришћани буду нестали са земље.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
мени се... допада ова девојка! — Красно дете! Разиђе се дим у соби. Нека давно невиђена светлост сину, и све замириса надом и поуздањем. Ваљало је хитати.
Сио поп на клупицу у авлију, турио сиједу главу у руке, па се не миче. Онда му уједанпут сину нешто кроз главу. Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога дјетета из собе.
Талас страсти (ѕіт веніа вербо) све ми јаче дизаше груди. Ја се нагох њојзи. У исти пар сину ми као муња кроз главу: Швабица, сирота, моја мати, Србија.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Откуд сад то, бог ће га свети знати; али то је непобитан факат, познат сваком правом сину наше свете православне цркве.
Још има старијих људи који памте добро како је тешко било написати писмо, на прилику сину који је у солдатима, или тако коме другоме.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима. А за све време разговора она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога
је Јуришићев командир одговорио оцу његовом истога дана кад је примио писмо у коме га овај моли за неколико речи о сину.
Хај, здраво црвене варнице!“ И наједанпут, онако го, разбарушен, и ужасан Јуришић, коме кроз главу муњевито сину онај вртоглави позив црвене плакате на новој грађевини, откључа врата и појури на улицу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Гут! Јаwохл? Абтрен! Кад Аустријанци одоше, мртвачка глава нестаде, а Павлу сину земља његова, у бојама плавим, зеленим, златним, руменим.
Он, Павле, зато, нада се да – кад се буду јавили у Кијеву њиховом рођаку Степану Витковичу, бригадиру, и његовом сину, потполковнику Витковичу, јако полковном командиру – да ће се све свршити добро.
Вијени, у армији аустријској, као и Венгри, велику будућност национа у просвећеном свету – који ће царица предати свом сину.
Лаж, неправду, сузе. Зато се сели у Росију. Вишњевски му је причао, са благим осмехом, очински, као сину, да би могао да се ожени у Токају.
Већ пред подне, идућег дана, вода поче да опада, поплава да се смирује и сину Сунце. Кућа трговца Жолобова, у којој су Исаковичи живели, остала је, међутим, мирна, јер је била узбрдо и до ње није
Теодосије - ЖИТИЈА
А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше. Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах,
И одмах му послаше многобројно злато на потребу царскоме сину, говорећи: — Да се свачим удовољи син наш и да ни у каквоме добру не оскудева!
подупиран стаде на молитву; и преподобне своје руке подигавши са сузама, због таква савета Бога похвали, и љубљеном сину рече: — Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xоће наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и
Богу и с Богом њему предао беше, јер таква је била покорност И послушност преподобнога старца љубљеном и богодарованом сину његову, тако да није мислио да је човек него анђео.
је син као оцу хтео да послужи његовој старости, стиђаше се отац и одрицаше се, толика је била смерност његова према сину.
и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави.
векова од њега рођен и једносуштан, и све учаше да Дух Свети од Оца исходи, и да је једносуштан и једнопрестолан Оцу и Сину, и да се слави и да му се клања.
службе у цркви где беше гроб преподобнога опа његова светога Симеона, и капа сам долажаше да га ока ди, отац даваше сину својему првосветитељу награду почасти, јер миром богато точећи самога и цео народ који је ту стојао облагоухаваше.
И нико се други од другога колена не огосподи међу Србима, само од племена њихова, отац сину и син сину краљевство предајући.
И нико се други од другога колена не огосподи међу Србима, само од племена њихова, отац сину и син сину краљевство предајући.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
И то га понекад води жестини; остало је у њему нешто хајдучко, као што то налазимо у шумадијском хероју Карађорђу, сину те земље, личности доиста титанској.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће. Пера је изгубио покровитељицу која је сину милосрдну руку пружила, кад га праведан грех очни гони.
Када је Шамика из Ш. отишао, договарали се у кући Полачековој о Шамики. Сваком се допада, и оцу, и сину, и госпођи Матилди и фрајла-Лујзи. Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”.
Кад дорасла, пала је у очи једном младом лаћману, варошком сину, и хтела за њега поћи. Отац не да. Лаћман хоће да се свуче ради фрајле Јуце, али отац неће за то да зна; а за лаћмана
Црњански, Милош - Сеобе 1
Обративши се, међутим, своме сину, принцу Карлу Евгенију, који стајаше задивљен иза ње, пред свитом дама, дворјана и кирасира, и сам под белом
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Старјешина није свагда годинама најстарији у кући: кад отац остари, он преда старешинство најпаметнијему сину (или брату или синовцу), ако ће бити и најмлађи“, каже Вук.
Изузетно су лепа, сликовита и упечатљива поређења којих су пуне наше народне песме: „Сину Милош у пољу зеленом / као јарко иза горе сунце“; „Пишти као гуја“; „Кука кано кукавица“; „Лепа као горска вила“ итд.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Млада жена тада расејано помилује девојчицу која има мајчине очи; млади човек откопча свом сину горње дугме кошуље. Ја од туге прогутам карамелу, мада уопште не волим бомбоне.
Јаја на око, сир и салата од кромпира. Опет јаја на око! — казала су деца. Онда си опрала таву. Продужила сину фармерице, испеглала кћери кецељу за школу. Шта има на телевизији? Нема ништа. Пољубила си их пред спавање.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пошто је дуго размишљао о томе, опет наиђе зрачак надања, сину му једна мисао. У Дубровнику је једна чешка чета тобџиска; неће, ваљада, бити тешко по њеком послати писмо на
Отац изабере сину дјевојку, па пошаље двојицу од својте да је ишту. Дјевојчин отац, или, ако је сирота, ко оца замењује, пита све
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.) Знате, ваш покојни отац, толике муке, то јест! Пак шта је било? Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ГАВРИЛОВИЋ: Верујем. Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
политичко-национални говор Задатак Уједињење омладине (Нови београдски дневник, 1887), мањи књижевни чланци о Белушу, сину Ђуре Јакшића (Јавор, 1882), о Шекспировом Кориолану (Гусле, 1882), о Крашевском (Србадија, 1883).
Сремац, Стеван - ПРОЗА
изузетак од оних силних и тако честих и обичних наших очева који обично увек држе страну својој деци, а нарочито своме сину, и који обично тврдо верују да им је дете врло бистро и врло осетљиво, али да професори терају пизму.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: „Вина амо, крчмарице драга!“ Па замало од рана ни трага.
Ох давно је, ма ја те не дочех: Четир пута веће зима љута Пограбила лишће са дрвета, Четир пута сину прамалеће, Лишће врати, окити дрвеће.
Нојца оде, сину зора бела, А оживе околина цела: Одсвуда се момци помолише, По два, по три, однекуд и више, Сви на коњма, коњи им
Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те
Страшни Боже, ал' кроз тмину Да л' то огањ амо сину? И гле опет, само преко, А баш није ни далеко. И деца су за час тили Пред вратима једним били; Чудна врата та
Та данас ће, данас Драго моје доћи, Брже, драги, брже, Дане ми у ноћи!“ И зорица сину, И сунашце грану, Она узе суде, Оде низ пољану.
На истоку сину зора, Он из свога шетну двора, Шетну здраво и весело; Зачу жубор, спази врело: „Окле тако, водо драга?
“ Већ исток сину, а сунце изађе, Ал' другојаче све нег јуче нађе: Све жубор, итња и справљање неко, Кô на бој да је, тако би ја рекô.
12. Седа брадо, што засија Ка купина она света, Ма из тебе реч Божија Не заори, веруј, клета! Из тебе нам гуја сину, По срцу нас верне шину! 13. Проклет био, докле био! А кад мро, не умро! Крвцу своју мрући пио!
Ал' ко плови амо крају? Ко то коре, ко то куди: „Хеј Шајкаши, срам вас буди!“ 37. Сваком сину сузно око, Свак угледа — али кога?
59. Од земљице мома сину; И наш старац са њом теде, Па је лати за аљину, А девојка, јао беде, Паде опет, па на њега...
134. Мрак је доста, то је срећа, Другојаче... Но гле јада! Нешто сину — богме свећа! Ко то иде амо сада? Ето, ето господара, — Та је ли му дегод пара? 135.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А шта ћеш са светим Јованом, бог те не убио? — Даћу га ономе свом најмлађем сину, који се преклани одијелио од мене и скрпио кућу горе у крчевини.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Њено обасјано и зажарено лице, угрижена уста, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под појасом. Он спусти мотику и задрхта радостан. — Па шта ти је?
око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.
светлиј' дана, да просветле светску тмину; ал' уместо севљу њи'ну да утече светски мрак: муњско умље како сину, те обасја приокоље. још су само вид'ли боље вековити непрозрак. (...
” „Шта? Делила? — Тако ли се зове вила што је срце сину моме — зар са мноме поделила?” „Да, Делила!” Одазва се витез млади, те се руком по јуначку челу глади, склопљених се
” Кô Мојсије на Синају кад угледа у осјају снова својих овапут што народа првом сину из облака црног сину севотином обасут: делила се тако баца пред синајском горостаса, целује му колена, увојке му глади
” Кô Мојсије на Синају кад угледа у осјају снова својих овапут што народа првом сину из облака црног сину севотином обасут: делила се тако баца пред синајском горостаса, целује му колена, увојке му глади власа са чеоног што
Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ' врапца.
Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде.
Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име божије, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај
Онда он у радости и у чуду рече царскоме сину: — Кад си ти мене овако обрадовао и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису
Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић. Онда цар рече најмлађем сину: — Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако хтео да
Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек. Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.
После дођу слушкиње н кажу царевом сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
Она је сад већ у царевим рукама. Он се досјети шта је било. Док је он спавао, маћеха ју је украла па по сину послала цару. Он хтједе одмах да пошље оклопника, али не знаде којим је путем отишао маћехин син.
планину откуда је и дошла, ту на извору нека нађе опет дванаест тикава па нека се храни мрвама, а њену кћер даде своме сину, који се тако врати на пријесто својега оца, као што и сваки божји суд мора најпослије да се збуде онако како је речен
Везир се упропасти: — Бог с тобом чоече! како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се хране њима, а царев син има земљу и градове.
Отац онога просјака био је хајдук, па је на правди убио оца онога јунака, па ето видиш сад се на његову сину вратило. Сад реци да није правда то била! Зато не узајмљуј никада зла, јер ће ти се кад тад опет вратити!
Кад му син дорасте за женидбу, стане човек мислити, како ће наћи према сину и девојку добру и ваљану. Најпосле смисли једно, натовари пуна кола шљива, па пође селом викати: — Хајд'те, људи,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Запламсај, смреко, модпим бобицама. Из дринске магле јабуке ми сину, те бојом лечим пусту раздаљину, куд, лепи Боже, печал лучем плама, у ланен-платно увијена чаша, врх које круним
) Калопер-душом одишу ми чувства. В У светој тузи хлапе жуч и оцат, а плима хвата алој, смирну, миро: у сусрет Сину кренуо је Отац да Два се ритма сједине у било, да дигну камен Голуб кад затутњи, да згасе очи погребу и смутњи.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри,
Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.
“ „Куда би, шта би?!“ — Жућа се пита, видокруг мери смрачен, па јурну млину, кроз врата сину као из топа бачен. Покоран, миран по први пут скромно се сакри под Тришин скут.
Гвоздени савез, вели вам Триша, трајаће дуго — као и киша!“ Умину облак, ведрина сину, на Јапри вал се мрешка, капљица блиста са сваког листа, видокруг плав се смешка.
дану, окова зима на млину брану, престаде точак жрвњем да креће, са њега висе дебеле свеће, ледени оклоп на сунцу сину, престаде хука у старцу млину. Зачуђен Жућа на прагу стао: „Погледај млина, у сан је пао!
Плави се небо ко шатор сведен, одјури зима на север леден, а наврх горе, у сами мрак, сину још једном чудновати зрак: остатак снега, блештав и бео, путнице зиме подеран вео.
Изрони Видран из воде тихо, сину му крзно у мутном блеску, оњуши ветар, напери уво: ко ли то дише горе на песку?!
Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би? — Видран се пита, а онда истом одговор сину: Жућа је овде, мачак је овде, најбоље онда — идемо млину. Читаве ноћи, до саме зоре, моћи ћу мирно дремати горе.
Да, ја сам љубав улила сину за другу мајку, за домовину.“ „ Сећам се с тугом — деда се јави — унука мога, биљчице нежне, причах му приче о
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Не, не бих се могао вратити. — Било би опасно да се враћате? — Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. — Има ли опасности при одласку?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
О махни се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном. Сину остављам и битке и круну и очи двоструке нек жезлом боље по иноплеменицима размахне, ја одох полако да вид свој
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их. Затим настави: — Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо...
Хранио је уз пут, чувао као највеће благо, да би припремио гозбу сину. Зна стари из искуства да војска често гладује, па понео да сина мине жеља на срећне дане у родитељском дому.
Задрхтала му доња усна, а из очију му потекле само две капи. За клао је кокош, разделио за покој душе своме сину, и, тужан и сломљен, вратио се... Ко зна да ли је стигао своме дому.
Да потражимо.“ Свуда около земља је била изгажена. Ни трага од дрвета. Да нису прекопали гроб! — сину ми кроз главу. Можда сад газимо над његовим телом. Била сам као у грозници.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Укратко, он осети да му је Љубица, поред свију чуда и страдања, дража и милија од свега на свету... Само му сину та мисао кроз главу као електрика, он осети бол у срцу, па се одједном окрете И викну Стојану: — Потрчи!...
Она застаде, загледа се у њега, и као да јој одједном сину нова мисао у глави... промени јој се лице, постаде светлије...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
заповједи, Од свекрва мудру сјетовању, Од ђевера далеку шетању, Од заова драгу миловању, Од јетрва на рукама сину.“ 84.
Трговац је бешу доносио, Бабо сину бешу куповао, За њу дава три товара блага — Да се љуља чедо пренејако. 239. Јово ми се санком кара, Као да се
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку! СОФИЈА: „Чуј, чуј, он сања о своме сину!” ЈЕЛИСАВЕТА: „Овде си?”... Шта сада кажем? ВАСИЛИЈЕ: Питаш: „Овде си? Заиста си овде?” ЈЕЛИСАВЕТА: „Овде си?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде. НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја. На свему што прође мој осмех засија.
Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра.
Кад је, у аустријској артиљерији, код Вердена, за време првог светског рата, његовом сину ампутирана рука и кад је, у исто време, и Србија пропала, Берић се бацио са велике висине трећег спрата, главачке, на
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?
Тад сину небо сјајно, ко младост, у њему плану страшном сенком Рим. Деца и звери и жене голе путем падаху по теби, поливене вино
Да нам засвирају отмени клавири, твој осмех што лепо са свима помири нека учи дичној смрти перјанике. Нек сину ко Монтекарла огледала, забрујаше звона са наших обала а народ ће вући кола наше дике.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
„То је он говорио за мој живот“, сину му у глави. И размишљајући о том непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не
А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину. ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Иђаше погнуте главе и невесела лица. Наједаред сину му у глави: то је оно! Почиње се... Зато ли он не може да се моли Богу... Видиш предсказивало му се!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је навукла на себе мржњу начелникову и морала се уклонити из вароши.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кад је време клијању, она пробуди све клице Па целе ноћи по Драгачеву и Жупи Пупи, пупи, пупи. После кише, кад сину сви видици, испрани, Она одлива воду из вршњих у доње издани Ко вино кад се претаче Да би било што јаче.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише? Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише. Ох, диван ли бјеше погледати!
ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише? Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише. Ох, диван ли бјеше погледати!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва окренула сину и једнако њега само пази.
— И бацајући се сину о врат и љубећи га страсно продужавала би. — А сад у здрављу и срећи да ми сутра дочекате слатки и мили празник!
— Кажи ономе слепцу (сину), жив да ме не дочека, ако чујем да се опет луња и скита. — Хоћу, хоћу! — излазећи за њим из собе чу се како Софка
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, С падањем звезда. Само мис’о сину: Откуд толико звезда? Али дивно Падају звезде преко мртвих. Мину...
Мала језа зиме, или страха, мину Телима нашим при одласку мрака, Када хладно сунце са висина сину. Ти си оставила своју кућу целу, Своје књиге, игре и саксије цвећа, И девојачку постељу ти белу, И успомене свих
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Поглед јој сину некијем чуднијем изразом, као да је тијем погледом хтјело простријељати његово пространо чело, улећети у мозак, те
“ „Осим тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај
„Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом. Киша преста а сунце сину, одједном. „Хоћемо ли слазити већ?“ упитаће Милан готово ијетко. „Хоћемо, но...“ „А, глете, браћо, врћу се!
Ако удари Вранцуз с бока, погибосмо!...’ Он ми се насмија. Његова сребрна брада заигра и у лицу сину... Не бој се, Пејо, каже. Добро је, добро, а биће добро... Е, баш овако, три пут ту ријеч рече.
Јади га знали, нешто ми се разбио сан... Да ако сад заспем! Дуго је до дана!“ И шћеде да леже, но му у тај мах сину чудна мисао. „Како би било“, помисли он, „да се ја баш с њом поразговорим?
Готово сви се насмијаше томе. Момак полако одријеши крпу, у њој бјеше друга, а у другој трећа, а кад ова зину, сину, те повелика гомила, жутијех дуката. Арамбаше се погледаше, а четници у арамбаше. „Ела ти, Симо, ти си најстарији!
Домаћин јој умрије послије три године, а она се врну с једнијем мушкијем дјететом што га је имала, у род. Сину бјеше надјела име Јанко: „Твоје сам му име надјенула; „Кад га зовнем, да ме жеља мине „Не зовем га оди к мени
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Боји га се кô свећа помрчине. Боји се као девојка од удаје. Весели као на даћи. Весели се кâ и мати мртву сину. Весео као да му кућа гори. Вјешт као магарац у кантару. Воле се кô око и со. Воле се кô пси и просјаци.
5 Нини, сине, нини добро моје! Уроци ти по гори ходили, Траву пасли, с листа воду пили, Моме сину ништа не удили; Но удили дрвљу и камењу! Душмани ти под ногама били, Ка’но коњу чавли и поткови.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет: „Е!
После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ' врапца.
” Пошто баба то чу, сажали јој се пак се маши у њедра и извади један бокунић круха, и даде | га цареву сину говорећи: „На ово круха, али га чувај као зјеницу од очи.” Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу.
обазру се, кад ли њезина матер за њима трчи, они се препадоше, а баба већ да их стигне, али у муци паде на ум цареву сину они љешник, пак га извади и упита: „Ах за Бога! шта ћемо сад?” А љешник му одговори: „Отвори ме.
” „Разбиј ме!” одговори му орах, и | како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за
У ови исти час — Божја воља! — цар спаваше, и у сну она иста жена што је цареву сину на сну долазила, појави се цару говорећи: „Устај на ноге, твој је син мртав и твоја снаха; него узми траву што под
узми траву што под узглавницом нађеш и трчи у ту и у ту гору, наћи ћеш их обоје једно До другога мртво, па помажи ране сину и добро траву ожми да му од ње сок у рану уљезе, а снаси срце намажи, и трипут реци: устаните несретњи па сретњи, ако
Кад тамо, нађе сина и снаху прућени једно покрај другога, и почне нажимати сок од оне траве сину у ране а снаси срце мазати њоме, и не изрекао бјеше трећу ријеч: „устаните несретњи па сретњи, ако Бог да!
ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се почну плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази,
Ал то страшно створење скиде са лица медвеђу кожу, и збаци медвеђину са себе, и сину сва соба од њего- | вих златних хаљина.
” Онда она жена поврати очи цареву сину и задуне га, и кад оживље, даде га цару а он њојзи коња. (Даклем се мисли да је коњ био син оне жене, а онај човјек
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А владару сину свом, који је остао у богоданој његовој области, о свему заповеђеном, и о овом нашем манастиру, заповеди бринути се, и
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Пак ми није чудо другим народом, него се чудим српском сину кано може себе тако похудити и без сваке невоље просјаком учинити!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
„Они су се притајили, па чекају вриме, кад се нико већ не надâ освети, да ударе изнебуа на проклетнике!“ — сину му кроз памет и крв му се запламти од бјеснила, те зашкргута зубима...
мисао из једне богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину муња. Небо је било ведро без мјесеца. Тетка и Срдар се згледаше, а Брне избуљи очи у њих.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику... Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи...
Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину. Не волим га мање него пре неколико година. Нисам се изменио. — Време је бадњак да се унесе — рече Симка.
на даљину од неколико година и што баш ове, последње ноћи такве разговоре воде, кад он ноћас жели само савете да даје сину, мучећи се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да све опасности види и упозори сина на њих, сад
У воденици је и умро.“ Месец се расекао на прозору. Пола ђачке собице било је у сенци. Видео је сину озбиљно и замишљено лице. Стварно, чуо је, пси су у Београду лајали као у Прерову на лопове. „Како?
— Боле да говоримо о мом оцу — прекиде га. — Прво о сину — жмирка на десно око, као увек кад се љути. Глумац у путујућем позоришту, помисли Вукашин, и рече: — Нема користи
После је мати дала фес млађем сину, а он је понео шубару од јагњеће коже. Фес им је био велики, па га она белим концем прошила да га смањи.
А он се одрекао Вукашина, из наследства га избацио, ни стопу земље му није оставио, своме Вукашину, сину, не јаловаку, ни име му неће запамтити унуци, а ово туђе надничаре ће у мојим њивама надгледати, моје коње јахати,
Пева петом сину што ће газда бити. Први газда, а надничарев син. Син Толе Дачића. Презиме је капа. Ништа. Сам ће душом да осети ко му
И Ђорђа су тукли, била је месечина, вран кукуруз до појаса, лескало се поле од кукурузовог здравља, видео је сину нешто крви на уснама. Ђорђе је био гологлав као сада и није био сед као сада.
Види: Аћим о браду веша десну руку. Хтеде да му каже: „Реци сину: време ти је да идеш кући.“ Љут због Аћимовог презира према свима који хоће да живе и оду одавде, Андра правда у себи
“ Сада говоре да је висок и крупан. А, он, Ђорђе, отац, мали је и ситан... И он поче да мисли о високом И крупном сину. „Је ли, Симка, што је ово наше дете овако кракато? Види само колике су му цеванице!
Чудо је. Како да није! Видиш ли како џикља? Цело се село чуди. Од срамоте не могу да живим.“ „Зато се ти не радујеш сину?“, рекла је тихо и замишљено. „Никад му се нисам ни радовао. Ја сам се само мучио.“ „Никад?“ „Никад!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Јорхе Луис Боргес Сину Александру НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ ЗЛАТОПРСТА Девојчицу, нађену у мочвари, нико није желео да прими у свој дом.
— ухвати се око њих коло звезда. Као сребро звонио им је глас, смех жуборио. Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти. Узалуд су га звезде звале у коло, узалуд засипале смехом.
Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати! — Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора.
Тако су мали свирачи морали да пробдију још једну ноћ, али кад сунце сину над језером, малена група поискака кроз прозор и поче да бежи.
Је ли им је вила на дар дала? Или им је ђаво дебело подвалио? Ко зна! Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Али, Сима сад не мисли на љубав: мисли на чувеног бечког банкара, Цинцарина Сину, код кога је, сасвим млад, радио. Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Па уздахну стар Лем-Едим Распршта се игра дима Сунце сину, сунце спази Мртва старца Лем-Едима. Ј. Јовановић Змај XXXВ СЕЛИМ-БЕГ Нема таке луле, Нема таке буле У цара, К'о
гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш поћи!“ „Што не могох - ти ћеш моћи!“ „Куд ја нисам - ти ћеш доћи!
И зора сину већ, а он је стојао будан; И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан; - и прекор из сна га трже, Кр
И моја кратка и нестална срећа Са дахом њиним у неповрат мину; Април у цвету и у сјају сину, И све, о друже, што ме на те сећа Сад само тугу у мом срцу буди; А уздах тешки раздире ми груди. Сад нема љубичица!
с нечим младих кукуруза, Загњурено у бездану дубину Ствари, које му знак тајанствен дају, Заруди дивно, да све боре сину, И, са жаром, у узвишеном сјају: - „Шта тражим? Чему живим?
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога:
У један мах, ка да муња сину, тушта веља тешкога облака, бијелога, у једнојзи маси, тронодржну сву обузе гору; у виду се уреди вијенца
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
И наједанпут сину у његовој глави силна мисао: Не обилази Сунце око Земље, већ Земља око Сунца. Он испита помно то своје хелиоцентрично
Зато Аристархос помери у својим мислима те звезде у све веће и веће даљине. При том му сину кроз главу нова једна мисао.
У почетку свог дела „Рачун о зрнцима песка“, обраћа се он Гелону, сину краља Хијерона - који је, буди овде узгред речено, умро неколико месеци пре свога оца - овим речима: „Ти знаш,
Ту сам бригу поверила свом најстаријем сину да као земљоделац подигне и прошири очинско имање“. „Али ја бејах“, узе реч Исак, „врло рђав земљоделац.
Но мајка не изгуби сву наду. Једног дана рече свом сину: „Ливаде и воћњаци су ове године понели као никад до сада. За сено добисмо већ приличну своту, а скуписмо и осам
Он му је, додуше, често казао своје мишљење у лице, али је, напослетку, у свему му попустио као отац свом размаженом сину“. „Велики геометар имао је меко срце“. „Но чврсто, када је била у питању његова верност. Њом није врдао.
Дозволите ми само да у овом дивном хладњаку мало проћаскам и да вам причам о вашем сину“. „Не бих ништа лепше пожелети могла, и немам довољно речи да вам заблагодарим на томе“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нека осигура нормалан живот унуку, ако не може оцу и сину. Ја тражим разлог патриотизму у дугу који имам отаџбини, у обавезама својим према њој, и само у том и ни у чем другом.
— Кога, кога, брзо! — Сањао сам Сашу. Муњевит, најрадозналији осмех сину око њених усана па одлети. После кратког ћутања она рече: — Па?
„Сад можеш ово, можеш оно, можеш све“, тако му нешто сину кроз главу. Поскочио је Митар и као птица слободан се наједанпут осетио и магле неке курталисао, па је у први вагон
Па су онда некако и телефони први уведени, и хтела би наја нешто да поручи сину Боји у Београд, те пита Икету шта ће коштати један такав разговор тамо на том сокоћалу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету. Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и
Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине.
После дођу слушкиње и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевом сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ̓ врапца.
Мати помисли: „Та није било ни у ове двије собе какве вриједности, па неће ни у овој“, те даде и трећи кључ своме сину. Кад он отвори собу, нађе у њој једну сандучину и у њојзи свиралу.
А отац му на то даде тридесет товара робе те натоварише. На походу рећи ће отац сину: — Чујеш, још ево ово добро упамти: на првом конаку не ноћивај никако гдје те акшам затече, но ја мало прије
Син мисли: смириће се; ал̓ кад је ту већ прошла и недиља, а отац свако јутро млати витар, сину дотужило. — Шта је, баћо, — једаред ће он оцу — јесте л̓ ви полудили, је л̓ шта, кад свако јутро с вишњовцом по витру
А био је неки човјек и имао једнога сина. Кад се њему намири педесет година, рече он сину. — Сине, хоћеш ли ме убити, шта ли ћеш од мене? Син му рече: — Ја те убити нећу, али не знам шта бих од тебе.
ми је јунца нестало има неколико дана, па ако се не нађе — нека буде теби, а ако се нађе — нек иде моме најстаријем сину.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу. При најжешћој ватри нису могли да се осуше. Из одела се пушило као из котла.
Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу.
Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде.
—Да пођемо, а? Идимо! — једва дочека Марко. „Али да бар нешто понесем деци”, помисли Цвета и одједном сину јој мисао: — Удијели дарак, господару! — усрне пред тројицу младе, насмејане господе.
— разједи се Турчин и удари га бичем по образу, па се исти час маши за револвер. Спасоју сину мисао освете, пусти узду, одмаче се, и у тренутку састави. Пуче из џевердара.
У тренутку свом тројицом завлада једна мисао. Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.
И оно нешто тешко, пусто, слично њиховим животима, осјећа у себи, па у тренутку у памети сину му сва трагика изморена народа, и јаки нагон сродства уставља се на њиховим тугаљивим лицима.
Одмах се сјетих да ће ме бити старица потражила да јој што причам о сину јој, чиновнику у једном прихорском граду. Она сигурно мишљаше, пошто сам био његов добар друг, да морам о њему што
Раздраган је што је дошао његов ред да ову „блажену уру” клечећи и молећи се посвети милостивоме божјему сину. Навече пође као и обично у цркву на проповјед. Језуита, нарочити мисионар, дијели ријеч божју сакупљеноме народу.
Па се свега одриче и одлучно обећаје сину божјему, који је и за њ кап своје драгоцјене крви пролио, да неће више никада блудно сагријешити.
Мајка Илијина куња на клупи до синовљева кревета, а када у одмацима чује поред куће нечији ход, прене се и меће сину хладне облоге на вруће, пространо чело. Кад му је огањ попустио, Илија је ноћас зажелио разговора.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка, брзо чашу воде. АНКА (отрчи). ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца... сину енглеског конзула. Господ те убио да те не убије! Разбојниче, ти ћеш ме убити, ти ћеш ме живу сахранити!
РАКА: Ништа! ЖИВКА: Ама, како ништа кад си разбио нос сину енглеског конзула! И 'ајде што му разби нос, напослетку – омакне се песница, па деси се, али што му опсова оца?
Ја сам га нарочито послала, јер, знате, он сад припада томе друштву... Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (Пауза.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Сетили се Турци и било им криво, па га одагнали. Он је стегао срце, није дао сину да побегне по обичају у Србију, него му напунио ћемер новаца и послао га чак у Трапезунт.
Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих.
одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Стоји стабло, стоји Српство, Мајка сваком листу — сину; Најсвежији лист му трепну Па одлете у даљину. Ти нам, Тесла, ти врличе, Оде летом јаче струје У далеку
Краков, Станислав - КРИЛА
Још неколико сјајних пруга се вину у зрак. Сину отуда далеко са косе, зазвижда, али тако блиским фијуком да се све трже, и тресну шрапнел баш над рововима.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила? Сад кад јој сину колац спремају? Ту нечег има!... (Гласно.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.
Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све своје јунаштво; А пресуда биће брза: На њему је царство. Какво царство!? Јок!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Дах ми је стао. Нешто се сломата покрај мене. За њиме други, трећи. Ракетла сину. Одонуд, из бугарских ровова, припуцаше пушке. Наш пушкомитраљез поче да штекће.
Престрављен, погледао сам кроз отвор. Побауљке вукао се бугарски војник ка својим рововима. Ракетла наново сину. Из ровова позади нас припуцаше пушке и онај се приклони земљи... Осећам како ми се вилице тресу, као у грозници.
Прибили смо се уза зид. Није била стопа земље на коју није ударила куглица. Земља је прпорила од удара. Ракетла сину. Пољана је била празна. — Прекини паљбу! Нема пустош... Још једино у ушима нешто хуји од силнога праска.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Само ми се добро држи за појасом снаши, Намигни приљ-Мати или брату Јаши, Или свирцу Паји, сину Павла Лири, Који на нас иза плота видиш како вири.
Струје речи к’о река, а мисли с’ роје к’о пчеле. Сину сад, прсну затим, огањ и тресак носе. Ништа т’ не може тако присвојит брзо, Не може ништ’ му тако улити вољу твоју
” То рекоше сина оба, Млад Радомир, млад Радивој Својој мајци остарелој У пролећа цветно доба. Сунце сину на истоку, Пред колебом два јунака, С њима мајка, стара бака, У њеном је суза оку.
марта 1805. Трлајић поручује сегединскоме проти и ово: „Наручите моме Јаши Терлајићу, сину стрица Лазарја, славному свирцу, да ми наручи зготовити лепе и темељне, поуздане свирале, с јаким јарачким мехуром и
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи — сину мени нешто кроз главу. — Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа кô да га је
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
— Шта ћеш лепше?... Куда више?... Кад Турака две стотине Пет стражара погонише! Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада. Млади другар мртав пада.
КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер.
И то старог новца, који је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу,
Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак
пошто се урадило све као што треба, пошто је све у реду, ето зато је Младен радио оно што треба, што доликује њему као сину, који је заменио и који треба да заступи оца у радњи и у кући и, што је ред, да буде бољи него отац, да радњу више
Младен му пошље. И, заиста, одмах чује и кроз излог види како бесно растворен Младенов тевтер подноси сину, псујући га: — Ево, слепче! Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео!
И, сажаљевао је њу, себе већ не. Он зна да мора да ради као што треба, доликује човеку, сину, на коме је остала кућа, мајка, баба, брат.
Утом, свекар јој сасвим расположен, наређивао би сину да, знајући како ће то Јованки, снаји, бити радосно, да иде и позове старца и старку, »пријатеље«, овамо, да им каже и
И зато да одмах дођу. И, шалећи се поручивао сину: »Пријатељ и ако хоће и ако неће да дође; али прија (ташта му) да неизоставно дође, јер ноћас (дирајући своју бабу)
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
коју је мајка дала сину који је у војску полазио, оживи (СЕЗ, 41, 1927, 59); ј. које вештице дају вештурцима, ако их ко други окуси, поквариће
Ћипико, Иво - Пауци
И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела. А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти?
али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину? Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше. — Ха!
Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.
би што му драго! ..... Удовчина, среће ми! Ха, ха! — А може бити да се отац свети сину, — уозбиљивши се, вели Павле. —Чуј и ову! — зачуди се Петар. —Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек.
Гдје је то! Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину: —Чуј, Раде, послушај ме! —хоћу. —Вјенчај се .... покори се попу... није вајде даље завлачити...
Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече да му увијек по штогођ од наднице закида.
Раде се загледао у одбљесак висова планине у ријеци. Познаје тачно нека мјеста, и сину му пред очима Маша, пећина, одгојак и — замисли се...
Завлада њиме некакова несломива чежња... за родним крајем. Кроз сузе сину му мисао: „Дома ћу!” Чињаше му се да је у томе још једини спас. У трен ока обуче се.
А са западне стране проби уто чиста ведрина. Показа се и сунце, па кроз прочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу ... — Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило.
Стари Анте пресјече бесједу и чисто устрне. — Ти, Јосо, — обрати се судац сину Рајићеву, — исприповједи лијепо како је било оне вечери кад те је Цирило напао. — Била је ноћ, — муцаше Јосо.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Дао је упутства слушкињи Милени и њеном сину кљастом Тихомиру. Неће више долазити. Доћи ће тек за недељу дана да види има ли каквих промена, али се више неће
Код новог краља Милутина био је једно време псар, после учитељу мачевања његовом сину Константину. Под другим краљевим сином Стефаном био је у пратњи кад је овај боравио у таоштву код кана Ногаја.
рећи ће смутљивци и колебљивци: ето гнезда где је нечастиви поставио свој престо и отуд само грех упркос Богу оцу и Сину и светоме Духу чини. Ако спојиш у блудно клупко Доротеја и Јелену, ништа неће остати више као брана паганству.
Сад ће он једну тако важну жупу као што је моравичка дати на управљање некаквом Дадари, сировом себарском сину! Знам, чим сазна да је Лауш умро, сместа ће овамо послати неког татиног сина и тај ће одмах доћи.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И зора сину већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз
гране, И звекет звонаца јасних свечаност казује њину, И дете дисаше бурно, и у сну запева јасно: Осана Давидовом сину! И стари крпа се трже.
А кад сутра на висини Милозрачни сину дан, Хладној реци, у дубини, Лежао је млади кан. И Терек се чисто жури, Па срдито баца вал, И са пеном даље јури Кроз
И свест се Катону врати и крвца преста да тече, Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече: „Нека је проклет и презрен лукави избраник рода, Што мирно пред собом гледа кад земљи мре
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Једна мисао, изненадна као муња, сину му кроз главу, и подиже га са клупе: „Те две праве су паралелне!“ Он седе поново на клупу, осећајући да су му ноге
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво Мати!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Коме за душу? МЛАДЕН (зачуђено): Дедо, што питаш тако? Па знаш: парастос мом зету, хаџи-Стевановом сину, који је умро пре три године. МИРОН Њему ли? Кћи твоја не сме дати парастос. МЛАДЕН (зачуђеније): Како то, дедо?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Држава ће сад поправити што може, откупиће имање Савино, и вратиће га још и са отштетом његовом сину. Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време
Сахранили су га на сами Бадњи дан. Стари, слаб и болестан, возио се до гробља; кћери и сину ништа није јављао. „Далеко је Будим, далеко је Румунија, зимње је доба, Божић је.
Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да се она некако сасвим слагала са
која је била понајбоља жена у варошици, зашто је од њих остао овде свега незаконити син фрајлин, а том незаконитом сину ће остати до смрти само мати фрајла, и немио запис у поповским књигама...
Све је у кући фрау Розиној отсад и служило само сину Павлу и новцу. Павле је растао, и показао се паметно, мирно дете.
Павле и Милан грле Бранка. Господин Тома вади из џепа свој стари и старински сат, и, сав уздрхтао, предаје га сину. — Ево, сине, мени је сад куцнуо најлепши час, и сат мени више не треба. — Ура, ура!
— Миланове очи се залише сузама, па и прелише. Отац прискочи да му избрише сузе, паде по сину и узе безумне речи говорити. На срећу, у Миланову мозгу почео је радити прашак. Занео се не сачекавши Павлов одговор.
Гурди се надимају. Стари сат удара очајно. У господин Томи се борба одједаред обрну за 180 степени. Љубав према сину, према сину који се зове Бранко Каленић, прели нагло сву душу старчеву. Он се испуни стидом.
Стари сат удара очајно. У господин Томи се борба одједаред обрну за 180 степени. Љубав према сину, према сину који се зове Бранко Каленић, прели нагло сву душу старчеву. Он се испуни стидом.
Зар тако! — Старац се уплашио од себе и онога што је рекао, потече сину да га загрли и моли да разуме и опрости. Позли му, стаде да заплеће језиком, и сруши се Бранку у наручје.
Последње године и без мужа и с тешком болешћу, седи цело пре подне у свом „бироу”, прави новац, шаље га сину, а он га тамо у свету даље и боље обрће, и шаље мајци извештаје који њу усхићују.
Кроника паланачка не одмиче. Бео лист пред њом чека. О сину Павлову сазнао је Бранко тек кад је детету било две године.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Да није волшебница каква њега под заштиту узела? — мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем и дукат! И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци,
То је: ректификација круга, рачун који можеш писати целога живота, предати о смрти креду сину да он настави, с тим да он преда своме сину, па ипак да се то бесконачно писање бесконачних количина не сврши ни у
круга, рачун који можеш писати целога живота, предати о смрти креду сину да он настави, с тим да он преда своме сину, па ипак да се то бесконачно писање бесконачних количина не сврши ни у седмом колену.
и, у томе очајном напору, спопаде ме тежак зној. Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом. Сутрадан, пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни.
На унутрашњој страни корица једне латинске граматике, која је по свој прилици припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих: Господе небески, који владаш светом, Милошћу окрепи целу нашу нацију,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети. Али ако је тамо батерија? А ја дошао до ње, па је оставио. Још мало...
Сваки од њих носи по пакет барута у шипкама, па би на ватри спремили чај. Али то је већ бајка... Однекуд сину сунце. Као мајчин осмех. Али се убрзо изгуби међу облаке... Сада је четири часа. Ваљда нећемо још дуго.
Њене усне као да се померише, очни капци затрепташе, а из угаснулих дупља као да сину једна искрица. Ваљда је то био последњи одблесак свести...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио! Прича о расипном сину је лаж!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чак јој се и рођени син чини туђим: поседео, погрбљен, ћути. Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?
— одговорише му углас. — Ово сигурно значи да ће ускоро запевати! — окрете се Светли брат свом малом сину, али се Царевић наглас насмеја! — Откад певају овце и папагаји? Микики-Мики-Но! рече. Гости су у чуду трљали очи.
За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео... гутљајчић твоме сину. Усправи се дечакова мајка. — Где је тај извор? — упита, а Смрт се гласно насмеја. — Шта ћеш ми дати, ако кажем?
До њега још нико није дошао. А и ко би дошао може да узме један једини гутљај воде. Како да га њеном сину да? Како да превари вештице—чуварице, суру орлушину и белу змију које крај извора чувају стражу? — Превари?
И гле, поново пред метлицом поче да узмиче ђубре. Заблиста улица пред старчевом кућом, пред суседовом кућом, сину трг. Гомилом сакупљених људи прође задивљен шапат. Сви су испружали руке ка метлици, тискали се, гурали једно друго.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ти болно гледаш на ме И сетно машеш главом; И капље бисерних суза У оку сину ти плавом. Киту ми чемпреса пружаш, Реч једну шапћеш ми ти'о. Пренем се, ките нема, Нит' памтим твој шапат мио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама. О душану и његовом сину Урошу има више песама.
Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву
с леђа бугар–кабаницу, — засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце — пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан
Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће останути сину“. Марко слуша, ништа не говори, на шатора не окреће главу.
— већ с' о туђе отимате царство? Видите ли, бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство! Од оца је остануло сину, ђетету је од кољена царство; њему царство царе наручио на самрти, кад је починио“.
Марко, свеза Вучи руке наопако, савеза му и ноге и руке, објеси га Шарцу о ункашу, и увати танку бедевију, па он оде сину Велимиру, привеза их једног за другога, па пребаци преко бедевије, бедевију свеза за Шарина, оде право бијелу
роди издобила вина, доста вина, више урметина, доста има бијеле вшенице, — красну земљу, што је љепше нема; а он даде сину Иванову грдну земљу Скадар на Бојани, а у коме никад ништа нема, но се легу жабе и биволи, и имаше соли суторине.
Дође благо Сењанин-Тадији, ал’ излази Тадијина мајка, па Тадији сину проговара: „Знаш ли, сине, Сењанин-Тадија? Куна ти је баба погубио“.
Уставише коње уза двора. Своју дјецу л’јепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху до пољане; а малому у бешици синку, њему шаље убошке хаљине.
Трећу свеци вргоше прилику: гром загрми на Светога Саву, усред зиме, кад му време није, сину муња на Часне вериге, потресе се земља од истока, да се Србљи на оружје дижу, ал’ се Србљи дигнут не смејдоше.
, стр. 205), Иву Сенковићу и аги од Рибника у руској песми о Данилу и његову сину Михаилу (ибид., стр. 200), Ропству Јанковића Стојана у руској песми о Добрињи (ибид., стр.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута. — Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само
Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј! Кврц, кврц! — кресну два-три пута нешто у Мачковој глави и онда пред њим сину јасна весела свјетлост. — Па ово је Стричев магарац Сивац!
— Аха, јеси ли се уплашио, кажем ли ја! — јекну Јованчетов глас крај самог његовог ува и лампа поново сину. — Не бој се, ево мене. Кренуше даље све поред зидова пећине.
— Идемо. Лак сам као зец. Кад се из пећинског мрака извукоше напоље, пред њима сину бљештаво зелен Гај, чист и весео као да је тога тренутка створен и стављен под сунчан свод неба.
— препаде се Мачак. — Шта је ово јутрос, људи моји?! — Оно је Стричев глас! — тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц! — окоси се Мачак. — Откуд Стриц горе на небесима?
Луња шмрцну готова да заплаче, а онда нагло заглади косу и у очима јој сину повријеђен понос. — Ја сам дошла овамо само зато што ме је позвао Јованче, па ћу с њим и поћи на Лисину.
Луња се трже и скамени се, хладна и неприступачна. Само кратка варница, која јој сину у очима, рјечито је говорила да би тога истог трена најрадије сручила стотину громова на ту своју дебељушну плаву
— праснуше за њим још два повика, али је дјечак попут вихора шибао кроз ниско шикарје. — Спазили су ме! — сину му кроз главу, док је наслијепо, из пуне снаге, ломио кроз млад честар, а онда одједном читав крај око њега тресну се
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
јави се Богородица тадар у сну његовој матери, те јој рече нека напуни пуну с врхом чашу крви и напије ш њоме своме сину Лаву. И то је белег њему био јер ће скоро злом смрћу погинути, како и стало му се је то. Убише га Грци.
марве своје, пак како пророк знадијаше да ће допосле она земља његова порода израиљскога бити, те га поклони своме сину, прекрасноме Јосифу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена. Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила
“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља.
Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!
Да чујеш сал“. и стаде да прича. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи „Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине код Вана кондурџије,
Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино. За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима