Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
4. Ако у туђем оку Ниси сунце угасио! Ако се ниси у вучје доба вучјим гласом огласио! Синуло ти сунце из ветра, из брата, из рибе, кроз храст, из намерника, из потока!
Црњански, Милош - Сеобе 1
госпоже Дафине, упропастили мир куће Аранђела Исаковича, у том пролећу што је, после тих задоцнелих и чудних мразева, синуло топло и необуздано. Госпожа Дафина нађена је, онесвесла у мраку, лежећи у локви крви.
Тако су стајали и чекали скоро четири сата, мада је преглед био заказан одмах. И Сунце беше већ синуло, а Беренклау још није стизао.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Погледао је у сунце, стресао са себе мало глиба и чуо промењен говор, тад му је синуло: он се не буди из сна, него устаје из смрти као велика риба из вира.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он сам то увиђа и обузме га велики бол у срцу, кад помисли на такав растанак... ... Синуло пролеће. Густа зелена трава покрила је воћњаке, па је милина зауставити око на том зеленилу.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја узимам став мирно, и мислим да сам полудео. Међутим, све је у најлепшем реду. Некоме је, у Бечу, у Министарству, синуло да није право да забушанти свршавају школе и праве каријеру, док се несвршени студенти туку у рату, и гину, и заостају.
Чуо сам да је на северној обали синуло Сунце, и пођох тамо. Две недеље лутам тако, седим по станицама, са старцима у одрпану оделу, и женама, у црним
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
А, видиш, чудо и мени синуло! Да се курталишем и ја онога Репишта! Чујеш ти мене, мацо? АНЂЕЛКО: Ама немо ти мени мацо!
Само наставите, мене баш занима. Зашто, рекосте, дижете руке од Вукосаве? СКИТНИЦА: Синоћ ми синуло. Пођем одавде, од вас, сећате се, дођем на станицу, кад тамо — Вукосава! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем!
Није то тако страшно, ко што изгледа! Мислим то, што су ме смакли са говорнице. Овог ми момента синуло. СТАВРА: Па наравски да није страшно! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да ти кажем шта ћу!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
крвав, с лисицама на отеченим рукама, вучен као пребијена звер на ланцу, возовима разним ка престоници (у том тренутку синуло му је где се налази), свлачен на многим станицама, где се тискао свет и где је изнемогао лежао на земљи посматран опет
Може бити, помислио сам, да би ми пред једним тако јасним и чистим рачуном синуло шта треба да радим. У том циљу исцртао сам неке рубрике на једном празном табаку хартије, исто као на трговачком
Затим, постепено, мисао је оживела, и прво што му је синуло, био је страшни осећај стида. Помисао да га неко може познати, заледи га.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И гле: опет човјек-амеба! Тад ми је синуло: ствар је у томе што је сам писац човјек-амеба! Не мари, рекао сам. Тиме се ништа не губи: ако с интересом упознајемо
И најзад, оне вечери у умбријском градићу, избило је на површину. Одмах сам осјетио: чим ми је синуло да ходочастим у моје мјесто, у мени је лакнуло. Па опет, као да ме нешто од тога одвраћало.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Траке су биле потпуно исте ширине! То ми је тек сада синуло у главу. Сад знам да је и преплетај струка био изведен без и најмање погрешке.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У собичку хладно. Ната извуче испод миндерлука котарицу с дрвима, наложи ватру у малој фуруници. Кад је синуло црвено, кад је заструјала топлина, Ната осети самоћу, страшну са моћу.