Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Покрио је, истина, као што се каже, хартијом, али му је жена весела, и синчић здрав, и чупа га већ за бркове. Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
та... да дођете, господине, да крстите... овај Вуји Ирошу... мужескога је пола... синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Госпођа Макра и Паулина седе у соби и разговарају се. Слушкињин мали синчић од пет година игра се у соби и час по провлачи се испод стола.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Он зна, каже, како је, у отечеству, у фамилији, код матере своје, лако рађала. Њен синчић и ћерка излегли су се као пилићи. Ко зна шта је сад, у туђини, чека.
Сасвим случајно трећега дана, после оног дана, кад је примио вест да је Петру, у Миргороду, синчић умро, Костјурин је цео гарнизон, у Кијеву, на дан Александра Невског, отерао у цркву.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Сваке вечери, пред спавање, тата исприча свом мезимцу по једну кратку причу о зечјем репу. Синчић, задовољан, увек заспи пре него што отац доврши причање... Кад поодрасте, зече крене у освајање истинског живота.
Чупкала је муф и викала: - Уф ! Какав је то ред да ту седи дед и још не знам кој а не синчић мој! А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред.
Чупкала је муф и викала: - Уф ! Какав је то ред да ту седи дед и још не знам кој а не синчић мој! А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред. Синчић реко: - Оф!
А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред. Синчић реко: - Оф! И сео ко гроф.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема. Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог! — Па што га не тужиш? — Тужите га ви.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
пали му свеће, па, као да би се што пре свега тога отресла — не клекне, већ пада на гроб и зајеца: — Леле, Мито! Синчић јој, који, остављен, трчи за њом, не може да је стигне, и кад види како она пада, нестаје је код гроба, појури к њој:
Друго је нана... Немој. Лошо ће ми ти је... — почела би да га утишава, пригрљава, меће себи у скут. Али тек тада синчић јој, у њеном крилу, ослобођен од страха, још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца, плаче. После се диже.
И чим осети како јој се синчић враћа, хвата је за руку, она одмах продужава пут. У том већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да
И чим уђе у своју улицу, синчић је одмах оставља и појури испред ње кући. Она, у својој улици сада као сасвим ослобођена, гледа како јој синчић
Она, у својој улици сада као сасвим ослобођена, гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка, која свакад суботом и уочи сваког празника долази да код
Она би или јела врло мало или никако. Али би морала да седи за софром и чека док мајка јој и синчић не вечерају, па после мајка јој — као свагда кад би тако дошла код ње да преноћи, увек осећајући се пред њом као крива
главу, али чим види да ко улицом иде, приближава јој се, одмах се сакрије, и онда иза капије чека кад ће јој се синчић вратити из чаршије. Врло ретко, понекад, каквим великим празником ако би јој дошао тај Ита.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Једном се, тако, дигне цар да иде у лов, а синчић му обисне о врат и удари још јаче у плач. Цару то буде врло жао, па намисли да се ради дјетета ожени поново, а та
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
их препаде се, те брже боље смаче с прста од руке један прстен и натаче га на они штап, који имаше у рукама царев синчић, те он у они час занијемље, али сестра му кад то виђе, узе они штап и стресе с њега прстен, па удари стару повикавши:
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кад им исприча да је при једној хајци био рањен и да је угинуо од задобијених рана, њен најмалађи синчић удари у плач.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Из аутомобила испаде читава мала фамилија: отац, мајка, ћерка, већ дјевојка, и синчић. Зацијело су дошли некоме у походе.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак. Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ХЕРО ПЛАЋА ГЛОБУ Пожали се Херу синчић како га је један дебели бег испребијао чибуком бигаир хак. Херо почне тражити згоду како би се осветио бегу, и
ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ Један сељак имао неколико јаради, па слао за њима синчића од десетак година. Синчић се једном у паши баци каменом те једно јаре уврх главе и намртво убије.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Три мртве главе, а бледе су тако! К'о да се још плаше? Бар сад им је лако И све је тако. Долази он, Долази у сну мој синчић мали. Онако мио, ал' нешто бон: Однекуд га носе узбуркани вали.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Сима Поповић Риста Тодоровић кожарски трговац Живка, његова жена Дара, кћи Рака, синчић Пера Каленић Чеда Урошевић, зет др Нинковић, секретар Пера, писар из административног Мин.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
СЕРДАР ЈЕДАН РАЊЕН ПЕРЈАНИК ТУРЦИ у табору ЦРНОГОРЦИ НА СТРАЖИ ЦРНОГОРСКЕ ЧЕТЕ СЕРДАРИ, ВОЈВОДЕ И КАПЕТАНИ ИВАН, синчић Ђурашков [ВУЈО, перјаник] Збива се у Црној Гори.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Био је то синчић једног амбулантног оштрача, чудног човека. Мали, мршав, увек у плавим наочарима које ваљда ни за спавања није скидао,
болест, туча, запаљен шпиритус или бензин, бесна мачка, утекла слушкиња, обијена фијока, анонимно писмо, јединац синчић на крову с којег не уме да сиђе, итд. И данас, у таквим моментима, људи зову телефоном бог те пита кога.