Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Гледао је ту варош, тај свет, који га толико у потаји као сигурно чекао да види понижена и унапред ситећи му се и знајући као какав ће изгледати: ако не сасвим осиротео, а оно више за жалење.
Па бар да јаве... Изедоше ме! | XИВ На глас да се Софка испроси, цела варош, ситећи јој се, одахну. Дакле једном већ и то се и са њом сврши, и да су они сами Бога молили, па не би им тако испало за
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно, ситећи се себи самом): Немаш куд више, Јовчо: мораш! (Клоне на миндерлук). Мораш!...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква? СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?!
(Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море! ЈОВАН (као ситећи се): Нема, дабоме! Натрпа око себе све крпе и камење што нађе, и ухвати маглу.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
МИТКА (мрачно): Е с’г ме с’с туј песму с’свим изеде и докрајиса. (Сам себи): А јест, истина је... (Горко, ситећи се сам себи): Истина је. Истина је, Мито, црни Митке, да си бекрија. И тој асли, дибидуз-бекрија.