Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта. Поп изиђе на капију; у селу је још све било мирно, само гдјегдје што шкрипне ђерам, или лупне капак од
Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу. Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште. Поп пољуби Мару: — Пођи с богом, Маро! Нека ти је он у помоћи!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Три дана послије порода окупа се родиља у воду, у коју је метнула три ораха, а онда стане на сијено. Водом купа се зато да добије хране за дијете; а ораси и сијено за то да би рађала синове.
Водом купа се зато да добије хране за дијете; а ораси и сијено за то да би рађала синове.“¹¹ На Косову се породиља купа у реци да би и млеко, по начелу имитативне магије, потекло
Милићевић, Вук - Беспуће
се по осамљеним брдским крчмама пред којима закрчивала цесту високо натоварена кола са робом, сандуцима и бурадима; сијено и трава прострта испред коња који одмахују главама са натакнутим зобницама, док им се кокоши, пилићи и врапци врзу
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
жвакали недокуван кукуруз, Василије се нешто присјети и поче да гунђа: — Па да, сад она бира: ваља јој траву, ваља сијено, ваља репино лишће, а и напоја ће се наћи, дао бог нек она само извољева ко каква попадија, а ти, Васо, теби је добар
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Опет спахија рече: — Чујеш, Влаше, моје ми браде, није право ни ти да моју ливаду пасеш; а знаш, болан, да ја сијено гоним за моје коње, јер ти имаш твојега агу, а у турској живиш земљи па не смијеш, болан, тако слободно као Турчин
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Радун гађа с прозора од куле, седмину је на обор убио. Но му дошла бјеше погибија: Турци бјеху сламу и сијено око б'јеле куле нанијели па зажегли са свакоје стране. Плам се дигâ бјеше у небеса и кулу му бјеше дохватио.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Отуда се рече: „Над Херцеговином се просула Богу торбица“. КАМЕНО СИЈЕНО Ишао свети Саво са ђаком и тако дођу у Тодоров до; то је било усред зиме, када су чобани на торини и код оваца.
Онда рекне ђаку: — Ђаче, ђе оно би сијено и чобанин? Обрне се ђак пут чобанинове колибе, па погледав, — у чуду рекне: — Ух, оче, ено сада камено сијено и
Обрне се ђак пут чобанинове колибе, па погледав, — у чуду рекне: — Ух, оче, ено сада камено сијено и камене овце! А свети Саво ће на то: — Е, па нека је, — и нека остане камено сијено и камене овце.
А свети Саво ће на то: — Е, па нека је, — и нека остане камено сијено и камене овце. И тако се и дан-данас зове Камено сијено у планини Тодорову долу у Дурмитору.
И тако се и дан-данас зове Камено сијено у планини Тодорову долу у Дурмитору. БАЊА КОВИЉАЧА И ПЛАНИНА ВИДОЈЕВИЦА 1 Ковиљача је село у Јадру (под Гучевом,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Нити ме научи како се оре ни копа, како се сије и жање, како се у башчи ради а појата гради, како се у млин носи а сијено коси; а све ти просто, ама чини ми се да ти не знаш како се у нас игра и пјева, па шта ће ми твоја наука?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— подврискује Симеун и једнако пуца уз луке. — Ето га, Гавро! Спасавај! — Бјежи, оче, у кошару... у сијено! Ми се завукосмо у сијено.
— Ето га, Гавро! Спасавај! — Бјежи, оче, у кошару... у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, 'нако гологлав, и уздише: „Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе!
Ћипико, Иво - Пауци
Ето, благајна набавила сијено, откле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а
У дућан кад стигоше, нађоше силу људи. Надстојник Васо одређује коме се има дати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу. Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати.
— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу.
—Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру ријеч.
се на сваки начин, гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна празна пред собом. Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом да говори.
Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено. — Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи.
Оно што ми је покојник дао о Светој Кати једва је залегло за дућански прекогодишњи дуг, а послије опет узимао је сијено ... Ти знаш читати? —упита газда. —Знам нешто срицати, и то штампано ... —А гдје си научио?
А баш неки дан срачунао сам све: има око хиљаду и осам сто талијера дуга и нешто ситнежа; ту су урачунане: сијено, камата и дућанска роба све до данас... —Чудо! — измаче се Ради. —Није мало, не ....
Па како да обради сву земљу? Треба силу трошкова, туђи посленици скупи, и све поскупило. Сијено са ливада тек да залеже за благо зими; козе, што су најберићетније и најиздашније за сељака, забранише, а духан
— потврди газда, докучивши куд шиба поп—Вранина Бесједа, па му паде на памет колико шкоде му је зимус нанио, купивши сијено за дружинаре благајне, а ради ли он то из доброте срца или за коју другу сврху? .. .
— опази газда Јово, раздријемавши се; био се наслонио главом на трпезу и закуњао. Слуга купи сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровој бедевији тек прегршт сасу; мисли: утече јој фра—Јосин вранац!
Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као и сваке године. Оставио је само толико колико му се чињаше, онако по прилици, да ће преко године кући достајати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Што л’ одврже мене у хајдуке: не роди ми ливада сијено, ја појавих у Мораву овце, ја хиљаду дадох за сијено, а хиљада по путу остаде, остаде ми триста јаловијех и остаде
Што л’ одврже мене у хајдуке: не роди ми ливада сијено, ја појавих у Мораву овце, ја хиљаду дадох за сијено, а хиљада по путу остаде, остаде ми триста јаловијех и остаде стотина угичах, бачише ми триста јагањацах; али иде
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хвала ти, брате, што ме сакри! — дахну пољар гњурајући се све дубље у меко сијено. — Стигао си баш у прави час. Ћутао је тако неко вријеме допола завучен у пласт а кад се коначно увјерио да га за ону
Добро знате да се не смију ложити толике ватретине, запалићете нечије сијено. Ја чувам сеоску љетину. — А ми чувамо село од усташа — дочека Мачак — зато смо наложили ову ватру.