Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
9. И збогом остај драгој сам ја рекô, И пољубаца њени пија слад, На мој сам посô таде весô текô, И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак сам у души дана чекô, Вечерњи јоште
Од љубави су благодатни гране На мене доле слале густи лад; И јоште су ми руже одабране По знојном путу простирале слад, — Ал' наједанпут бурни ветар пуну И све ми руже мало не одуну. 23.
Да л' њено срце ћути исту слад? На своју верну он је стиска груд, Не ћутећ де јој свака дркће уд, Он жарко љуби њена уста мала И не види одунда