Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЧЕЖЊА Небеса су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус архаичка сама је на стази, Гола, и сва стидна, без смоквова листа.
СУСРЕТ Једне се ноћи беше срела, На једној зрачној стази, Душа у небо што се пела, и ангел што на свет слази. Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти, А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Каже да је весела као птица, и да је људи код којих је пазе да не може боље бити: „Не слази”, вели, „с крила.” Да бог да! Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: „Није”, вели, „ни плакала!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало се когођ слази.
“ — Слуга: „Кога?“ А он плао: „Макар кога!“ В Слуга оде, ал' не море, Не кте он ми да причека, Брзо слази одозгоре, Ал' већ готов стоји зека, Па када га виде пуста, Разведри му мало лице, Још кад узја, а коњ уста 'Нако
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Иван-цветом змија пузи. У страху су просјануле очи смиља иза нуле: иза сунца и месеца Бели анђел с крста слази; сном рељефним гуштер лази под крваво копље свеца. МОРОВИЋ Четврт уре прх и лепет. Трипут тројком гађам девет.
Поподне светли мудро, старославно ВИИ Кроз ћубе горја Бели пастир слази: растрепте сутон лиске крститељке а грабеж-време огрезло у фази кад чедност беру црних руку берке, што кољу јагње
Кроз ћубе горја Бели пастир слази. о искон-слико, златник твој не важи: а чешљају се девојке у ражи, а слезом блеште чешљеви, крчази, а плач се точи
Кроз ћубе горја Бели пастир слази. ВИИИ Тек привид то је да це варком чара: у погуб-свету не нуди се избор, већ зупце мења механизам квара, а ушће
- Ми смо Будим град, што тек се жутне у четвртак ран, кад зраком - јао!— светли јелен млад, а с вилин-коња слази Дојчин-бан.
Над софром земље уздигло се подне, а доле стоје убоји му с лица; с брегóва слази Сретење Госпóдње, те твар је свака дрхтај Богопримца.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту ти се херој змаја не боји, са мачем спреман у ноћи стоји, нејаке штити, крвнике гази, тражећи правду под земљу слази, разбија браве, отвара стијене ил се за тајном под небо крене.
кланцу, кроз гротло тијесно, вијуга стаза лијево и десно, уз хрбат стрми опрезно плази, у влажну таму гудуре слази, шуља се плахо по шушњу меком и најзад стиже пропланку неком.
“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!“ Пришли свијетлу, гледај чара, ту колиба
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води
на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и светове благосиља.
7 Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази, Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ова, поцрнела, тврда, Прича о давном господству, о стази Којом је прошло, као иза брда Што сунце ово, полагано, слази.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
На мору нигде једра ни галеба; Мир само струји с љубичастог неба А сан, видим, слази и врх мојих јада... Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје
Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим! Туга је њена што цвеће гази...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.
То је негде тамо... иза њега негде, где ли... А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Тајац пољем гази. Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде, Челичном речи да славе и суде?... А Поколење Сунца с гора слази. 5. ФАНФАРЕ Ужежите нам луча светлост пуну, Фанфаре златне славу нека груну, И дајте палу царску круну!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он љуби хладни кам. 1883. ПРОЛЕЋЕ Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази. И копни снег.
на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и светове благосиља.
Свршене су муке, Деспот даде душу у Божије руке.“ Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази. Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.
у густом папрату доле он голо детенце спази, Што босом ножицом својом безбрижно обали слази И церека се гласно. Звездана, пастирче-дете, И газда-Стеванов Кића за њиме у трку лете.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Туре гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало се когођ слази.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и млечни натапају се трази, Прождирући зелене азуре где, у посмртном пливању Опчараноме, неки дављеник замишљен слази.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
— Благо оном чија вјереница буде! 1901. НА ПОТОКУ Полако сутон прикрада се, слази У лисну гору — у завичај мио; Рађа се мјесец и по дугој стази Падају сјенке, и сан трепти ти'о.
Стари друм се праши. 1918. КОЛЕБАЊЕ Низ литице хума насмијана, блага, Рана вечер слази сврх воде и трска. Са рамена њеног, из пуна крчага, Прелива се гримиз и по кршу прска — Распе се ријеком на шеваре
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Може, ама спроти себ’ прилику. — Запамти, хаџијо: „Свет је овај као какав мердивен, — један се качи, а други па слази“, — та и с вас чорбаџије такој си је.
сехирити — с уживањем посматрати синија — округла трпеза сиџаде — ћилимић скудена — покуђена скутати — сакрити слази — силази смиће — смета сокаки-лаф — оговарање спацирување — шетња спроти — према срамување — стид срма — сребро