Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале...
Африка
жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
овеју гумна и ветрењаче себарске у царске да се стачу жрвње; све брашно мирисно и бело, сва његова лава да се слије до царских наћава.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка. Е, мој драги, тако ти је то.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја.
Расте, као хлеб, свјетло са кика а кроз оно Љ, Љ од Љепоте, вечерњи псалам вођицу слије у Дринин надир пут Паноније. У сјенци липе поје братија. Подржи, Боже, бруј над животом!
Душине флоре кад зрак угине, с вечерње Гроцке у молепствија сазвежђе брежја порфиру слије, хлебовни пламен с проскомидије.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Заструје, из ко зна каквих дубина, Зелени жмарци це витамина; Грицнеш га: с врхом се језика слије Листић електричне батерије.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
сузе што ти радост крије, Ал' у ноћ месец кад сиђе убави, Тишином среће кад бол замирише, Одмори око: нек се душа слије У позни шапат велике љубави. 1908.
Петровић, Растко - АФРИКА
жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити. И кад се у тај велики пламен слије Тих суза река врућа, И кад те силно загрлим, ја ћу умрети С љубави и чезнућа.