Станковић, Борисав - КОШТАНА
Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја! И Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш. Нико да ме не жали! Зашто, ја сам самога себе, за живот мој, живога ожалија и оплакаја.
Дигни се, расвести! Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден!