Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Држи срце, Ћиро, ако си пријатељ својој деци! — Хе, лако је теби! Ал’ ја све слутим да ће се искобељати, знам ја њега!.. Е па збогом. Па паз’те на кућу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И опет ја не могу а да не слутим: како је једино добро оно што је она наша велика сеструшина урадила, јер једино тамо невидим оног старог црвљивог
Ја не знам и ја никад знати нећу. Али слутим, назирем, осећам једно што мора бити, осећам ужасну трагедију, најславније, по боловима, генерације које нестаје и
И ноћу и дању само утваре. Не знам и не умем јасно да се питам, али слутим да постепено и сигурно губим осећање јаве. Тренутно, седећи овако, сањам страшне слике и пробуђен, ево, стојим стално
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата. Нека, Зијо...
Лалић, Иван В. - ПИСМО
беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле — Целине што се бесконачно деле Да суштост чине недељивог броја.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
КРУГ РАЧАНСКИ, ДУНАВОМ И ПУТ ПАНОНИЈЕ Приждило лето булке невене а слику слутим кроз очи жита: иконоцрвен, с међе племене, понире Осат у сплет ракита.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„О, лењи Тошо, носачу бува, крај ће ти бити тужан и мрк, реп ће ти миши однети, слутим, а нека птица у гнездо брк. Пропашћеш једном без трага, гласа, у ропству паса!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.
СТРАЖИЛОВО Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
Дрхтим, још, витак, од река и небеса. Милујем ваздух, последњом снагом и надом, али, свиснућу, то и овде слутим, за гомилом оном, једном, давно, младом, под сремским виноградом.
Дрхтим, још, витак, од река, и небеса. Милујем ваздух, последњом снагом и надом, али, свиснућу, то и овде слутим, за гомилом оном, једном, давно, младом, под сремским виноградом.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем и ја, са духом потамнелим, тешким, и невеселим.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим, тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. Фиезоле, 1921.
Јесењим зрацима Сунца, са Бачке, у прах небесних, лебде сад бат мој и шеве, са класја. Од земље одлазим. И већ слутим, у себи, сва мучења прошлости, пре милине. Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Поносим се што сам му чукунунук, Мада необичан наш је однос: Никад ме за образ не уштину, Само га слутим, кроз маглуштину. Јер ја не знам ни како изгледа Мој вољени чукун-чукундеда!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише. Слутим празнину будућих времена, Слепило духа што ће доћи потом; Ја њу не двојим сад од других жена Лепих, и јадних са
И слутим судбину једног чудног дана, Када ће, у бури што се свуда шири, Моје срце с болом својих старих рâна И немиром вечним
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер. Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта) Слутим неки додир што ми вреба раме Невидљивим крилом меким ко у ласта.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А сунце лије, точи зраке вреле; Под жаром им, ја сањам усред јаве; И пред собом већ слутим воћке зреле, И шарен ћилим цветова и траве.
Попа, Васко - КОРА
си будан језик Седмокраки језик Под мојим стопалима Не идем Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који ми очи отвара Видим Видим не
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Чују се топови? И ти увек верујеш и остављаш ме да луда од стра’ дрхтим целе ноћи док се не вратиш. Ја слутим... Најпосле ће те ухватити, па шта ћу после и како ме остављаш? Али прекор не поможе.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке антене, и слутим промјену времена која се завргла тамо негдје далеко, далеко, над сухим пјешчаницима пустиње или над ледењацима
— Грозно! Већ слутим да ствар неће изаћи на добро!... — Тако је. Погодили сте. Романи никад не излазе на добро. Кад би имали да изађу на
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
С раном рођења која се не лечи, Даљином слутим сву празнину, где ће Идеје, мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи.
Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме
Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
/ још, / витак, / са сребрним луком, расцветане трешње, / из заседа, / мамим, али, / иза гора, / завичај већ слутим, где ћу смех, / под јаблановима самим, да сахраним.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Пашће сунце тамо где сам ја клечао. Проговорите сени слутим ли превару мутнога потиљка. О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у пару над широм отвореном водом која је
Померање порекла дан већи од наде У калемљеном плоду речи слутим, Понор у руци анђела што стаде С ватром на уласку у завичај мутни, Да дан пронађе пре него што сине, У оку и воћу
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Доле, опкољен каљугом, у мемљивој ћелији, Доротеј подбуо од влаге, слутим врло болестан, ломан, изможден, гледа у пламичак воштанице која догорева у свећњаку.
Тако остајем ја. Шта кажете, кћери месечевих пропланака? Слутим да мрзовољно одмахујете својим красним главицама. Нећете?! Нећете Димитрија?! Па зар се он није чувао за вас?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Страшан у самоћи, као света гора, На древни ме Олимп у осами сећа, Ја слутим, верујем: ту је драга Флора, Флора, нежни симбол младости и цвећа.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Узрујано Нази): Слушаш ли? НАЗА Слушам и слутим. САРОШ Ето, такву љубав што ни султан не може да има, љубав из сажаљења, из милоште, доброг срца, ја сам ногом
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
то мислиш? — Ти одмах у грчки специјалитет, иако младић, кажеш, није Грк... Не знам ништа о ванбрачном детету, али слутим ванбрачне жене, ванбрачне, рецимо, тастове, и можда временом и неку ванбрачну касу...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Умјесто нечег ведрог, на концу му се у глави сложи само ова забринута жалопојка: „Чекам напад, слутим шибе, све се вртим попут рибе.“ — Та иди бестрага! — укори га Стриц.