Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Христићу заводнише очи и кад батерија ишчезе путем он понова узе спуштену телефонску слушалицу и принесе уву. Пред њим, у дворишту, један велики петао шареног и растршеног перја, праћен кокошкама, кљуцао је
Тада, наједанпут, његова дрхтава рука јако притиште слушалицу и он се одазва па се укочено загледа у земљу и побледи. И тако запрепашћен и смртно блед дрхтао је и слушао неко време.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (Остави слушалицу.) Ох, боже! АНТА: Што њега узнемиравате? РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? АНТА: Па јест, право имате!
РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? (Нервозно оставља слушалицу.) То је ужасно! То је немогуће!
Дакле, нема га? АНТА: Није тамо. РИНА: Па ипак, он је тамо! АНТА: Сад идем отуд. РИНА (узима слушалицу и тражи број): Ало, ало! Ти си, Милане, је ли, ти си? (Анти.) Ето! РИНА: Јеси ли чуо што? Ниси ништа чуо?
Похитај, ствар је врло хитна и врло озбиљна; ја ћу излудети очекујући те... Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.
Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) „Илирија”! „Илирија”! (Загрли га чврсто.) СПАСОЈЕ: Да? ЂУРИЋ: Да!
Да, не смемо даље одлагати, или-или, и то још данас, па шта нам да бог! Известићу вас, о да, известићу вас! (Оставља слушалицу.) Где сте, забога, господин-Шварц, трипут сам слао по вас? ШВАРЦ: Извините, нисам знао да је ствар хитна.
да, овде Спасоје Благојевић... Да, да, дакле: сео у воз и кренуо?... Хвала... хвала на обавештењу! (Оставља слушалицу, победоносно.) Чули сте извештај агентов.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— викао је. — Халооо? Ко је то, бога му? Међуградска? Окачила си слушалицу о клин и изишла да платиш тај тренутак слабости. — Шта, већ сте готови?
Понекад, кад зазвони телефон, средовечни мушкарац подиже слушалицу, али се нико не јавља. Неко ћути с друге стране жице. Ћути, ћути, а онда се веза прекине. ГЛУМИЦА – Следећи!
—То је мој отац — рече он. ЦАРСКЕ МРВИЦЕ —Азра... — прошаптао је у слушалицу, уживајући после много година поново у звуку њеног имена. — Азра! То сам ја, зар ме се не сећаш?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Одлучи због тога да се укока. Узе гајтан од телефона и омота слушалицу око врата, а целу ствар закачи за куку на којој је донедавно висио лустер.
— Ало? Јеси л' то ти? — то им је прво што бупну у слушалицу. Као, ако ниси ти, онда нема везе! — То сам ја! — кажем. — А ко је тамо? — Ајд погоди! — наставља глас.
Чим уфурају на неку журку, на пример, одма траже телефон, па те буде око поноћи и обрћу слушалицу према соби у којој се ђуска, да се увериш како им је максимално.
Мислим, када би ме неко плаћао да будем љубазна преко телефона, можда бих и издржала, али шта да радите кад подигнете слушалицу а идиот вам пушта музику с грамофона и ћути, или, што је још горе, као заљубљено дише равно у ваше уво?
— Имате газду! — замаучем у слушалицу и ту почне провод! Даса је с радија и тражи текст за нову рекламу. Зашто не? Диктирам му је лично у машину: ЗА БЕЛЕ
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
нисам знао правац — правдао сам се. — Слушај... извештаваћеш ме чим се што деси. Јеси ли разумео? Оставих слушалицу, размишљајући како људи сасвим без разлога заплићу и онако мучан и тежак живот.
Уто Танасије промоли главу и рече да ме зове командант. Дохватих слушалицу, али ништа не чујем од страшне пуцњаве... И замишљам тада команданта како дрхти од љутине, а та нервоза и мене обузе,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Никола пружи руку и узе слушалицу: — Ало, јест ја сам. — — — — — — — — — — — — — — Раз... разумем. . . . . . . — Да поновим заповест?
Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да... разумем, гос' пуковниче! Па, остављајући слушалицу: — Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће. — Чујем — рекох — тражи ти да поновиш заповест.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Како?... А... па-па? – Па добро, нек вам буде и па-па, само молим вас свршите ми то. Довиђења! (Оставља слушалицу.) ИX АНКА, ЖИВКА АНКА (долази хитно): Госпођо, онај хоће опет да иде. ЖИВКА: Ама, ко? АНКА: Рака.
Молим вас, то неизоставно да се учини, нек поведе два грађанина. Одмах, разуме се, врло хитно! Да! (Оставља слушалицу.) XXИИ ДАРА, ЖИВКА ДАРА (долази из десних врата, за њом Рака). ЖИВКА: Даро, кћери, звала сам те да те припремим.
одмах, дабоме, одмах... (Узме слушалицу.) Молим 407... да, 407... ВАСА: Шта ћеш? ЖИВКА: Тражим Симу!... Јеси ти, Симо? Овде Живка.
Да ли то зврји телефон, или мени нешто зврји у ушима... Ништа га не разумем. 'Оди бога ти! (Даје му слушалицу.) ВАСА (узме): Ја сам овде, зете, Васа... Јест!... Живки нешто зврји... реци мени... (Слуша.) ЖИВКА: Шта наже?...
реци мени... (Слуша.) ЖИВКА: Шта наже?... ВАСА (мане руком да ћути). ЖИВКА: Ама, шта каже, бога ти? ВАСА (остави слушалицу и врти главом): Љути се, много се љути. ЖИВКА: Па што му ниси казао да се и ја љутим?
Краков, Станислав - КРИЛА
— ... да, знам да се гине... рат је, брате... али до последњег човека морате... ало, ало... Командант је бацио слушалицу јер на другој страни није било више говорника. Гранате су збијале такве шале.
— Разумем, разумем. Али се очи шире и нешто се увлачи у њих. — Разумем, разумем. Спустио је слушалицу. Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тек су малопре успели да ухвате везу са командантом. Сад бар имам с ким да разговарам. Дохватио сам слушалицу и слушам разне разговоре. Сазнао сам тако да се иза наших леђа, на врху, налази седми пук...
Разговара наш командант са неким. — Дохватио сам слушалицу. „Потребно је апсолутно да одмах кренете на јуриш.“ „Немогућно је.
Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва ко-мандире. — Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.
Али од страшне експлозије заглушуше ми уши, и замало да испустим телефонску слушалицу. — Ало... ало... ало! — понављао је командир батерије. — Ало осматрачница. Једва сам се прибрао и јавио командиру.
— Да их само не примете — стрепи један од војника. — Господине потпоручниче, зову вас на телефон. Прихватих слушалицу. — Шта је, мајку му, докле ћемо да чекамо? — пита командир пољске батерије.
Друга, трећи. Гр-у! Гру! — разлеже се прасак бомби. Дохватио сам телефонску слушалицу. Да ли је време? Али ми руке дрхте. — Где су? — питам очајно.
Фиу! Фиу! Ах, само да их видим. Гр-у! Још их нема... Ду-ду-ду-ду!... Неко трчи пољаном. Принео сам слушалицу устима. Али још не! Не!... Ено га и други. Фиу! — баш поред главе. И десно се наши повлаче... Као сенке.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Угледах баш и њихову батерију. Дохватим слушалицу и затражим одобрење од команданта дивизиона за паљбу, како бих заштитио наше пешаке.
А шта ћу ја да радим са мојим воловима?“ Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају за јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију... Нема везе... Са мном је био поднаредник Жика.
Телефониста, који је држао стално слушалицу на ушима, обрати се команданту: — Господине пуковниче, говоре ’вод’, да су Бугари заузели неки Лерин. — Шта!...
Оданде беже мештани и распознају се бели бурнуси була, које се склањају у бугарске редове. Командант дохвати слушалицу: — Слушајте, капетане, прекините за четврт часа паљбу на село, док се жене и деца не склоне!... Ама добро, де!