Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Зашто? — Не умем ти казати!... Али ми се чини да ме је ова туга обузела од онога дана како слушах онај јаук и писку!... Знаш ли ти, побратиме, да ја од тога доба мирна сна немам!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Било је тихо. Мени су зујале уши. Ја легох њој у крило. Гледах у небо и слушах крекетање жаба Би ми необично благо. Она ме час пô љубљаше у чело.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А што? — Па не ваља се. Млад си. Изиђох. Она издахну. Са неком свечаном тугом и скрушеношћу слушах како је спремају, како шуште њене старе, свилене хаљине које беху у једном завежљају који је она још у животу спремила
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А он му одговори: — Бог ти помогао! — А шта ту радиш? — Вала, ништа, тек беспослен, па слушах како трава расте. Кад ово чу царски зет а он му рече: — Би ли ти, брате, пошао са мном у дружину?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа.
Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Дакле ви сте наш чувени преводилац... и ту поче да ми ређа Софокла, Тацита, Цицерона а ја је слушах и гледах не знајући шта да мислим о свему томе. Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век?
Чудна ствар! Како сам пао у постељу, осећам да могу плакати кад год хоћу. А пре, док иђах на пратње, слушах сваки дан јаук и писку сирочади, која остају без хранитеља, па ништа, — то ме није болело...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Али сад! Још једном! Душа ми је рада добре моје земље и њезиних дражи, Где први пут слушах (и веровах тада) Причу о животу, о Шареној Лажи. Можда никад више! Збогом.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Подигох чашу: „У здравље младих бечкиња!“ Куцнумо се, а он поче да ми прича о својим љубавним доживљајима; слушах га пажљиво.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. — Шта то дроби овај ? Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А он му одговори: — Бог ти помогао! — А шта ту радиш? — Вала, ништа, тек беспослен, па слушах како трава расте. Кад ово чу царски зет, а он му рече: — Би ли ти, брате, пошао са мном у дружину?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
у шестој строфи „Вука ИИ“: По вечери једној ипак изађох из тишине, Иђах још једном горући истоме пријатељу, С ким слушах толико младачки лик истине, И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу Давну [...].
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света. И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не чух више...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
епископа смерни Мимоидох и бешумни двор, Благочест’ја православног верни Гди је често свјашчеников збор; Слушах Сербов језик, весма складну, Слатку мекост буквам Славов дат, Дунава пих воду бистру, хладну, Ал’ не могох јадан
воду бистру, хладну, Ал’ не могох јадан отњуд спат: Јер не видих возљубљене лице, Подражности несравними Шар, И не слушах моје љубимице Мамин смерног разговора чар.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
духовне висине своје ти си ми пружила руке, Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух: Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке, И препорођен к теби узлети блудни дух.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О, страшна, ти! По вечери једној ипак изиђох из тишине, Иђах још једном горући истоме пријатељу, С ким слушах толико младачки лик истине, И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу Давну; изразих сумњу своју у велику објаву
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
зимње руже, запева тихо песму: У башчу ми зумбул раст’о, — ја га не гледах; на зумбул ми булбул пој’о, ја га не слушах!...