Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Платон у својеј „Республики” претпочтео је Езопове басне самим Омировим списанијам. Сократ божествени, на смерт осуђен будући, у тамници с овима се је забављао | на стихе њих постављајући.
То се је гаворило за она времена гоњенија кад су отац чадо своје и брат брата, Христа ради, на смерт предавали, а већ тога, благодареније богу, сад нејма.
Што права љубов неће рећи! Што ли неће поднети! „Крјепка јако смерт љубов.” Ово му је конац. 93 Медвед и пчеле Медвед дође к једној кошници, и почне полагано вадити сате меда и
” Зашто и Христос да је књижником и фарисејем угождавао, нити би га гонили ни на смерт предали. Ово су његове исте речи: „Т а к о п о д о б а ш е п о с т р а д а т и Х р и с т у, и п о т о м в н и т
но и породи њихови „от рода в род” благородством обдаривају и прослављају, за возбудити чрез то витешку и саму времену смерт за бесмертије себи вмењајуштују добродјетељ.
смо по мислости божјеј светом евангелским просвештени и верујемо бога и бесмертије душе наше, сматрајмо привремену смерт како сан, и радујмо се онима светима речма: „Б л а ж е н и у с н у в ш и в о Г о с п о д ј е.
Али ће те учити како зна. О, велика ти хвала на такој речи! Гди си ту мудрост почерпао? Из такове се науке рађа права смерт, и то је извор и начало сваког сујевјерија, слепоте и, што је горе, вражде и мрзости међу људма.
православија ужежени и распаљени проповедници и себезовоми философи и богослови, подигли су се били пред његову смерт на њега као чавке. А то опет зашто?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
23. априла известије из Молерова писма. Све разумесмо, како су Срби — они̓ 3000 осуждени̓ везиром на смерт — устали бранити свој живот. Говорим Недоби, да советује шта ћемо.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Воли своју мртву жену. Ушепртљивши, ни сам није знао зашто, хтео је, некако, да јој да на знање да је смерт грозна, да дели живе од мртвих, али да он ту поделу не признаје, да он, и мртву, воли ту жену.
Како то да је смерт задеси, приликом порођаја? Трандафилка јој је, каже, причала да Исакович више не мисли да се жени.
Она јесте млада, али би му била добра и верна жена. Њена мати может да му донесе смерт! Молила га је да их посети у Бечу!
Треба пити, каже, да све наше бриге заборавимо. Ум је наш за морем, а смерт наша, можда, за вратом. Поп се онда загледа некуд у даљину и престаде да пије.
Ум је наш за морем, а смерт наша, можда, за вратом. Поп се онда загледа некуд у даљину и престаде да пије. Смерт, каже, као материна рука, успаваће и грешника и блудника и убицу. Капетан њега узалуд плаши, ако га плаши.
Смерт, каже, као материна рука, успаваће и грешника и блудника и убицу. Капетан њега узалуд плаши, ако га плаши. Смерт је, каже, толико моћна, свемогућа, као море, које све нас односи, као зрна песка, са обала мора Адријанскога.
Нема пакла, нити ће он горети у паклу, или ико други. Све што беше у животу,, смерт брише, као мати сузе детета. Него је тешко у животу, међу људима. Курјаци су то!
Њу, и Исаковича, више ништа не може раставити. Ни Божич. Само смерт! На свету има толико бракова, који су ћопави, гурави, без љубави. Исакович треба Божича да заборави.
свом, са сузама у очима молећи га да у Токају заборави гнев свој на брата и несрећу своју која се и Павлу десила. Смерт оних које смо љубили треба да нас учини мека срца према свима који су страдални.
учини тако па да се сви нађемо опет у Кијеву да бисмо људски живели и да и Бог и људи виде да смо у љубави којој само смерт може учинити краја.
Него само смерт наша!“ После те забуне око Варваре, и њеног крста, Исаковичи су се били, у Кијеву, склонили од света, у кућу коју беху
Трифун је узео педесет и трећу – старост, и смерт, су близу, па је лако схватљиво да је Трифун угледао, ту Личанку, као неку Луну, на пајвану, као Месец кроз јелово
Црњански, Милош - Сеобе 1
Уплашен и ражалошћен, клону, и покуша да забашури све на тај начин, да је порицао све... јер узалудно је све, прах, смерт, суета суетства... праздне речи... а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и да пође.
При том покуша да устане и да пође. Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи. Тада бискуп скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ. Поноћ је била одавно прошла.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
” П[релат]; „Зар ти за смерт нимало не мариш?” Ја: „Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао? Али овде моја марња ништа ми не помаже.
на ови начин против намеренија мојега мораћу слагати, не смејући упуштати се у дуг, на којега мрзим како на црну смерт.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
навести да га се окане: „Уплашен и ражалошћен, клону, и покуша да забашури све на тај начин, да је порицао све, прах, смерт, суета суетства ... празне речи ... а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и пође.
При том покуша да устане и пође. Душе нема ... као што ни Бога нема ... живимо узалуд ... прах ... смерт ... празне речи.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Захарија Орфелин ЈОВАН РАЈИЋ КАНТ о воспоминанији смерти Кољ жестока, неумитна смерт, грознаја, неумилна, всјех равно влечет, косоју сјечет земнородних, лишајет зјениц, повергајет инц пресилних.
Војин, храбри и пресилни бједен стојит и умилни, оружје поверг и на земљу лег нечувствени, за смерт'ју ступат, мир сеј остављат принужден.
Никто јеја гроз избјежит, зане всјем нам смерт предлежит; савјест чистаја, права, свјатаја, не бојит сја, она једина јест невредима от стрел јеја. 1766.
ловите овде со страхом курјаци, што гаврани гачу гладни под облаци: Ево мене, ево, ја сам наше јело, давно је смерт моје заслужило тело; Заслужило да га љуте змије пију и да се као лоза око њега вију; Заслужило да га грозна ватра
у свој свилни шатор оде, Куд Топлица и Косанчић га прати, И њима рече: „Ево, браћо, згоде, Смертју се само може смерт отерати, А дух пун жара, чести и слободе Не трпи љаге, нит ће врагу дати Да скорпионским једом оно трује Што
Добри сини моји Нивочто же стали. А оружја своји С плешчми иним дали Сосци змијев с’ сушче, Смерт себје влекушче, Ах, на жалост моју!
у Руми у XВИИИ веку; препис се није очувао, али је у породици Крстића остало сећање као да је песма имала наслов На смерт Кантову (што је очевидно немогуће), па је тако цитира и др Димитрије Кириловић (в.
из Шишатовца, Мушицки је писао: „Препоручите г-дну Гагичу да ми, ако узможе, добави оде (које знам да ће бити) на смерт Державина. Бог да му душу прости! Живиће док је славенског рода.” (Преписка ИИ, 111).
сам се у највећој мери; не само да се Боројевићево смертју не сме преписати речју смрћу, него се, доследно томе, и смерт мора оставити у таквом облику: моја намера није била, а мислим да није ни смела бити, да којекаквим фриволним