Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ми, који нисмо кадри ни људе често преварити, хоћемо свезнајућега бога да преваримо, чекајући да се у болести и на смерти покајемо и што добро учинимо, расписивајући и раздавајући оно што нисмо кадри за се уздржати.
у време здравља и благоденствија покајао, добро учинио и пријатеље себи у богу и људма стекао, он то у болести и при смерти не исправи, него истом за невољу мути.
Случи се да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!
а добродјетељ је онај пријатни мирис и прекрасно благоуханије које не оставља човека не само у старости него и по смерти.
на земљи како год и други људи у болест падају и умиру, нити има на земљи богатства ни власти које би могле кога од смерти откупити или сачувати; дакле сви ћемо, који мало пре који мало после, путем смерти одавде поћи.
ни власти које би могле кога од смерти откупити или сачувати; дакле сви ћемо, који мало пре који мало после, путем смерти одавде поћи. А зашто ово напомињем што свак зна? Еда ли зато да се већма смерти страшимо? Нипошто и никако.
А зашто ово напомињем што свак зна? Еда ли зато да се већма смерти страшимо? Нипошто и никако. И ово је оно што свак не зна, и за које је моја реч овде.
Ко се икада сна боји кад му се задрема? Нико, разве да је пао у какву меланхолију. Ко се икада смерти може плашити и бојати који како надлежи верује да јест бог и да је душа бесмертна.
Ја сам чуо како је нека од вас једно дете ујела и смерти предала.” — „Чуј сад” — одговори змија — „и оно што јошт ниси чуо а ваља да чујеш ако си рад знати ствар од краја до
Дође францишкан да га обрати у своју веру, обештавајући му по смерти рај. Запита га Монтезума: „Иду ли Шпањоли у тај рај кога толико хвалиш?” Каже онај да иду.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Кад сам изишао из Помпеја, певао сам песму „Свја сујета человјеческаја, јелика не пребивајут по смерти”. Чудновато да ми се та песма врзла по памети и после овог рукописа.
Црњански, Милош - Сеобе 2
(Исакович рече: љубостју коју само Бог может по моеи смерти да распечати!) Кад то чу, она устаде лагано, па се удаљи од Исаковича, и заплака. Узе јој га, каже, рођена мати.
Док је, каже, још в целом разуму, хоће из душе да каже Павлу, желаније своје: „Шокица моја да, по смерти мојеј, иде у кућу, не теби, него Ђурђу, или Трифуну. Да име моје не срамотимо.
Да име моје не срамотимо. А ти, дугоњо, да им, по смерти мојеј, на досаду не идеш, нити у госте, нити на посјешченије.
А отити во своје отечество, ни по смерти мојој, желатељ нисам. Него ту, где ми жена есте, и дете буде, пребивати, и мртав.
Још смо млади и на путу! Нека иде, док је млада, док је, до смерти њене, још, далеко!“ Петар се затим окрете нагло, као да се бојао да ће сусрести Костјурина, па оде, као да је неки
Црњански, Милош - Сеобе 1
И мој долги живот пројде аки кратцје житие. И камо аз појду... горкост смерти вижу...“ Голог до паса, понесоше човека затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело
Деспот га погледа благо, заставши му чело главе, говорећи: „Отверстиа вижу двери смерти твоје, Исаковичу, при последњем издихани! Жена твоја с червми истљети будет. И горкост душе твоје проиде.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
побожних, од којих су штампане две збирке: Пъсни различныя на господскïя праздники (Беч, 1790) и Стихи о воспоминанïи смерти (Будим, 1814).
и једно позоришно дело, шаљивих игара, друштвених комедија и поучних и романтичних драма (Шпањоли у Перувији, Жертва смерти, Шнајдерски калфа, Ла Пејруз, посрбљени комади Паунка Јагодинка, Сербска принцеза Анђелија итд.).
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ови човек, да се није на науку затим дао, без сумњенија не би живио. На дванаест година по смерти супруге своје, кад би год по случају изрекао реч ,,жена моја”, би му потекле сузе, као да се тај дан с њоме растао.
Онда ми падне на ум и разговор премудрог Сократа пре смерти своје. Ови добродетељни и божествени човек, од своји[х] грађана неправедно осуђен да отро|вом убијен буде, запита га
Јесу ли они владетељи живота и смерти и могу ли друг друга од смерти избавити? Али су свети оци тако узаконили! Ти исти свети оци, који су то установили,
Јесу ли они владетељи живота и смерти и могу ли друг друга од смерти избавити? Али су свети оци тако узаконили! Ти исти свети оци, који су то установили, били су пустињици и калуђери,
” Ја: „Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао? Али овде моја марња ништа ми не помаже. Ко се просто смерти боји, у горем страху ваља да живи него зец, и ништа да не чини него да се плаши, зашто се сваки божји дан умрети може.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
два примера за необично памћење предводитеља српског пука, очајног и немоћног, са мислима које му је осенчила „горкост смерти”, као и брату му Аранђелу и супрузи, госпожи Дафини.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Захарија Орфелин ЈОВАН РАЈИЋ КАНТ о воспоминанији смерти Кољ жестока, неумитна смерт, грознаја, неумилна, всјех равно влечет, косоју сјечет земнородних, лишајет
Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним' она прети Одгристи им образе, или уши, или нос, Или да ће код обуће многи кући доћи бос. 1799.
Кол сладосна нишча Јеја тиха надежда, Брагорастворјајушча Горкост смерти всегда. — Тјело моје с червми Истљети будет, Душа же с ангели Во вјеки поживјет. 1810.
На первом степену мога живота Жалост ме посети, и баш до гроба Хоће да ме прати, док не преда смерти У руке хладне. 1811.
КАНТ О ВОСПОМИНАНИЈИ СМЕРТИ (стр. 50). Песма је први пут штампана у књизи Пјесни различнија на господскија праздники, Беч, Каулици 1790, д3 друга
Овде се песма прештампава из књижице: Стихи о воспоминанији смерти ко утјешенију својего пријатеља: сочињени у Новом Саду у години 1766.
Раич архимандрит, биви тогда у Новом Саду учитељ, једному својему пријатељу ко утјешенију о смерти сочини. И к овим приложи му у њеколико рјечи на њега писмо, сљедујушчаго седержанија: „Дражајши!
Пјеј и ти, и по њем, јест ли чувство смерти имјети хоштеши, управљај жизн твоју. Ти увидиш что все сујета, ти усмотриш что и тебје в скорости настојит мрачни гроб.
На первом степену мога живота Жалост ме победі; и баш до гроба Ноће да ме прати, док ме преда смерти У руке хладне. Уједињен ш њом, храним моју жалост, Јер серце већ не зна другу радоѕт...
јест вожда или цјеломудрије својеја младости оставила и завјет својего бога заборавила, зане дом јеја наклоњајетсја к смерти и јеја хожденија к погибели. Вси који к јеј преходјат не возврашчајутсја на пут живота.