Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
је несумњиво да ниједно мухамеданско учење није оставило дубљи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину, „к̕смет“, по којој су све људске радње и догађаји у животу напред Богом одређени.
„К̕смет“ има у свеколиком њихову животу и раду исти значај као и у најчистијим муслиманским областима. Изгледа да је ова вера
„К̕смет“ доводи на мисао да су многи, ако не и сви, људски напори некорисни. Тако се може објаснити, што су се бегови, као госп
према уживањима, слаби до краја, они своде своје пропадање и махом бедан живот у старим годинама на судбину, на „к̕смет“. Друга је особина овога варошког становништва његово византијско или грчко-цинцарско православље.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где?
Празан сам и бео као дно кречане. Најзад, црни свете, ево твога белца! Међ ребрима смет ми снежно грање зида. Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше теме, Моје застрô снежан смет. Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
одлази грдобна сумњо; ти си породе тмина и душевних омрачаја: »Тебе је пак'о зач'о И бацио на смет У свом најљућем гњеву На љубав и на свет.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У сузама Душан тоне, Котрља се страсти смет, С пребијеном воштаницом Осветљава гениј клет. С тужним срцем сад ишчезне, Смртни Српству куца час; У прсима сваки
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
јаучу кланци, Тутне долине, звоне пропланци, А деца буде Прошлост што спава И ломе, Громе, Док ветар звижди, смет завејава. И ненасити, гвоздена кова, Небеса траже нова и нова. Албанске стене ледом посуте Дршћу и слуте...
Проричу ужас њихове трубе, Где црноменске вих'ре љубе. Марички ветар главе коси, А смет колоне завејава, Челичне зиде мозак роси, А сам Вукашин васкрсава... Проломи зиде, Пркосни месец с мунаре скиде.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Дадара је поново постајао обичан човечуљак што се негде копрца пропадајући кроз скорелу покорицу у дубок смет, или у најбољем случају куња крај пиштеће ватре на каквој окопини. Дошло је вече и све се опет вратило на старо.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!... — ’Адје ћути си, несрећо!
— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш?
Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет...
Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи!
Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин! Имам си, рече, и децу сас њума!...
Сал при мајку хизмет ћу да чиним... — И при мужа... — упаде јој у реч заједљиво Зона. — Па, ако дадне Господ и к’смет ми бидне... и при њег’... — Код Манчу ли? — прекиде је Зона јетко, шапатом. — Фукаро!... — Како рече?...
— Жмијете како мачке испод накладено кубе... — Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она! — Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока. — Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана.
— Па си прочетеја што је писано?... — А ја си... — вели збуњено Мане — ете... искам... ако је демек, к’смет... из вашу кућу... — Хе-хе! — осмехну се Зона. — Та како ђе саг бидне тој!... Васка ни се удава...
— Па станула, рече, побегуља за Манчу онога... Е што гу не дадосте за њег’, кад је к’смет? Да гу дадосте сас алал, не би било саг, ете, сас арам и сас бруку!...“ зборе си. — Ама кој ви рече за тој ?
“ — А што је па теб’ ти криво за Манулаћа и за мустаћи? зборим гу па ја. Ако је к’смет, па побоље за Муналаћа него за Ману; пара пару вукује, а чорбаџијски син чорбаџијску керку, — тој си је, викам, ред у