Матавуљ, Симо - УСКОК
Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ИСАЈЛО: Такви су доктори! Јеси ли видио како српски говори? МАНОЈЛО: Да не знам да је доктор, реко би сметен је. Но, шта оно рече да чувамо? ИСАЈЛО: Разум. МАНОЈЛО: То ми је за чудо. Зар није разум у глави?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
БЛАГОЈЕ: Какве хартије? ТОМАНИЈА: Побогу, човече, па ти си потпуно сметен! ДАРА: Не стој те ту као завезани! Сваки је секунд драгоцен!
ЈЕЛИСАВЕТА: Ништа ми од свега тога не иде у главу! Да Филип, онако занет, онако сметен, дође! И да онако хладнокрвно убије човека! Па да се попне у кућу и убије жену!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Слаб, што ли?“ „Рђица, брате, каквијех је срећом мало у нашијем горама. Ситан, сух, сметен, е да си смишљао створење таман у свему противно Радоју, не би могао смислити друкчије.“ „Е, фала Богу, што чујем!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ђаво би га знâ, казâ ми је и име, али сам заборавија... Знам само да је бија сметен. — Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу...
Највећи ајинин што га је икад земља дала!... Десна рука Радекина... О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!... Ајмо-те, момци, ајмо-те живо, јер немамо већ рашта губити вријеме! — рече главар. — Зар Букар!!!.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Онда, мало после, и још блеђа, остави нас она саме па ишчезе. Али се она дрхтавица сад пренесе и на мене и сметен, побркан, луд од оне близине очију, од чега ли, ја једва што промуцах неколико фраза, после којих се и ми брзо
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши. А шта чека овај сметен бес? Ја осећам ране раздеране, Кад ни тебе нема задор наш. — — — — — — — — — — — Слава теби и имену твоме!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ И поче да страшно псује. Подмигујући вазда, Ћата је стајао сметен, како га већ Господ сазда, Док за врат пуче му шамар...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока. Вечно је сневô и све се крио, И лутô трома крока. Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би се, и где се јави Све цуре кикоћу с бока.