Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Почне наскакивати на боље од себе, и тако остане смех и поруганије последним родовом. Размотримо с вниманијем ови прекрасни характер благородна срца.
И дотле дође да смех и поруганије свим гускама буде. Наравоученије Из ове басне свак себи ласно може полезну науку извадити; тојест: да
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то. Кад има шта видети! Ђаци ударили учитељеву ћурану малу рогу на врат.
Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати.
Гледам ја — баш ватра! Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех. — Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех. — Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи...
Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех. — Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех. — Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи...
Кад људи то чуше, све удари у пљесак и у смех. — А зато ли су међер говеда рикала! — викаху једни. — Каки си ти то момак? Уплашио се од газда-Раке и роге!
На то се, наравно, оспе грохотом смех. Среју већ пробио зној као грашке. — Их! баш гребе као тестера! — подвикне други ко од сватова и стане звиждукати
— С пушком?... Иди, море, пробуди га; може те псовати. Момак оде у собу, а Тиосав и Витомир прснуше у смех. Мало постоја, изиђе ћир Трпко у механу; очи му подбуле колико је још бунован. — Зар ти до то доба, море?
Него, штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!... Сава и Никола прснуше у смех. Сава само што није легао да се ваља од тешка смеха. А и Симица се заценио, па само цепти.
Затим се, врло радостан, окрете начелнику и кроз смех повика: — Овде он, аф! И наже се те извади зверку из сандука. — Па то је мајмун! — учини начелник зачуђено.
бајаги и он, па се тек сплете, као пиле у кучине, и бубне какву бесмислицу да сви, што га чују, морају прснути у смех, а он се застиди и ућути...
Не знам шта ћемо му, већ ако да га женимо... — Зар њега? — узвикну поша и прсну у смех. — Бог с тобом, попо! — А што? — упита поп. — Ја, богами, збиља велим.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ти не знаш!... Причај, болан! — Не може да ми падне ништа на памет!... Ево Сурепа, нека прича! — рече он. А смех се захори да с шума проламала. Чак и Суреп развуче усне, јер он не проговори три речи у дугу дану...
— Па зар је њему име Клемпо? — Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан. Смех се разлегао по дубрави. — Ама према човеку и уво! — рече Латковић. — Али, ти завешче један, куд си ти пристао?...
Ноћ се спуштала лагано као смрт... Харамбаша викну дружини да се богу помоли. Преста шала и смех. Све се диже на ноге и стаде по реду и старешинству.
— Та мани их! — одговори Заврзан. — Вредни неки Турци!... Ево, сами се вежу!... Па се грохотом насмеја. А тај смех одјекну некако страшно у души Крушкиној. Станко уђе у собу са голим јатаганом у рукама.
Збогом, Сурепе! Тебе ми је онако понајвише жао; жао ми твога разговора!... Смех се захори. Суреп само диже леву обрву и развуче усне... — Заврзан — Заврзан — рече он. — Збогом пошли!...
Лазара полише сузе. Станко се насмеја неким дивљим смехом. Лазара, који се тек почео кравити, тај смех пренерази. Он погледа Станка. — Тако ће проћи сваки издајник! — загрме Станко, а очи му сенуше.
Станко не може издржати тога погледа, него побеже. Чуо је гласни смех очев за собом, па је хтео баш од њега побећи... А љутило га то. Што га дирају?... И, најпосле, зар је то каква срамота?
— рекоше неки. — Вала, ни ја!... Нека им бог да ако ће и зубе и рогове — мене неће поплашити!... Смех се заори са свију страна. — Бог му дао веселу нарав — рече Станко смешећи се. — А то му вреди колико и јунаштво...
— рече Дева. Оде. И за неколико тренутака врати се. Сваки је носио по две кошнице у рукама... Гласан смех поздрави га. А он докопа кошницу и стаде уз сами бедем. — Пуштајте Турке ближе! — рече тихо.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Просу се на Страдун; и ни трен да мине, Сипљу већ у битци што поче безумно Конфети, пољупци, цвеће, серпентине. Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа.
После, опет, удари у плач — ни то не зна зашто! Само што му се и кроз смех и кроз плач у нејасној слици показује Анока, и тако га чудно чупа за срце, да му се чини сад ће умрети.
Он махну мосуром више главе, лупи њиме о земљу, сломи га и узе се смејати. И Велинци се даде на смех: — А што, Златане? Шта ти је учинио Вилип? — Е, а хоће да узме Аноку! — Па? Нека узме! — Е, ал' ја не дам!
Али се ниједна не обесели томе гласу. Смејаше се, истина, али им смех не иде од срца. — Није она за нашу кућу! — Једна намигуша! — Море то, ал' мазница, да те бог сачува!
12 Ја стао више ње. — Лепо време — рекох ја уздржавајући смех. Она напући уста, сушто дете. — Ах, ви сте нека прзница! — Нема више да се говори о томе. Дајте руку.
Ја хтедох да окренем све у шалу. Почех кроз усиљен смех: — Молим, ви на то не можете ништа да одговорите. — Не, ја нећу да ласкам.
молим вас, како сте казали? — Дромбуља — рекох јој. Туманов лако прсну у смех. — То је флаута — истакла се Ана; — г. Маричић свира врло дивно у флауту. — Онда баци на ме један поглед пун молбе.
— Богами, стојати пред голом сабљом, ту треба петља! — рече Попеску. Макс ћуташе. Онда прсну у смех, очевидно био је се збунио, па хтеде да се извуче из забуне. Поче се још усиљеније смејати: — Ха, ха, ха!
Попеску удари ватра у лице. — Шта вам је смешно? — рече он и промени се у лицу. Макс се ухвати за трбух. Смех је био усиљен, али он није знао како да престане; онда, као бајаги устављајући смех, погледа по свима: — Одсекао сам
Макс се ухвати за трбух. Смех је био усиљен, али он није знао како да престане; онда, као бајаги устављајући смех, погледа по свима: — Одсекао сам моме противнику половину носа — рече он и прсну у смех. Од нас се нико није смејао.
онда, као бајаги устављајући смех, погледа по свима: — Одсекао сам моме противнику половину носа — рече он и прсну у смех. Од нас се нико није смејао.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
представљен домаћима, скида кобасице, суве језике, шваргле и друго јестиво из оџака, а у томе му иде на руку омирски смех укућана, изазван шалама и досеткама свуда омиљенога старога Пере из Старога села Кера.
Иде смех и кикот. Баба се љути, а смех све јачи; једва се стиша кад се чује каква лупа из кујне. Онда се тргну сви и ослушкују
Иде смех и кикот. Баба се љути, а смех све јачи; једва се стиша кад се чује каква лупа из кујне. Онда се тргну сви и ослушкују окренути кујни, а бáба вели:
А девојке и младе комшинице шапућу. Чујеш понеку реч гласно изговорену, па онда опет смех, а перје лети на све стране, и јасан девојачки смех гаси изненада свећу, и буди и љути бабу.
Чујеш понеку реч гласно изговорену, па онда опет смех, а перје лети на све стране, и јасан девојачки смех гаси изненада свећу, и буди и љути бабу. — ’Ајде, доста већ једаред! Докле ћете?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом. Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. Али од владике никако не долазило одобрење.
а око јој црно, големо; снага?... — А, а! ... — поче он као да тврди, радује се, грца. Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех.
Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех. А он преплашен, бризну у плач и поче да метанише, крсти се, муца: „Света Петка, Света Петка цркву гради Господе
“ Они још у већи смех. Он излете напоље и поче да бежи од њих једнако метанишући, крстећи се, певајући уплашено ту своју Св. Петку...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује. — Но, како вам се то допада? — Врло брзо свирате. Ту им пресеку разговор, зову их на ручак.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Распитајте се сами. — То је само једна гадна интрига. — Можда... интрига... И њен звонки смех затрепери ходником. А воз је већ био у перону.
— Не, не вреди, не вреди тако, брани се — викао је Алексије кога је њен смех дражио до беснила. — Од чега, мили? Па шта то? Мили, полако да не чује мама!
Африка
Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише.
У једном тренутку осврнух се да их фотографишем. То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем.
То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем. Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди.
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
Игру деде почиње стара фетишерка, дугачка, танка, висећих груди. Окречена бело, она се на општи смех окупљених сељака, који тиме изражавају своју радост и дивљење, извија, тресе, скаче, и приближава ми се сасвим да би
Одмах почиње између њих брз разговор и смех, као у деце. Тумач ми преводи шта причају: „Бели цовек је тако бели велики, да не моци проци клоз малу клоз лупу!
игру мишића на плећима мојих носача, час губљење у трави оних што носе ствари, или слушајући весело довикивање и смех.. Покаткад наиђемо на ловце сасвим голе и унезверене, који се јуре напред, или на жене са калбасима на главама.
Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар;
Велика узбуна, цика и смех кад виде да хоћу да их сликам; бежање у собице, скривање под мараме, панично напуштање тестија.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Да нису играли звонара у затвору?“ Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смех писара и официра, а биле су једна, јако скарадна, алузија на игру, која је у то доба била уобичајена, и међу
Све је то било у оно време, младо, здраво, стасито. Куд је нестало? Њихов се смех више у Будиму није чуо. Сад се у Будиму господин Трандафил смејао.
Честњејшем Исаковичу чинило се да још чује топот њихових коња, да чује њихову песму при одласку. Да чује њихов смех, весео. Као да га стотине по имену из даљине дозивају.
А док је у матери био сусрео ћутљиву сапутницу, смех те младе девојке понављао се често. Тај смех се одмах допао уморном Павлу.
А док је у матери био сусрео ћутљиву сапутницу, смех те младе девојке понављао се често. Тај смех се одмах допао уморном Павлу.
Павле је то гледао, и причао после братенцима, запрепашћено. А што је било за њега још чудније, ускоро, смех се те младе девојке опет вратио, као да ништа није ни било.
А што је било за њега још чудније, ускоро, смех се те младе девојке опет вратио, као да ништа није ни било. А тај смех, као жубор неког шедрвана, у врућини, допао се уморном Исаковичу.
А Павле је, у себи, признавао да му смех те младе девојке све више годи. Била је љупка, са љупкошћу врло младих девојака, која брзо пролази и не траје дуго,
Док је она дрхтала и плакала у Павловом загрљају, сватови се пробудише, и лудило је опет отпочело. Коло се тресло и смех се орио. Тек доцније, дозволише Павлу да одведе своју младу жену.
Валдензер је ишао по кући да госте посети. Смех је одјекивао где год се појави. Викао је само да буду тачни у трпезарији. Кроз један сат.
Откуд та ергела на његовом путу? Лежећи тако, уморан, у пријатној хладовини, свакако би био заспао, да није чуо смех испод својих пенџера, и гласове, који су допирали из трпезарије.
Домаћица, која је седела поред Исаковича, шапутала му је, кроз смех, да је госпожа Божич Венера, а она Јунона. Предвиђена као Јунона!
Теодосије - ЖИТИЈА
Љубио је пост, избегавајући сујетно празнославље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Ви знате шта мислим? - додао сам, а она је одмахнувши главом прснула у смех. - Боже мој, ви? - У реду, ти! - сео сам на прамац скеле а Атаман је узео крму, неке остатке од крме, и као крманио,
Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак.
- Знам. Ујела си ме. - Ујела? Па то је, ипак, нешто - пришла ми је и уштинула ме, а онда се засмејала и смех јој је у том сутону пуном месечине и лавежа паса личио на звонце. - Ти се не љутиш? - шапнула је.
- Он то мисли озбиљно! - окренула се Атаману. - Бароница нам је сама рекла њихова имена и даље се смејала, али смех јој је био мало пригушенији. - Злата тамо нема.
Зашто прочитао? Зар је већ све записано у књигама? - Не волим књиге... Знаш, ја волим... опет пригушен смех, јарећи, голицав и необуздан; беле најежене дојке у тами између споменика. Грлено мађарско: „Иштенем!
- утрапила ми је Грету и скочила у Тису разбацујући око себе милион капљица и смех. Онда је запливала према банатској обали и ја сам знао да бих испао смешан кад бих покушао да је стигнем.
Меланијино писмо, и, скрстивши руке на трбуху, почео да се церека тако тихо и тако упорно да сам осећао како ми се тај смех усељава у утробу и плућа. Било је то за време великог одмора последњег дана пред распуст. — Ко ће да изађе на састанак?
Хеј, Суљо! — окренула се клинцу. — Је ли да си се ти и родио зато да би могао да циикариш? — насмејала се, али тај смех је био кратак и помало усиљен и ја сам знао да се плаши. Дечак је одбијао да одговори, али је и даље ходао иза нас.
- поновио сам осећајући све своје мишиће одједном док се она смејала. - Знам да јеси! - говорила је кроза смех. - Не мораш да забијаш главу у песак! - приметила је али ја нисам хтео ни да се покренем.
Они нису познавали ни сузе, ни смех. Рекао им је да помишља на смрт. Одговорили су му да је то немогуће. Смрт не постоји.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
То се чуло по вароши. Скоро цела варош је на окупу. Гледају сандук и смеше се. Чамча и после смрти на смех побуђује. XXИВ Шамика се са Соколовићевом кућом сасвим измирио. Опет је у кући свакидашњи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака. Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.
Чинило му се просто, изненада, да он ту жену није довео. Те ванредне, снажне ноге, то љуљање, тај смех. У први мах, он се препаде за брата. Виде да му је у кућу довео ђавола.
са мржњом, мада је био мрак, виде крај себе, на постељи, и руке и зубе свога девера, и његову ретку браду, чу његов смех и обухвати рукама уплашеним његов танак врат.
док је он приводио и представљао официре, збуњен, са једним ужасним осећањем празнине у себи, слушајући њен глас и тих смех, сав охлађен, леден до колена, а са крупним грашцима зноја на челу.
И тако је многа лепотица, жељна сасвим нечег другог од њих, узалуд седала љубазно у њихово друштво, кријући свој смех иза лепезе, а трепћући очима, јер су је они примали као од беде, стискајући грчевито једном руком карте, другом своје
дешавало се да изненада нагазе на рупе, пуне воде, и упадну у баруштине, пуне жаба, тако да се после дуго чуо пригушен смех осталих. Пужеви су им падали за врат и лепили им се уз образе и руке, кад су спавали.
ногу својих војника, који су вичући певали песме о узећу Београда, носећи рашчеречене јагањце на леђима, ослушкујући смех својих официра, који су, шале ради, прекрстили ноге на седлима и јахали пушећи, са исуканим сабљама и преврнутим
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Продановић, Ј., „Клетва у нашој народној поезији“, Књижевни север, 4, Суботица 1928. Проп, В. Ј., „Ритуални смех у фолклору (поводом бајке о Несмејанки)“, Књижевна критика, 6, Београд 1986. Проп, В. Ј.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
« на шта дечаци прснуше у смех, више да отклоне нелагодност, него због успелог вица. Жена тада изиђе из светлосне завесе и стаде пред њих, такође
До капије те је отпратио њен хистерични смех. Друга газдарица је тражила да јој будеш служавка. У трећој кући, нападе те по ноћи газдин син — манијак.
ословљавати са ви, а онда ће покушати да те одведе на први спрат у ону собу, али ти ћеш одједанпут прснути у лудачки смех, ох, боже, умрећеш од смеха и од туге што си била онолико блесава!
Запањише га солитери на некадашњој бувљој пијаци код Цветкове механе. Открио је поново смех улице, видео џепароше и клинце окачене на трамвај »двојку« како се довикују; тапкароши су му нудили карте испод руке
Тако је могао да чује пијани смех, а мало доцније и паљење аутомобилских мотора, који ускоро напустише њихову тиху улицу.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Шала и смех, од којих се искри овај текст, нису друго до громко вино те слободе, најслађи плод људски безбожног односа према ствари
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његов смех и подсмех одговарао је природи србијанског света, који радо гледа ствари са комичне стране и толико воли подсмехнути
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Одговор је довео у незгоду и учитеља и ђака. Урнебесни смех се осу по школи, умало и учитеља не заведе, те учитељ мораде сад брзо, као добар педагог, наредити да запевају: »Лепа
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!...
Све се слеже. Усклици, смех, разговор разлегао се из ваше баште коју почеше утапкивати и крчити за игре... Ја? Испрва као да се ослободих, дахнух
Жагор се све више дизаше. Смех, клицање, угушен прекор услед јака стиска, слатко, страсно кикотање и тихо шапутање — све се то дизаше, брујаше и
Све оно што се при раду прља... Почех да тражим што за јело, једнако слушајући шалу, смех и кикотање наших што су брале око пута. По која, док јој се однесе пуна корпа и испразни у крбле, устала би.
Нисам смео да се окренем, јер знам какву бих је видео. Убрзах кораке. Нисам више слушао онај смех, кикотање, крцкање и товарење товара, само сам једва чекао да пређем царски друм и одем тамо негде...
Слатка моја тетка, с њеним округлим, благим лицем, паметним и милим очима и устима увек на смех или на плач! Не беше просјака, Циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој, уверен да га код ње свакад
А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех па јој рече: — Луда жено, није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.
Моја је снага у оном дрвету пред кућом. Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: — Прођи се, луда жено, није ту моја снага. Онда баба запита: — Да где је?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На том месту свакодневне породичне свађе, матори почиње да користи смех из сцене лудила Ивана Грозног, у интерпретацији чувеног баса — Фјодора Шаљапина.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Собна светлост с окна тоне у смех свеца са иконе. Кроз босиљак врх колевке зрца стакло петролејке. Прокапњује златно уље на троношце и црепуље.
Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љ
А оно што је чедно убила, огреје усном ружа Будима. Ја мишљах смех су летошње булке, дрхтава плазма по бурном ткању, а то је време, у очајању, распукло било нулине нулке, тај импулс
Зар небо није звездан рукосад, над Златним рогом зденут срмен пласт? Слаповит смех се извије у крик, а Босфор-стаклом хурија се рој разлети лебдив. - Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ако би даље некуда макȏ, ничега нема — ја мислим тако.“ Иза тих речи путника ждрала спопаде силан смех, по води плеше, врти се, игра, тресе се као мех. Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим? — пита кроз смех један са риђим брковима. — „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске мете.
— Господине капетане, дошао сам да вам се јавим... — А-ха!... Наравно, сасвим други човек. Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као онај средњи возар из прве батерије.
„Кад се вратим, платићу ти... чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут. Често су се смејали и официри. А некад су опет војници строго кажњавани.
Цигарета ми није пријала, те је бацих. Једва се зауставих код првога вода. — Јесте ли га видели? — трже ме смех Танасијев. — Ударило га посред груди. Алал му вера... Али нема ништа. Једва дођох к себи. — А шта нема?
Војници прснуше у смех, а насмеја се и потпоручник Александар. Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња.
А када се изнад наших глава проломе експлозије, онда тек весело прогледају. Или се усне развуку у смех, када из неке рупе у кукурузишту допре глас Танасија релеја: „Пали, Славко!“... Неки пут изненада овлада мртва тишина..
— Немој, немој — умирује га Александар кроз смех — добар је он човек, поправиће се... Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру главу.
После смо код други коморџија скували, а тестије смо случајно нашли у једна кућа. — И тако све случајно — вели кроз смех потпоручник. — Богами, господин потпоручник...
Али су и поред тога расположени за смех и шалу. — Дакле, наредниче, ти знаш твој посао... Онај топ не гађа ноћу, а сутра како те Бог учи.
ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му се заталаса широки смех, који откри његове беле и сјајне зубе. — Но, но, шалим се, шалим! — и он ме пријатељски потапша по рамену.
Ми одосмо, а ти шкљоцај. Куршум звизну. — Држ га бре, не дај!... Ухвати га! — разлеже се весео смех пешака, док артиљерци уздижу рамена и погледају унезверено, очекујући са нестрпљењем да се већ једном крене.
— Црње и горе ми ништа не можеш рећи, него ово, да се вратим натраг. Душан слегну раменима, и кроз смех проговори: — Душо моја, ком се жалиш? — Па јест! — махну командир главом.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех. Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !
кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.
Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду.
Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то. Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.
хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица. Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.
Љубица се смејаше с тога што је млада, што је весело живети и што је смех најлепши украс младости. Велимир се смејаше и ради себе, што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му
— Не бежим... нисте ми... противни. — Него напротив ?... опет она удари у смех. Гојко се баш збуни. Шта сад да јој каже ?...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
клечаћеш предамном: Али са мога лица падаће на тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и горди, безбрижни смех убица. Под гором високом у вечери јасне, шаптаћеш ми речи плахе страсне, и нудити недра најежена бела.
Зато ми небо сво мирно у осмеху изумре. Тих ми је плач а грохотан смех, кад се у зору пробудим први ништа ми није забран, ни грех. Цео је свет за мене вез пун шара моје крви.
Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт. Отаџбина је пијана улица, а очинство прљава страст. Смех се заори да све доврши, срам се крије иза гробног плота.
Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври? О, немој да си топла, цветна, О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти.
још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним. И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече.
Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
И, тако, без звука, смех ће мој падати, са небесног лука. И, тако, без врења, за мном ће живот у трешње да се мења. Дрхтим, још, витак, од
свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека. И, тако, без мора, прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И би рат, да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат, и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока? Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости,
Видех и моју играчицу Ромилду Морпурго. И њен смех био је престао. Све се било променило. Један ваздушни брод, из Италије, (Циттà ди Јеси) покушао је да бомбардује
Њихов се смех ори. После, у ноћи, док напољу урличу пси, ми седимо са свећом на столу и мати ми прича како су је мучили снови.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех. Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао. — Ко си ти?
крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку. Свирка се прекиде, прекиде се и игра.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
” „Ха, ха, ха, ха!” — у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље. Нехотице уздахнем.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
корење отиснуто са рпе, севају једре раденичке руке, вије се српска, девојачка песма, пролама се врисак момчадије и смех веселих комишилаца, а рад кипи све брже и брже, све лепше и лепше... Ја се укипио на столици, па баш ни мрднути.
Имао је само једну добру особину: волео је шалу и понекад је сам заметао смех међу друговима. Од тих шала најволео је оне, које су се некако врзле око сукње... Шта ћеш му — момак је!...
Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу...
Болесник чује како једни упадоше у ћелије манастирске, а други у кухињу. Опет врисак, смех и неко потмуло гунђање. То се, без сумње, јавља игуман немилим гостима. — Хеј, вина овамо! — Калуђеру, кољи јагањце!
У њему је нека жива журба и затајена неизмерна срећа... У дворишту бруји: свирка, игра, смех, говор. Дошли сватови! Све се ускомеша.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Даље се од грдна смеха није чула ћатина декламација, јер све удари у смех кад виде да је то само шала, да се и сам ћата смеје.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јест, још у мени прошли живот сјаји, Чист ко на води лабудово крило, Јер све је добро и честито било, Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји. Све је у мени ко на гробној плочи: Ја прошлост браним од смрти што прети.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И поче и пре купања: голицање, смех, набацивање хаљина једне на другу, силом свлачење и откопчавање неких, које су се стиделе, јер су тек сада први пут
— из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики: — А мори, што гледаш, шта стојиш ту?
Отуда, испод хладњака, поче овамо да допире силан жагор, не разговор, смех, здравице, него као неко ратничко халакање, надвикивање: — А, дедо! Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха!
око тих огњева, чија је светлост особито ноћу толико бљештала да се и сам кров кућни прозирао, једнако била граја, смех, кикот и све је бешње, силније бивало.
да је то свршено, то се већ зна, јер ето почеше, као честитајући Марку, на Софку падати масне здравице, задиркивања и смех... XXИВ Трећи дан, уторак, а Марко никако не пушта. Сам одлази и затвара капију.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех па јој рече: „Луда жено! није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.
Моја је снага у оном дрвету пред кућом.” Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: | „Прођи се луда жено, није ту моја снага.” Онда баба запита: „Да где је?
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и сујетан одговор, празнословља и смех безбожни, од чега се догађа да се запада у непристојан говор, укор и осуду, јер од тога се ум раслабљује и заборавља
клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од присталог састава, да престане бринути за добро и упадне у празнословље.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све! (Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.) ИИИ Кућа као у И чину. Ноћ звездана, без месеца. Празна позорница.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје.
Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода, Неки бистри корак, лаки поток, лахор. У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Из механе належе на врата све гласнији, разузданији ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле
Па кад јој прсти безуспешно покушаше да напипају кост у прегибу бедара, осмех се разли у смех, дуг, гласан и замућен. Тај смех сада разбијено одјекује у њој.
Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кра
“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре...“ „То су твоје газдинске бриге.“ Смех је зајецао у празној каци. „Шта да радим?“ „Имаш брата.“ „Да га више ниси споменуо!
“ Звекнула је каца, а мрак се комешао. „Онда у камен уклеши име.“ Ђорђе је бауљао по шуштавој Тишини, смех га није вређао, завидео је и Николи и Толи, могао је да се закуне да не лаже, и није смео да каже да он мало тражи, и
„Мило ти што си таква, а?“ придигао се на лактове, није јој видео очи. По лицу га ударао смех, чудио га и збуњивао, јер, откако је преноћила у манастиру, друга је жена постала.
Планинским усеком низ речицу проваљало се магареће њакање, гадно као лудачки смех, губећи се у звоњави за јутрење. Њих две, носећи у себи звона, без речи су пошле кући.
Упогани ми се у браду ако млад лук дочекаш у Паланци. Капетан се усиљено насмеја, али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече: — Знаш ли шта оглашује звоно?
дрвених кашика и гласном сркуту надничарских уста, у немој тучи вретена светлости и првих откоса вечери, запраска њен смех.
Одјекну стидно и порочно у кући у којој се давно није чуо смех, где су сви плашљиво и мрзовољно мрморили и шапутали, не само укућани, већ и слуге и надничари што су галамили,
У берачкој вечери, Симкин смех, злобан и радостан, дуго се вије и беласа у жућкастој тмини велике кухиње, над округлом софром окићеном погуреним
Кад остаде сама, на њу нагрну мека гомила тишине. Лице јој смирено и замишљено, а смех потмуло одјекује у њој. Нисам смела то да учиним. Још не треба ништа да знају.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— па оде. Девојчица напрегнуто ослушну. Из дворишта су допирали дечји гласови. Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор.
Истога трена овоме ниче репина! Другом и рогови и реп. Јој! Јој! Међу лудима плану смех. — Гле, какав си! — насмеја се пријатељу пријатељу. — Гле, колики су ти рогови, ах, хах! — А колика је твоја репина?
— Звездице лепотице, нове сестрице! — ухвати се око њих коло звезда. Као сребро звонио им је глас, смех жуборио. Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти.
Затим протрља очи, али орах је и даље био ту. Испод ораха допирао је нечији тихи смех. Је ли чудо што је једва чекао ноћ?
Запамти то и остави ме на миру! Од њених речи талас се згрчи и потамне од туге, а стена се наглас насмеја. Тај смех трже га као ударац преко лица. — Па и покорићу те!
Остале су његови покушаји нагонили на громогласан смех. — Гле летача! — кикотали су се подругљиво, али птић није обраћао пажњу на њихове речи. Само је јео и вежбао.
— Па, добро, пустићу те! — рече јаје помирљиво. — Али најпре реци ко си? — Зар не познајеш своје срце? — чу се смех, а јаје љутито повика нека се не шали ма ко да је: он је камен, а камен нема срца.
у крпама, ишли су по свету, а у гласу њихове песме препознавали су рибари шум весала, копачи замах мотике, момци смех жетелица. Сама од себе ниче прича како њихова свирка усправља одузете, глувима враћа слух, слепима вид.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Једно од највећих је наилазило чим би Љубица чула како, у разговору са другом женом, из Милоша избија онај изазован смех. Тада је у себи осећала мах неког гнева пред којим је све друго ишчезавало.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ах, то бар није грех! Да не оскрвни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. В. Илић ЦВИИИ ЕМИНА Синоћ, кад се вратих из топла хамама, Прођох покрај баште старога имáма; Кад тамо, у башти, у
Попа, Васко - КОРА
ножевима љуби Сенку своју не удаје И ветар лепотом даљина вара Боде податна бедра Искусних ноћи и невиних таласа Смех свој зелени не жени И ваздух уједа Стена која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице
шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице растргле Из пресахлих дланова Блистава ми се појави Хтео бих да те видим Па очи заклапам Идем Од
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „У коју сврху?“, запита га учитељ. „Е, то не знам“, одговори збуњено млади ученик, а остали ударише у смех. „Ја ћу вам свима растумачити“, рече Питагора.
“ Сатирос обори ћутећи главу, а ученици ударише у гласан смех. „Ја ћу ти сада, драги мој Сатире, растумачити где си при својим расуђивањима скренуо са правог пута“, рече му
Демокритос поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју претходну смрт.
Демокритос се смејаше слатко. „Да мој брајко, споменик од туча или пентеликонског мермера“. Он прекиде свој смех, уозбиљи се и заузе свечану позу да Хипократу предочи како ће изгледати његов будући споменик.
Демокритос удари у смех. „Онда ћу тек“, доврши Хипократес, „моћи да саставим своје стручно мишљење и да га на сутрашњој седници саопштим
„О, не. Један тако рећи, неписмен човек, неки Јеврејин Мардохај“. Једва се уздржах да не прснем у смех, па брже боље запитах: „Па како попуњава он вашу библиотеку?“ „Ево како.
Он се насмеја. „Да, драги мој, пазар је камен мудраца, њим се прави злато“. И ја праснух у смех, а он упре кажипрст у своје чело: „Ту мораш да имаш!“ Па додирну затим шаком свој лакат: „А не овде!
Поче да цупка задовољно по соби, смејаше се из свег грла и тапшаше ме по рамену. И ја ударих у смех. „Ха, Мардохају! Добар посао за нас трговце такав крсташки рат“. „Бољег није свет видео!
Значи да се овогодишњи Ускрс требао празновати већ прошле недеље“. Кад разабра ово признање, Месец прсну у смех. Смејао се толико да се умало не распуче. Но не само Месец, и све остале звезде почеше да се смеју, жмиркајући очима.
Кладим се да сте разговарали без много речи“. Обојица ударисмо у смех. „Па знате“, рече он, „ја нисам светитељ“. „У вашим годинама нисам ни ја то био“.
Прснусмо сва тројица у смех. „А шта уради Шајнер?“ упита Герике. „Он саопшти“, одговори му син, „своје отркиће Марку Велзеру, ученом начелнику
„Био је мањи од веверице без репа“, додаде шаљиво свештеник. Деца прснуше у смех, а њихова мајка настави своју причу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети на онај његов плач у земуници на фронту.
Сунце је изашло. Све се наједанпут испунило пијаном радошћу и смех, здрави, снажни победнички и весели смех живота пронесе се земљом.
Сунце је изашло. Све се наједанпут испунило пијаном радошћу и смех, здрави, снажни победнички и весели смех живота пронесе се земљом.
узе главу међу дланове, па је, налакћен тако за писаћим столом, ослушкивао из своје собе министарства, свеж женски смех што се звонко разлегао и треперио у побочним канцеларијама његових потчињених чиновника.
Али ово послеподне, баш овај смех на који зимус не би ни обратио пажњу, дирао га је чудно, па му се чинило да га он некако и сувише одваја од оних тамо
А кад воз јурну пуном паром, он сасвим неочекивано и врло гласно прсну у смех, који је личио на јецај; онда се наједанпут опет уозбиљи. — Ала! рече потом. Нема шале! Гура ти ово к’о мећава!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја, кад то види, удари у смех, па јој рече: — Луда жено, није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.
Моја је снага у оном дрвету пред кућом. Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех, па јој рече: — Прођи се, луда жено, није ту моја снага. Онда баба запита: — Да где је?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.
Уиђосмо у дворану журно. С наших лица још се небо сија. Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри она.
ИИИ Ал' пропаст туђа није мој сан А ни освете душа ми неће. Да је да зађе крвави дан, И смех крвави, крваво цвеће, И да је да се најзад јави она. ... Откуд, да баш сада ударају звона? Што л' је то тако?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
у Вашингтону с намером да свој изум понудим држави, да је тај човек, пошто сам му испричао шта сам направио, праснуо у смех. Тада нико није ни помишљао да постоји и најмањи изглед за успешну реализацију таквог уређаја.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
мора да су привукли велику пажњу, јер одједном сам приметио да се око мене окупила група дечака разних узраста и уз смех и подругивање показивала прстима на мој фес.
У трен ока силеџија је био на земљи, а његови другари су прснули у грохотан смех. Помислио сам да је то сигнал за општи напад, али нико ме није нападао и нико се није мешао у наш обрачун.
Ћипико, Иво - Приповетке
— јави се изнебуха један из поваљане гомиле, откуд чује се и пригушен смех. — Поштено би било да ни Павле не брани своје, — надода други. . — Не браним ја! — прогунђа у неприлици Павле.
— Не браним ја! — прогунђа у неприлици Павле. И прелом просу се смех и жамор као у роју пчела у кошници. Илија се напреже да чује коју реч, сумња да се о њему говори, али људи домишљати,
— Али што је оно, људи, те је човјек код туђе жене чисто чвршћи? Поваљени момци прснуше у здрав, разуздан смех. — Племењаци су, болан, и у сувезу су им волови, па што не би и жене? — понови исту ствар оно прво момче.
Часом и дубрава заигра у обиљу и весељу. Са столова, из хлада, из заклонице заче се песма, смех и кихот. А сунце осваја и продире кроз густо лишће, увлачи се, и погдекоји зрак одблескује се на знојноме раздраганоме
Док је проговорио, појавио се на дрским уснама једнога од његових другова подругљив смех: он је говорио поквареним наречјем. У тој невољи он се сетио мајчиних препорука и сав подао молитви.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: А ја? ЧЕДА: Па шта сте ви? ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам роцпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства.) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти! ДАРА: Шта да вам кажем?
ЧЕДА: После – но, па знате већ. АНКА (Ристи): Хајде брже! (Одведе Ристу.) XИX ЧЕДА, РАКА ЧЕДА (удари у сладак смех, затим оде прозору и довикује, машући руком): Рако! Рако!. РАКА (долази споља): Шта је?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
сребрним луком, расцветане трешње, / из заседа, / мамим, али, / иза гора, / завичај већ слутим, где ћу смех, / под јаблановима самим, да сахраним.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
да носи ВЕСЕЛА ПЕСМА Не веровати и даље оста грех Још нам цртају шибом по леђима рај Најзад је време да праснемо у смех Мокрећи на своје ране и њихов сјај Од среброљубља ко је постао сребрен Онај сам што олује болује успешно Још није ноћ
Краков, Станислав - КРИЛА
— Ми желимо крви, убијања, хм! хм!... — смех, је био хистеричан, — ... напред, извештаји ће бити славни... — ту се загрцнуо и закашљао.
Његове руке пипају по лицу и лепе се топлом крвљу. Не осећа бол. Удар га је занео мало. Завоји се нуде, али и смех са њима. Опасност је прошла. Залутали метак одбио је само врх од носа овоме војнику.
Чуо је Ивонин смех н окренуо се. Навукла је неке провидне шалваре, намакла на груди исечени јелек, а на босе ноге на макла гривне и
Петровић, Растко - АФРИКА
Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише.
У једном тренутку осврнух се да их фотографишем. То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем.
То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем. Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди.
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
Игру деде почиње стара фетишерка, дугачка, танка, висећих груди. Окречена бело, она се на општи смех окупљених сељака, који тиме изражавају своју радост и дивљење, извија, тресе, скаче, и приближава ми се сасвим да би
Одмах почиње између њих брз разговор и смех, као у деце. Тумач ми преводи шта причају: „Бели цовек је тако бели велики, да не моци проци клоз малу клоз лупу!
игру мишића на плећима мојих носача, час губљење у трави оних што носе ствари, или слушајући весело довикивање и смех.. Покаткад наиђемо на ловце сасвим голе и унезверене, који се јуре напред, или на жене са калбасима на главама.
Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар;
Велика узбуна, цика и смех кад виде да хоћу да их сликам; бежање у собице, скривање под мараме, панично напуштање тестија.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
У том пристигнем и ја: — Што је г. докторе? — упитам га, а смех да ме угуши. — Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао.
« »На челу тешки облак, На уснам' тешки смех, У смеху црну клетву, У клетви црњи грех.« Али ја се још не дам освојити; ја још нећу, не могу поверовати да горе на
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Неко повика: — Ето их! Пера скочи на сто и раздера се: — Братушко! Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго, вели: — Господине потпоручниче, бићу принуђен, да вас
И ја труп! — пред њу. „Господине пуковниче, стање ратно!“ Капетан Радослав се заценуо и кроз смех вели: — Какав си, добро је ниси „дрпнуо“... — Море... било би свашта. Слушајте само... Она нешто одговори.
— Питам се само ја: где се вас двојица нађосте?... И то вас двојица! — вели кроз смех Радослав. — Тхе! — Бора направи наивно лице. — Сродне душице. — Небесне птичице! — вели Коста.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сад се скрију у луг и беру јагоде росне: Сваки им прати корак шала, несташлук и смех. Није баш свагда добро ни добра сувише имат; Сваки не подноси сат више од четир’ ока.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
О, и Белом Краљу у дан смртне језе Пљунула си главу. И тад, с пуно крви, Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну гомилу што мрви.
Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале. Плач и смех врве у вреви, букћу као смола, бледи проносе тугу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Он седи као да није ништа. Само на лицу му као неки одсјај, ватра, смех. — Хајде, газда-Младене! — Трчкарају око њега преплашене комшије и почну да му говоре како су они све спремили,
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
и радује нас кад су весели и задовољени, лепо је то видети кад се сјате као врапци око чега забавног те загргољи смех место сиктавог режања, но опет нам није пријатно да баш нас два служимо ту за разоноду код толико припитомљених мечака
измешао по небу буцмасте, руновите облаке, увукао им се у косу, очи, уши, лизнуо им лица, раскравио их, натерао их у смех (откуд сад од једном смех, откуд то), бојажљивост се истопила као лед на југовини.
руновите облаке, увукао им се у косу, очи, уши, лизнуо им лица, раскравио их, натерао их у смех (откуд сад од једном смех, откуд то), бојажљивост се истопила као лед на југовини.
Но он је вратио. Захватио је шаком воду и сасуо јој за врат. Она је вриснула, цикнула, поново кикотање и смех, као да је ова земља нагло опустела и нико други осим њих двоје није остао у животу. Пљускање.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Чуј! у даљини тавној кимвали сладосно звоне, И смех се разлеже њихов и трубе њихове јече. У славу сутрашњег дана, о громовниче Кроне, То њини пехари звече.
Ах, то бар није грех! Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. 1889. ЛЕЛЕК На обали пустој, о праведни бози!
А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад... О појте суморну песму, о појте песму О тузи, С уздахом ја је примам, с одјеком
“ Што у њеном беше гласу, То подсмешљив тврди лик, И све стаде у ужасу, Игра, шала, смех и клик. Ал' се диже спрам престола Дагестански млади кан, Око му је пуно бола, Кô јесенски, мутни дан.
Но сад је у граду пустош. Базар је затворен давно, И смех се не хори више, ни песма у вече тавно. По улицама пустим купе се и блуде псине, И тигар суморно риче и шакал из
Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице, Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице. Кмет, опет, подигô губер, од жеге ваљада многе, Па слатко, спокојно сања, а зефир хлади му ноге...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Усвојили смо ово правило: црква се неће мешати у научне послове, а ни наука у црквене. Он има природан и звонак смех, а воли шалу, као и ја. Зато је наш ручак протекао веселије него за столовима осталих сапутника.
“ Сви ударише у смех сем оне двојице Кремонинијевих ученика. Звоно опет зазвони, а мало иза тога осу се у сали буран пљесак.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?« Врну се Стана и рече ми: »Иди и кажи му нека не прави тамо по механи којешта.
Ухватили га код Ташане и сад хоће његову главу!« Чаршија се затвара. Свет бежи кући. МЛАДЕН (пролази уз грчевити смех): Тако, браћо! Тако! Осветите ме. Главу за образ! Ја сам већ мртав али бар да ми се кости у гробу не преврћу. (Оде.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Стигоше међутим до госпа Нолине куће и пред чувену стражњу зелену капију за колски пролаз. Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала.
” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч. — Свеједно сад црна кафа, него што је то да и шеста недеља
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Чиновници би отишли с репом у канцеларију изазивајући успут силан смех код пролазника. Разуме се да се убрзо сазнало ко та одличја дели и ја сам зато немилостиво испребијан, премда ја још
Први Циганин олако прогута дрењину и удари у гласан смех. — Шта се смејеш, бре? — пита га паша. — Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег, како ће тај да прогута лубеницу?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ако, свеца вам детињег! — вели кроз смех потпуковник Петар. — Тако вам и треба. Него држите Војина, да он, рањен, не падне. Једва стигосмо крају.
— Нека, нека, ја ћу ићи сам — и он пође своме шатору. — Е, нема смисла — вели кроза смех поручник Протић. — Претерали сте... — Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ — вели Душан.
а као дисциплиновани војник, стао сам одмах на гледиште команданта пука... Сви прснуше у смех. — Сунце му његово, а горег башибозлука војска није могла да роди! — додаје Душан. — Вечито раскопчан и мастан...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
БДЕЊЕ Ја и осам европских досада Поседасмо да играмо карата: Имена Дантона, Робеспијера и Марата Спомињемо уз смех.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Одједном, као да су из земље никла, некаква деца! Прасну смех. Узалуд их је Дрвосеча терао, у стопу су за њим пристајали, бацали на њега корице хлеба и камичке, нудили му пару да
Као рођена сенка свуда где год би крочио пратио га је смех, туго црна! На крају је пристао да га деда за нос и уши вуку. Шта је могао друго?
С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било. Смех и поруге пратиле су га као највернији пас. Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и
Капљица још и не заврши своју беседу, а из округлог трбуха Морског Цара провали смех. — Хах-ах, јесте ли чули? Ах—хах!
плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни дечји плач, ни дечји смех не чује. Пуна горчине леже жена и усни да је у поље макова изашла.
Над пољем макова, све докле је око допирало, лебдело је и играло се читаво јато мајушне, насмејане деце. Како им је смех звонио! Како су, као да је зачикују, кружила око женине главе!
Али, смех који је пропратио његове речи био је кратак: племе је добро начуљило уши и чуло хуку реке. Камо да беже нису знали, то
Кожа јој је била прозрачнија од латице јасмина, од пуцкетања ватре у мразним ноћима слађи смех. — Како је танана, како красна! — шапутали су људи, и облаци, и река.
Па још моја баба имала је такву метлу и бацила је кад смо набавили усисивач.. — Гомилом окупљених људи просу се смех, а дечак поцрвене. Његова метлица изгледала је, заиста, јадно. Али, чистила је. Чистила!
Смејали су се сељаци његовом дружењу с птицама, али он није обраћао пажњу на њихов смех. Чапље и роде, вивци и дивље патке кружиле су око његовог кућерка као да га поздрављају.
Предлог је у почетку, уз смех, одбијен. Али, кад звоњава истањи сан и стрпљење људи — ископана би дубока јама, у њу бачено звоно и затрпано земљом и
Пегла је упорно захтевала наставак приче, и сат је неуморно говорио. Звонио је у његовој причи нежни девојачки смех Принцезе, па смех кћери њене кћери, док бакрач гневно не узвикну: — А мушкарци? Зар у тој кући није било мушкараца?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.
свакад божије хвале у мојих усти, неголи моје су беседе биле шала, лажа, ласкање светско, укор, покор, прекор, шега и смех.
Стрепим од смеха ми нисам хајао што нам за смех прети Христос: Тешко вам за ваш смех, допосле врло ћете ви плакати и јецати за то!
Стрепим од смеха ми нисам хајао што нам за смех прети Христос: Тешко вам за ваш смех, допосле врло ћете ви плакати и јецати за то! Крепки Господи, укрепи ме, да те с драге воље милујем, снаго моја!
Ал' у цркви све тек граја и буна, метеж и смућња се чини. Ништа ни мало не фали од механе: маскара, смех, говор, шала, укор, позор.
Јоште смех и подсмех савише, куњање, дремеж, обзирање, подзирање, намигивање, а кога врага нејма? Како да ту Бог оком својим милос
Та ми, зовући се и видећи словесни људи, а гори од марве! О УКОПУ Зло је и шалу, смех ли код мрца проводити и пјанчити ждерући. Голема је то грехота и безочство. Прилично је то свадби, а не тужењу плачном.
Смисли де се, по чему је гора од тебе. ... Ако је на жени брате које шарање, намигивање, шакање ли које и злочести смех, — пропердаши, обружи и лепо просветуј, те је доведи у поштење.
Потера за тобом иде с великом хићњом: — за коби, несрећа. Где је маскара и многи смех, на плач се то претвара. У мраку видела нејма ни у смрти бољем надања.
Кано ђаци кад неку комедију чине пред људма за смех и за шалу облачећи се у разлико лепо рухо, те се чинећи цари, краљи, велика господа, официри и војиштани, доктори и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
намигнуо на три младе Чивутке, које су се шетале испод руке, али с оба ока и тако невешто да су Чивутке прснуле у смех јер им се учинило да је Манулаћ хтео да кине...
Ће ме неки убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче у чашире“!... — Ухухуху! — прсну у глуп смех измећарка на ове последње речи. — Леле, тугооо! „Куче у чашире“, какој му је па то?
— Леле, тугооо! „Куче у чашире“, какој му је па то? — смејаше се једнако Васка и смех тај пређе и на Зону. — Ихаха!
И кад уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџијске авлије чуо кикот и смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан као из раја изгнани Адам
Ах, тај смех страшан је, иако га сутрадан нико неће чути! Па и она матора тетка Таска, и она ту; смеје се и она, а прихватиле и оне
мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан смех, од којега се тресла сва авлија и висока трокатница богатога хаџи-Замфира.
Само се чуло са свих страна силно пљескање длановима, и узвици „Лелеее...“ и опет страшан смех одасвуд... Трже се Мане и стаде зверати на све стране око себе да види чему се то смеју тако силно.
и дуго још лупао је главу о том: да ли је он оно био што је у сну водио коло, или је то био Замфиров Жућко; тако и смех онај Зонин не могаше никако да избије из главе. И она му дође ужасно немилосрдна и гадна.
Већ је вече. На Шареној чесми, обраслој древном маховином и окруженој жалосним врбама, пуно света. Врева велика, смех и кикот, гурање и псовке; пукне шамар или прсне која тестија, затим се чује звецкање тесака, чује се жандарево: назад!