Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ох, колико је он жудео за тим створовима!... Како ли би их сад пригрлио!... и обоје се смешкаху на њ. И то беше тако живо, тако јасно, да он ништа друго и не виђаше сем њих.