Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“... Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. — Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и добросердечна чловека?
Вина мени!” Али да ко не рече да ја само за смеј и шалу пишем, приложићу нешто мало како инглески Сократ, то јест Адизон, прекрасно доказује какови сојуз овдешње
смејемо им се; друго, бивамо другима пријатни и љубве достојни кад се за мале вешти на њих не срдимо; треће, чинимо да смеј престане, отимљући му сваку непријатност и горест и примајући га за незлобиву шалу.
” Ова се повест види да је измишљена, и при првом погледу већма се за шалу и смеј састављена чини; али кад здраво њејзино значење и морал расудимо, ништа не може истинитије бити.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— А они опет: „Та ̓оди ти седи овде у снег, пак онда реци да ниси крив” и проче. Затим мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише, и мало затим усташе те пођемо својим путем и млого
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Говори, Сурепе! Та, проговори, онемео!... — Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у смеј. Заврзан ухвати Станка за раме. — Слушај!... Слушај само како брбља!
Имаш право... Ја сам био будала!... А они.. право су имали!... — А!... — рече Маринко подсмевајући се. — Не смеј се! Људи смо, па грешимо. Од данас ме неће нико вући за нос!... Не да се Иван! — Право имаш. Сад ми говориш паметно.
Она убриса очи и насмеши се. — Тако, срећо моја! — рече Станко, па је загрли. — Смеј ми се да твој осмејак видим и у највећој осами и у најстрашнијем окршају!... Да ли ти знаш колико ме он разговори!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Море, шта ти је данас? — Ништа, брате, — рекох весело. — Видиш! Ја имам то, — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам: да кад нешто силно мислим, кад мислим да ће ми се нешто десити, да ћу се с неким,
Поделићу у главе. Даћу свакој мото. Развићу сву своју музу. Тим ће бити смешније. А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како би се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело
Поделићу у главе. Даћу свакој мото. Развићу сву своју музу. Тим ће бити смешније. А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како би се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено! — Сневање, лудорија!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А кад, он изађе, неко упита просто: — Која је то будала? — Па будала! И ђаци грохотом прскоше у смеј. ИX. У престоници, тога Бадњег дана, било је весело, светло и мило.
“ А један дечко застаде, запиљи се у Јуришићев шешир који је мрдао па прште у смеј и побеже. И две жене с корпама обиђоше га обазриво и са страхом.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово. Духом претежнији од господара Софре.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Јер само једу и троше а ништа не помажу. У Рисну) (Вук, бр. 938) — Код дјеце плач и смеј у једној торби стоје. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 198) — Ђеца, будале и пијани правду говоре. (Вук, бр.
, „Обичаји о рођењу и крштењу у Пљевској Долини“, Развитак, 4, Бања Лука 1938, с. 109; Чајкановић, В., „Магични смеј“, у: Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд 1973, с. 119—120. ² Васиљевић, А.
Чајкановић, В., „Магични смеј“, у: Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд 1973. Чајкановић, В., „Имена од урока“, у: Мит и религија у Срба, СКЗ,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Зевс је код њега, ради слика са смеј, постао Зеј, Солун претвара у Солуна, пупак значи пупљење, јара значи јараница, мраз значи мржња (»Јача љубав него
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
То с' на чудан смеј му дало: „Дакле ти си стража моја?“ „Мучи, ја сам стража твоја, Брже само скачи, бежи, Брже, брже, не отежи!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица над нашом кућом...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
титан на камену, на станцу прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста грдан да га чује Зеј!
Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј! У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је
Ал' слути Зеј грозовит потоп тај, прислушкује му манит запљускај, и опет стрепи неустрашив Зеј, и опет онај титанинов смеј!
и још титански тај подругљив смеј — да силан роб! ох да сиромах Зеј! У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе роба, да му
И оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј — да пукне силан од љутине Зеј де њему смејом пркоси јунак, а он још на то свој да
И оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј — да пукне силан од љутине Зеј де њему смејом пркоси јунак, а он још на то свој да даје зрак!
оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј — да пукне силан од љутине Зеј де њему смејом пркоси јунак, а он још на то свој да даје зрак!
Ал' зна то јунак, знаде то титан, зато се смеје сужан, прикован, та зато поруга, та зато смеј, и зато грми од љутине Зеј!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Но, послушајте! Време се почне фалити како је уставообнародовано, на које сви ударе у смеј, грдећи га што је чуло, да је устав обнародован, па то оће себи да присвоји. Оно се почне изговарати на вас.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
!” — Шта му други веле? — Пукоше луди од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј. „Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема.
Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј. „Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав!
— Бекић и научни списи! — довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј. — То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише!
— Јеси ли читао? — Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! — рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!
— Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу. И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале. То постаде душевна храна друштва.
— Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику. И опет смеј. Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест. Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења...
кр!... пуца корење, под једром девојачком или снажном момачком руком; ха... ха... ха!... разлеже се смеј веселих берача, а тамо код разора, где су саме девојке, вије се весела, сеоска песма...
и задиркују, жене им усрдно помажу, а нежењени момци, пуни жара, подврискују и вичу, да даду одушке узаврелој крви... Смеј и жагор, врисак и песма, проламају се из њиве у њиву, преко цела недогледна поља, преко читавог мора горе — хранитељке.
Шум жита и плеве, смеј и говор радника, а ветрењача трешти и лупа: тика-така, тикатака, тика-така. И опет јутро, и опет његове чари!...
Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку
— Па јес', жешће но Дуле на Пандиралу. — Ха, ха, ха... осу се смеј целог друштва. — Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија?
— Аха, орлушино матора, ти ли си! Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о... Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо! Откуд тебе ђаво створи туна, шапће он. — А, лишче матори!...
— Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају. Старци су већ презевали поноћно доба, па им је сад много лакше.
крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз друго, па се завела шала и смеј, да очију не одвојиш... И ја задремах, па се прућих у комишину.
Начинили су нашег капетана црњим од ђавола. Море шта ти му нису казали!... А баш хтедосмо сви да прснемо у смеј, кад онај у новинама прича како је дошла ова хартија у капетанову писму.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А ћата продужује: Смејат’ ћу се кад га стане јаук, К’о што се он смеј’о кад сам плак’о ја — Ха, ха, ха! Даље се од грдна смеха није чула ћатина декламација, јер све удари у смех кад виде
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
био, придодавши да је он нешто начуо, но да би рад, за веће увереније, од мене о свему известити се Ја видим да му смеј не иде од срца и да у њему имаде нешто усиљена и лукава; но са свим тим, познавајући моју невиност и не видећи ништа
Млади људи, колико мушка, толико и женска страна, мало што друго сматрају и виде у брачном соједињенију и сојузу него смеј, игру и наслажденије; то и находе.
по дугом смијању, окрене се к домаћину: „Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узро|кује смеј и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?
Само сам ја то хотео рећи, да онде гди прост човек ништа не види, него смеј и игру, онде разуман види и познаје превисока намеренија јестества и неисказану бога творца милост.
речи архимандритове, које је с таким смешним намргођеним и као уплашеним образом изрекао, учини се један општенародни смеј.
Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи, који му враг рече баш у време такога смеја пити!
У овом смеју, инату и правдању прошло је позадуго. Разговор је био које о чем, а највише архимандрита су били на смеј узели како се је био од самог имена шкопљења препао.
” Нека сад задржи смеј ко може! А пролог: насред цркве божје, рече старац то, и учини оно, и сотвори блуд. [Х]оћемо ли се, браћо, забога,
” Дâ се то овом човеку на смеј, да се неколико минути морао смејати. Пита домаћица: „Уàт ис дат? Уàј ду ју лааф со? Шта је то?
Уàј ду ју лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?” А кад јој каже, учини се всеопшти смеј. Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се.
Залуду и[х] ја уверавам да без сваке шале то кажем, они све удри у смеј. Но, све ово ништа није било. Кад топрв, по пријатнејшем пиву, бургундско вино донесу, и почнем им ја нешто инглески
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Даће му своје презиме. Потплатиће попа. Симка мора да пристане. Малим прстом миловао је дете по образу. „Смеј се мало“, молио је и постидео се кад је Тола ушао и затекао га са Алексом у наручју.
Е, кад бих само могао да постигнем, свима што се смеју почупао бих гркљане. Оном што је унутарње, не смеј се никад. Сломиш ли ногу, руку, углаве ти некако па зарасте. Нема на овој курви земљи мајстора то унутарње да намести.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— У ногу, друже, у ногу, еј, море, у ногу! Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто смешно било. Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао час брже час лакше.
по роси, слушам трубне звуке и сретам чете што иду на вежбање; а кад сунце одскочи да се вратим у пробуђену варош. Смеј се ти колико ти драго!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И отвори се бесна, разуздана пијанка. Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама. Чаше звече... смеј, кикотање ... нико и не помишља на опасност.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1880. 2. Кад је написао стоту „Шетњу“ Ма да није време шали, ма да нам је жучкаст смеј; Ми морамо данас славит’ један мио јубилеј. Бŷните се, бŷните се, и питате: Зашто то?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Био је задовољан што је једва једном пронашао слабу страну Лукину. — Добро, добро, смеј се, свеца ти детињег. Вратићу ти ја то, па ћеш да ме памтиш - вели јетко Лука.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пиљарице, нећу дивљака! — Плати па кушај, Новци су мени од нужде, марим за уста ти, небо, Желудац. — једва уздржим смеј на одговор ми дани. — А шта, пиљарице друга, држиш у корпи, није ли — Реч ми присече: — Цвеће.
Мило људма чут и видит Да су другим мили, драги, А сан мио шири прси, Смеј и румен лицу даје. Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Стани не мини. ЂУРЂЕВЦИ Сета ме у чедни дан, Кад улицама продају ђурђевке. Не враголи ми, не смеј се, враголанко. То у родини она болује сету без лека. Занаго росне у јутра црвеном врвцом везивала.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Госпођице лепе и госпође младе Представљаће голе нимфе и најаде. Та и сам ће Рудник, кад га смеј пробуди, Од силнога смеја да развали груди. За весеље такво и за љубав њину, Сам начелник пристô да представља свињу.
„Кад је продан неба дика, За тридесет сребрника Наш побожни, светли цар, Дваесдевет вреди бар!“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја!
Над обалом, небу горе, Тамарин се диже двор, Сваке ноћи, сваке зоре, Ту је шала, смеј и збор Ту се свако жељом слади, Да угове само њој, И царица, шале ради, Диже једном пехар свој.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Тек што се смеј стишао, у кавану улази мајстор Коста, и право томе столу и празној столици до говорника. Има тако тренутака кад су
Прсну у смеј и госпа Нола. Прсну у смеј и Шваба. — Твабута, Нено! и дигао два прста. „Гором језди Топлица Милане!” пева Срба, леп и
Прсну у смеј и госпа Нола. Прсну у смеј и Шваба. — Твабута, Нено! и дигао два прста. „Гором језди Топлица Милане!” пева Срба, леп и витак и славан у оном
Ја на Лабуду. Јосин Душко на Цветану, а Лука на кобилици Милици. — Опет смеј и подврискивање. Шегрт један се преврну трипут на рукама: „Живела кобилица Милица!
А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће. — Смеј. Срба и Лука се ухватили и играју, а госпа Нола поцупкује у месту.
фино се уборале, као снег бела кошуља раскопчана и открива диван врат, глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а раширене руке се повијају као две танке гране. Госпа Нола села на столицу и брише очи.
Моја мати смета, и сметаће док је жива... А у нашем разреду ја сметам Милану. — Бранко прште у смеј. Волео је да се смеје, и умео је смејати се. — То је као кад би се казало да Св. Кузман смета Св. Дамјану.
Његова фрау Роза, мора бити, једнако фантазира, јер њима, богами, сваки дан све шире. — Смеј. — Наравно! Онда је и врло просто не свирати нашу музику, и нудити новчани прилог. Може му се!
— Павле прасну у чудан смеј. — Настало би то да би на врху сиромаштва седео Јеврејин — чуо сам за господин Јоксимов цитат — и тај један Јеврејин
— Павле је пренео послове на једног адвоката Јеврејина. Смеј још већи: — Е, сад се сударају два адмирала, и занимњиво ће бити видети који ће потонути.
Кад дечко поцрвени и збуни се, ори се смеј маторих. Искушења се степенују, док дечко више не црвени, после чега матори опет ударају у смеј, само увек другим и
Искушења се степенују, док дечко више не црвени, после чега матори опет ударају у смеј, само увек другим и другим смејом. Но, у школи, Мија све бољи и бољи.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Случајно ове непознатог ми ауктора речи доведу ме на размишленије и дугим тумарањем научим да смеј и шала, особито на младом лицу, лепше стоји него намрштена, ако ће од какве важности бити, озбиљност.
научим да смеј и шала, особито на младом лицу, лепше стоји него намрштена, ако ће од какве важности бити, озбиљност. Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од
И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.
Али како тамо видим сушчество с замршеном брадом, с босим ногама, гди је преко голог тела јапунџе пребацило и злобни смеј с усна не може да сакрије? Он се к мени приближује, даје ми разумети да ме познаје, да га познајем. »Ах, ви сте, г.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Прошлост, давна прошлост, друже једини... А да ли се ње сећаш? Не смеј ми се. Две године пливамо у крви, па си можда огрубео.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Почињи! — развали орлушина кљун, а Варалица се насмеја. — Не смеј се, но играј! И, поче игра! Доби Варалица прво коло.