Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Ох, бабо, бабо!... Ала си ти добар, бабо!... На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак... Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Врана му једе живо магаре, а он се смеје. А нас како од далека упази, стане га вика као да се помами”. Наравоученије Неке су ствари саме по себи тако
Видиш пијана како се јуначи да управ иде, а посрће, — свак се томе смеје. Но стару и немоћну смејати се што посрће, то је права лудост и знак зла срца.
човек, препадне се, скочи на ноге, обзире се гледајући јесу ли га многи видл'и и не само не срди се ако се ко томе смеје, но и сам се себи смеје како је пао и застидио се.
скочи на ноге, обзире се гледајући јесу ли га многи видл'и и не само не срди се ако се ко томе смеје, но и сам се себи смеје како је пао и застидио се.
Ко што мисли, куда ходи, о чему с ким говори, зашто се смеје, немирна глава све то хоће да зна, и што не зна, а она погађа и све на зло толкује и окреће.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!
По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан. А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје... Сад као први пут код вас... Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план.
Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, Ту се свира н игра, ту се напија редом у свачије здравље Напија се у здравље господе и онога ко
Само имам мало муке с Раданом. — Шта? Хоћемо ли му скоро да дрекнемо с јаретом? Ха, ха, ха! — пита и смеје се капетан преко масног залогаја пилетине. Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: »Мехе-хеее!
Поп узе отресати главом, као да га челе уједају. Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје, гледајући како градљике одскачу од попове главе...
Каже мени Душанка... А ја мислим — шали се, враг један! И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди.
Видела је — кад је узорао и трећу бразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се — и смеје јој се. Не зна ни сама зашто... Мало, па тек прозбори онако сама: »Та ред је једном да и мене бог обрадује!...
Буде му здраво смешно, па се смеје! Поп мало-мало па тек помркне очима на њ. — Вала, брате, требало би ово и спавати — рећи ће поп Бошку кад су већ
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А кад га преокупе за то, он се смеје, прича им о кесегама и штукама, о птицама и бубама... И то прича са таквом ватром, смеје се тако слатко — да га Турци
И то прича са таквом ватром, смеје се тако слатко — да га Турци пусте као будалу која ништа не зна... А он је знао све.
Па овај бели цвет на челу! И... гледа, некако, као дете!... — Доиста... — Нана ми се свакад смеје, али ме не грди... Ја сваком наденем име... И не дам ниједно заклати!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Он се руга моме шлему и мом штиту. Кад беседим народу који плаче од узбуђења, он ми се смеје једини. Отруј га, свештенице љубави, и ја ћу ти дати галију на мору и дворове у пољу.
Међутим била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види само како један пророк пада у прашину под ногу другога
Хтео је да види само како један пророк пада у прашину под ногу другога која је као нога у патке, и да се смеје обојици. Пророци су и даље говорили на раскршћу пред селом, али су обадва брзо остали сами.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати.
Наравно, нећу му ја ништа говорити о томе што ме мучи, — што да ми се, може бити, смеје? — али ћемо бар проћеретати. Све је то лепо, али где је он сад?... Па ако га још не нађем? Чисто сам се дао у бригу.
— Богу хвала, само кад је све прошло. Ви се не чувате, ја сам то знала. И ви сте ми леп доктор! И поче весело да се смеје. — Ја не смем ништа учинити против ваших наредаба, а ви не дате себи ништа приметити.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!!
шаров, један грдан глават и чупав пас, са чупавим и пуним чичака репом, који је издалека, кад зине, изгледао да се смеје, али је та спољашњост његова била фалишна, јер био је љут баш к’о пас, што рекли.
Он се одобровољио и не тражи више његову крв. Шта више, сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?
За часак покуса из тањира. — Ево вам и ноге... да вас воли пуница, што кажу! — смеје се гђа Сида и сипа му у тањир. — Благодарим — клања се г. Пера. — Изредна, чрезвичајна чорба!
Пера — да овако што још нисам пио. Овако нисам! — А, то вам верујем, то вам верујем — смеје се задовољно поп Спира. — Па ја вам говорим: чисто натурално... брез шпеција, а ви ми се ту једнако цифрате.
Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло. Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја!
Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло. Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја!
Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло. Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја!
А она, смеје се, боже, смеје, па забацила главу, па све баца ноге и шора ногама по земљи, па дигла нос у небо, мислиш: Венус је,
А она, смеје се, боже, смеје, па забацила главу, па све баца ноге и шора ногама по земљи, па дигла нос у небо, мислиш: Венус је, нико к’о она! Ху!
— рече гласно. — Хе, хе! Фрајла-Јуло, а ви канда завирујете! Канда мене тражите! Баш сте најгириг! Ту сам, ту — смеје се Шаца демонски. — Јуф!
Ко се то ноћом у глуво доба брије, ај? — Нико! — одговара Шаца издалека већ. — Хе-хе! — смеје се Нића. — »Све по ’ладу, да га не познаду!« Ааа! Синовче, не ваља ти пос’о!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Јури онако блед, у кошуљи, по улицама, чаршији те се од њега свет грози, смеје. А то га сналази у ноћима с јаком месечином.
због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Драге воље. — Да ли сте ви у фрајла-Јулку заљубљени? Ружичић се смеје. — Ал’ кажите ми, молим вас. Можете о мом карактеру уверени бити да нећу ником казати.
— Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда. Љуба се смеје, мати се смеши. — Дакле, обећање стоји? — Стоји. Тако се још мало поразговарају, па онда Љуба дâ напослетку и реч
— Месец дана. — То је мало — годину дана! — Е, та ви се само шалите са мном! Госпођа Макра се смеје. Чекмеџијићу дуго је било време. Није му било ни до пића, ни до чика-Гавриних ђаволија.
— Па куда? — Да идемо у Србију, у Београд. — Па шта, у Београд да се жениш? — А зашто не? Чика-Гавра се смеје. — Неће онде ниједна за тебе поћи. — Зашто? — Казаће ти: „Нећу за Швабу!“ — И то је истина.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А кад предаду арач тачно на цванцик, враћају се. Е, онда се казначеј Мијаило осећа лакше, смеје се, шали, пева и плаши медведе.
Африка
Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног
Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да види у свачему
У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух.
То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски. Црнац пева и смеје се непрестано, иако је плашљив зато што је близу природе и животиња; али је човек.
Црнац пева и смеје се непрестано, иако је плашљив зато што је близу природе и животиња; али је човек. Мајмун се не смеје никада, а брине се и страши, зато што је још увек само животиња. Ја сам видео да Н.
Ова у средини одлази одмах у занос, тако карактеристичан за црну расу. Она се не смеје више, она не пева више, не гледа више, има затворене очи, и само одбачена са једне стране баца се на другу.
Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи. Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир. ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила.
Црњански, Милош - Сеобе 2
да је био напит, стално церекао и вртео око своје и домаћинове ћерке, изводио их у башту, па се и одатле чуло, како се смеје, и како девојчице вриште. Валдензер је пратио госпожу Божич учтиво и немо.
Млади човек, Копшин драгоман, господин Агагијанијан, почео је онда да се смеје, као да штуца. Тешио је Копшу да сва та паника, око капетана, није потребна.
А он беше стао и загледао се, близу воде, у лепе камичке. Чу, и то, како се скелеџија смеје његовој мајци: Што се заносиш и дете плашиш? А оно, видим, слободније од тебе!
Насмеја се и запита Грка: да ли долази и стриц Јанко? Исакович је имао гадан обичај, да се смеје, пре но што у крв загази, као да ће да пије вино.
Рекао је Исаковичу, шта су видели, рекао му и за Божича, убојицу, али се Павле смеје на то, као луд на брашно. Павле може погинути због жене, а што је најгоре, осрамотиће и фамилију.
Петар није такав. Док она издише, уморна, после љубави, у постељи, види њега, како на столу седи, и како се смеје. Као да су врапци. Јест, каткад јој се чини да он њу као неку врабицу воли. Он воли, као врапци.
А кад Петар поче да се смеје, и запита, мисли ли да сели у Росију и госпожу Кумрију, и децу, и ту сироту удовицу – што у кућерку Ананија ноћива –
Она се смејала прво том младом човеку, који нађе да се у жену са шесторо деце заљуби, али му се не смеје више. Можда ће га ускоро услишити. То нека каже Трифуну. Никад се Трифуну неће вратити.
Рунич прича да је, у тим колима која су одјурила, препознао слугу Божича, али се Божич смеје, и каже да се капетану то причинило, а да је то била месечина. Копша је наговарао рођака да не иде у визит Божичу.
Младост у нама, у таквој прилици, смеје се и кликће, као што олуја грми, у облаку. Рече мирно Божичу да он, Исакович, није ни на какву Теклу и женидбу мислио,
нерадо, а Павле је росијски нагађао, па су обојица гледали један другог, смејући се, или севајући очима, као што се смеје луд на брашно.
Било па прошло, а као да никад ништа није ни било. Али се госпожа Фемка смеје тако весело. Ђаво је то. Кад би се женио, такву би жену узео. Мрак је у животу – само је веселост што светли.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.
(Смеје се.) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице! РИНА (грлећи га, прати га до
То се у рачуници, чини ми се, зове: правилно тројно. МИЛЕ (смеје се): Да, да! Дакле, ја ћу вас стално извештавати о томе како се ствар развија код адвоката. (Полази.
МАРИЋ (смеје се): То је све? СПАСОЈЕ: То није све; уверићете се да није све кад вам изнесем материјал. Почетак истраге води од
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Кад сам подигао главу, приметих како се Рашида смеје тресући чуперцима косе љескаве на сунцу као крљушт риба. Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам
је он хтео да ми каже о рату и страдањима у њему истина је, најкрвавија и најсветија: он неће дозволити да јој се неко смеје.
Хтео сам да јој кажем како је волим, а онда се уплаших да ће почети да се смеје. Наилазак дресине с радницима из шећеране спасао ме је од тога.
- Могли смо бити сада... Могли смо бити сада... - мрмљала је без везе, не довршавајући реченицу, а затим поче да се смеје. - Ми смо будале, ми смо две најпроклетије будале на свету!
- рекао сам, а Рашида је почела да се смеје. - Он то мисли озбиљно! - окренула се Атаману. - Бароница нам је сама рекла њихова имена и даље се смејала, али смех
- скочио сам на ноге као да ми је неко потпалио ватру под табанима, а она је почела да се смеје. - Рибизле! Какве рибизле расту тамо преко! Немој само да ми почнеш приче о моралу.
— И у бикинцу си готово гола. — Ако га скинем, онда сам то сасвим! — прошапутала је, а затим је почела да се смеје. — Кладим се да ћеш погледати!
Оно двоје још је расправљало о писмима. Чуо сам Станику како се смеје, па оца како објашњава нешто. После тога сам мало као спавао, али то није било право спавање, мислим, јер сам све
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Господар Софра слатко се смеје, брише очи. — Ала си ги баш велики ђаво, Чамчо, тебе би требало за ђенерала начинити!
добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје. Шта мислите?
Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад. Армицијаш смеје се, пристаје на све што Чамча каже, и бајаги показаће се строг.
Још и велики прстен хтеде на прст навући. Не даде му Чамча, но донесе му сабљу да опаше. Софра се смеје. — Прстен нипошто, но сабљу. — Зашто?
— Па говори! Да чујем. — Давно већ ја то премећем у глави, али сад ћу да изведем. — Смеје се. — Ти говориш баш као луд. Па кажи једаред шта је! — Ствар сасвим проста.
Па онда ћу после пет година све то продати. Рачунај сад! — Смеје се. Смеје се и Профит. — А како ћеш све то издржати? — Како? Имам велику башту.
Па онда ћу после пет година све то продати. Рачунај сад! — Смеје се. Смеје се и Профит. — А како ћеш све то издржати? — Како? Имам велику башту.
Први је већ у дућану, па већ једе из џака зоб. Профит га истера. Пера се смеје. — Видиш како треба коње дресирати; тако иду као из школе.
Од бриге не могу да спавам, врати се. — Твој родитељ С. К.” Када је Шамика прочитао писмо, најпре смеје се, после му је опет жао што је тако на лако писао. Све спреми, па ће да се враћа.
— Јел’те Херр вон Кирић, наш бал је лепши од вашег? — упита фрајла Лујза и насмеши се, а госпођа Матилда грохотом се смеје. — Зашто? Било је врло занимљиво. Такво што нисам никад видео; не кајем се што сам био на том балу.
Лане сам једног лиса за паприкаш скувао, и то су појели. Наравно, знам коме ћу и кад дати. Шамика се смеје. — Ал’ тек мени нећете лиса дати? — Биће зецова и прасица. — Па хоће л’ бити весело? — Веселије нег’ на ноблбалу.
Полачек кошта, смеши се. — То није тај „теј”. — Господар-Чамчо, коштајте. Ово је „камилнтеј”. Чамча се смеје. Полачек стари и господар Софра чуде се; и они коштају па се чуде. — Господин фишкал, не чудите се.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁴⁰ У вези са спавањем постоји једно занимљиво веровање о томе шта значи када се дете у сну смеје, односно плаче. „Кад дијете спава, па се у сну посмејкује, веле: ... крај њега стоји анђео и шали се с њим.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Млада жена осети да је он гледа па поправи несташни прамен косе. Млади човек воли да гледа како се млада жена смеје кад се Том ухвати на лепак. Млади човек, иначе, није баш тако млад.
Онда су заћутали. Једанпут, док је био још врло млад, и док је имао обичај да се клати на столици и смеје без разлога, видео је двоје странаца како седе једно покрај другог и ћуте. Заједно, а свако од њих тако далеко!
И онда мој муж почиње да се смеје као луд: »Ти да постанеш глумица? Ти? Ма немој, молим те!« Е, па, сада најзад имам потврду да бих могла!
Жао им је! Нигде ни једног јединог слободног лежаја! Осети потребу да се смеје као луд, баш као на крају филма »Благо Сијера Мадре«, кад ветар разгони на све стране крваво стечени златни прах из
лице испред себе — лице увек лојалног и исправног човека, једног од оних што из дубине душе презиру свакога ко се још смеје.
А на колица закачио аутомобилску таблицу СД-24-З6-12. Некоме испала, па је он закачио отпозади. Смеје се. Каже, сад може да се паркира и на тротоару, шта му ко може? Дипломатска регистрација! Цорпс дипломатиqуе!
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ЖЕНА: Видиш ти, као да га се неко боји! МУЖ: Оћеш престати, питам ја тебе? ЖЕНА: Муж жени ни капу! О, о, о! Та смеје ти се свет, знаш ли, море? УГЛЕД 5. МАТИ, ПРЕЋАШЊИ МАТИ: Шта је то? Шта чиниш ти с мојим дететом?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Дечја песма не подноси опонашање игре, ни адаптацију трагичног за дечји ниво; она трагизам или игнорише, или му се смеје: правог разумевања за њ нема.
дух се смеје сопственим странпутицама, оживљава мртва места говора, укључујући их у живи језички саобраћај; добитак је вишеструк.
Модеран човек доживео је и тај, међу другим необичним призорима: видео је језик који се сам себи смеје! У циклусу Вукова азбука две песме, зачете у игри и из игре, најбоље показују обиље и квалитет Радовићевих
Хумор је перспектива у којој нам ствари показују лепу узалудност свог постојања. Дечја песма свему се смеје, или се бар осмехује. Свему, а нарочито стварима преозбиљним.
Опседнут аутентичношћу, коју супротставља свему што је уопштени занос, као и култивисаном артизму, Радовић се смеје ономе што га превазилази. Што даље од слаткоречивости, то ближе истини!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он сав учествује у радњи коју описује, плаче, смеје се и пева са својим јунацима, даје излива својим набујалим осећањима.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Је л’ ту фабрика? — пита Јован улазећи у Настину кафану. — Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.
— Деде, дај, Насто, педесет и две табле и две карте.... Овај... ’тедо’ рећи: педесет и две карте. Кристијан се смеје, па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин. — ’Оћемо л’, фабрико? — пита га Јова. — О, ја, да играмо.
Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити! — А, ти јуче крадила много! — смеје се Шваба. — Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају.
Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет,
Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај! — Е, теби је све до шале! — Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде, Гром умукне, небо се разгали, Па се уци пређашњојзи смеје, Сунце гране, па грејат навали, Те још лепше него пређе греје.
О кад се сетим они боја И премиленог оног зноја, У груди ми се срце смеје И већма ми се крвца греје! „За отечество, за слободу!“ — По целоме се чуло роду.
из недара, На сто је меће, па књигу отвара; Још пером оштрим у срце се боде, Па крвцом својом вако писат оде: — Смеје се небо, а сунашце гледа Одозго доле на земаљска чеда; Но један доле по земљи се шеће, Рекâ би нема кâ остали среће.
И глену њему у то бледо лице, Што смрт развлачи тако немилице, И гледну, гледну, и беше му слатко, Те још се смеје, ал' беше за кратко; Јер Миле отле беше недалеко, Те силном мишком јунак је секô, Ал када спази де господар паде,
тако, А сунашцу што год драго; Једне ћуди није свако, Свако има своје благо, Што тај куди, они фали, Де с' тај смеје, они жали. 84.
Глете, глете, та ето је! Ето, ето злато моје, Како гледа, како с' смеје! Ох, пустите, пустите је! Оди к мени... Већ одавна... Ма што си ми тако тавна?
“ Рибица му веће руди, Готова је скоро. Красно мирис од ње веје, Већ му је печена; Срце му с' у груди смеје. „Амо ти милена.“ „Доле сад ћемо ми сести, Ал' ће да се слади! Морô би те, рибо, јести, Мада немам глади.
Гора њима жубором се диви, Тице поју: „Да сте нама живи!“ Сунце стало од веље милине, Па се смеје озго са висине, Јера така момка одабрана Не видело од Косова дана.
Милете, седи пред шатором, Погледује сунашце над гором, А сунашце погледује њега, Кâ брат брата што гледа својега, Смеје с' сунце, као да га кори, А корећи канда 'вако збори: „Де је слутња што ти стиште груди Штоно јутрос мозак ти
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ноге су ми се пресекле! Седи сад и ти, још мало па ћемо заједно да се смејемо! ХАСАНАГА: Ако ти се с коца смеје, смејаћеш се! ЈУСУФ: Сад још и колац! Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.
Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се. Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем.
је попа грдио па хтео и да бије за то) закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас држи. У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило.
Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно, раздрагано...
Једном узео па напунио појас и недра номоранџама, лимуновима и другим воћем. Иде, смеје се; ми трчимо око њега тражећи му, он нас одбија: — Хајд, хајд! није за вас!
Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе роба, да му вади плућ, нек с' онда смеје богу с' ругајућ!
Ал' зна то јунак, знаде то титан, зато се смеје сужан, прикован, та зато поруга, та зато смеј, и зато грми од љутине Зеј!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш. Тешко свакој, која не љуби чистоћу.
СОФИЈА: Срам да ти буде; напао чинити, да му се свет смеје. Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави? Мислиш и мене као ону прву?
Да Бог сачува! луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека. ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.
, каким телом? ШАЉИВАЦ: Чим оћете. ДОКТОР: Каки? Кака? Каке? ШАЉИВАЦ: Ха! Ха! Ха! ДОКТОР: Смеје се? А зашто је добро било каким? ШАЉИВАЦ: То је добро за вас, а за мене и то не ваља. ДОКТОР: Добродјетелна намера.
(Седне на канапе, па ђипи.) Куку, шта је ово? ЉУБА: Шта, мајка? СТАНИЈА: Што ме нешто из миндерлука удари? ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима. СТАНИЈА: Па што бије? ЉУБА: Не бије ништа, него се слегне, да се боље седи. Ето овако.
ЉУБА: Зашто? То је добро. Ево са земичком. Умачи само. СТАНИЈА: Кафа се не једе, него се пије. ЉУБА (смеје се): Пробај само. СТАНИЈА: Не могу ти, кјерко. Него дај ми кафу, ако оћеш. ЉУБА: А ти донеси, Вучко, црну кафу.
— Штоно приповедаше стари, да је једна варош пропала у земљу за безобразлук, и Београд ће пропасти. ЉУБА (смеје се): Што девојке воде Мушкарце под руку? СТАНИЈА: Јест, зато. Бог се мора расрдити на тај свет.
— Шта ти је? СТАНИЈА: Еј, црна кјерко, што ме уби? ЉУБА: Али шта је? СТАНИЈА: Опеко се. ЉУБА (смеје се): Та то није врело, мајка, него је од леда. СТАНИЈА: Аратос ти Београда и кад дојдо овамо!
Девојка седи сама с момче у соби. ЉУБА: Па шта је то зло? СТАНИЈА: Што је зло? Добро је, да се свет смеје. ЉУБА: Он ме учи. СТАНИЈА: Учи те безобразлук, да изгубиш стид. Сад си га најмила за слугу. ЉУБА: Какав слуга?
ЉУБА: Је л’ истина, мајка, да су те отимали, кад си била девојка? СТАНИЈА (мучи се да се не смеје): Што је било, то је и прошло. ЉУБА: Ама кажи ми, како се отима. СТАНИЈА: Тако сас безобразлук, ка ви што чините.
ПИЈАДА: Говоримо како це да буде свадба. СТАНИЈА: Зар неће како је Бог уредио? ЉУБА (смеје се) А како је Бог уредио? СТАНИЈА: Да девојки метну код куће привез на главу. ЉУБА: Па да је воде као слепицу.
СТАНИЈА: Јес’, ви немате срамоту. Ајде, да скинем ја мараму с главе, па да идем по сокаку. ПИЈАДА (смеје се): Ала би била велика срамота! СТАНИЈА: Што, тебе то није ништа? ЉУБА: Мајка, сад све жене иду гологлаве.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ПЕРСИДА (смеје се): Знаш шта је, Стево, Ја сам метнула мало опиума нашој госпођи у лимунаду, пак ваљда је сирота Пела морала попити.
Данас пере капу. Знаш, неће бити прави бал, него наше друштво. СУЛТАНА: Нипошто, волим овде погинути него да се смеје свет од мене. СРЕТА: Море жено, шта је теби данас?
СУЛТАНА: Нисам се ја извела. ПЕРСИДА: Та ти и ниси. ТРИФИЋ: Ово је твоја госпођа. ПЕРСИДА: И — хи! хи! (Смеје се.) Таква госпођа могу и ја бити! СУЛТАНА: Их! (Цикне.) Стрвино женска! (Полети јој, Трифић је задржи.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Баш је лепо што нас се сетио! Мисли на нас, то је најважније! И ето, ко се последњи смеје најслађе се смеје! Два зелембаћа одлазе до отмене „Фонтане“ у Кнез Михајловој, док матори и ја седимо и клопамо нокте
— Баш је лепо што нас се сетио! Мисли на нас, то је најважније! И ето, ко се последњи смеје најслађе се смеје! Два зелембаћа одлазе до отмене „Фонтане“ у Кнез Михајловој, док матори и ја седимо и клопамо нокте без никотина.
— дрекнух из петних жила. — Не на челу, него ево овде! Ту си ми се попела... — смеје се он подигавши руку на своје теме. И тако то поче!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зечева тамо армија врви, све је под сивом зечијом пеном, обучен зека одраног јури, варен се зека смеје печеном.“ Истом ти мачак срдито скочи, очима креше, варница киша.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје гостољубиво, или се подсмева. Налазим само да је лепа. — Да се нисте повредили?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
извлачи млаз за млазом од Ртња, Озрена и Западног Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све испочетка.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Војници прснуше у смех, а насмеја се и потпоручник Александар. Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња. — Ето, и они једу!
Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак... — Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин.
— Па, да ли ће моћи да ти истрајише до краја рата? — Са могућом приликом сигурно, па ће и претећи нешто — смеје се Танасије, гурајући дуван у недра. — Е, браћо, хвала вам и до виђења! — Куда? — Куда?...
— Чудим се да није наредио и топовску обуку... Знаш, да не заборавимо! — каже Александар. — Не брини — смеје се командир — постараће се он и за то. Али другога дана је наређен покрет.
она, што сте је звали „госпа капетаница“... Поздравила ве. — А шта раде? — Господин капетан се смеје, а господин потпоручник налева вино и вели: „У здравље наше домаћице.
И Александар је прескочио, те ми се иза командантових леђа смеје. Окретох коња. Онда се поново залетех. Али коњ је видео препону и још одмах скрену, хтео би у шталу, те га једва
Али, баш ме брига... Он мучи нас, али још више себе. Бре, какав си — застаде Александар да ми види леђа, и поче да се смеје. — Сва су ти леђа уваљана у блато, да подсећају на географску карту. Решавао се Александар да крене за Београд.
— А Лука је висок, али сав млитав... — И дукат је мали, али вреди — смеје се Војин. — Јест, бато, али да те лупим петодинарком, ти би се претурио. А-ха!... Кипислцауф!
А-ха!... Кипислцауф! — добацује Лука, употребљавајући ову узречицу као сигурну потврду. Смеје се и потпуковник Петар и говори полако да га они не чују: — Е, уживам када се њих двојица препиру.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму... Видиш, за то бих је могао узети на одговор. Али, ех !...
Не би јој по вољи одговор. Каква је то љубав, да се тако брзо заборави!... Говори о њеној смрти, а смеје се. По њену мишљењу, он треба не само сада, но и после десет година, да буде скрушен, убијен, сатрвен тугом...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади. ВАТРОМЕТ Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна.
У Сан Вито, сутрадан, излазим на рапорт, оном мајору. Он се смеје и каже да сам био послат погрешно. Вели, мој распоред је извршило Министарство у Бечу, али погрешно.
Он прегледа моја документа и смеје се мом излету у Италију. Размешта ме у једну чету, којом командује један мој друг из Темишвара, са којим смо се играли
Бенешић ми исплаћује и хонорар за то моје прво штампано дело. Круна 970, ако ме сећање не вара. Бенешић се смеје и каже да је доста за почетника. Тих дана је у казалишту приређена прослава патриоте конта Ива Војновића.
Али, на крају крајева, све је под диктатуром масе, која хоће, засад, само да се смеје, смеје, смеје. У документима са њиних бојишта, у политици, налазите сву лепоту победничког ироничног латинизма.
Али, на крају крајева, све је под диктатуром масе, која хоће, засад, само да се смеје, смеје, смеје. У документима са њиних бојишта, у политици, налазите сву лепоту победничког ироничног латинизма.
Али, на крају крајева, све је под диктатуром масе, која хоће, засад, само да се смеје, смеје, смеје. У документима са њиних бојишта, у политици, налазите сву лепоту победничког ироничног латинизма.
Хлеб му је бео и врућ. Помаже ми да једем пужиће, пева ми старе бретонске песме, и смеје ми се, јер дрхтим од влаге и зиме.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пера чисто поскочи од радости, па поче да прославља Јустинијана, а професор се заценио од смеха, и што се више смеје и глава му постаје некако друкчија...
« Сви се ђаци смеју овој духовитој пародији; и Пера се смеје, а срце му све веселије и радосније. Један, кудраве црне косе, зажмирио очима, па корача живо од једнога зида до
Лице му је као печена јабука, а из њега му штркља ретка проседа брада. Нико га не виде да се смеје, вазда је озбиљан, управо строг. Није волео мислити о стварима, које су далеко од њега.
Мрдне ли прстом, а ја већ знам шта је и прилазим... »Станко«, вели и смеје се. »Знаш да је субота; биће ћурана као плеве. Тркни часком, мој голубе... пипај само за тртицу.
Слива јој се слатко топло млеко из груди на обрашчић, а она весело маше ручицом и смеје се гласно својим невиним, анђелским смехом, гледајући необичне, љубавне тетине очи.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.) ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а? СЕКУЛИЋ: Кажу: Секулић, служи свакој партији. А што брате?
ЈЕВРЕМ (задовољно се смеје). СЕКУЛИЋ: Је ли то насиље? Није! Напротив, то је доброчинство. — А, истина, је ли твој момак бележио ко све долази
Само, молим вас, реците им, и оцу и мајци, да ја нећу дозволити да се тако играју са мном и да ми се свет смеје. СПИРИНИЦА: Ех, шта има да ти се смеје свет кад се удаш у Београду?
СПИРИНИЦА: Ех, шта има да ти се смеје свет кад се удаш у Београду? ДАНИЦА: Не тражим ја да се удам у Београду, нити да идем у Београд.
) Разбојниче опозиционарски, добро си ми се осветио; пре ја теби украо говор, а сад ти мени... ИВКОВИЋ (смеје се): Да, да! ЈЕВРЕМ: Што ти је, боже мој, судбина! Нећу ићи у скупштину као посланик, ал' ћу ићи као скупштински таст.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?! — А како живиш... овај...
! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче.
Он седи у механи, а ћата му чита, Жика само набија ноктом од палца пухор у лули па се смеје; а није да се задовољно и слатко смеје, него све рже као ждребац. Не држи га земља, нигде не може да се скраси.
у механи, а ћата му чита, Жика само набија ноктом од палца пухор у лули па се смеје; а није да се задовољно и слатко смеје, него све рже као ждребац. Не држи га земља, нигде не може да се скраси.
— »Хе, хе!« смеје се ћир Ђорђе, »и онда тешко било за људи за порез; да беше јоште остао Милисав, ћа’ и ја притегнем опанци па у хајдуци!
Борка једнако послужују. Свет да попуца од смеха, а ћир Ђорђе се смеје па све какоће онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка
се од грдна смеха није чула ћатина декламација, јер све удари у смех кад виде да је то само шала, да се и сам ћата смеје. Све се то поваљало од грдна смеха и клањало као дервиши у текијама, а најгрлатије се смејао Јелесије шпекулант.
— Хе, хе — смеје се ћир Ђорђе — свака комендија у свет. А они па што писују новине, искају леба без мотику, па си свашто писују.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Он живи о јогурту и о буреку, И не боји се да га урекну, А над шкртошћу и похотом Смеје се на сав глас, грохотом. Забављен питањима чисте суштине Он је саветник Градске скупштине За доколицу, добро
Он мора да брани на голу кад малом Буци Мама не дозволи — због учења. Има да се смеје и кад му није до смеха, Да је разигран у свако доба, да скаче, Да се пентра, да завирује испод стреха, И да сваки
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
како се она са миндерлука, међ јастуцима, онако раскомоћена, и не диже, не прилази, још мање му одговара, нити се смеје — он застаде испред ње као уплашен. | Али она га позва. — Дај руку!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Речено је: „Има време кад се сеје И време кад се жње;“ — и кад се ради; И кад се човек сваком раду смеје. Било је, дакле, доба кад се зида; Сад је друго, кад се ништи и обара; Ако смо данас без милости, стида, Па ко
где је, У ноћи по којој, самац, бедно лута Без правца и смисла, без циља и пута, — О, човек је данас „човек што се смеје“.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Увече се дан хвали. — Под ноћ тикве цветају. — Пред зору се мрзне. — Скочи, па реци „хоп“. — Ко се последњи смеје, најслађе се смеје. — Конац дело краси. О СЛОЗИ — Без збора нема договора. — Договор кућу гради.
— Под ноћ тикве цветају. — Пред зору се мрзне. — Скочи, па реци „хоп“. — Ко се последњи смеје, најслађе се смеје. — Конац дело краси. О СЛОЗИ — Без збора нема договора. — Договор кућу гради. — Бољи је договор него поговор.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
« Знам, због плате, бакшиша, да стекнеш што више пара. (Смеје се.) МЛАДЕН Не, Васка. И без плате, без бакшиша! Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то!
Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то! ВАСКА (све несташније, раскалашније): »Ето то!« (Смеје се раздрагано): Ха, ха, ха. ... (Заваљује се, хоће да привуче иза себе јастуке, да се наслони): Де, шта си се збунио!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном. Па после да краде твоје крушке, па кад се замомчи, да јури девојке по врбацима.
опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија, па су
Истерану жену сви презиру. и деца се бацају каменицама за њом. У њеној кући други да ужива и да јој се смеје што она, Симка, није умела да живи.
“ — он отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“. „Нека ти је живо“, каже се за теле и ждребе, а кад се човек роди,
Са свим укућанима дођи на част!“ — Чуо сам како плаче. Биће говорник на тебе! — смеје се Мијат и отвара вратнице. Аћим се загледа у њега: подсмева ли Му се или искрено говори? Не подсмева се.
То ти, човече, овде код мене не важи ни за длаку. Бог се смеје. Тако је. И не треба да важи. Тако ти је и код мене у апси.
— Нећу — седећи, Аћим напипа одшкринута врата и залупи их. — А да си ми разбио главу? — смеје се Рака. — За твоје добро треба да изиђеш. — Чека. Аћим не одговара.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Пужић од муке заплака и виде како на стази поред њега скакуће врабац, и смеје се: — Не прави од себе будалу, Плачко! Ко је још видео птицу у пужевој кућици?
Научи лепотица да се смеје, да страхује, да брине, да се радује. С нестрпљењем је чекала младића да се уморан врати и он се враћао испуњавајући
— мали воз снено прошапута, а свет дечакових играчака се насмеја и не престаде да се смеје До дубоко у ноћ. — Гледајте овога што излази кроз прозор! — кикотао се крпени пајац.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Журио је ка освојеној Стамбол-капији а пламен га је неки, луд и црн, изгарао и Узун је почео да се смеје, одједном сам под небом које не зна за крај. То му је било друго пролажење.
Љућу благост није осетио, па буљи у тог непознатог пред собом и бежи, препаднут. Кад Петар измакне, Стојан се смеје, као луд: зна да у њему нема ни трага од љутине коју је сад одиграо. Тако је почело.
Попа, Васко - КОРА
наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Демокритос поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју претходну
Демокритос поче да се смеје, а Хипократес уздахну: „О, то сујеверје нашег света! Борим се без престанка да га искореним из медицине, а оно се
„Шта тражите за њу?“ „Хиљаду флорентинских златних форинти“. „Ви терате шегу са мном!“ Он поче слатко да се смеје. „Драги мој, ова књига већ је продана!
При томе му се кроз лукове аркада указа и лице Месечево. Виде га у полупрофилу, како му се подругљиво смеје и чу како му се спрда: „Еј, ви, хришћански попови и астрономи! Погрешно сте израчунали дан празновања Ускрса!
Герике поче да се слатко смеје. „Колико год тих бројева написали, па сабрали, неће вам никад изаћи потпуна јединица, увек још нешто недостаје.
За тај положај Ви сте као створени“. Она се слатко смеје на ту досетку Наполеонову и прича даље: „Наполеон је и после тога одликовао Лапласа својим поверењем и начинио га
Сигурно да волите то воће?“ Пре но што јој одговорих, она се сети моје прве посете и поче да се слатко смеје. „И преврелог сока тога воћа! И њиме ћете бити послужени!“ И ја се весело смејем и срдачно се опраштам са њом.
“ Кивије, са којим сам се већ помало спријатељио, није се наљутио на ову моју упадицу, већ је, напротив, почео да се смеје, толико слатко, да му је трбушина стала подрхтавати.
Фарадеј који је пажљиво слушао моју причу, поче да се смеје. „Исто тако било је са мном и са мојом математиком, само са том разликом што сам се у воде те науке усудио само донде
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни
и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом. Па и власти нису као некад, нема говора“... и тако нешто отприлике.
и наше га жене служе. А он, клада једна, звекан један, баш ништа: смеје се, увек добро расположен, пева, претура сваки дан двапут нешто по сандуку, колико да ни о чем не мисли, шегачи се са
— Је ли, Милосаве, Милосаве? — Извол’те? И смеје се идиотски и гледа око себе Милосав. — Право кажи: јеси ли истина плакао јуче кад си видео шумадијске чарапе, оне
међу нама официра који о Французима говоре рђаво зато што их неки шофер данас прими на свој аутомобил, а сутра неће: смеје вам се док за њим трчите. Треба бити правичан. И још нешто: њему је страст да говори за леђима, да шапне у поверењу.
Сва сребрна, са дрхтавим таласима, шуми она, шапуће нешто: плаче ли, јечи ли, прети ли, смеје ли се, не знам, не разумем, не знам. У подножју велике планине беласа се град, прибио се, сања. Ко је тај град?
гледај све се смеје, ама смеје се све, потоци, снегови, ваздух, глечери... Гле, љуљани плави, ено каћунак! Загрли ме, иди, иди брзо,
гледај све се смеје, ама смеје се све, потоци, снегови, ваздух, глечери... Гле, љуљани плави, ено каћунак! Загрли ме, иди, иди брзо, убери, брзо бери
са муштеријама којекуда, где ми место није, да освањавам, да певам и да се смејем с њима, иако ми се и не пије и не смеје па често и да бацам чаше и флаше о патос кад се свира „Ђурђо, мори, Ђурђо“, или друга која позната севдалинка.
Уосталом, смешно је да Ви као Шапчанин кажете, уместо гађ’о болницу, гађ’о шпитаљ — и грохотом се смеје Шљивић што га је тако поклопио. — Може и овако и онако — брани се Икета. — А ко је гађ’о болницу?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
»Ти се кâ да бојиш мене ?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се. Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох.
Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде.
Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. — Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. — Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих!
— »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина. Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« А Ђурица све више пије и смеје се... Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ИИ Нов се живот јавља и ја њега здравим! Ено га на гробљу мојих успомена! Пуне су му руке и сласти и миља — Смеје се и прича да је и он пена, Коју ветар носи к'о лишће са биља... Жељан сам осмејка ма и лажан био!
Дошла ми кћи, И дан велики: сунце је греје. Али и с њом мати. Срећни смо сви. Њу игра одне. Ал' се слатко смеје! Више моје главе кликће чудно јато: “Беше тако срећна, умрла је зато.” И то је било.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Једног дана, место Џејн, ја је назовем ”Минехаха” из улице Кортланд. - Минехаха, вода која се грохотом смеје! - узвикну Билхарц, где си пронашао то име, ти кукче из ложионице?!
и принесем га на жртву Џиму, оном божанству које ме је спасло подмуклих таласа Минехахе, воде која се грохотом смеје. - Дете моје, ти си најсрећнији међу смртницима - рече ми Билхарц.
Ћипико, Иво - Приповетке
На суду ствар се Илијина расправља весело. Млади писар му се у лице смеје, али он, заокупљен својом главном мишљу да они буду кажњени „по закожу”, ништа не опажа, већ исказује чисто како је
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
наједанпут заигра. ДАРА (која је била код прозора): Ево га Чеда. ЖИВКА: Је л' трчи? Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је. ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас!
ЧЕДА: Добро, добро, иди!... ШЕГРТ (оде). ИИ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визиткарту и слатко се смеје). ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?... ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те!
Је л' те, децо, а примећујете ли ви штогод на мени? ЧЕДА: Ништа?... ЖИВКА: А кад се насмејем? (Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме.
) Хвала! МОМАК (поклони се и одлази). XВИИ ЖИВКА, затим СВИ УКУЋАНИ ЖИВКА (најпре се слатко и детињасто смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је
(Тапка га по трбуху.) Ко би то рекао! А ја сам те сасвим друкче замишљао. РИСТА (смеје се пријатно). ЧЕДА: А дошао си, је ли, обешењаче један, знам већ зашто си дошао. РИСТА (снебивајући се): Па да...
Ха, ха, ха!. РИСТА (придружује се и слатко се смеје): Ха, ха, ха! ЧЕДА: Па онда? РИСТА: Онда... онда то... Госпођа Дара је рекла, ако се увери да је вара, да ће га
АНКА: Зар и мене помињу? РАКА: Па дабоме! АНКА: А како ме зову? РАКА (тражи и нађе): Собарица А-ки-ка. (Смеје се слатко.) А-ки-ка!... АНКА: Има ли још? Читај!
Па израдила му је класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје. ДАРА (крши руке): Боже мој! ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту срамоту, мени не подноси.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1889. ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА! За трпезом пуном Смеје с’ горда сила, Како сиротиња Јад на јад гомила; Како јој је горак И санак и јава, Како робљу нема Ни од куда
Ударих силно, снажно... Рука ми сва у крви; Огледало се смрви. Ха, неста луде! — али Ко ни се смеје, ко? — Гле! ја се смејем то! 1891.
Кéрица му носи јела, Јела кô бајаги — Слон јој плати, а публика Смеје му се снаги. Ао слоне, ао слоне, Кол’ка ти је њуша! Да заманеш, побегла би Свака жива душа.
Краков, Станислав - КРИЛА
Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу анђели на свили над мртвим телом Исуса од злата. — Срби, Срби, одилазе на фронт.
Петровић, Растко - АФРИКА
Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног
Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да види у свачему
У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух.
То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски. Црнац пева и смеје се непрестано, иако је плашљив зато што је близу природе и животиња; али је човек.
Црнац пева и смеје се непрестано, иако је плашљив зато што је близу природе и животиња; али је човек. Мајмун се не смеје никада, а брине се и страши, зато што је још увек само животиња. Ја сам видео да Н.
Ова у средини одлази одмах у занос, тако карактеристичан за црну расу. Она се не смеје више, она не пева више, не гледа више, има затворене очи, и само одбачена са једне стране баца се на другу.
Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи. Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.
ХАСАН: Није ни тако! Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!“ ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“...
Вежите је! Ту кују! Ту јараницу хајдучку...“ А кад дете запомаже, матора се вештица смеје: „Где ти је сад Главаш, да ти помогне? Ха, ха, ха!“ ВУК: А Турци? СЕЉАК: Или не хтеше, или не смеше...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Холштајн погинуо је 30 августа на Бобовишту, а писац ових редака, који се некад тако слатко смејао паду Владановом, не смеје це више, јер је сад изгнаник из домовине... ХІІ У логору на Пруговцу, 14. авг. у суботу вече, 1876 г.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У здравље! — и трчећим кораком оде. — Пријем и предаја дужности у рову! — смеје се капетан Радојчић. — А за време мира прописан је читав поступак како се смењују страже.
— Ако се појави још који лаф, ја мислим, господо, да ће „Ђеврек“ да погине „брез метак“ — смеје се артиљеријски потпоручник „Кица“. На тај начин убио је Пера осам лафова.
Трећега дана устао је мало опорављен. Уместо каве, колико да се одржи навика, пио је кондензовано млеко. Смеје се Лука: — Ова наша команда, господине потпуковниче, подсећа на болницу.
Поредиш мене са магаретом. Војин га погледа чисто с неверицом, уста му се развукоше и он наједном поче гласно да се смеје. Био је задовољан што је једва једном пронашао слабу страну Лукину. — Добро, добро, смеј се, свеца ти детињег.
Свуда наоколо лежало је разбацано камење. — Е, кад би хтео да нам овако скроз прошири саобраћајницу, добро би било — смеје се командир. — Јесте ли свршили посао?... Сад сте слободни до два часа, а тада дођите к мени.
Затим оњуши револвер и стаде да га лиже. — Осетила вазелин! — смеје се Драган. Узе на груди мачку и поче да је милује. — Ходите да чујете како преде. Фр... фр... фр...
—... Ако да благи Бог да овај рат потраје још оволико, ја одох у моју Потркању као господин наредник. — Бре, бре — смеје се командир — ала су ти скромне жеље. Ја сам помислио да ћеш рећи као мајор. — Па...
Ја сам помислио да ћеш рећи као мајор. — Па... спроћом прилику, господине капетане. Не одбијам ништа — смеје се Таса, показујући своје беле зубе. Запитао сам га за командира, капетана Лазара. Рече ми да је сада добро.
— одговара капетан Бора. — Деде, посилни, поспи ме да оперем руке. — А ви онако... без позива? — смеје се ветеринар Света. — У боб смо гледали, докторе. Као у своју кућу! — добацује Коста. — Зна се...
— Пусти... Није то њему први пут. На положају нема шта да пије — бранио је Бора Косту. — Велиш, нека истера ћеф! — смеје се Радослав. Дуго су разговарали о борбама, о Солуну како је горео. Прошло је пола часа, али Коста се не враћа.
Идем ја... Пило се без мере. Ветеринар клонуо од беса, љутње и вина. Радослав почео да се смеје. Коста је са војницима доваљао буре у собу.
Ветеринар отпоче Бора се завали на Радослављеве груди и поче да га љуби. Радослав стаде да се смеје. — Е, људи, никако ми не иде у главу, како извукосте овога коња. — Изведи га у предсобље — нареди једном војнику.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Срећа ми се, худом, ах! не смеје, Љубов увек љубјашчег ме бежи; Мен’ весеље радост и не веје: Моме скорб и јад на срцу лежи.
Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ. Он, Кад се смејеш ти, смеје се; тужиш ли Ти, и он ће, верност сваку обећава Уст’ма, серцем не мисли Тако, нег’ се радује злу Твом.
свега што је добро У чисто жито црни кукољ сеје, Нек’ сваки држи оно што је добро, Нек мрзост режи а лудост се смеје, — Ја и ти ћемо, мили српски побро, Да опевамо што нам срце греје, Да опевамо славнога јунака, У мишци крепка,
А волију Виле тебе Него себе. Ој, та стани, Ту остани, Види лице У краљице Как’ се смеје! Гле је, гле је! Ој, путниче, Самртниче!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
И свет се смеје, небо радује, А у пољупцу жарке љубави Исполин неба, сунце ватрено, Испија сузу туге земљине... А каткад копљем
БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали, Откад у њему жена вољкује, Откад се гази света слобода, Откад се подлост смеје светињи, Откад нам, бабо, тебе прогнаше — Нема нам онде више оташтва!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме.
Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот. Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава. Ах, живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре. Он сања.
В Ја читам данас твоја писма драга Из којих топла наивност се смеје И чедна љубав, коју младост греје. Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И
осетити како се таласа У твом срцу љубав спржена очајно И моје ћеш око које слава греје Осетити како поносно се смеје. Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно. (1917) XXXВ Гуслари, где сте?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
(Жика се буни.) Није! Је ли Таса сумњиво лице? (Таса, се снисходљиво смеје.) Ето, промерите га, молим вас па кажите: је ли сумњиво лице?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
А како је весела, свакога ко прође улицом, нарочито момке из других маала, кад замакну, она оговара и смеје им се. А нарочито зна да ће је сада оне сигурно звати, што је већ последња недеља вашанка, што ће се сада, када се већ
се, услед његова повољна одговора и изненадна одласка му, она као скаменила а само јој очи радосне, подбрадак јој се смеје, мајка тад пита је: — Шта је, пријо?
Види га па одмах главу изгуби. Иде, ради, а ништа не види. Толики дарови, везови, стоје, а она само се смеје, трчи и пева као луда. Тако и она.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Хо, хо, хо — Доротеј. Ко би рекао да и тај Доротеј, ћутљиви равнодушни Доротеј, уме тако раскалашно да се смеје. Све се на њему смеје, и затегнуто чело без бора, и два реда светлуцавих зуба, и брада, и уши, и образи, и груди.
Ко би рекао да и тај Доротеј, ћутљиви равнодушни Доротеј, уме тако раскалашно да се смеје. Све се на њему смеје, и затегнуто чело без бора, и два реда светлуцавих зуба, и брада, и уши, и образи, и груди.
Доротеј пијан јаше пијаног Димитрија и пијани Матија лежи на земљи, смеје се као луд, у једној му руци чокањчић са ракијом (ваљда с ракијом, од воде сигурно не би био пијан) а у другој печена
Исмејава светога Ђорђа, а он је оваплоћење витештва, утаманитељ зла. Његово копље се поболо далеко од врата аждаје. Смеје ли се то аждаја? Кези ли се? Је ли то свети Ђорђе згранут? Зар је он шепртља? О чему то говори Матија?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
мрзак са овога плачевног вида, Јер ова жалосна луда ни бога нема, ни стида: Где год ме увреба само, а он се жалосно смеје, Па мирно из џепа вади дактиле и хореје.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА (сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш! (Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.
То јој је и занат, она и наше и њине жене...« Ја Стани све испричах, а она се смеје, вели: »Баш снашке није љута, још је веселија, смеје се.« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?
« Ја Стани све испричах, а она се смеје, вели: »Баш снашке није љута, још је веселија, смеје се.« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” — „Дакле три гроба онда боље чувају спомен на несрећног и честитог мајстор Косту.” — Крезуби гробар се смеје, показује једну безубу вилицу. „Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема.
У том јендеку је пропао и Срећко, Бог да му душу прости” — крсти се, и шушљетаво и иронично се смеје матори копач гробова.
Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начином и нагласком
Жена његова, кад сврши домаће послове, 'ајд у цркву и она. То им је сав програм. — Претседник се слатко смеје. — Смешно вам, о чему све ја бригу водим. Шта ћете, узела сам дете, па сам се закачила и за родитеље.
— Срба се сагао, пољубио руку госпа Нолину, и стао да се смеје смејом за који би тешко било одредити да ли је дрзак, или наиван, или просто млад, јер младост је ту да се свему смеје.
смеје смејом за који би тешко било одредити да ли је дрзак, или наиван, или просто млад, јер младост је ту да се свему смеје. — Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди.
Моја помајка каже: Мудрој глави доста и једно око; а ја онда као велим: и поштеној глави доста једно око. — Настас се смеје у себи: — Прогледаће газда Мојсило; кажу, већ назире. — А Влајка су добро тукли у апсу, али није казао где су новци.
Буди бог с нама! Да ми је нешто друго... Е, збогом Настасе, и до виђења у Америци — смеје се Срба. А госпа Нола отаре зној с чела и седе у кревет. Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже!
Него ћу ваљда истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место. Бог с вама, господин Јоксиме! — Господин Јоксим се смеје као човек сигуран у своју ствар.
Чизме већ имаш, Швабо! смеје се Нана. — Имаш, знаш ли? и јахаће панталоне. Срба пожеле то за себе, а ја не дадох друкчије него да и ти јашеш с њим..
Отварају се врата, улази доктор Мирко с материалом за завоје; а кад виде у чему је ствар, поче и он грохотом да се смеје. Пред кућом се скупио свет; госпа Нола с балкона прича и шали се, сва улица оживела.
Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Напротив, осврћем се да се насмејем смехом, за који се овде, пре но ма кад иначе, може рећи: „Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу.
се да се насмејем смехом, за који се овде, пре но ма кад иначе, може рећи: „Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
После пола часа појави се доктор, водећи коња за узду, а Лука је јахао позади њега, као да га спроводи Смеје се и Краљ и тапше лекара по рамену. — Докторе... много си плашљив... И још се срамотиш пред овим људима.
— И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије. — Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло. — Слушај, докле идем ја, ићи ћеш и ти. Докле имам ја, имаћеш и ти. Јеси ли разумео?...
— Да ли ви из почасти уступате нама првенство? — смеје се потпуковник Петар и рукује са једним командантом батаљона. — Не, него вас „голаће“ стражарно спроводимо.
Ја добро прођох. Али Миловану изгореле од позад’ чакшире, и, ено га, сече шињел и крпи чакшире. — Бог те убио — смеје му се наредник Продановић — зар ниси осетио како ти гори тур? — Како... скочањио сам се од зиме!
“ — Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! — смеје се поручник Протић. А потпоручник Драгиша размишља: — Ако се икад вратимо у земљу, требало би обележити видним
— Пих... као пресолац! Он испљува воду. Ама ти не би био „репоња“ кад не би свашта лизнуо! — смеје му се Груја. — Вала, поднаредниче, свакојаке сам „манџе“ за време рата пио и јео, па ка велим, да пробам и морску
— Извини, побратиме, не могу да ти се смејем, боли ме зуб. — А-ха... Е, сад је кипислцауф! — смеје се Лука. И кренусмо... Али трећега дана опет понестаде хране. Наређено је да војници штеде.
Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе. Али ми никако не иде у главу, откуд он испаде енглески војник.
Код Драча позајмим од неки пешаци неколико кила брашна. — Како, како? — Па... случајно, наиђем на одрешен џак — смеје се Таса — па умесим погаче... — Добро ти нису нашли... — Исечем ја на кришке, па испод копорана.
— А где су? — пита љубопитљиво Средоје. — Близу... нема четири километра одавде. Живадин се пригушено смеје. Почесмо и ми остали. — Е, знаш шта је, претерасте! — вели, смејући се, капетан Веља.
Лука стао иза бубња па удара из све снаге. Капетан Бора диригује. Капетан Војко се зацрвенео у лицу, смеје се гласно и испија наискап са једним Енглезом.
Командант га само строго погледа и као да га пресече. Коста наједном умукну. Топлица се смеје и вели: — Е не да му се. А он хтеде мало одушке! — па се обрати Кости: — Друже, ходи овамо!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Узе га Дрвосеча у руке, премеће, мисли, самоме се себи смеје. Шта сада? Шта с лицем циркуске луде да ради? Није млад, не уме се преметати преко главе. Седе Дрвосеча да размисли.
« — помисли жена и виде како, крупнији од свих, израста један цвет, а из њега излази девојка с цветом у оку, смеје се и полази к истоку путем којим је жена дошла. — Твоја је служба завршена! — Сунчева мајка таче женино раме.
Па после: лубеница поједена, шаран весело плива, а Софроније се смеје. — То си ми ти рибарску срећу урекао! — каже. Баш да му овога пута не подвали!
Узалуд му говоре старци да приштеди за црне дане! Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити. — Не престају да се рађају будале! — смеје се. Досади већ и судијама да му суде.
Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити. — Не престају да се рађају будале! — смеје се. Досади већ и судијама да му суде.
Кад, наједном, као укопане стале вештице, пиште. Куну и моле да им врати мараме, али се Варалица само смеје: у његовој је руци моћ — сто корака је претрчао! — Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра!
А Варалица? Још и данас светом хода. Зар није воду живота прогутао, Смрт надјачао? Жив је, живцијат. Смеје се и вара, ако има кога да превари: силно је потомство изродио, није му лако.
На сва његова питања борови ћуте, а бреза му се у лице смеје. — Како си чворноват! Како ружан! Зар је чудо што си као нежења остарио?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Из грања Јела се смеје И за њим гледа. Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео,
28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна поста: И све кличе. све се смеје и весели, Само моје срце смејања не жели.
Но она што ме кињила, Мучила више од свије' Никад ме мрзила она И никад љубила није. 48 Жарко се лето смеје Са јагодица твоји'; У твоме срцу малом Студена зима стоји. Но, моја драга, скоро То ће се друкчије збити!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
’Ајде, па ће ти поиграм у свадбу! Хахаха!“ смеје се чорбаџија, па је уштине за оне њене једре и румене образе, или је потапка по гојним плећима, од којих чисто хоће да
Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје! И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где се напада на
!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да
А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује... „А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом.
— А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!... Прођоше три и нешто више година.
— Тој си је његово петалско знање... — А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу... — Тугô, — смеје му се мајка — осташе си удовице и сиротице... Та што да чине!...
Памет си бери, Доке!... — Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!... — Хехе! — смеје се Мане — што рече: „Жмиј, да те л’жем!“... — Ти си имаш твој занајат, а ја си па мој...
Гледа оне женске прилике у сенци високих зидова како стоје подаље једна од друге, али Манулаћа нема ту, — он се не смеје, него оне. Ах, тај смех страшан је, иако га сутрадан нико неће чути!
Ах, тај смех страшан је, иако га сутрадан нико неће чути! Па и она матора тетка Таска, и она ту; смеје се и она, а прихватиле и оне друге две тетке, Калиопа и Уранија.
Само се тетка Дока не смеје, него се љути: планула, па скида папучу и полетела на њих да се бије, а Мане скочио и зауставља је и преклиње да се
одбију, кажу му да је испрошена већ, или да немају девојке на удају и даду му шаку ексера, а он прими, каже: хвала, и смеје се на ексер, а на девојку одмах и заборави... И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус.
“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори. Смеје се и он, срећан што му се дала прилика да забавља госте и што га сви пријатно гледају; јер све је то појурило са