Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Више пута би, изненађен, рекао: „Ове жице имају срца, и плачу и смеју се: као после кише дуга на небу“. Он није имао прилике да види каквих великих излога од слика, и опет је знао
Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је,
То се нигде не брани... Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... Ми одосмо кући. У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.
живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. 1874.
“ Ја, вид’те, са мојим друштвом не смем наглас баш ништа прозборити; они не смеју од мене чути ни једне речи, ни слога, ни мига — ако чују, зло! Зорт!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју. Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец.
С плачуштими плакати, то смо дужни человечеству; а са смејуштими сја не всегда смејати се, кад се они на зло другога смеју. Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља.
Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и добросердечна
” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.
они који нису богати богате осуждавају, како и ружне, находећи лепшима од њих којекакве пороке, о њиховом се трошку смеју; они који нису у каквом званију и достојинству, с великим проницателством истражују и находе које нибуд у господи
Док је њима само пун трбух, свему се осталом смеју и ругају. 74 Славуј и кукавица и магарац Славуј у пролеће по обичају појаше.
По смрти да ко чека другима полезним бити, то је сујетна надежда. Они исти који нам на даћи за испокој душе пију, смеју нам се и ругају и веле: добро је учинио што се смакао.
Прво, кад јест што у нами смешно чему се други морају смејати, не срдимо се на оне који нам се смеју; зашто чрез то не само ништа не добивамо, него их чинимо да нам се више смеју и управ посмејавају и ругају.
смејати, не срдимо се на оне који нам се смеју; зашто чрез то не само ништа не добивамо, него их чинимо да нам се више смеју и управ посмејавају и ругају.
Што је год у ком му драго смешно, томе није могуће да се људи не смеју; дакле најбоље смејмо се с њима заједно. Чрез ово три ствари лепе добивамо: једно, што нам се неће нико ругати, видећи
посмјејанију других; ово је худ и мајмунски обичај, на који сви добро воспитани и разумни људи мрзе; и ако се за час и смеју таковим мајмуноподобним подражатељем, обаче у себи презиру их и за ништо држе.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз грех, кроз који не смеју браћа! Не палите им пећ ни петролејку - њима је топло и светло и без ватре!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Затим мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише, и мало затим усташе те пођемо својим путем и млого смо се целим путем
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше.
Пуна механа селака. Збијају шалу, задиркују један другога, причају где је који што награбусио, и смеју се. Док ће почети један између њих: — Ама, људи, што сам се ја једном хтео осрамотити. — А како?
Ево, има две године како је капетан у овом нашем срезу, па га већ и деца знаду какав је и смеју се хвалисању његову. — Напослетку, ја не знам каки си Ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре...
Жене се престравише, деца изјазбише. А људи као луди, једни верују, други се смеју и подсмевају. Неки ђаволани рекоше да су они виђали доста таких зверака по вашарима и да то није баш толико опасно.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?... Зар да им под старост загорча дане?...
Наш си! Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају. И би му мило, па се рашћерета. Осећао је као да је међу својим друговима.
Виде Јована и Јовицу загрљене, наболи на нож једну главу па се смеју. То је била глава Ибрина. — Харамбашо! — рече Јовица. — Од данас славим данашњи дан. — И ја — рече Јован.
— Ја не бих ни копао шанца на Парашници!... Ја бих сместа на Равње! Стојан има право кад вели да они не смеју ударити друмовима, него ће ударити поред воде. Али ђаво не спава! Може то њима и доћи у памет.
— насмеја се Заврзан. — То што говориш. — А шта сам говорио?... Дева се љутњу видећи да се сви смеју. — Гуске те разумеле!... Ваљда човек нема паметнијег посла него да тебе слуша!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо!
а често и ново, па и деца добила неки свечани, недељни изглед, па и самима им нешто необично; некако су ограничени, не смеју да се рву, да се пентрају на дрво и једу дуд, не смеју да се јуре и шорају ногама прашину, која је неупотребљена са
изглед, па и самима им нешто необично; некако су ограничени, не смеју да се рву, да се пентрају на дрво и једу дуд, не смеју да се јуре и шорају ногама прашину, која је неупотребљена са шаке мирно лежала насред пута, него морају да стоје тако
) била да данас идем тамо?! — Е, као зашто да не идемо? — Та зар испред носа ти га одвукла, па сад нам се смеју и он и она бештија чифуцка! И ми, ми да идемо!? — Па шта су га одвукли?
Кад брж’ то, кажи ти то мени и протолмачи?! А фурт се нешто смеју, а особито она. Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло.
А млађа је женскадија пита: је су ли и њу спевали у шору са царевим сином, па се смеју, а баба се љути и кија, а перје лети чак под гредицу и по соби чак до бáбиних чизама које се, напуњене сламом и
Добро, добро! До’ћете и ви у моје године... а сад вам је лако, вели баба, домишљајући се да се њој, и на њен рачун, смеју. — ’Ајде, куп’те перје, па да се полеже! И мало после дижу се комшинице и одлазе праћене фењером.
« — Ђакон уз’о, па и он разгледа, па и он се смеје! Смеје се и он смеје и екселенција; обадвојица се смеју, а екселенција се све тресе од смеја, тако да му је и ћелепуш спао.
Та шта се, врагу, смеју, мислим ја, а екселенција ме запита: »А је л’ ово баш ваш зуб, оче Кирило?« — »Да, ваше преосвештенство, — поклоним се
овај притиснуо појас... па се смеје, смеје... све се тресе. Сви се смеју грохотом, па и онај, и он се смеши, само тишије. — Јао мене! — устаде гђа Перса, — а шта је то било?
и о том малеру њеном, смејали би се неетикетни паори и сукали задовољно своје велике и чупаве паорске бркове, и у смеју би само додали: »Е, е, оно јој је баш ваљало, и фајн било!
« И одједаред засузише очи и старом и младом, а највише другарицама Јулиним. Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Како изволевате. Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио. Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера.
Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви
— Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти. — А да сад има пет? — Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова.
— Знате, господар-Гавро, ако се већ имам у пакао возити, а ја ћу на младим ждрепцима онамо, а не на старим! Сви се смеју. — А, дакле, ви младиће тражите? — Већ кад би’ тако морала, наравно не би’ старијег тражила; старог сам већ имала.
Презрео је родбину, сирочад, браћа му не смеју праг прекорачити, не да Мица, па цео свет приповеда како је Рогозића зауздала Мица, но он је неприступан, нико му не
Африка
Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа. Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери. Играју својим телима као најлепшом играчком.
То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.
“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само
две жене невероватне лепоте, потпуно наге, крај свих колајни, сјајне од воде која се са њих слива, прскају се и смеју. Када ме виде са апаратом, цичећи нестају у зеленилу.
Од тренутка очишћена па до ступања у Деде фетишку игру, девојчице–свештенице не смеју додирнути земљу. Њина старија браћа (код црнаца зову се браћом сви заштитници) носе их иа раменима.
Људи се смеју. Играч, међутим, ни због себе не сме скинути овде маску већ на утврђеном месту иза своје колибе. Одједном се појављује
У зору долазе они исти младићи и односе их. Трчим за њима разнежен њином детињском лепотом (моји пријатељи ми се смеју) и дајем им још две огрлице. Смеше се, гледају ђердане широким зеницама.
Никакав одговор. „Мачка!“ кажу црнци који не смеју чак ни реч „пантер“ да изговоре, како га тим не би привукли на себе. Ништа простије но да је Самбу заклао пантер.
Гадови, гадови! Они се нису вређали, јер је то био белац сасвим близак њима престајали су ла се смеју и одлазили од наше колибе. У колиби преко пута наше Меј је спремао своје и себе за легање.
У први мах сам мислио да се шали, јер се остали црнци обично смеју. Али уједени је увек тако крештао, тако с Мржњом гледао на Н–а и тако уплашено бежао после од њега, да није било сумње
Кад дођемо пред шумицу вођа нас уводи једним сасвим неприметним ходничићем кроз зеленило; остали не смеју туда и заобићи ће у круг да уђу с друге стране. Да сам сам ушао овде, не бих савршено ништа приметио.
Црњански, Милош - Сеобе 2
ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС 366 XИX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У РОСИЈУ, А СМЕЈУ СЕ, И ПЛАЧУ 422 XX ПУТ У РОСИЈУ ВОДИО ЈЕ У ВИСИНУ 442 XXИ У РОСИЈИ У ПАВЛОВОМ СНУ 465 XXИИИ РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ:
Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што
А кад је отворио очи, виде, и чу, како му се гласно смеју. Имао је шта да види. Неко му је био раскопчао хусарске чакшире, раздрешио учкур, и накитио га, шареним шепутима, тамо
Сви су се смејали око њега и сви су га залагивали, док не заспа. Тада га однеше у вајат. Сутрадан, памтио је то, смеју му се ујне, како је тражио, у сну, да сиса. Ја се томе надала, па сам обукла кожух и закопчала!
Све се било ускомешало. А било је око њега и смеха. Почели су неки, од радости, и да се смеју, а тај смех није био као што је у другог света. Чинио се као да неке гугутке у њима кликћу.
Ти кошчати мрки, сасушени, људи, са брда и планина, огрезли у крв, у крвопролића, као да су били заборавили да се смеју, па су се сад смејали неким ситним тичијим гласовима. Исакович затим чу како се довикују.
Куд ће Чрногорци, код Митровице, у Росију? Павлу се, тамо, у Енгелбирти, чинило да чује, како му се и братенци смеју.
Трифуна. А кад виде како се Ђурђе и Петар подгуркују и смеју, Трифун их погледа мучки и рече им да су балавадија и да пазе да им се смех не претвори у плач, чега на свету, доста,
да му, ваљда тим накитом, купује чизме и нову, хусарску куртку, у Петерсбургу; да му се сирмијски хусари у Росији смеју и да га по Срему причају? Био је оборио столицу, на којој је седео, и појурио на врата.
Божич се, кад то рече, насмеја, гласно, а промукло. Зачудо, ни Божич, ни госпожа Евдокија, нису знали да се смеју. Доцније му се учинило, каже, да капетан мисли да не треба имати икаквог обзира, према оматорелом Божичу.
Кад би јој неки тренутак у загрљају, нарочито, пријао. Он луди од очаја, а њене се очи, кад се са његовим сусретну, смеју. Исакович је бежао, из те ложе, на ходник, да ту жену не гледа.
XИX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У РОСИЈУ, А СМЕЈУ СЕ, И ПЛАЧУ Те јесени, године 1752, последњи транспорти оних, који су се селили у Росију, пролазили су кроз хунгарску
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
„Сами мужи не би се могли мед собом погајити, саки би тêл заповедати, а овак не смеју, нек морају унак делати, как господа оћеду.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
очима као у лутке јавило се нешто као осмех, али то није био осмех: као и њихов отац Јасмина и Драгана не знају да се смеју и као и он имају те округле мале главе с испупченим уснама и израз око усана и носа као да им нешто вечито смрди.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Љутито баци карту о сто. Сви се смеју. — Нећу се више играти. Нисам стекао на картама, и мојим синовима, да знам да ће бити карташи, сад би’ им још шију
је каква важна ствар, онда господар Софра држи са госпођом Соком „совјет”, и то у парадној соби, и ту онда деца не смеју се врсти, знају већ да се о нечем великом ради. Господар Софра позове госпођу Соку на „совјет“ у парадну собу.
— Ја сам вашарџија; на оваквом месту лопови не смеју одма’ пуцати, већ тек онда кад беже, па кад се бране, или у шуми.
Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима.
Кожа то све исплати. Па ако се коњ опорави, продам га скупо; ако не, оно месо за живад. Да видиш како то радо једу! Смеју се обадвојица. — Додуше, кад би се то тако могло из’ранити, не би згорег било; ал’ како ћеш толике крмке ранити?
Сви се смеју — и тим је „маскенбалу” крај. После испитивају ко је шта био. Дознало се да је просјак — Кречар; није га било на
али он ухвати свог белог мачка био је доста дебео, испече га Сара, и тако маскаши поједу га и не знајући шта једу. Смеју се. — Врашки Чамча, нисмо ли и ми појели мачка?
како ова господа и господин фишкал доносе „ауспрух” и шампањер, онда и они се надмећу, па троше, па то је хасна. Смеју се. — Но знате шта сам дошао још да вас молим? — Шта? — Да ми будете довече гости, на киселу чорбу и ладно печење.
Зато ја више волем ово нег’ „ноблбал”. Кад Чамча оде, сви се смеју. Има ту и пургерских госпођа и кћери; сад ће други бал да праве. Начине себи места, па играју коло. Сви гледају.
Она његова интересантна фигура, оно лепо лице! Прави Адонис! Сви се од срца смеју. Заврше игру, а Чамча и Чамчиница начине комплимент као, обично, комедијаши.
Лопов магистрат, лопов Профит!” Жене и деца смеју се, па иду за њима као на комедију. Добошар иде у други сокак, и Пера за њим на коњу, па како добошар извикне, он опет
састане откривају тајне, па се исповеди једна да воли Шамику и Шамика њу, а друга то исто каже, па тако ухваћене после смеју се. А није, није ништа уствари, — комедија.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
³ Забрана која се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер неће иначе имати деце“.
) биће злосрећан. Мушкарци се петком не шишају нити брију а жене се не чешљају. Овог дана многи не смеју да крену на пут јер се боје лошег исхода или несреће на путу.
Када старији говори, млађи ћуте, с поштовањем слушају и не смеју се супротставити мишљењу старијег. Све ово очигледно показује да у патријархалној култури старији имају супериоран
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ти исти људи, десет година касније, плаћали су скупо Французима да их смеју копирати, или су их, једноставно, крали, мењајући само по који неважан детаљ.
И да нађем батаљон љубавника. опет те не бих стигла! »Ваш муж није тренутно овде! Хоћете ли да оставите неку поруку?« Смеју ми се сигурно иза леђа... Те облајхане кучке из твоје канцеларије! – Мислим да си се мало удаљила од теме...
Распитује се невешто за летину, за цене стоке и цене земље, а домаћини се смеју и кажу да ће му поклонити колико хоће земље кад зажели да подигне кућу и још да ће му помоћи да је сагради и сами не
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Не смеју се, додуше, потцењивати неки радови Графенауера, Тахмишчића, Пражића, Миларића, Црнковића, Чаленића, Боре Ћосића, Цвита
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Србље увредити — увредити змије љуте! ШЕРБУЛИЋ: Тако нам треба кад нисмо држали с Маџарима. ЛЕПРШИЋ: Многи нам се смеју и називају нас фантастама. ШЕРБУЛИЋ: Тако нам треба.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Црквено-школске власти учиниле су крај тим ђачким представама. 1818. изишла је наредба да се не смеју више играти »тако глаголаемоји комедији, сирјеч игри, публично пред собраним народом, посредствијем учеников...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Како с' која макне, У срце ме такне, Како ме погледи, У срце увреди, Још се смеју на ме, Да срце помаме. Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га зглену, Срце ми се крену, Ова, ова бела Срце
Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине. „Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш,
Пиште Бајку зрна око главе, Ал' не смеју удрит га од страве, Та страшан је, убио га Боже, — Али други, богме, и не може!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А змај одговори: — Ја не смем нипошто пре рока. Кад Стојша виде да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Ћутите, молим вас: три бала, па је отишло сто дуката. (Сви се смеју.) СОФИЈА: Не бој се, нећемо правити бал; ја сам се само шалила. НИКОЛА: Ето видиш, па си се уплашио.
ДОКТОР: Њима није слободно продавати. ПУТНИК: Та да, да! Нека задрже за себе. ДОКТОР: Они не смеју куповати. ПУТНИК: Аа! То је што друго. ДОКТОР: Сад ћемо доћи на Србију.
(Исајлу) Гди си нашо ово? ИСАЈЛО: Ја прођо кроз књигопечатњу, а оно пуно људи тамо, отимају се за ове листове и смеју се нешто. ДОКТОР: Тако је, кад се трпаду људи неваљали, који невина чувства и срдца други трују и кваре.
После двадесет и осам година, ако дојдем, знам да га нећу најти. (Сви се смеју, завјеса пада.) ПОМИРЕНИЈЕ ДРАМАТИЗИРАНА ПОВЕСТ У ЈЕДНОМ
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Ено, на калемегданским клупама липсавају нам старци као стари. слонови! Не смеју да се врате кући пре шест! Забраниле им снаје! Имају примање. Служе џин-тоник!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се земаљске ствари волети смеју.
која рађа чим преноћи и отвори се видицима утроба остаје пуна оних што се боје успомена и затворених соба и не смеју да гледају у сунце од стида окрећу главу кад виде виме и сунце које пролива нешто рујно да угаси жеђ мртвацима
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али спољни изглед је ипак безбрижан, наоко ведар, војници се шале, или се смеју само једним крајем усана. Око подне повикаше да спроводе заробљенике и сви потрчасмо на друм. Било их је до стотину.
Зауставих коња да сачекам свој вод. А тамо, војници се смеју Петру нишанџији што је убледео када је видео леш. — Па то ми је први пут! — правдао се он.
За људе није било ничег. Имало је младих кукуруза, али нам рекоше да се ватре не смеју ложити због близине непријатеља. Сунце је већ зашло. Плавкаста измаглица је лебдела низ реку, а вечерњача је жмиркала.
— Па клецају му колена, поднаредниче! — смеју се војници Танасију. Када и последњи воз беше извучен на плаТо, командир нареди да се стане, док пешадија не избије
— Ама сад свеједно — упаде потпоручник Александар. — Како нађосте село? — По кучићи... Насмејасмо се. А смеју се и њих двојица. — А у село коморџије из штаб... баш кувају кафа. А Таса каже: „Добро вече“, а и ја кажем.
Он мљасну устима неколико пута, и са страхом завапи: — Јесам ли жив? Војници се смеју, помало усиљено, да би га охрабрили. Вучко покуша да се дигне. Рекосмо му да седи и да се не замара.
Један од пешака застаде, па завири у цев топа, а нишанџија притвори затварач и он се трже. Смеју му се другови, те застадоше и они да завире. — А, дете му, види како је „ишпалирано“.
Али смеју им се сада у лице Чеси... Појави се и командант батаљона, који одмах нареди да се заробљеници сврстају и команду над
А сигурно има нешто што није у реду, што су они можда прикрили од њега, да му се после смеју. Сем тога, какав би он старешина био, ако ништа не примети. Заустави се насред штале и погледа свуда около себе.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју. »Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже.
»Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...
му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма, који се код почетника дуго задржава, над ким се они смеју и ако су њиме прожмани и запојени.
Гојко испи па одмах виде да се и Пера и Љубица нешто смеше и гледају њега. Баш ће бити да се њему смеју. То га опет збуни. — Какав си то друг, болан... Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му писар — Заборавих...
свуда их виђаху сељани усамљене, обично пред вече: и на реци, и у шумици, у потесу по необраној кукурузовини, сви се смеју, праве шалу на рачун Гојков...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Оне весело циче, и смеју се, кад талијански проговорим. Неке су врло младе. Свет ми се тужи, јер мисли да сам Талијан.
Идем у своју земљу. Гомиле војника који стоје на прозору гледају како покушавам да се попнем у вагон, смеју се, урлају и вичу: „Напоље, официри! Нема више официрских вагона! Напоље!
Проводим три вечери, живећи у мрачним улицама, крај тих цркава. Гледам децу што плачу, људе како лажу, и жене што се смеју. Мирно, као туђин, дижем руку са сваке ствари. Мрак, као прах, падао је по крововима.
Као у просјака, који вас презиру, као у болесника, који вас се гаде, као осмех убица, који вам се смеју што их не знате а виђате сваки дан.
Само то више нисмо ми, у младости и моћи, већ неки папагаји, чимпанзи, невесели, што ми се смеју и вриште у мојој самоћи. Један се „Леицхе! Леицхе! Леицхе!“ дере. Други ми шапће: „Цадавере!“ Трећи: „Леш, леш, леш.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу. Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Мало, па се начини читава ларма и урнебес: певају, броје, подврискују, смеју се, псују се, дозивљу се, разговарају се, свако окренуло на своју руку, па да слушаш поиздаље к'о на вашару.....
Ала је страшно! И пси се сеоски утајили, па не смеју ни да лају; сваки се завук’о под неки заклон, па ћути, тек понеки од страха заурла...
Људи га опколише, стадоше да га тапкају по рамену; неки му пружају руку да се рукују, а једни му пиље у очи и смеју се.
« Сви се ђаци смеју овој духовитој пародији; и Пера се смеје, а срце му све веселије и радосније. Један, кудраве црне косе, зажмирио
Тркни часком, мој голубе... пипај само за тртицу. Нека буде као твој нос, па доста! ...« Попови се смеју сви, а ја, у забуни, кријем нос руком. А вала није ни његов мањи. Ако ја пијем ракију, не скомрачи ни он вином.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
) Па дабоме, кад си и ти умешао твоју фарбу!... (Продера се на Младена.) Иди, па реци шта хоћеш! (Младен оде.) СВИ (смеју се и честитају међу собом). ПАВКА: А жандарму ниси ништа одговорио, човек чека. ЈЕВРЕМ: А, јес'!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Таласи ветра, који месецима теку Од Средоземља, преко пешчаног тла, Заустављају се у шуми — не смеју да пређу реку, Опасног поглавищу да не разбуде из сна.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И тамо, што би им се донело, то би јели и пили. А већ од старости, просутости не смеју кћери и снахе ни да их дворе, ни да к њима улазе, већ само слуге, и то мушки.
XXXИИ Али на томе не остаде. Томча, кад виде да га више нико не дира, још мање смеју да му поручују и прете, дакле да више није дете, него велики, одрастао, свој човек, поче опет да долази кући. Али како!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” А змај одговори: „Ја не смем ни по што пре рока.” Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У овом смеју, инату и правдању прошло је позадуго. Разговор је био које о чем, а највише архимандрита су били на смеј узели како се
Носе грудве црне земље, издајући и заклињући се да су помешане с крвљу тога и онога мученика. Јудеји нам се смеју и ругају и веле да смо гори од стари[х] идолопоклоника, јер они нису се клањали костима, крпама, грудвама, гвожђу и
нешто у Корфу, а нешто у Мореји и Хилендару, и могао сам тако говорити да ми се не само деца, него и стари људи смеју; али сам се и ја њима смејао, чудећи се чему се имаду толико смејати.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.
Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду: — Они се смеју, седе на коленима и краду крушке. Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди. Ђорђе одмахну руком.
Онда није могао да издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском оделу, које је, тврдили су, наружило Вукашина. „Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају.
Те к кад Лука врати чамац и викне „одоше да дођу“, жене смеју да приђу обали. Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке.
И не само тада. Сећање лети по селу, сада док лежи. Мало је оних који смеју да му се ругају „Дошљак“. Кад сване, они неће бранити општину. Побегли, пси, чим су звона чули.
На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик. — Иде војска!
Чашу ракије. А село, а народ? Може ли икоме погледати у очи?... Кад прође сокаком, сељаци му се смеју иза леђа и говоре да му је жена с Толом Дачићем... Ја сам сасвим излудео. Јесте. Сасвим пропао, изгубљен и сатрвен.
Савест је и у сну мучи. Бог је тешким сном кажњава. Њему неће да се смилује. Па се домислио: сигурно му се надничари смеју кад се после вечере враћају кући. У мраку, прилепљен уз плот, без даха их је чекао и слушао њихове разговоре.
Кад није све у своје време, онда мора да буде кад му није време. Догоди ли се тако нешто старцу, сви му се смеју. Е, кад бих само могао да постигнем, свима што се смеју почупао бих гркљане. Оном што је унутарње, не смеј се никад.
Догоди ли се тако нешто старцу, сви му се смеју. Е, кад бих само могао да постигнем, свима што се смеју почупао бих гркљане. Оном што је унутарње, не смеј се никад. Сломиш ли ногу, руку, углаве ти некако па зарасте.
Он воли њу која се брани и бори, не, није истина да је мртва, није отишла, није. Отворена уста као да му се смеју. Чикају га тишином. Свете му се. Модрикасте усне. Отишла? Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује...
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У том титрању му се учини да види како из ораха излазе она малена, живахна бића, скакућу, певају, смеју се. Читаво двориште одјекивало је од њихових звонких гласова, треперило, блистало. — Баш којешта!
Али Сунце му поздрав не узврати. Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем. — Добро дошао!
Попа, Васко - КОРА
самом срцу поноћи Громови питоми зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
рецимо дванаест дана“, рекоше једни, „петнаест“ рекоше други, а кад један од њих рече „двадесет дана“ почеше сви да се смеју. „Е па чујте!
Смејао се толико да се умало не распуче. Но не само Месец, и све остале звезде почеше да се смеју, жмиркајући очима. Младог научника обухвати поново бес.
Већници почеше да се смеју. „Али је“, настави Герике, „цео фортификациони систем нашег града застарео. Требало је, као што сам вам предлагао пре
господо“, рече нам он, „Ви се распричасте о Галилеју, Ђордану Бруну и Копернику, а заборављате да се та имена не смеју изговорити овде у Бечу. Ала бих се провео кад бих њихова дела затражио у универзитетској библиотеци!
Али се убрзо иза тога расчу да се Њутн опоравио, а његови непријатељи, који већ мишљаху да га смеју поново напасти, опљачкали га до голе коже и претставили свету као човека који се китио туђим перјем, осетише на својој
Обрни затим рукатку интегралног рачуна, решење проблема пада, готово на тањир“. Сви се смеју, па и Лагранж. „А, сада“, продужих, „шала на страну!
Сви се слатко смеју, а ја наставих своје предавање. „Рачуни што сам извршио могу се протегнути и на веће временске размаке.
Кад им рекох да ће та животиња бити из врсте торбара, они почеше да се смеју. „Торбар! Таквих има, истина, у Аустралији и у Америци, али овде у Европи, и то баш у самом Паризу - не, драги колега,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.
И сви се слатко смеју. — Ко то каже? — интересује се командир чете па се љути: — Слепци! Кад нешто не знате онда шта дробите?
у главу. И он подиже очи к небу. — Треба се и тамо а... а... а... довијати. Арнаути седе скрстили ноге, пуше и смеју се. И онда поп хоће да исповеди Секулу. Он и то одбија: — Боље стојим код Бога, п... п... по... попе од тебе.
Је ли могуће? Је ли могуће? Је ли могуће? Како су смели? Како само смеју? И сви ризикују, протестују, боре се, боре, боре, отимају се, живе, преступају, пркосе. О благо њима! О благо њима!
излишан на свету, чудио сам се, завидио, дивио сам се овим моћним, активним и смелим личностима, јунацима овим што све смеју и што су јаки, пркосни, храбри, насилни.
“ И док се они све више смеју, ја све више бесним као отрован. Како ћу да их увредим, мислим, и да кажем да би ме сваки други поштен савезник, па и
“ А они се око њега силно раздрагали, смеју му се, соколе га, бодре. И све тако док не спази Скопље, кад сви умукоше, јер Јаћим понова завришта: „Где си, каже,
Из једне кућице поздравише ме неколико официра, с шалом и с осмехом. — „Ови се људи смеју!“ То сам прво помислио, кад сам остао сам, јер ми је то изгледало немогућно.
Ово искрцавање завршило се тек око пола ноћи врло хладне. На обали је одмах саопштено да се ватре не смеју палити и да се нико не усуди сећи маслине усред којих смо се обрели.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше. Девојке, које беху готове, одвојише се
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Мото Француза на Вердену је био: “Овуда не смеју проћи”. То је било и наше гесло, а односило се подједнако на наше пријатеље, волове, и на наше непријатеље, румунске
Ћипико, Иво - Приповетке
Где—где уза зид, око трга, прислонило се двоје—троје тежачких младића. Смеју се, заћуте, па одједном углас запевају. На прозорима читаонице нису капци затворени.
Да убије у себи глас грижње, поче да чита. У читању књига сазнаде да има и такових које млађи не смеју да читају. Он се зажели баш тих прича.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Књижевност се мења заједно с променама у култури, јер је њен део. Али се, ипак, тумачења не смеју заснивати на узрочнопоследичним везама, на шта нас наводе све тзв.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА: Зашто? РАКА: Изгрдили су је у новинама, па хоће да их купи све да не би свет читао. АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгреде? РАКА: Игрдили су је за оно. АНКА: Које оно? РАКА: Због тебе. АНКА: Зашто због мене?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
су „сигурно, кућом, капијом ограђени, затворени”, Станковићеви ликови - пре свега женски - могу опустити своје тело, смеју се слободно кретати, па и „јаче истаћи прса, недра, облине тела”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Напротив, постао је хајдук да сам шале рабоше за глобе и да покаже како се отимље. Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену
А жене сасвим отворене, голе до рамена и до изнад колена. Смеју се, граше и разговарају с ким хоћеш. Мунарета као пуста, ретко да чујеш мујезина.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ А господа поскочила на царичин миг, Гурају га, турају га рукам’, ногама. Кад изиде, на пољу га народ дочека, Смеју му се, ругају му с’: тако т’ и треба! Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај).
Кад сви скачу као јарци, Немој ни ти бити јање: А кад видиш да се смеју, Удри и ти у смејање. Кад ђаволу кажу: соко! А соколу кажу: ђаво!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Бједни робе града, Не знаш шта је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица расте, И пролећу ласте, Там је услажденије, Там је восхиштеније. САРА: дакле, да дођемо к девојки.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Браво, Душко. Пољубац куртизанке испраћа те на фронт. Донеће ти срећу. Оба радосно се смеју и мисле на загрљај такве једне куртизанке са златним зубима. Један немарно држани шлем паде, и звекну о камен.
Петровић, Растко - АФРИКА
Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа. Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери. Играју својим телима као најлепшом играчком.
То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.
“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само
две жене невероватне лепоте, потпуно наге, крај свих колајни, сјајне од воде која се са њих слива, прскају се и смеју. Када ме виде са апаратом, цичећи нестају у зеленилу.
Од тренутка очишћена па до ступања у Деде фетишку игру, девојчице–свештенице не смеју додирнути земљу. Њина старија браћа (код црнаца зову се браћом сви заштитници) носе их иа раменима.
Људи се смеју. Играч, међутим, ни због себе не сме скинути овде маску већ на утврђеном месту иза своје колибе. Одједном се појављује
У зору долазе они исти младићи и односе их. Трчим за њима разнежен њином детињском лепотом (моји пријатељи ми се смеју) и дајем им још две огрлице. Смеше се, гледају ђердане широким зеницама.
Никакав одговор. „Мачка!“ кажу црнци који не смеју чак ни реч „пантер“ да изговоре, како га тим не би привукли на себе. Ништа простије но да је Самбу заклао пантер.
Гадови, гадови! Они се нису вређали, јер је то био белац сасвим близак њима престајали су ла се смеју и одлазили од наше колибе. У колиби преко пута наше Меј је спремао своје и себе за легање.
У први мах сам мислио да се шали, јер се остали црнци обично смеју. Али уједени је увек тако крештао, тако с Мржњом гледао на Н–а и тако уплашено бежао после од њега, да није било сумње
Кад дођемо пред шумицу вођа нас уводи једним сасвим неприметним ходничићем кроз зеленило; остали не смеју туда и заобићи ће у круг да уђу с друге стране. Да сам сам ушао овде, не бих савршено ништа приметио.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Слушају деца аваз самртни, Па се мукама смеју весели; А седе главе ногом гурају, Или на оштар колац натичу, За грозан пример јадном народу!
(Стана гледа наново.) Видиш ли сад?... СТАНА: Он је!... О, да сам ја!... (Дршће и хоће да падне у несвест. Турци се смеју.) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Ух, ух, ух! — Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења. Изузев ако Бугари крену на јуриш.
Али ми се све више привлачимо њиховим рововима, да бисмо ушли у онај мртав угао који артиљерци не могу, и не смеју да гађају. Досађује нам само камење које пршти преко наших глава.
Кад дође нека свечаност, ја обучем ново одело и прикачим медаље, а деца се окрећу за мном и смеју ми се — заврши причање потпоручник Влајко Милутиновић.
За њима се сручи читава река од камења, готово до средине улице. Капетану „Фикусу“ тресе се подваљак од смеха. Смеју се и девојке. А и онај дечак који продаје кикирики. Из даљине зачу се музика.
Фјодор и Пера погледаше један другога и почеше се смејати. И сви се смеју, па им изгледа као да се они платани клате и све се љуља.
И сви се смеју, па им изгледа као да се они платани клате и све се љуља. И деца се смеју, па чак и стари капетан Зарић, који седи за суседним столом и вели: — Еј децо, бог вас не видео!... — Ко?...
Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом. Мисли се тренутно укрсте, онда сваки пева углас, тапшу се по рамену и љубе са Русима.
— Кад се провучете, ви ћете мало заобићи, да им наиђете иза леђа. И онда као мачке. У једном скоку. Главно је, не смеју да зину. Командир је говорио оштро, гестикулирајући.
Око тога почеше и остали да се смеју и нагађају ко је од нас двоје „філле“ а ко „цонфитуре“, и ко ће кога да поједе. Пошто су се спремили да иду у
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Антологије се међутим не смеју обазирати на овакве текстове, ма како иначе они били поучни, забавни, изузетни или било по чему значајни.
Деца му се, премда у потаји, смеју, А супругу слатка мечтанија греју: Она — да присвоје плесниве дукате, Ову младожења — кој’ већ купи свате.
Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди Њених, кажи: Верност коју чесни хране људи. У смеју јој на уснама вољу ти примети, Буде л’ добра, тад помисли да си већ на мети.
Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју. Кад је дошло Ружичало, Изишло је Цвет-девојче На гроб оца и матере.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Онда нам каже собарица: „Ја ћу да кидишем на њега!” Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека. Куцне она на врата, а отуд одговара онај као голуб: „Слободно!” Нама заигра срце...
„Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује да је дошао по извесним тајним пословима, о којима власти не смеју знати”. БОКА: Нисам тако казао! ВИЋА: Него како си казао! (Грађанима.) Је ли тако казао?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Полазна претпоставка на којој се предања заснивају - да у њихову веродостојност не смеју сумњати ни приповедач ни слушаоци - захтевала је посебан вид уметничког обликовања.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
С њиме, па и то кријући се, да је »они« не виде (баба, отац, и чак Младен) и не смеју јој се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би брата грлила, љубила и расповијајући га, купајући
или ако дођу, оно дођу крадом, пре доласка очева да легну, сакрију се, да једу оно што им матере кришом дају, да не смеју никад за софру да седну, оцу на очи да се појаве, већ све тако беже, дрхте, стрепе. А он, Младен, ништа.
Дакле, сви они као повлаче се, ограђују се, не смеју на себе ништа да приме, да он не би после, ако му буде рђаво, можда буде тешко, осети се несрећан, да не би имао кога
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399).
муслиманским између Нове Вароши и Прибоја, има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст.
(СЕЗ, 17, 35). У источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б. и бела лука (БВ, 7, 1892, 399).
Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (ібід., 122). Б.
Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака.
мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор. чињеницу да је ј. један од атрибута германске богиње доњега света ХеИ (Р. М.
Ј. стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна). Оне се дотле не смеју јести, а тога дана имају се прво »дати из руке« (мртвачка жртва), на онда тек јести.
пређа прана не смеју се употребљавати док се огњиште не очисти, иначе ће се добити врућица (СЕЗ, 17, 537); бакрач у коме је пређа парена, и
Деца не смеју долазити код рупе где се к. пређа пари, »иначе неће расти« (СЕЗ, 32, 133). Нарочито има много забрана и профилактичких
Ракита. На р. гране радо седају виле, јер на то дрвеће ђаволи не смеју (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Р. гранчице носе се на Цвети у цркву, а после се њима ките кућа и штала, »да одврате од дома и
С. се не смеју јести пре Преображења, а тога дана њима се причешћују (ЗНЖОЈС, 20, 49). С. игра доста важну улогу у народној медицини.
»Нечисте жене (са менструацијом) не смеју да беру грожђе, нити да се пењу на какво родно дрво (особито трешњу), јер ћа се дрво осушити још истог лета« (ГЕМ, 20,
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Причао је, не без гордости, о свом крају, лагао је сочно и лепо, па сам га са задовољством слушао, смеју лећи се у себи.
Можемо сви ми овде одреда да изгинемо, сви, колико год нас је у Кули, али темељи цркве не смеју бити дирнути. Ми смо црква. Народ у нама гледа божије посланике на земљи, у нама је утеловљен вишња снага и воља.
Добро је оно што је корисно. Удобност и комоција никако не смеју бити нарушене. Коме је истина потребна? Коме је потребна чистота вере?
Онда почињем и ја, мада нисам чуо шта је тај шашави копилан испричао. Затим се они смеју зато што сам ја закаснио као да сам тек тога тренутка схватио смисао њихове шале, а ја продужујем јер они нису знали
Снажурда је то. Ма какви курјаци! На стотину људи курјаци не смеју напасти. Смрзли се успут. Јуче је био мраз, прекјуче и свих последњих дана брисао је северац. Ишли су кроз шуме.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не смеју да кроче. Прими мој поздрав, часни доме, и срдачну хвалу на гостопримству које си ми указао.
част и поштовање; њихов дух сме узјашити на пегаза ако се овај не одритне, али мисли научника морају ићи пешке, јер не смеју изгубити чврсто тле под ногама. Оне иду корак по корак. Колико сам пута посматрао то пешачење научника и проучавао га.
Сигурно је да јој не бисмо смели ни у очи погледати. То не смеју ни највећи астрономи, па зато посматрају Сунце само кроз чађава стакла, или умањују другим сретствима његов блештећи
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Истина у ноћ, у мрак, јер деца да ме не чују и да ми се не смеју... Али запевам. Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет,
) Шта ћеш ми ти, бре, када ти је газда кукавица? НАЗА (узима нож натраг и враћа га Сарошу): Немој, да ти се смеју бегови када те виде без оружја. Чује се свирка Цигана, чочека и њихов долазак.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У гласу тог детета је било нечег нарочито милог и умиљатог. Кад се он и жупник смеју, то је била права музичка хармонија. Жупник је имао у гласу нешто светло, а дечко нешто топло и мазно.
— Ајде ти, женска главо! Зејтина би! Зејтин је за пржење сомова! — Сви се смеју. А опет тамо на другом крају варошице, на ударцу друма, у лепој и напредној улици, стајале су једна другој прекопута:
Тражи ми тестамент: „Да видим, каже, да нисте све оставили Христу”. Млађи се смеју, а понекад, верујте, насмејемо се и ми... Црта план земљотреса који ће срушити саборну цркву у Београду.
Прота претура старе књиге: неће ли наћи сличан случај, и видети шта црква и њени служитељи морају, и шта смеју предузети да би појава или нестала, или се забранила, или се као пример неверујућима увукла у ред демонстрација ради
Дом и породица Павлова, то је био даноноћни тутањ једне подземне, скривене борбе, неких гладних сила које не смеју да признају шта им све треба да прогутају и сваре па да мало отпочину.
има жена владарки, има богатих, лично угледних девојака за које младожења мора седам година да тегли — професори се смеју — има интелигентних и препредених робиња које у породицама праве компликације и збуњују закон; има их саветника у
Сваком оцену какву је заслужио, и сваком репић, да се не би у добру много понео. — Павле и Милан се разведрили, смеју се, зову Бранка у посластичарницу. У посластичарници су господин Јоксиму написали дугачку депешу у стиховима.
Жандари с пушкама и перушкама на калпаку треба да уђу убици у собу и да га вежу, па не смеју; а Стефан Влаовић улази гологлав и голорук, и одузима убици револвер као што се сањивом детету узима лутка...
Онда чујемо како звецкају чаше, како се тата и мама смеју, и лупају по поду као да играју или се вијају, и онда ништа више...
да су неминовно срећни људи ти који су тамо оставили тањир лепих јабука на столу; заденули за икону босилак; или се смеју у дворишту, а заборавили да у соби угасе свећу, па им он превиче преко ограде колико стаје то паланачко осветљење.
И ту их је њихов учитељ учио како се треба држати према ништацима који поручују поруке, а не смеју да их потпишу; нити да саслушају, нити да „приме” одговор. Рано почиње и та гадост у човеку.
— Не знам. Питао сам и ја Радована. А он каже: „Не питај, и прекрсти се.” — Јана се крсти; сви се смеју, али нежно. — Отсели се Мијо, што пре, молим те; и немој да слушаш шта у касарни говоре; и немој да идеш код тих у
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ако је жедан, нека заити воду сам; ако му је зима, нек тура ватру сам. На ову причу смеју се и ордонанси. — А зашто идеш са границе кући баш сада?
Раздрагани смо, јер верујемо да смо пред новим животом. Иако малаксали, људи напрежу последњу снагу, па се чак смеју и шале. Дугачка колона развукла се млитаво по неком разривеном путу, као да су по њему хаубице „штеповале“.
— А-ха... — Али ја теби набих камилавку... А за ово сада, ја сам осетио... И почеше обојица да се смеју. — Знао сам ја да ћемо тебе тешко преварити. Али она двојица су пали у замку. — А ко овако потписа команданта?
— Тако је, побратиме. Италијански берсаљер. Загонетка иде од уста до уста, па се, и поред свих мука, смеју официри и војници на рачун својих спроводника... КРАЈ МУКА... Дан је сунчан и топал.
Нису нас видели. Чујемо где један мали пешак, сав одрпан, вели Енглезу: — Е... а имаш ли ти стрину? Сви се смеју, па и Енглези. Објасни нам један, како Енглез тражи од оног одрпаног пешака пушку. И новац му чак даје.
— Море, батали, ишао би ти сутра четири километра да тражиш шталу шакала — додаје Душан, док се остали смеју. Онда се обрати Живадину: — Како си то, бре, неозбиљан, па мораш да се смејеш! Ти си нам још једном тако покварио план.
— Па си се уплашио за себе? — дира га Лука. — Него, гутај то! Ордонанси се сакупили и смеју се Исајлу. А њему криво, па се сав зацрвенео од љутине.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се смеју, Тиха је река ово између пустих обала!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко! — рече, сагнувши главу, али жена ни овога пута не одустаде: — Подигни главу и иди!
При погледу на њих дечак постиђено саже главу али метлица пркосно рече: — Пусти их! Нека се смеју. Срца су им исто толико прљава као и улице. Зато и не могу да почисте ђубре!
Како да га не почистим? — Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док једна суседа не рече: — 3ар не видиш да једва ноге вучеш? Тешко да ћеш и пред својом кућом почистити!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али речи се не смеју одвајати од поступака, карактера, целокупног лика личности која их је изговорила. А та личност је Милош Обилић, по
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Деца плачу за размет своје справе а ми им се смијемо. А кад ми што тужимо, стењемо ли од муке, они нам се не смеју, него поредо и они туже, жале и плачу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
а ту се нађе увек и по једна мирна доброћудна будала, без које није ниједно такво место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се окупе око њега, па изјављују са су у њега заљубљене и кажу му да бира коју хоће, а он, опет,
прилегао, целом кућом је одмах овладао неки дремеж и царствовала нека свечана недељна тишина, јер кад хаџија спава, не смеју ни врапци испод крова џивџакати.
Пуцала би му сутрадан брука по целом граду. Не, не, — тешио се Мане — није нико био, само оне, само женске, а оне не смеју од мушких ништа да кажу, а могу се смејати до миле воље, — то толико...
“ А оне га питају коју ће да узме, а он каже: „Све по авлију и по сокак“. Сви се смеју и веле: „Лелее, лудо је, ама па си знаје што си је поубаво!
“ и опет страшан смех одасвуд... Трже се Мане и стаде зверати на све стране око себе да види чему се то смеју тако силно. Погледа, а све очи и руке упрте на коловођу: њему се смеју. Погледа и Мане на ту страну.
Погледа, а све очи и руке упрте на коловођу: њему се смеју. Погледа и Мане на ту страну. Погледа боље, кад ал’ коловођа није као друге коловође, него стари Жућко, стари пас
„Их, што је несрећник!“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори.
у авлију, а околни комшијски зидови пуни начичкани радознала света И све се то тресе од силна смеха, а највише се смеју баш сами младенци, Зона и Манулаћ.
“ понеки додаје: „Добро је! Што да се мућка? Неје пљоска с ракију, та да мућка!“ Тако се једни смеју, а други љуте. Само Мане нити се смеје њити се љути.
— раздера се Нацко. Сви траже број 82. — Чифути... Они мећу на број 77. — Женске ноге... Сви се смеју и мећу озбиљно на број 11. — Доста! Стига!
благочестиви тутори и одборници општине турековачке већ трећи дан како се вуку све средином сокака (већ им се и шегрти смеју гледајући их како спадоше с ногу!