Матавуљ, Симо - УСКОК
Сви, осјем Мргуда, слатко се смијаху, а Мргуд, кадна, кипћаше у себи. Стево Бајов викну му: — А-ну, чôче, но испричај, све како је било!
Одатле њих двојица отидоше ка Ћором весељаку, уз кога се смијаху више од часа. Његова жена Бела бјеше још виша од Живане, голема носа, погрбљена.
И старац Мргуд и бабе смијаху се као и омладина. То безазлено, здраво весеље обузе и Јанка. Бог зна кад, чак ваљда у дјетињству, смијао се тако и
Је ли добра ова? Сви се смијаху чети жена натоваренијех старинским оружјем. Јанко, сјетан, обори главу и признаде да Иво право има.
— Е, нећеш, мачко једна! Реци, па бјежи! — Ма што, лијепи тајко? Обоје се већ смијаху и гледаху се неизмјерном нежношћу. — Реци: би ли пошла за онога грдног лацманина?...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сад му даје џилит и заповједи, да огледа може ли бедеме пребацити. Остала пак велика господа и њини синови смијаху се и потпрдиваху говорећи: — Хо! хо! јадан ти је, да он пребаци бедеме градске, кад синови Мухамедови не могу.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
редом као што их прије угледаше, примицаху се, само што, ваљда раздрагани молитвом а може бити и тутумом, говораху и смијаху се. Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!
То можда бјеху једине двије стране ријечи, које је он знао, па мишљаше да их разумије онај странац. Оба се пријатеља смијаху.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сад му даје џилит и заповједи, да огледа, може ли бедеме пребацити. Остала пак велика господа и њини синови смијаху се и потпрдиваху говорећи: „Хо! хо! јадан ти је, да он пребаци бедеме градске, кад синови Мухамедови не могу.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А стричеве ти зову Чагљина и Шунда. Реци да није тако. И сви се слатко смијаху. — А шта си радија код куће? — Пасâ је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко!
Он зину чим пријеђе преко прага, пак се пружи колико је дуг и широк и пољуби плочу. Ђаци се гласно смијаху. Грго их запита гдје је свети Вране.
— „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!... Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге светога Вране!...
Послије вечере заврже се жив разговор између фратара и лацмана. Безбрки суђа канда бјеше шаљивац, јер се често сви смијаху. Пристав је мало говорио, али је свакоме потврђивао главом.
Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху. Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила.
Ђаци се гласно смијаху, особито Бодул, те је то привлачило пажњу фратара, а фра-Боне му рече, полазећи: — Дакле, имаш жицу стари Јерковића
Бакоњи се заче осмијак, али га он савлада. Очи ипак не могаше савладати, но му се смијаху на сав мах, те их уприје на Машино лице, а од Бакоњинијех дивнијех очију и она се у тињи час преобрази, поста млађа.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
(те грдобе и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем дробјаху.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сад му даје џилит и заповједи да огледа може ли бедеме пребацити. Остала пак велика господа и њини синови смијаху се и потпрдиваху говорећи: — Хо, хо, јадан ти је, да он пребаци бедеме градске, кад, синови Мухамедови не могу!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад то чуше кићени сватови, нема брата ни кићена свата, нема брата томе да кметује: не смијаху кићени сватови, ел је Максим крвничко колено, — могу њему жао учинити, може неком главу укинути; нема кмета да кметује