Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” Ако се ми чему смијемо (иако ништа није смешно), из свега грла нек' се смије. Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама' нек' повикне: „Како не би било?
И колико више ови виче и псује, наричући је лукаву вероломницу толико му се она више смије, говорећи: „Мој јарче, да ти имаш толико мозга колико браде, ти не би нипошто сишао у бунар пре него би добро знао
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Триба Павлу неко, место покојне Катинке, ето то је! Павле је сам на свиту! То је зло, ето то је! Не смије тако удов ићи по свиту, али сте се уплашили да и вас не метну у гвожђа. Па сте га сама самцита оставили. Ето то је!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Кад се једно од једномјесечића жени или удаје, онда други не смије бити код куће... нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу“, пише Вук.
„Кад се једно од једномјесечића жени или удаје, онда други не смије бити код куће... нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу“, пише Вук.
“ Тих ноћи од „дежурних“ рођака и пријатеља „не смије ни једно заспати: јер други једва чекају да га огаре, или да му пришију штогод (какав дроњак, или читаво ћебе), за
мужу покорна, тако да на само један поглед кривим оком сва стрепи, ћути кад муж виче па макар она и имала право, не смије се бранити кад је бије ни побјећи, пази да му је све справно и исправно у кући, повинује се његовим заповједима и осим
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ту ти их, мој брате, натоварише на оне ђавоље Г-вагоне, заједно са њиховим козама и кравама. »Би речено да се смије повести само по једна крава, али ко поведе двије, нијесу му је врћали!« Три дана су путовали до Дервенте.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Конте Пијеро започе: — Чусте ли безобразника? Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала!
Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
царе, а жив кући дође, и у кући мртву мајку нађе, где му крпи гаће и кошуље; сестра му се од старости смије, отац му се још родио није.
Милићевић, Вук - Беспуће
дана иза тога кад се је Гавре Ђаковић видио с Панеком, овај се сам доброћудно сјетио оне вечери и почео да се слатко смије: по образима му се тресло црвено месо, мале плаве очи губиле се и ишчезавале у салу, поигравала куља и на њој
Али то Панека није смело. Он тек само што се завали на столицу, зажмири мало и стаде да се смије громким смијехом да се потресала кућа и узбунили сви пси у комшилуку, и само што предушиваше од смијеха, па почимаше
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ „Та не смије, жалосна му мајка! Брата сам му на колац попео, А њега ћу јоште на ченгеле, Само чекај — но сад да се иде.
Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?“ Вјетар само липом зажубори, Друго ништа —
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
! Види га, види. Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да
Испадао је тако бијела врана која диже грају у недоба, бескорисно, да му се свак смије и чуди. Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да
Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из браде говори, каве се пеку, па је згодација за крађу шећера, а и школа се може
— Хе-хе, легитимацију! — смије се сељак. — Шта ће ти легитимација? — Такав је пропис. Без легитимације се рампа не диже.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' бадава руком крије понос-чело и повије, осећаја сакрит није из осмејка што се смије, што с' из отих дивских груди у надиму тешком буди, што из крета сваког бије, из обилних што се власи од потреса тајне
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто тамо дође, одмах га упита како смије његову шуму сјећи. Грбо одговори: — Ухватио наш краљ некаква Грбу па хоће да га изгори свега, а нема дрва колико му
Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита зашто се смије. А Соломун му одговори да се смије ђе цар цара хоће да погуби на женском узглављу. Цар га онда упита: — А да како?
Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита зашто се смије. А Соломун му одговори да се смије ђе цар цара хоће да погуби на женском узглављу. Цар га онда упита: — А да како?
Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије, а он му одговори: — Смијем се гледајући како једна гобела у као а друга из кала.
Прекопа просјака и његову торбу, кад нема ништа ни туј. Шта ће ко јадан, ко жалостан, не смије више у оном пољу остати, јер ако ко дође виђеће да је убио чојека, па се брже баци на коња и оде својијем путем.
Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати да је он већ побацио лијечење и да више не зна лијечити.
А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. И тако пођу.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Измоли се, стјавице: жижи жижац с виљушке; испод пјага земја се смије жутим зјèвчићем; музе змија кјавице пун мијека чанак је. - Сувим кашљем креја се са цјепала закашље.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Одасвуд тајне вребају очи, за буквом старом дивотно лице; ту незнан човјек смије да крочи уз помоћ капе невидљивице. У сваком куту, по свакој стази по неки јунак из приче гази.
Грабљивца тако окупа вир, не стиже јагње, изгуби сир. Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!
Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!“ Смије се Ћоса: „Побогу, брате, мораћу просто од смијеха пући, ова је торба планина за те, никад је нећеш довући кући.
„Шаљемо дете весела ока с далеког рта Медвеђег Бока. Поздраве прими племена Фока.“ Седмога дана поштар се смије, јављају, каже, из Батавије: „Најбољи дечак тамо се крије.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре. Што спомињеш Косово, Милоша?
Збиља ти је памет сву попила. ВУК МАНДУШИЋ Ал' је ђаво, али су мађије, али нешто теже од обоје? Кад је виђу ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти.
Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило. Нико жалит не смије никога, а камоли да му што поможе. Када виђех витешку невољу, забоље ме срце, проговорих: „Што, погани, од људи
“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.
КНЕЗ ЈАНКО (гледа га) Дивна писма, јади га убили! Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале. СВАК СЕ СМИЈЕ. КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише!
Сад ти нема у нашу нахију обиљежја од турскога уха до трупине али развалине ВЛАДИКА ДАНИЛО ПЛАЧЕ, А ИГУМАН СЕ СТЕФАН СМИЈЕ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Ти, игумне, не разумје писмо, а би и ти на њем проплакао: по шестину уједно копају!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као што је познато, Црногорка не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то већи — својих суза намјењивала у срцу своме Милуну.
“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!
“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!
Медик саставио руке иза шије, а промолио врх од језика на крај уста, па их гледа и смије се. „Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ко за репом пође, тај у трње дође. — Гдје нема мачке миши господаре. — Господареве очи коња гоје. — Што смије поп, не смије ђак. — Служба није дружба. — Док је леђа, биће самара. — Тко није служио, не умије ни заповиједат’.
— Гдје нема мачке миши господаре. — Господареве очи коња гоје. — Што смије поп, не смије ђак. — Служба није дружба. — Док је леђа, биће самара. — Тко није служио, не умије ни заповиједат’.
стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико од зиме ни носа не смије на пољу помолити! — Е мој Ђурђу! — пасмија му се на то свети Митар.
Лисица њим плугом управљала, Брала сије, гавран крилом дрља, Голуб коси, голубица сноси, Пућак дије, а пућка се смије, А спуж гмиже, па на таван диже. 3 Грлица је просо брала, К њој доходи друго грле: — „Дај ми, грло, једно зрно!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити.
Цар се на чуду нађе шта ће како ли ће: хтио би се женити, а ђевојке нема, хтио би клетву преступити, али не смије од страха да га не постигне, и онако узмучен у мислима, баци они прстен, те ђе ће?
Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати да је он већ побацио лијечење, и да више не зна лијечити.
Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита за што се смије, а Соломун му одговори да се смије ђе цар дара хоће да погуби на женском узглављу. Цар га онда упита: „А да како?
Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита за што се смије, а Соломун му одговори да се смије ђе цар дара хоће да погуби на женском узглављу. Цар га онда упита: „А да како?
Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије, а он му одговори: „Смијем се гледајући како једна гобела у као а друга из кала.
А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: „Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био.“ И тако пођу.
А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије нањ ударити. 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? Кад је некакав чоек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дундака нагоњаху другови да наздрави свакоме фратру, а уз сваку здравицу да искапи по чашицу. Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат).
Дијете се питаше: — Ама чим ће га причестити, кад нема присветога, а оштија се не смије носити у голијем рукама? Тек када се они размакоше Бакоња видје помодрелу бесвијесну главу гвардијанову.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Посрне л' ми каткад нога, Дружина се луда смије Ал' се брзо смеха трза К'о од једа љуте змије. А ја пијем, јоште пијем У том ми се срце пара Ћутећи се само
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Смијешно! Ко је само могао измислити смрт! И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи. Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке.
према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да рањава његово властито оружје.
У томе и јест, ако се смије тако рећи, љепота љепоте. То је одраз физичкога у сфери нефизичкога, у просторе духа. И то је једна од оних ствари
Осим тога, то се дешава тако ријетко! На то се не смије рачунати; то је нешто сасвим изванредно, као несрећа у жељезничком саобраћају.
Није проблем у техничким могућностима и границама производње, проблем је у томе коме се и до ког укупног износа смије издати Тодесентхебунг. Показујете забрињујући недостатак фантазије. Како ви то замишљате, молим вас?
— Зар не?... — Доиста, не преостаје друго!... Учините тако!... За човјечанство никаква нам жртва не смије бити тешка. Чак ни жртва бесмртности. Л — Је ли могуће да сте и ви били ожењени?? — згранула се моја болничарка.
Неколико пута, ипак, болничарка га је довела к мени у собу. Само начас, јер се то не смије. (Ни то се не смије! Ништа се у животу не смије!).
Неколико пута, ипак, болничарка га је довела к мени у собу. Само начас, јер се то не смије. (Ни то се не смије! Ништа се у животу не смије!).
Само начас, јер се то не смије. (Ни то се не смије! Ништа се у животу не смије!). У облачне дане, кад угледам у вратима ону његову округлу, жуту сељачку главицу, као да угледам једно мало сунце.
Веома су ријетки умјетници за које се може рећи: „Оригиналан дух мада је настојао да то буде!” У умјетности не смије се ништа хтјети бити: треба бити. Ако се није, залуду је хтјети. (У умјетности уопће, ништа не треба хтјети.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У цијелом мјесту ништа за јело него само меса. Боже, објешено месо сваке руке, али се он сјети лијиних ријечи да не смије меса јести, а гладан.
Па још послао неколико и шех-исламу, па и он орогатио! Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору.
Ту замоли слуге да га пусте пред цара. Кад хоћеш! Неће да га слуге пусте пред цара, па ни од њих сваки не смије пред цара: само је једном било дозвољено да смије уљећи цару, а он га неће да пушта, говорећи да цар никога не пушта
Кад хоћеш! Неће да га слуге пусте пред цара, па ни од њих сваки не смије пред цара: само је једном било дозвољено да смије уљећи цару, а он га неће да пушта, говорећи да цар никога не пушта преда се.
Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати да је он већ побацио лијечење, и да више не зна лијечити.
Он их пита: — Куда ћете, људи? А они му рекоше: — Наш град је заклет, и нико од људи не смије у њему преноћити. Ми смо ту само обдан: чим сунце почине, ми идемо ван, а врагови унутра.
Пошто тамо дође, одмах га упита како смије његову шуму сјећи. Грбо одговори: — Ухватио наш краљ некаква Грбу па хоће да га изгори свега, а нема дрва колико му
Њему дође дан па два сахата плаче а четири се смије; отиђи упитај га за то, па ћу ти и ја казати. Садразан препутује четрдесет конака, и нађе деду.
Онда га упита садразан што два сахата плаче а четири се смије, на које му дедо одговори: — Одавлен четрдесет конака далеко има један човјек у пустињи.
Стиже до оног деде што крпи постуле и што једног дана два сахата плаче а четири се смије. Све му приповједи што му је пустињак казао, док онда постулџија настави: — Кад ти је он казао, и ја ћу ти казати.
А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије на њ ударити.
А ова му каже да се нетко увукао у њезину кућу, па сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. — И тако пођу.
Ћипико, Иво - Приповетке
Не помаже ни утврђена погодба, ни њихове молбе; још бијесан Арнаутин збива од њих шалу, смије се старцу и затвара им врата од дућана у образ.
Обједујући, наоко су сви весели, а на задњу вино их поджига, па боцкају младу невјестицу и тада се и она смије... На одласку, господар им нуди живо да узјашу; они захваљују, веле, могу и пјешке, неће никоме да сметају.
Али Дангуби је свеједно плаче ли се или се смије цио свијет. Давно је већ што живе сам о себи и што не вјерује у људске законе.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ „Ја ићи морам, моја невесто! Нећу да мисли робље пашино: Гле, чувен хајдук никуд не смије, Него се крије као кртица!“ Она га опет стаде молити.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Чувајте се ви таквога Дакле ока лукавога, Јер које се увек смије Простосрдно цело није, Већ лажљиво. Јован Пачић СНУ Сне!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— А и јест ми млого додијô. — Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! — смије му се пркосно, заједљиво Лујо. — Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене!
Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове...
Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове...
Давид: Коме ти то велиш, магарче? Судац: Што си га дријешио, будало? Давид (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем! Ја сам тебе питô: „Изволи, господине?
Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и 'вође у суду записато. Судац (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљано. Како се то зове њивица: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска? Како то?
Забркљачи-де, господине, мало на њег', да видим 'оће ли... Судац (смије се, говори нешто и удара јазавца по њушци). Давид: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Посрне л’ ми каткад нога, Дружина се луда смије — Ал’ се брзо смеха трза, Кô од једа љуте змије... А ја пијем, јоште пијем — У том ми се срце пара — Ћутећи се
Ћипико, Иво - Пауци
И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу. Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама.
Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа. Упрћена је пуном торбом, погнута, смије се и вели му: —Била сам у млину, па сам сврнула к жени ти, познајемо се одавна...
— Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла... —Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао .... —Реци! —Ја јој напоменух Раду...
А слуга, подучен, излази из куће. Али Маша пође за њим и, на поласку, гласно поздравља попа и умиљато се смије... Тпехе недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани по цедуљу да пође у град пресвијетломе
—Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!... — Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан.
Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће.
Иза црне каве друштво се диже од трпезе. Фра Јере зажели да спава, али фра Јосо не да Вели: —Нико не смије оставити своје браће. Тако дебели фратар задовољи се да се гега по одгојку, мислећи непрестано на пробаву.
Момак се насмија, вели: — Гле ти мога господина, не може да чека! ... Ко смије господара звати? И чекаше Раде до десет сати, јер у то доба, по навици, господар силази.
Младићи се осмјелише и наста весео смијех. И рубач се смије, само жандар мрко гледа преда се, а рондари силом вуку магаре... — Нека га! — потцикује Цирило...
— Али јемате ча рећ'? — прекиде она ћутање, но не смије да му у очи погледа. — Ништа! Дођох тако... — рече Иво узбуђен и силом се насмеје.
— Њему ће то вриједити; данас је ионако све трговина! — опази доктор, и смије се... — А што сам ја грђи од њега, па ми не дају никакове части?!...
очима суца и покаткад умиљато погледа на Иву, а кад му се поглед сукоби с његовим, хтјео би да му се осмјехне, но не смије. Два сина Стипина једва чекају да изиђу на отворено.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и звијезде И пун мјесец што их прати! Не стој на пут!... Мрко слути Онај што кô вихор гони.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа,
образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко сиви, кад се шеће — као пауница.
са боговима не могу се ставити испред таквих сцена као што је она кад Марко гледа Богдана и Богдан Марка, „а не смије један на другога“; или она врло духовито изведена — кад је сирота девојка надмудрила Марка окумивши га; или она кад
је за бијеле руке, поведоше у град да уграде; подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; ал' се смије танана невјеста, она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват: оборише до триста мајстора, оборише дрвље н камење, узидаше дори до колена; још се смије танана невјеста, још се нада да је шале ради.
пријатеља, у онога стара Југ-Богдана, милу сеју девет Југовића, баш Милицу, милу мљезиницу; но се Југу поменут не смије, није ласно њему поменути, јер је Богдан рода господскога, неће дати за слугу ђевојку. Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо!
“ Војвод' Гојко: „Није, нег' на мене!“ Ћути нејак царевић Урошу, ћути д'јете, ништа не бесједи, јер не смије од три братијенца, братијенца, три Мрњавчевића.
какав је на очима Марко, под Богданом ноге обумреше Гледа Марко Љутицу Богдана, Богдан гледа Краљевића Марка, а не смије један на другога.
ђевојке; кунем ти се богом истинијем да ти овђе никад доћи неђу“ Кад то виђе болестан Дојчине, ђе му Арап изићи не смије, он нагони дебела дорина на његова бијела шатора, на копљу му шатор претурио.
Кад с' догнаше два добра јунака, бјежи Порча око своје куле, а све виче: „Отвор'те ми врата!“ Нико њему отворит не смије.
Браћо моја и пак породице, док чујете мене у животу, у животу, у Стамболу билу, немојте се, ђецо, препанути, он не смије војску подигнути: он ће на вас, а ја ћу на њега“. Тако рече, па у Стамбол оде.
“ Ал’ се Новак тешко поплашио, те не смије приступити близу, већ се баца перним буздованом, те удари Грчића Манојла, удари га међу очи чарне.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље. Јованче стаде да се смије кришом, у шаку, па гурну друга испред себе: — Перо, овај се учитељ зове господин Паприка. Јављај даље.
— узе да моли Николица с приколицом. — Не бој се, нико те не смије дирнути, јер ја одмах пуштам Жују. — Добро, хајде да се почне — пристаде Ђоко. — Дајте ми само какву сламку.
Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ? — Ехеј, гдје си сад, вуче, кад је ту Жуја?! Ђоки Потрку, као и многом другом, раније су се у мраку
мува сјела на његов црвени нос, а онда се забаци натраг, на наслон столице, лупи рукама по столу и луђачки стаде да се смије: — Аха-ха-ха-ха, хоће дјевојчица батине! Аха-ха-ха!
— Гледај добро преда се, еј! Тек што је то изговорио и почео да се смије, кад из дубине ходника, из неодређене даљине, као неки одговор на његове ријечи, доприје једно танко, подземно: — Еј!
— Најприје ћу прегледати ивицу Гаја. Највјероватније ће бити да се крију ту, јер ни ђаво не смије у дубину шуме. Тамо је она дубока јаруга, понор гдје увире поточић, дрекавац, уух!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
песма: Господар ми седи на сандалија, господар ми пије љута раћија; господар ми збори, Цвета га двори, господар се смије, Цвета се вије! Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу.